31.10.13

Breaking The Girls

2013.
režija: Jamie Babbit
scenario: Guinevere Turner, Mark Distefano
uloge: Madeline Zima, Agnes Bruckner, Shawn Ashmore, Kate Levering, John Stockwell

Ovo je manje ili više straight to video film koji će se pre ili kasnije pojaviti na kablovskoj televiziji, i to ne na prestižnim kanalima. Produkcija naprosto odiše B šmekom i niskim budžetom. U pitanju je kolaž nekoliko trilerskih podžanrova (najviše noir i triler intrige), nekoliko otrcanih trilerskih opštih mesta (poput klišea da se dve cure koje se ne poznaju dogovore da „zamene“ ubistva), pa samim tim Breaking The Girls na prvi pogled izgleda kao kolaž nekoliko filmova, gde Wild Things prvo pada na pamet.
Fora je, međutim, to što su tri glavna lika koji „igraju partiju preferansa“ (sklapaju i napuštaju savezništva od prilike do prilike) sve žene, i to lezbejke, da stvar bude zanimljivija. Avaj, osim malo ljubljenja uz "cheesy" muziku, nećemo videti puno akcije, što poslednju stavku u odjavnoj špici („this film is not yet rated“) demaskira kao jeftinu foliražu.
Lezbejski milje ne treba da čudi, autorice Jamie Babbit i Guinevere Turner su poznate i priznate televizijske rutinerke, kako po pitanju scenarija, tako po pitanju režije, ali je manje poznato da nisu nepoznate na indie sceni, a da su na queer sceni prave ikone. Njih dve stoje iza ultra-popularne serije The L Word. Mark Distefano je hollywoodski padobranac, sa jednim scenariom za jedan opskurni i nebitni film iza sebe, i to pre 20 godina, i sa jednim B filmom u post-produkciji. Domet ovog filma je u najboljem slučaju „beton liga“, znači.
Na prvu loptu imamo klasičnu intrigu. Naoko dobroćudnu siromašnu konobaricu i buduću pravnicu Saru (Bruckner) proganja koleginica iz klase, jer je Sara navodno bacila oko na njenog dečka Erica (Ashmore). Onda se pojavljuje razmažena, ali usamljena Alex (Zima) koja uzima Saru u zaštitu. Ali ne lezi vraže: Alex ima „spasonosnu“ ideju da ona i Sara zamene ubistva, da Alex zvekne Sarinu koleginicu, a da Sara zvekne Ninu (Levering), novu ženu njenog dragog očuha Davida (Stockwell).
Okej, priča je blentava, obrati su prečesti da bi bili ozbiljni, poštapanje žanrovskim konvencijama izbija na svakom koraku. Ni gluma nije ništa posebno. Madeline Zima je malo ispred ostalih, iako ima iritantnu njušku koja ne opravdava njen stav zavodnice, ona uspeva da postigne glumački paradoks da deluje fragilno kada se dere i preti, a da deluje opasno kada govori tiho i fingira fragilnost. U jednoj sceni njen lik jako loše glumi, i Zima to isfurava bez problema, što ni boljim glumicama od nje ne bi pošlo za rukom. Istupa i Davinia McFaden kao badass policajka, što bi joj u prošlim vremenima otvorilo vrata za karijeru u blaxploitation filmovima. Ostale glumice su uglavnom bezukusne, Agnes Bruckner je čak blatantno loša i kao reditelj bih je zamenio sa Annom Paquin, na primer. (Više zbog fizičke sličnosti nego zbog klišea ne baš sasvim obične konobarice.) Muški uglavnom rade planking (glume kao daske), ali njihovi likovi su tu samo da malo usmeravaju radnju. Muzika u filmu je otrcana, ali je kamera zanimljiva u dosta navrata. Režija od pešačke postaje inovativna u sekundi, i film ima svoj tempo i nije agresivan.
Film je izdeljen na tri jasna čina. Prvi je ekspozicija, u kome se pored radnje upoznajemo sa likovima. Ovaj čin se odigrava kao malo mračnija, lagano noir epizoda The L Word, i na kašičicu nam dozira podtekst sjebanosti glavnih likova. Drugi čin je pešački i žanrovski triler intrige a la Wild Things, gde kroz prečeste i predvidljive obrate pogađamo ko će koga zajebati sledeći. Treći čin je po pitanju radnje besmislen, ali se fokusira na podtekst, ljudsku sjebanost i emotivne ožiljke i hendikepe, ali pomalo i na socijalu i luzerstvo.
Biser ovog filma nije ni u zapletu, ni u glumi, nego se skriva na ravni podteksta. Ženski likovi su stvarno lepo napisani, i tu se ne radi samo o „ženama sa tajnama“. Kada se izvrte savezništva i otkriju tajne, kod svih njih se vidi trag veoma duboke sjebanosti. Ne, to nisu „psycho bitches“, mada se Alex fura na to da bi sakrila svoju tugu. Naivna konobarica nije uopšte naivna, već je proračunati osvetnik. Pritupasta sponzoruša takođe nije pritupasta, nego ima plan koji je pre osvetnički nego pljačkaški, samo je pitanje kome se sveti. I sve tri su sposobne za kajanje, tugu, žalost, ali i da preduzmu sve korake kako bi preživele u današnjem surovom svetu.

Konačni utisak je polovičan. Ono što je ispod radara radnje filma je mnogo zanimljivije i ambicioznije (da ne kažem pametnije) od same radnje, koja je čak i dosadnjikava. Ipak, kao da nije bilo dovoljno budžeta i / ili hrabrosti da se istraže uzroci i manifestacije te sjebanosti koju naše heroine nose kao bagaž. Autori filma ne mare dovoljno za žanr, čim ga rešavaju generičkim rešenjima i delovima koji se previše lako uklapaju u sliku i daju se prepoznati iz drugih filmova, a opet mare previše da bi njegove čvrste okvire napustili. Kada bi batalili žanr i (p)ostali skroz indie, imali bismo sasvim legitimnu karakternu studiju, možda čak i anatomiju ženskih sukoba. Imali bismo ozbiljan film. I to je nepopravljiva šteta, je je Breaking The Girls film sa mnogo više potencijala od toga da se vrti na kablovskoj i prodaje na kioscima.

30.10.13

A Hijacking / Kapringen


2012.
scenario i režija: Tobias Lindholm
uloge: Pilou Asbaek, Soren Malling, Dar Salim, Roland Moller, Gary Skjoldmose Porter, Abdihakin Asgar

A Hijacking je recentni danski triler koji se bavi gorućim svetskim problemom: piraterijom. Ne mislimo tu na vesele Šveđane, nego na veoma opasne, naoružane i odlučne somalijske pirate koji napadaju i otimaju trgovačke brodove. Takvu sudbinu je doživeo danski tanker, i pirati i kompanija počinju pregovore. Igraju sa zatvorenim kartama, ali se pravila igre znaju: ko prerano podlegne pritisku, ostaće bez ičega. Ideja je da pirati misle da su dobili najviše što su mogli, a da kompanija ne plati previsoku cenu. Životi posade i sigurnost tovara su, nažalost, sekundarni.
Glavni lik je kuvar, što možemo razumeti kao posvetu kultnom akcionom filmu Under Siege (1992), koji je smešten u klaustrofobičnu atmosferu broda. Za razliku od Stevena Seagala, Pilou Asbaek nije akcioni heroj, nego je samo kuvar, neophodan član posade, ali i idealan kao oruđe za pritisak i kanal komunikacije. U ovom filmu nema akcije, junačenja, oduzimanja oružja, napada tavom ili kuhinjskim noževima, sve mere se preduzimaju izuzetno oprezno. Sa mrtvom posadom, pirati nemaju čime da ucene kompaniju za novac, a u posadi su obični muškarci raznih godina i fizičkih stanja, od kojih niko nije vojni specijalac.
Pregovori su priča za sebe i pre svega psihološka igra u kojoj je cilj jednoj strani povećati pritisak na drugu i iznuriti je. Pregovori liče na spoj psiholoških trikova i „mexican stand-off“-a i traju jako dugo. Vode ih jedan od kompanijskih izvršnih direktora (Malling) i prevodilac (Asgar), koji tvrdi da je profesionalni komunikator, a ne pirat. Direktoru pomaže specijalista za pregovore (Skjoldmose Porter), ali i čitava paleta kompanijskog osoblja predvođena mladim pomoćnikom (Salim). Osim sa piratima, potrebno je razgovrati i sa familijama otetih, bordom direktora, osiguravajućim kućama...
Iako nema konvencionalne akcije, film je izuzetno napet. Fokus su promene psihičkih stanja svih upletenih u sukob. Pirati sve više tonu u nervozu, jer što više vreme prolazi, manje su šanse da će izvući veliki novac. Zato postaju nasilni, a njihovi postupci sve manje predvidljivi. U sedištu kompanije centralne emocije su napetost i iscrpljenost. Autor filma pomoću vešto upakovanih diskretnih detalja pokazuje iznurenost pregovarača: jedan spava u kancelariji, drugi se odrekao odela i kravate... Kod posade na brodu su vidljivi nestrpljivost, klaustrofobija, strah i na kraju trauma, jer su oni ipak medij preko kojeg se vrši pritisak. Stanje kuvara Mikkela posebno se pogoršava, jer on trpi najveći pritisak od strane pirata. Kapetan je od početka bolestan, a mašinista se ili odvaja od situacije, ili pokušava da zagovori i zabavi gusare. Pregovaračke metode su nemilosrdne, pritisak je brutalan.
Ne pamtim kada je dolazeći faks prouzročio više napetosti, kada je dozvola za pecanje značila više radosti, kada su jednostavni logistički problemi imali toliko uticaja. A Hijacking je jedan od najaktuelnijih, najtemeljitijih i najživotnijih filmova. Za to su odgovorni glumci, ali i brojni drugi rediteljski i ini postupci. Prvo, scene na brodu su zaista snimljene na tankeru u Indijskom Okeanu, ne u nekakvom studiju. Osvetljenje i zvuk su čisto ambijentalni, što malo podseća na Dogmu 95, ali sumnjam da je to autorima bio cilj. Ručna kamera je sasvim dovoljno sigurna da stil filma označi kao „verite“, a ne „chaos cinema“. Somalijski turbo-folk koji se čuje iz zauzetih kabina je iritantan taman koliko treba.

A Hijacking gledaoca smešta u centar zbivanja. On se može poistovetiti sa likovima, koji su životni i višeslojni, može proživljavati njihove dileme i brige. Ovo je jedan od najboljih trilera današnjice i svakako jedan od retkih filmova koji tretira ovako globalno važnu temu.

29.10.13

Upside Down

2012.
scenario i režija: Juan Solanas
uloge: Jim Sturgess, Kirsten Dunst, Timothy Spall

Upside Down je film koji je oštro razdelio kritiku i publiku. Neki ga nazivaju originalnim, inovativnim i revolucionarnim, drugi smatraju da je film toliko preterano glup, da je skoro negledljiv. U pitanju je skupa francusko-kanadska koprodukcija (60-ak miliona dolara), od produkcijskih kuća koje su izbacile nekoliko bitnijih evropskih naslova u poslednje vreme, od kojih je najzančajniji The Artist. Čini se da Evropljani pokušavaju da osvoje tržište na koje su Amerikanci imali monopol: naučno-fantastične mega-produkcijske spektakle nabijene efektima. Prošle godine imali smo simpatičnu trashinu Iron Sky, mega-blockcuster Cloud Atlas i konačno Upside Down.
Sva tri naslova imaju svoje specifičnosti, Iron Sky je film koji je promenio odnos do finansiranja i pokazao kako se sa mnogo malih donacija i ulaganja od strane privatnih lica preko interneta može u dogledno vreme realizirati film. Budžet je smešan za hollywoodske standarde (7.5 miliona), ali čini se kao neverovatna cifra za skupiti sa donacijama od po nekoliko (desetina) eura. Cloud Atlas pokušava da revitalizira reditelje pomalo ispale iz velikih filmskih priča i napravi oštru konkurenciju Hollywoodu. Upside Down ostaje pomalo nejasan i kao projekat i kao konačni film, nije imao široku američku distribuciju, evropske i azijske brojke nisu nimalo obećavajuće, a spoj skoro nepoznatog autora i „vrućih“ glumaca nije baš česta ni sigurna investicija.
Pre nego što pređemo na film, reč-dve o autoru. Juan Diego Solanas je Argentinac u Parizu, što je najčešće obećavajuća kombinacija (Gasper Noe što se tiče filma, Astor Piazzolla što se tiče muzike). Iza sebe ima jedan kratki film, jedan dokumentarac o umetnosti glume i jedan jeftini nezavisni film (Nordeste, 2005) koji je osvojio nagradu Un Certain Regard u Cannesu, ali nije imao široku distribuciju. Otkud producentima poverenje u njega da uzmu njegov u najmanju ruku čudnu priču, zaduže ga za scenario i režiju?
Solanas nije Noe, njegove ideje nisu ni produbljene, još manje revolucionarne. Upside Down počinje sa uvredljivo glupim voice-overom koji pokušava da nam nametne nemoguća i glupa pravila nove fizike koja važe u filmu. U pitanju su dve planete sa istom, ali suprotno usmerenom gravitacijom i sa dve potpuno drugačija sistema. Gornja planeta je bogata i prosperitetna, a njena velika zla korporacija Transworld surovo ugnjetava stanovništvo donje planete. Jedina vrsta koja podnosi gravitaciju obeju planeta je ružičasta pčela i njen prah je osnova za „ispravljanje“ gravitacije. Ok, ovaj nacrt zvuči kao koncept za priču koji bi Philip K. Dick u teškom pijanstvu napisao na salveti u baru i prodao ga nekom mladom i nadobudnom piscu za turu pića, ali šta se iza tog koncepta krije?
Krije se ljubavna priča o mladiću i devojci iz suprotnih svetova. Seriously? Još jednom Romeo i Julija? Nažalost, da... Ovaj mučeni Shakespearov par su čerečili kroz sve moguće koncepte, od američke srednje škole (ono iživljavanje Bazza Luhrmana sa mladim DiCapriom i Claire Danes), preko svih novotarijskih young adult filmova sa vampirima i sličnim pizdarijama (Twilight, Underworld) do postapokaliptičnog zombielanda (Warm Bodies, 2013, inače simpatična zezalica) i čak nekog opskurnog srpskog promo filma zvanog Guča, gde je Romeo – Rom. Čini se da ovaj par ima funkciju da ga svako secka i slaže kako mu se svidi.
Tu dolazimo do nevolje postmodernizma. U postmodernizmu je sve moguće, čak i kockasti točak i drveni šporet. Problem sa kvadratnim točkom je da se ne okreće, a sa drvenim šporetom da izgori prilikom prve upotrebe. Kada se postmoderno izražavanje poveri pametnim, elokventnim i smislenim ljudima poput braće Coen, oni će napraviti sjajnu parodiju (Big Lebowski, Burn After Reading, A Serious Man) ili će spojiti nekoliko stvarnih slučajeva u fikcioni krimić (Fargo). Kada se poveri nekome manje sistematičnom, rezultat može biti rizičan, kao što je to slučaj sa Tarantinom (Kill Bill vol. 1 je bezvezno preterivanje kojem samo vol. 2 daje kakav-takav značaj, Django Unchained previše meša bitno sa nebitnim) i njegovim filmskim mix-tapeovima, gde ima savršeno uspešnih i savršeno besmislenih filmova.
Upside Down kuca na previše vrata. Malo pokušava da bude hardcore SF koji izmišlja novi svet, malo bi da bude kritika jaza između bogatih i siromašnih u današnjem svetu, malo bi da bude romantična komedija. Za hardcore SF ima suviše šuplju i nerazvijenu priču i kosmologiju. Za društvenu kritiku nije dovoljno utemeljen ni razrađen i jako promašuje poentu priče (siromašni delovi naše planete nisu siromašni zato što su vredni i pošteni, a došli su im neki zli ljudi sa nekom zlom tehnologijom i porobili ih, nego su siromašni jer im je sistem razmišljanja i vrednosti zastareo i jer ih vode najkorumpiraniji i najgori među njima), da bi bio prava romantična komedija treba da bude malo elastičniji u variranju jedne-te-iste ispričane priče. Da bi bio klasičan hitić, potrebna mu je čvršća priča, konkretni negativac i bolja gluma.
Pored trapavo napisanog scenarija kojeg režija ne može da ispravi, nikako ne pomaže ni gluma koja nije na visini zadatka. Jim Sturgess je toliko užasan i toliko me je nervirao i kao narator i kao glumac da sam poželeo da ga tresnem. Kirsten Dunst je slatkasta i zavodljiva, ali sa nedovoljno razvijenim likom ne može bolje od toga. Timothy Spall je sjajan kao veseli buržuj, topao i duhovit. Ostali glumci nisu pokazali ne znam kakve sposobnosti, ali sumnjam da je to samo njihova greška, sa tako slabim scenarijem. Režijom Solanas ispravlja neke od scenarističkih grešaka, ali od ovakve konfuzije nije moguće sastaviti dobar film.
Istini za volju, film izgleda sjajno. Ono što spada u CGI sada izgleda sjajno, ali pitanje je koliko će to dobro izgledati za koju godinu (ako se filma iko bude sećao). Standardni old school efekti urađeni analogno će izgledati sjajno uvek, a u ovom filmu je to antologijska scena sa plesnim podijumom na kome se igra tango, a prostorija je zajednička za oba sveta.

Ipak, cela ta vizuelna lepota dodaje na frustraciju, što je priča toliko loša. Osećamo se opljačkani gledajući tako vizuelno dojmljiv, a duboko besmislen film. Kao da je priča tu samo da pruži bilo kakav labavi okvir za pokazivanje umešnosti u vizuelnim efektima. Ne treba  se ni truditi. Kome je do vizuelnog dojma, neka pusti film, ugasi ton, sluša Bowia i gleda sliku. Drugačije, film je 100 minuta konceptualnog užasa.

28.10.13

It's a Disaster

2012.
scenario i režija: Tod Berger
uloge: David Cross, Julia Styles, America Ferrera, Jeff Grace, Rachel Boston, Kevin M. Brennan, Errin Hayes, Blaise Miller

Ima jedna priča Charlesa Bukowskog koja se završava sa eksplozijom hidrogenske bombe u San Franciscu, a pre toga je manje ili više business as usual, barem kada je u pitanju Bukowski, napijanje i seksualne perverzije. Mehanika priče u It's a Disaster je donekle slična, u pitanju su obični ljudi u najpre uobičajenim, a zatim krajnje ekstremnim situacijama. Promene u njima nisu skokovite, likovi su prilično verni sebi. Ni samu katastrofu ne vidimo, samo čujemo za nju. Likovi su zgodno zbuksani u jednu kuću što se polako kuva u klaustrofobični zaplet, ali to je ovde sekundarna stvar, pošto je u pitanju punokrvna komedija.
Nedeljni branč za parove je tradicija za devetoro ljudi, sa rotirajućim desetim članom, podeljenih u pet parova. Jedan par uvek kasni, tako da ih u filmu skoro i nema. Tracy svake godine dođe sa novim dečkom, a svakog prethodnog proglasi za ludaka. Ove godine njen dečko je Glenn, neprivlačni ali duhoviti nastavnik istorije. Domaćini Emma i Pete imaju jednu potresnu vest koju planiraju da objave kada branč malo odmakne. Lexi i Buck se izdaju za nekonvencionalan, divlji par. A Hedy i Shane su vereni već šest godina, ali nikako da se zapravo venčaju. Zanimljivo, mada potpuno nebitno za film, u svakom paru žena je dominantniji partner, ili je to samo atmosfera brančeva, koji su po pravilu ženska stvar, kao i tračarenje. Muškarci su povučeni, okrenuti svojim poslovima, hobijima i čudnim idejama. Nije potrebno naglašavati, ali od osmoro prisutnih ljudi, navodno uspešnih i zadovoljnih pripadnika kalifornijske srednje klase, svako se izdaje za nešto drugo od onoga što stvarno jeste, a do kraja filma će se maske postepeno skinuti.
Atmosfera je već usijana i pre nego što se pojavi sused u biohazard odelu na pragu kuće ne bi li posudio baterije za lampu i tranzistor, na šta će ekipa početi paljbu modernih tehnološko-snobovskih komentara. Da nešto nije u redu, gledaoci znaju od špice, sastavljene o crno-belih fotografija nuklearne probe na Bikini Atolu, gde se tek posle izvesnog vremena vidi "mushroom cloud". Do polovine filma su gradualno vidljiviji znaci katastrofe, najpre nestane prijem na smartfonima, zatim kablovska televizija, na kraju čak i ismejane fiksne linije. Kada zakasneli par dođe, naučnica u grupi Hedy prepozna simptome napada nervnim gasom i kaže da im je, i uz sve mere zaštite, ostalo tri sata života.
Svako se sa katastrofom nosi na svoj način. Hedy gubi nadu i samo se zabavlja, Shane se gađa klišeima iz filmova katastrofe, stripova i geek kulture same po sebi, Emma i Pete se suočavaju sa najvećom bračnom krizom, a za Lexi i Bucka se ispostavlja da su svingeri, i to prilično aktivni, i donekle odgovorni za loš "mojo" u grupi. Tracy žali za onim što nije doživela, nije putovala u Evropu, čak ni do Montreala, koji je blizu, a dovoljno evropski, što nije gledala The Wire, što nikada nije osetila pravu ljubav i tome slično... A Glenn će imati svoj bombshell na kraju, ispada da nije baš školski nastavnik...
Kao što smo rekli, u pitanju je komedija, ali nije klasična crna komedija. U pitanju je komedija manira, vrlo loših manira. Likovi rade u ekstremnoj situaciji slično što i u uobičajenoj: zabijaju glavu u pesak, i okreću se svojim klasičnim obrascima ponašanja. Klasična muzika i povremene  vesti iz spoljnog sveta nam govore da nije u pitanju samo zezanje. Kada likovi pogledaju iz kuće na ulicu, videće da je sve normalno, samo su se ljudi zatvorili. Vrane ne reaguju, ali one valjda sve preživljavaju, a hitna pomoć i dalje vozi, ali oni ionako stalno voze okolo. Scenario je inteligentan, režija sigurna, mada liči na televizijsku, glumci pažljivo izabrani i usmeravani. Autor Tod Berger je i sam glumac, većina postave je iz njegovog prethodnog filma The Screensetters (2009), ostali su poznati sa televizije i iz bioskopskih B komedija.

Posebna vrednost ovog filma je mogućnost da se poveže sa ozbiljnijim satiričnim filmovima. Fora je, što za razliku od standardnih komedija, ovde scenario funkcioniše na potpuno suprotnoj osnovi. Umesto stvaranja tenzije pred „punch line“ pri kraju scene, ovde smo sve vreme izloženi suptilnom humoru koji nas tera u smeh niskog intenziteta. Čak ni reference (najčešće geekovske, a reference su i inače osnova geek humora) nisu trošene nemilice ni nabijane na nos, nego su ostale u niskom ključu. It's a Disaster je film sa preporukom za sve željne inteligentne zabave.

27.10.13

The Look of Love

2013.
režija: Michael Winterbottom
scenario: Matt Greenhalgh
uloge: Steeve Coogan, Imogen Poots, Anna Friel, Tasmin Egerton, David Walliams, James Lance, Chris Addison, Matthew Beard

The Look of Love je biografija Paula Raymonda, britanskog kralja soft core erotike, od njegovog ranog (slučajnog) uspeha u formi burlesknog teatra, do prerane smrti njegove kćeri – ljubimice. Odnos sa kćerkom je centralna priča ovog filma, i osnova za to su dobri glumci. Steve Coogan je savršen odabir za Paula, britanski komičar usvaja personu muljatora koji je uspeo u životu i oseća potrebu da se hvali svojim skorojevićkim dostignućima. Imogen Poots je pravo otkrovenje ovog filma, mlada glumica je iznela nimalo jednostavnu ulogu fragilne kćeri koja (samo) želi priznanje svog oca. On je materijalista, a ona je antitalenat za bilo šta što bi njemu pomagalo.
Inače, The Look of Love je nipočemu poseban, ali zato gledljiv biopic koji do samog kraja samo grebe po površini. Cela priča je ispričana iz Paulovog ugla, što je linija manjeg otpora i onemogućava dosadno popovanje. Događaji predstavljeni u filmu su delom prelomni u Paulovom životu – razvod sa drugom suprugom Jean (Friel), uspeh sa lancem striptiz-barova i porno-teatara u Sohou, veza sa Fionom Richmond (Egerton), pokretanje časopisa „Man Only“, a delom potpuno arbitrarno ubačeni, kao recimo susret sa sinom iz prvog braka, otpuštanje saradnika, Paulove seksualne navike i njegova pseudo-mudra predavanja koja drži svojim devojkama – uposlenicama. Oni služe da nam oslikaju Paula kao ličnost, ali ne odlaze daleko i često se ponavljaju. Razlog za to je, pretpostavljam, to što Paul Raymond nije bio naročitno koloritni tip, nego jednostavni muljator koji je imao sreće da ima prave proizvode u pravo vreme. On će se tako gurati pred tabloidne novinare, insistirajući da je jedini loš publicitet nedostatak istog i večito ponavljajući jednu-te-istu anegdotu o sebi.
Nažalost, nećemo videti širine i dubine britanske porno-industrije kao sistema, Paulov uspeh će nam uglavnom ostati enigma. Jedino objašnjenje bi se svodilo na melodramatični kliše po kojem je on bogat zato što je materijalista, ali je zato emotivno siromašan i na taj način kažnjen. Što se tiče same pornografije, ljubitelji iste će biti delom zadovoljni količinom sisa i guzica, a povremeno će sevnuti i malo vune, ali opet je reč o običnom, a ne porno filmu. Protok vremena je, predvidljivo, ali opet znalački prikazan upotrebom različitih tehnika i filtera snimanja, počinje u crno-beloj varijanti, nastavlja se kao omaž za „swinging sixties“ u Londonu, skreće u sedamdesete i konačno u ornamentirane osamdesete.
Sa druge strane, potezi ovog filma su suviše široki da bi detaljno i kvalitetno prikazali propadanje Debre Raymond kao osobe koja je bila materijalno osigurana, ali pogrešno odgajana, koju je otac rešavao materijalnim ustupcima i koja nije razvila nijedan talenat. Scena u kojoj Paul otkriva da mu se kćer drogira je slika toga: on joj daje savet da kupuje kvalitetnu robu, a ne đubre sa ulice. Imogen Poots čini čuda u artikulaciji svog lika, ali njen lik prosto nema dovoljno vremena na ekranu i ugušen je pozadinskim šumom. Nakon njene smrti, film skreće u popovanje, što pada naročito teško nakon lagane površnosti na koju se oslanjao. Epizodisti su sjajni i koloritni, Anna Friel je odlična kao Paulova bivša žena ne baš čvrstih moralnih vidika, ali svakako čvršćih nego kod njega, Tasmin Egerton radi pristojan posao kao Paulova ljubavnica, devojka sa nešto stila i velikom željom za uspehom. Chris Addison je solidan kao urednik magazina i narkoman sa željom da postane novi kralj pornografije, ali njegov lik je tipizirano napisan, što je već viđeno.
Scenarista Greenhalgh je poznat kao reditelj druge ekipe, ali je već napisao nekoliko scenarija, uglavnom za pristojne biografske filmove. Reditelj Winterbottom je kvantitativno plodan reditelj, na sceni od ranih 90-ih sa tempom od dva filma godišnje, ne izbegava ni televiziju, i jednom rečju svaštar. Stoji iza dva angažirana dokumentarca (The Road to Guantanamo, The Shock Doctrine) i iza nekoliko uspešnih filmova najrazličitijih žanrova u britanskoj i američkoj produkciji (Butterfly Kisses, 24 Hour Party People, A Mighty Heart), ali i nekoliko promašaja. Poslednji veliki hit je nedavna komičarska instalacija The Trip sa Stevom Cooganom u ulozi samog sebe kao restoranskog kritičara. Nastavak se očekuje iduće godine.

Da se ne lažemo, Winterbottom je štancer i ovaj film to potvrđuje. Zanatski solidan, ali koncepcijski polu-proizvod koji ne zna ni šta ni kako bi to rekao. Pornografija i porno-industrija su intrigantne teme i filmovi o tome će se gledati, čak i kad su polovični kao The People vs. Larry Flint, da ne pominjemo legendarni Boogie Nights. Ali retko su tipski, na momente dosadni kao The Look of Love.

26.10.13

Beyond The Hills / Dupa dealuri

2012.
scenario i režija: Cristian Mungiu (po romanu i feljtonima Tatiane Niculescu Brann)
uloge: Cosmina Stratan, Cristina Flutur, Valeriu Andriuta, Dana Tapalaga

Pre više od 40 godina, originalni Exorcist je pokrenuo lavinu zvaničnih i nezvaničnih nastavaka, uglavnom eksploatacijskih horor filmova čija je namena da bogobojažljiva publika zuri u ekran i proždire kokice i nokte. Od tada smo se pitali hoće li neko temu egzorcizma, izuzetno opasnog rituala, obraditi sa neke intelektualnije strane, prikazujući opasnost i diletantizam postupka, njegove uzroke i posledice. Rumunski film Beyond The Hills je baš takav film, ali i mnogo više od toga.
Pored egzorcizma, on se bavi i prigodnom lezbejskom vezom, pitanjem siromaštva, odsustva etike, sujeverjem i generalno glupošću i zatucanošću, u religijskom, emotivnom, neretko i intelektualnom. Treba napomenuti da je film snimljen po ne-fikcijskoj knjizi i feljtonima, te da prikazuje manje ili više stvarne događaje. U pitanju je anatomija jedne tragedije.
Alina (Flutur) i Voichita (Stratan) su odrasle zajedno u sirotištu i gajile emotivnu (verovatno i seksualnu) vezu. Alina je otišla u gastarbajtere, radila vredno da bi skupila dovoljno novca da sa sobom dovede i prijateljicu. Voichita je, sa druge strane, našla mir i smisao života u skromnom i jednostavnom manastirskom životu u zabiti bez struje i vode. Manastirom upravlja sveštenik koga zovu Tata (Andriuta), a monahinje predvodi časna majka (Tapalaga). Problemi nastaju kad Alina dođe da podigne školsku diplomu koja joj treba za posao, ali želi da sa sobom povede i Voichitu u novi, možda bolji život sa makar minimalnom šansom da se izvuku iz spirale siromaštva. Voichiti, naprotiv, svet materijalnog ne znači puno, u manastiru ima sve što joj treba.
Motivacija likova u ovom filmu je neverovatno realistična i suptilna. I Alina i Voichita žele da izbave jedna drugu. Alina Voichitu od religijske zatucanosti i obmana koje govori pragmatični, ali konzervativni sveštenik. Voichita Alinu od greha, jer je uverena da u čovečijem srcu treba da bude mesta samo za boga. Sveštenik pokazuje dozu pragmatizma oko poslova manastira, njegove mikro-ekonomije, slobodnih mesta u ćelijama za monahinje i iskreno želi na svoj način da pomogne ljudima u zajednici i drugima, ali samo u okviru svojih mogućnosti. Po pitanjima vere je dogmatičan i fanatičan, i to je jasno odmah na početku, kada za stolom drži tiradu o zlu Zapada, koristeći gay prava kao klučne argumente. To će sve skupa dovesti do temeljnog nesporazuma sa tragičnim posledicama.
Alina i sveštenik su dominantne ličnosti, samo što je Alina emotivno labilna i verovatno ima dijagnozu (jasno je da je u pitanju shizofrenija, ali to nigde nije eksplicitno navedeno), a sveštenik je fundamentalista. Između njih je Voichita, koja jedina od monahinja (uz časnu majku) Alinu vidi kao ljudsko biće, a ne otelotvorenje Satane, i to je pozicionira u centar sukoba svetonazora.
Sa tehničke strane, kvalitet ovog filma je neupitan: atmosfera je sjajno uhvaćena kamerom, kadrovi manastira pod snegom imaju jak vizuelni naboj. Tome pomaže obilata upotreba srednjeg plana, što gledaoca stavlja u ravan sa likovima i događajima. Glumci su odlično izabrani i vođeni sigurnom, klinički preciznom rukom reditelja.
Druge prednosti filma su u isto vreme nedostaci. Obilje pozadinskih informacija o spirali siromaštva i nedostatku profesionalne etike i ljudskosti su date kroz sporedne likove detaljno i u sporom tempu, pa to guši narativnu liniju. Reditelj kao da nam ne predstavlja događaje i teme (lezbejsku vezu, shizofreniju, egzorcizam) na direktan način, nego ga zanimaju isključivo uzroci i posledice. Film je zbog toga predugačak (150 minuta) i težak za praćenje, reklo bi se opterećen. Publika koja očekuje horor momente će takođe ostati prikraćena za eksplicitnost, Alinine vriske i sveštenikove molitve samo čujemo, ali ih ne vidimo, kao što ne vidimo ni slučajno improvizovani krst za koji je Alina privezana tokom egzorcizma.
Rasprava o tome da li su to pravi postupci za ovakav film ostaje otvorena, film je ipak nagrađen za najbolji scenario i žensku ulogu u Cannesu, uz nominaciju za Zlatnu Palmu. Christian Mungiu je jedan od najprominentnijih rumunskih autora i prvi nagrađen u Cannesu, te jedan od predvodnika cele rumunske filmske scene za kojom vlada prava pomama u poslednjih desetak godina. Beyond The Hills dolazi posle 4 Months, 3 Weeks and 2 Days, ljudskom koja detaljno secira mučne 80-te u Rumuniji pod Ceausescuom. Odjek tog perioda je prisutan i u Beyond The Hills, sirotišta i bolnice su pretrpani, ruralno stanovništvo se grčevito bori za opstanak, ne postoji nikakvo poverenje u sistem, iako se film dešava 25 godina kasnije nego prethodnik, i već se razvila kakva-takva srednja klasa.

Ovaj film će nam možda još malo otkriti Rumuniju, veliku i često kontradiktornu zemlju u našem susedstvu. Sramota je koliko o njoj imam(o) malo pojma, te se sve svodi na šale o Drakuli, Miodragu Belodediću koji je pešice prešao granicu sa jednom sportskom torbom prtljaga ili o jeftinim najamnim radnicima koji su plutali preko Dunava na plinskim bocama. Mogao sam pretpostaviti, ali nisam znao da je pravoslavna crkva tako aktivna u rumunskom društvu, da će ljudi pre poslušati popa nego doktora, te da je crkva zatucana i korumpirana istovremeno. U tom i takvom okruženju, Beyond The Hills je ne samo moguća priča, nego priča koja će se još dosta puta ponoviti pre nego što neko odreaguje. Izuzetno spor i mučan, ovaj film nije za svakoga, iako bi trebalo stisnuti petlju i pogledati ga od početka do kraja.

25.10.13

Kon-Tiki

2012.
režija: Joachim Ronning, Espen Sandberg
scenario: Petter Skavlan
uloge: Pal Sverre Valheim Hagen, Anders Baasmo Christiansen, Tobias Santelmann, Gustaf Skarsgard, Odd Magnus Williamson, Jakob Oftebro, Agnes Kittelsen

Čini se da je skandinavska kinematografija došla do faze visoke razvijenosti, odavno više nije (samo) teritorija za location shooting, niti se skandinavska produkcija završava sa produkcijski nezahtevnim umetničkim filmovima. U Skandinaviji se danas snimaju i žanrovski filmovi, za trilere i akcije znamo od ranije, a najnovija vest su istorijski spektakli. To i dalje ne znači da je zaostavština Bergmana ili Von Triera gurnuta pod tepih, samo su otvorene brojne druge opcije.
Kon-Tiki je jedan takav novi istorijski spektakl, koji prati legendarnu norvešku ekspediciju na plovidbi preko Pacifika na primitivnom splavu koji bi trebao dokazati teoriju Thora Heyerdahla da su Polineziju naselili pred-inkanski stanovnici Perua, pre nego doseljenici iz Azije. Postavlja se pitanje da li je nova ekranizacija (ili dramatizacija?) bila potrebna, pošto je sama posada sa Kon-Tikija već snimila dokumentarni film koji je 1951. nagrađen Oscarom. Verovatno da nije bilo potrebno, pošto nova, igrana verzija ne odstupa od istinitih događaja, osim sitne romantizacije celog poduhvata (koja nije neukusna i patetična). Film je onakav kakav bi morao biti: ohrabrujući, prelepo snimljen, psihološki dobro pozicioniran, epski i liričan istovremeno, i veći od života.
Ako danas preturamo po google-u i wikipediji, na pojam „Thor“ će nam prvo izaći blockbuster novijeg datuma, pa strip po kojem je snimljen, pa nordijsko božanstvo. Tek na dnu stranice ćemo imati Heyerdahlovu biografiju, iako je ovaj neobični naučnik bio prava zvezda pre 50-ak godina. Izuzetno hrabar, iako neplivač, uputio se na opasnu ekspediciju da bi dokazao validnost svoje hrabre teorije, uprkos naučnim institucijama, časopisima, državnim ustanovama i ambasadama koje su njegov poduhvat otpisali kao ludački.
To je jedan od bitnijih aspekata ovog filma: koliko je daleko naučnik sposoban otići da bi dokazao svoju teoriju, i šta je sve spreman žrtvovati. Heyerdahl je rizikovao svoj život ne jednom (u filmu ga vidimo kako pre ekspedicije živi primitivnim životom među polinežanskim urođenicima), i žrtvovao svoj brak sa nežnom i delikatnom Liv, koja je do određene tačke bila puna razumevanja za njegovu posvećenost nauci. Mala digresija, za razliku od egzaktnih nauka, gde je teže doći do teorije, ali je lakše eksperimentalno je proveriti (uz nekoliko izuzetaka), u društvenim naukama poput etnologije, antropologije, sociologije, istorije i arheologije, teoriju je relativno „jeftino“ postaviti, ali je dokazivanje teško, često skupo i naučna zajednica i privatni sektor ne vide mnogo interesa u tome. Heyerdahl je život posvetio eksperimentalnoj proveri teško dokazivih hipoteza.
Drugi, centralni aspekt filma je psihologija ljudi, naoko hrabrih avanturista na splavu koji je prvo van kursa, okružen raznim opasnostima (od nevremena, preko ajkula do podvodnih grebena), od kojih je samo jedan, Erik, navigator. Thor je snalažljiv i hrabar, ali ograničenih sposobnosti na moru, Knut i Torstein su radio-tehničari zaduženi za komunikaciju sa novinarima, Bengt je pre svega snimatelj, a Herman je inženjer i konstruktor broda, ali se boji za pouzdanost primitivnih tehnologija. Na kraju krajeva, osim Thora niko nije uveren u njegovu hipotezu, ali su spremni preuzeti rizik i pomoći. Njihova psiha će tokom svih 100-i-nešto dana plovidbe biti na iskušenju.
Taj centralni segment filma je najlepši za oko, ali relativno pešački rešen i na momente se ponavlja i ruši tempo filma. Rešenja su konvencionalna i oprobana, ali nisam siguran je li to prednost ili mana. Naprosto, u samom putovanju nema previše materijala da bi na nas, kao gledaoce, ostavilo utisak jači nego u dokumantarcu. Da, stalo nam je do likova, ali nakon tri „okršaja“ sa ajkulama smo već malo umorni. Ni početak ne odtupa od konvencionalne ekspozicije, vidimo Thora kako ga ismeva naučna zajednica i odbijaju časopisi, vidimo ga kako skuplja ekipu voljnih.

I pored dobre glume koja nam približava unutrašnjost likova i njihove motive, i dobre glume Kon-Tiki je film sa previše poznatom pričom i jako konvencionalno realizovan. Što nije loše, jer je teško zamisliti ga drugačijim. Ipak, kome je priča već poznata, ko je o tome čitao, gledao dokumentarac ili kakvu emisiju na National Geographic ili Discovery kanalu, film neće otkriti ništa novo. Ali na kraju, ovakva ekspedicija je zaslužila i igrani film, a Kon-Tiki nije nikako loš.

24.10.13

The End of Love

2012.
scenario i režija: Mark Webber
Uloge: Mark Webber, Isaac Love, Shannyn Sossamon, Frankie Shaw, Michael Cera, Amanda Seyfried, Jocelyn Donahue, Aubrey Plaza

The End of Love je najnoviji indie projekat Marka Webbera, pre svega glumca u laganom, ali sigurnom usponu. Webber već ima iskustva sa pisanjem scenarija i režijom, njegov autorski prvenac Explicit Ills (2008) je socijalna indie drama koja je odlično prošla po festivalima, a sledeće godine će se pojaviti Ever After, sa jakom glumačkom postavom (nadolazeća zvezda Teresa Palmer, Rosario Dawson, Melissa Leo). The End of Love je prikazan na Sundance festivalu prošle godine, bio u konkurenciji za nagradu publike, i potom je imao veoma ograničenu distribuciju. Reč je o intimnom, minimalističkom i skoro autobiografskom filmu bez ikakvih finansijskih ambicija.
Stilom snimanja podseća na kućni video, i kreće se u okvirima veritea, kamera je ručna, svetlo prirodno, uglovi gotovo amaterski, ali provociraju emotivni naboj. Za to je odgovoran direktor fotografije, Patrick Lucien Cohet, saradnik sa Explicit Ills, koji se ne boji improvizovanog pristupa. Na sreću, uparen je sa sjajnim montažerom Svenom Papeom, i njih dvojica razumeju namere jedan drugog, tako da film izgleda sjajno, a istovremeno odiše nepogrešivom indie (čak no budget) estetikom, što je u skladu sa Webberovom namerom. Bilo bi pogrešno kada bi bio upeglaniji, izgubio bi na autentičnosti.
I priča iza filma je duboko autentična, bezvremenska i relativno nepotrošena, ali pati od lagane nefilmičnosti u pretpostavci, nedovoljne razrađenosti i nedovršenosti. Kraj je arbitrarno postavljen u jedan trenutak, ostavljajući elementarna pitanja filma otvorenim. To nije uvek loše rešenje, samo što ovde nije potrebno, jer se njime ništa ne postiže i ništa posebno ne izjavljuje. Pomalo smeta još nekoliko epizoda u filmu koje su suviše „sa strane“, otvarajući teme veoma površno i uglavnom su opšta mesta. Primer za to je hollywoodska žurka kod Michaela Cere, sa njim i još par uspelijih ili manje uspelih mladih hollywoodskih glumaca u cameo ulogama „hollywoodiziranih“ verzija samih sebe. To nije over the top kao u This Is The End, ali nije ni daleko od toga. Michael Cera koji se žali na majstore-lopove koji hoće da ga oderu za ogradu na balkonu i mlati s pištoljem u nekoj drogiranoj verziji igre izazova su višak, posebno u filmu u kojem je sličan efekat (hollywoodskog klasnog raslojavanja na uspešne glumce i one koji su na korak od toga da postanu konobari) već postignut u sceni audicije sa Amandom Seyfried.
Naime, Mark (Webber) je centralni lik filma. U pitanju je mladi udovac sa dvogodišnjim sinom i glumac koji nikako da uspe. Njegov život je malo veselija (ili fingirano vesela) verzija pakla večitog siromaštva, neplaćenih računa i serije malera dok konstantno žonglira svoju skoro nepostojeću karijeru i obaveze prema sinu. Imanje dece je divno (kažu ljudi), ali sa sobom nosi odgovornost koja je teško zamisliva ljudima koji nemaju decu i svežim roditeljima u neplaniranim životnim okolnostima. Zato u ljudskom društvu postoje dva roditelja koji se paralelno brinu o deci (naročito dok su jako mala), a biti samohrani otac, pritom udovac prožet tugom, krivicom i žudnjom za životom u paru je dosta neobična, naporna i teška situacija. Posebno što je mali Isaac (Love, Webberov stvarni dvogodišnji sin) u osetljivoj fazi dvogodišnjaka, hiperaktivnog, sklonog istraživanju, brbljivog, a opet fragilnog i mrzovoljnog koji nije savladao ni najosnovnije životne koncepte (poput života i smrti).
Sa druge strane medalje je relativno siromaštvo i relativni maler u kojem Mark živi. Sa glumom nikako da mu krene, a pojavljivanje na audicijama sa dvogodišnjim sinom koji buči nije sjajna referenca. Povrh toga, ima neplanirane troškove (pauk mu je odneo auto), a ni dvogodišnja deca nisu bez želja (za igračkama, slatkišima i igraonicama), što dovodi do toga da Mark kasni sa kirijom, a stanodavci polako gube strpljenje. Oni su pokazali dosta razumevanja, ali za Marka to nikad nije dovoljno, ta situacija ima dve perspektive.
Sa vedrije strane, Mark upoznaje Lydiju (Sossamon), samohranu majku nešto starije devojčice i vlasnicu privatnog vrtića-igraonice, koja možda može uneti nešto vedrine u Markov život. Njemu bi to bilo potrebno, na ivici je snaga, ali pitanje je da li će on to dozvoliti, pošto se čini da je sklon da sve u svom životu na kraju zabrlja.
Mark Webber, kao čovek koji igra varijantu samog sebe i ima potpunu kreativnu kontrolu nad filmom donosi solidno glumačko ostvarenje, ali to smo i očekivali. U scenama bez Isaaca je uočljiva njegova transformacija u depresivca. Shannyn Sossamon je uverljiva kao samohrana majka koja se sa svojim statusom pomirila, ali nije zatvorila vrata za mitološki entitet „onog pravog“. Glumica je odrasla od teen/coed uloga u kojima smo je gledali (The Rules of Attraction), i ta promena je prijatna. Cameo uloge poznati(ji)h glumaca i ostalih filmadžija više nisu nikakva novost i više služe kao iskazivanje nekog hollywoodskog drugarstva i solidarnosti.
Dakle, osim kamere i montaže, zbog kojih je film gledljiv i čak atraktivan, treba pohvaliti i kvalitetnu glumu i dovoljno efektivan soundtrack. Priča od sredine prema kraju jako gubi nit i ostaje nejasno šta je Webber hteo da kaže. Da je život samohranog oca i pritom glumca težak? To smo znali, valjda zato i nema puno glumaca – samohranih očeva. Ako je u pitanju mehanizam potonuća u depresiju, to se vidi samo u par scena gde Mark odstupa od fingirano veselog lica nameštenog za Isaaca, i pije da bi se napio, pa kasnije lupeta gluposti.

Šteta, čini se da izvorni materijal nije bio dovoljno pripremljen pre nego što se krenulo u snimanje i tako imam neodređen utisak o filmu koji bi, kao, morao da me potrese. Ipak, u odbranu filma i Webbera, The End of Love (pogrešno odabran naslov koji zvuči kao naziv neke hard rock balade i nema veze sa filmom) ne pretenduje na široku publiku, nego isključivo na entuzijaste i stručnjake koji bi ga proučavali. To što je film bolji po delovima nego u celini njima ne bi trebalo smetati, naprotiv.

23.10.13

Ginger and Rosa

2012.
scenario i režija: Sally Potter
uloge: Elle Fanning, Alice Englert, Alessandro Nivola, Christina Hendricks, Oliver Platt, Timothy Spal, Annette Bening

Dve devojčice su rođene u istoj londonskoj bolnici, krevet do kreveta, na dan kad je bačena atomska bomba na Hirošimu. Odrastale su zajedno, kao najbolje prijateljice, igrale se, ljuljale na ljuljaškama i vrtele na vrteškama, podelile prve cigarete, peglale kosu sa običnom peglom... Godina radnje filma je 1962, u daljini se naziru Beatlesi, i ostale promene koje će Londonu doneti decenija poznata kao swinging sixties.
Film prati prelomne tinejdžerske trenutke ovih mladih dama, i njihov odlazak na dve različite strane. Ginger (Fanning), iz čije perspektive posmatramo ovaj film, je više poetski nastrojena, mašta o ljubavi, slobodi i modernitetu iz knjiga, želeći da bude sofisticirana. To nije ni čudno, s obzirom da joj je otac Roland (Nivola), slobodoumni levičarski profesor, koji svoju kćer obavezuje da ga zove po imenu, koji joj govori da mora razmišljati svojom glavom. Pored oca, tu je i majka Natalie (Hendricks), bivša Rolandova studentkinja, i susedi dva Marka (Plat i Spal) i Bella (Bening), svi odreda levičarski nastrojeni intelektualci. Ginger piše poeziju, zalaže se za denuklearizaciju, gorljivo protestvuje i učestvuje u marševima, a njen najveći strah je nuklearni holokaust. U poređenju s njom, Rosa (Englert) deluje kao površna devojka jednostavnih svakodnevnih zanimanja koje se svode na crkvu, novac i seks.
Na pojavnoj ravni, priča filma je smeštena u „komornu“ atmosferu jednocifrenog broja aktera, a svi njihovi problemi, konflikti i postupci su isključivo privatni. Ipak, likovi povremeno deluju kao arhetipi ili čak stereotipi. Roland je klasičan primer toga, a njegova stereotipna raskalašnost za levičarskog profesora je i uzrok glavne konfliktne linije filma. Jednako tako, dva Marka su stereotipni stariji gay par, a Bella je tipična feministkinja, kao što je Rosina majka Anoushka tipičan predstavnik imigrantske radničke klase shrvan siromaštvom i svakodnevnim preživljavanjem. Ali ovi likovi, za razliku od Rolanda, imaju samo pasivnu ulogu u filmu. Ti arhetipski likovi jednog spektra engleskog društva 60-ih predstavljaju gotovo idealnu podlogu da se u pozadini pojave i Hladni rat i Kubanska kriza, ali i različita kretanja u engleskom društvu.
Ovaj poslednji aspekt je ujedno i šlagvort za poređenje ovog filma sa sjajnim An Education (Lone Scherfig, 2009), koji govori o odrastanju jedne devojke u svetu naizgled bez šansi: građanskim ženama je dat izbor da se obrazuju i obavljaju poslove u prosveti i državnoj službi, ili da se udaju. Vrata biznisa ili politike su im bila zatvorena. Ovde to ne vidimo na taj način: u pitanju je pre svega priča o odrastanju i usložnjavanju problema za koje tinejdžeri nisu spremni, ali da se zaključiti iz konteksta da Natalie nema previše karijernih mogućnosti, iako je više rangirana na društvenoj lestvici od Anoushke, i da se, po svemu sudeći, slična sudbina sprema Ginger i Rosi. Rosa o tome ne razmišlja, njen plan je osloniti se na muškarca, ali Ginger takvu podelu karata ne prihvata: ona iskreno želi biti spisateljica i aktivistkinja, uopšte, samostalna i emancipovana intelektualka.
Kad smo već kod bliskosti sa An Education, koji je bio prelomni film u karijeri Carey Mulligan, ovde imamo dve nove zvezde. Jedna je apsolutna debitantkinja Alice Englert (kćerka rediteljke Jane Campion), trenutno je na bioskopskom rasporedu njen prvi ekstremno komercijalni film Beautiful Creatures, a druga je Elle Fanning, mlađa sestra Dakote Fanning, i poznato filmsko dete koje je sad odraslo. To odraslo trebamo uzeti jako uslovno: Elle ovde igra sedamnaestogodišnjakinju, iako ima samo trinaest, što je, realno, poprilično glumačko dostignuće.

Casting filma je blago rečeno bizaran, većinu uloga igraju američki glumci, čak iako postoje britanski glumci dovoljno sposobni za takve uloge. To se ponekad oseti u akcentu, bilo da je prenaglašeno ili nedovoljno naglašeno britanski. Na svu sreću, to filmu ne smeta. To otvara drugi problem: film zbog američkih zvezda ima komercijalnu pojavu koja nije propraćena ostalim aspektima filma, koji ostaju ukalupljeni u klišeje nezavisnog evropskog filma. Nepotrebno dugi kadrovi pejzaža ili potpuno sporednih aspekata radnje smrde na umetničarenje. Autorka filma Sally Potter je poznata po svojim umetničkim ambicijama, međutim, nikada nije dospela u prvu ligu bilo festivalskim nagradama, bilo po box office-u.  Sva je prilika da će tako ostati i posle Ginger & Rose, filma koji će možda pogoditi američku žicu za London 60-ih, i koji generalno nije loš, ali koji je u solidnoj meri moguće zaboraviti nakon gledanja.

22.10.13

Čefurji raus! / Southern Scum Go Home!

2013.
scenario i režija: Goran Vojnović (po sopstvenom romanu)
uloge: Benjamin Krnetić, Dino Hajderović, Ivan Pašalić, Jernej Kogovšek, Emir Hadžihafizbegović, Mediha Musilović, Vesna Trivalić, Zoran Cvijanović, Polona Juh, Milan Pavlović, Daria Lorenci

Kada se pojavio, roman Čefurji raus! (u slobodnom prevodu Južnjaci marš!) podigao je puno prašine kao do tada jedino delo koje se bavi fenomenom čefura, odnosno stanovnika Slovenije poreklom iz drugih, južnih republika pokojne SFRJ. Etimološki, pojam „čefur“ potiče od reči „čifut“, pogrdnog termina za jevreje, pre svega one siromašne i getoizirane. U suštini, Slovenci ne vole i ne razumeju čefure, ali to nije nikakva novost, ni ti isti čefuri u svojim zemljama (što je posebna tema) ne vole neke druge došljake, recimo Rome. Proces migracija je takav, mnogi dolaze i prolaze, neki se opredele za integraciju, nekima integracija nije u interesu ili često nije ni dostupna, negde je melting pot uspeo (uglavnom u društvima koja su sama po sebi došljačka), negde nije.
Po romanu je napravljena predstava koja je veoma brzo postala hit, da bi se sve završilo sa filmom. Isti materijal u tri različita formata ume da ispadne različit, svaki medij ima svoje teme i svoje kanale komunikacije. I to je osnovni problem sa ovim filmom, pošto se dobar deo romana „odigrava“ u unutrašnjem svetu lika. To je pravilno ispravljeno sa naratorom, koji je pokrio prostora koliko je mogao, a da ne uguši fluidnost filma.
Nakon definicije čefura (ne znam da li je zaista ta reč uneta u rečnik), prva scena u filmu nas polako uvodi u njihov svet. Čefuri su specifikum Slovenije, i to pre svega većih gradova, u ovom slučaju Ljubljane. Njihovi očevi su došli trbuhom za kruhom da rade mahom fizičke poslove, neki u doba SFRJ, neki kasnije. Kao, uostalom, i svi industrijski radnici. Danas čefuri imaju sve manje nacionalnu konotaciju, a sve više sub-kulturnu, uporedivu sa džiberima ili šabanima u južnim krajevima. (Trenerke, kajle, airmaxice, taj rad.)
Slovenija je očuvala socijalnu komponentu, ali ona nije izražena kao u SFRJ, kada su radnici pod povoljnim uslovima dobijali stanove. Tako je najveća koncentracija čefura na periferiji Ljubljane, a naši filmski junaci žive u Fužinama, tipičnom novom blokovskom naselju. Narator i glavni lik Marko (Krnetić) nam objašnjava fenomen komšiluka, kako je nastao (planskim naseljavanjem došljaka u nova naselja) i čemu služi (uvek se sve može nabaviti iz druge ili treće ruke, operacija preko reda, tehnički pregled na vezu ili karte za utakmicu). Loša strana komšiluka je to da komšije žive ne baš prijatnim životom, u malim stanovima, sa malo novca i često puno stresa. Tako omladina uglavnom visi ispred zgrade i dangubi, da ne sluša roditelje kako se svađaju, ponekad ode u grad, neretko napravi neko (sitno) sranje... Markov otac Radovan (Hadžihafizbegović) ima ceo plan složen za njega: Markovo je da vredno trenira košarku, a neki komšija će ga već progurati u Olimpiju. Markov problem je disciplina, on zna da mangupski reši utakmicu, ali nije timski igrač i u lošim je odnosima sa trenerom, pa će na koncu prestati da odlazi na treninge. Njegovi drugari su priča za sebe...
Adi (Pašalić) je, ne svojom voljom, glava kuća, jer se stariji brat drogira i klošari po Ljubljani, a otac radi u Austriji. Adi svoj stres rešava pušenjem trave i sitnim podjebavanjem. Dejanu nad glavom visi selidba u Slovenske Konjice, rodno mesto njegove nervozne majke (Juh), koja ne može više da trpi njegovog pijanog i neodgovornog oca (Cvijanović). Aco samo čeka priliku da eksplodira, a opravdanje za svoj temperament nalazi u činjenici da nema oca, a da njegovu majku Marinu (Trivalić) prati loša sreća od pamtiveka. Dobro, pa šta je problem sa tim momcima, zašto ne uče škole, traže poslove, šta već? Tu dolazimo do kompleksnih socijalnih pitanja na koja je nemoguće dati potpuni odgovor. Verovatno nikog to ne uče u školi, a znanje iz kuće je tek misaoni pojam, ali život više nije isprogramiran kao u doba socijalizma (škola – možda fakultet – posao – deca) i trenutni uslovi su surovi, posebno kada krećeš sa hendikepom, kao stranac u zemlji u kojoj si rođen. Za te momke nema sreće u Sloveniji, jedini način da ih domaćini prihvate je sport ili umetnost, ali za to je potreban i talenat i trud i disciplina. A što se onda ne vrate kada im je tako loše?
To će Marko otkriti na kraju filma, nakon jednog malo većeg sranja kojem je prisustvovao. Naime, čefuri su tamo po svojim bosnama, srbijama, makedonijama još veći stranci nego u Sloveniji, taj nivo ležernosti, raspojasanosti i balkanštine nisu ni mogli da zamisle u Ljubljani.
Marko je centralni lik filma, ali daleko od toga da je jedini. On ima svoja tri drugara, i ima svoju disfunkcionalnu familiju (Hadžihafizbegović igra oca Radovana u najboljim manirama balkanskih patrijarhalnih očeva i sjajno je uparen sa Medihom Musilović, koja je na ivici da se baci na zemlju i zaplače od muke). I njegovi drugari imaju svoje familije i svi oni imaju komšije... Konstrukcija filma je nategnuta do pucanja, narativna linija se često skriva u obilju priča sa strane, a širina te panoramske čefurske sage postaje teška za praćenje. Ono što ga spasava je to što Vojnović nije „fake“, što zna o čemu priča, a usput mu Abdulah Sidran pomaže sa dijalozima. Vojnović zaista voli i razume svoje likove, ne štiti ih i ne osuđuje.
Film zaista uspeva po pitanju glume, mladi naturščici su upareni sa velikim glumačkim imenima ex-YU prostora, a i stariji i mlađi će povremeno opaliti poneku sjajnu repliku za pamćenje. Te replike nisu slučajne, niti okidač za jeftini smeh, sve su potpuno u funkciji priče. I kroz scenario se razvija drama i dinamika među likovima, što je možda logično kada je jedan čovek imao potpunu autorsku kontrolu, ali priča je malo složenija. Čefurji raus! je isprva bio filmski scenario, koji je državna produkcijska kuća glatko odbila, a autor (reditelj po obrazovanju) ga je onda pretočio u knjigu. Za ovaj konkretni film on nije iskoristio stari scenario, iako je mogao, nego je nanovo napravio adaptaciju knjige, imajući u vidu i predstavu. Soundtrack je smislen i kvalitetan, sa urbanim numerama iz offa i sa tvrdim turbo-folkom ambijentalno. Vizuelni identitet filma je u redu, s obzirom na prilike u ministarstvu za kulturu i mizerne budžete, a Čefurji raus! nisu koprodukcija, iako bi mogli biti.

Šteta je što ovaj film nije stigao na vreme za sarajevski ili neki drugi festival u ex-YU regionu, pošto su slabe šanse da ode u redovnu distribuciju. Kulturni jaz između Slovenije i drugih republika je sve veći, a dobar deo publike ostaje prikraćen za solidne filmove. Slovenija ima i solidnu nezavisnu produkciju i ulazi u brojne koprodukcijske projekte, pored domaće, državne produkcije. Ponešto od tih filmova zaigra po festivalima, ali većinom treba čekati na televizijsko prikazivanje. Tema filma bi mogla biti posebno interesantna ljudima koji bi je pogledali iz nekog drugog ugla, daleko od Slovenije, kao tipičnu priču o margini. A Slovence treba da podseti da su čefuri tu, da ne idu nikamo, i da ne bi bilo loše kada bi i jedni i drugi našli zajednički jezik, kada su već u istom loncu. Kako stvari stoje sa ekonomijom, čefuri su možda samo avangarda siromaštva, a njihovim stopama će Slovenci tek krenuti.

21.10.13

Much Ado About Nothing

2012.
scenario i režija: Joss Whedon (po drami Williama Shakespeara)
uloge: Amy Acker, Alexis Denisof, Nathan Fillion, Clark Gregg, Reed Diamond, Fran Kranz, Jilian Morgese

Shakespeare je klasika i to je nepobitno. Svaki posao oko njega je pipav, postoji armija učenjaka koji se bave proučavanjem samo njega. Iako se čini da posle toliko napisanih knjiga, svako sa malo škole i malo pameti može postaviti Shakespeara u tetru, operi ili baletu, pa čak i na filmu, to je pogrešno. Ako se ide potpuno klasičnim pristupom, kritičari i „shakespearolozi“ će reći da je to dosadno i već viđeno. Ako se ide na potpunu modernizaciju i rekontekstualizaciju, priređivač se ispostavlja riziku da se njegovo viđenje nazove banalnim ili neutemeljenim.
Tog zadatka se prihvatio Joss Whedon, nakon dokazane televizijske karijere (Buffy The Vampire Slayer, Firefly, Angel, Agents of S.H.I.E.L.D, Dollhouse) i hollywoodske karijere u vrtoglavom usponu (Serenity, The Avengers, scenario i produkcija The Cabin in The Woods) i čini se sa lakoćom rekonstruisao klasičnu komediju Much Ado About Nothing.
Priča je u principu poznata. Knez od Messine Leonato (Gregg) priređuje prijem u čast svog prijatelja Don Pedra (Diamond) koji se vraća nakon trijumfa u građanskom ratu protiv svog brata Don Johna. On sa sobom vodi svoja dva vojnika, romantičnog Claudia (Kranz) i ciničnog neženju Benedicka (Denisof). Claudio se zaljubljuje u Hero (Morgese), Leonatovu kćerku, a ostatak vesele družine se trudi da navede Benedicka i jednako ciničnu Leonatovu rođaku Beatrice (Acker) da se zaljube jedno u drugo. Međutim, Don John ima svoje planove i uz pomoć svojih lakeja Borachia i Conrade (ovde iz nepoznatih razloga promenjen u ženski lik) započinje intrigu kako je Hero neverna pravdoljubivom i čestitom Claudiu. Na scenu onda stupa priprosti, ali dobroćudni i ipak inteligentni šef straže Dogberry (Fillion) koji treba da razmrsi zaplet.
Ono što je bitnije od same priče (što se radnje tiče, Shakespeara je nepotrebno dopisivati) su pojedinačne rediteljske odluke. Prvo, jezik kojim se govori je Shakespearov jezik, ali je okruženje potpuno modernizovano. To je izrazito rizičan postupak koji se pokazao kao preveliki zalogaj za Gus Van Santa i njegovu adaptaciju Hamleta u korporativnu dramu. Umesto očekivane uštogljenosti, Whedonova verzija je živahna i zaigrana, a glumci se sa lakoćom probijaju kroz arhaični jezik. U skladu sa modernim okruženjem, moderni su i kostimi i scenografija. Umesto dvorca u Messini, imamo veliku kalifornijsku vilu (Whedonovu privatnu kuću), umesto straže imamo policajce, plemstvo i vojska izgledaju kao sasvim obični predstavnici više klase. Dalje, kamera je ručna, što je u skladu sa modernom kinematografijom i dodaje na ležernosti celog filma. I na kraju, jedna od najvećih posebnosti ovog filma: snimljen je u crno-beloj tehnici.
To bi se inače nazvalo bespotrebnim umetničarenjem, ali to ovde nije slučaj. Crno-bela tehnika je upotrebljena kao podsetnik na screwball komedije iz hollywoodskog zlatnog doba (30-ih), ali i nešto kasnijih godina. Time reditelj pravi kontinuum od Shakespeara do modernih filmske i televizijske produkcije (kalifornijske vile uparene sa jingle muzikom asociraju na Desperate Housewives i slične serije). Naime, Much Ado About Nothing je osnova za svaku romantičnu komediju, a Shakespeare je praktično izmislio komediju intrige. Whedonov film na taj način obuhvata vremenski luk od renesanse do danas, i zbog toga je (čast majstorima kao što je Kenneth Branagh) veoma uspela i najživlja ekranizacija Shakespearove komedije.
Dodatni razlog tome su sjajni glumci koje najčešće ne vezujemo sa filmom. Stariji Clark Gregg, Reed Diamond i Nathan Fillion su nam poznati kao televizijski glumci. Clark Gregg je poznat kao agent Coulson iz ekranizacija Marvelovog sveta, ali TV manijaci ga se sećaju i iz The New Adventures of Old Christine. Reed Diamond ima jednu od zapaženijih uloga u advokatskoj seriji Franklin & Bash, ali nam je najpoznatiji kao detektiv Kelerman iz Homicide: Life on The Street. Nathan Fillion je najpoznatiji kao Castle, ali je već dugo na spisku Whedonovih saradnika, još od Buffy i Firefly. I Amy Acker i Alex Denisof su pre svega televizijski glumci, sa Whedonom su sarađivali na Angelu. Fran Kranz je „pokupljen“ iz Dollhouse, a Jilian Morgese je debitantkinja. Clark Gregg i Reed Diamond odrađuju svoje uloge na opušten i ležeran način, ipak su u pitanju rutinirani glumci. Fillion je beskrajno simpatičan kao priprosti policajac, a njegovo skidanje i stavljanje naočara za sunce je omaž znate-već-kome. Kad smo kod toga, i Fillion izgovara one-linere, samo što su potpuno apsurdni, u stilu renesansnog humora (glupost određenog lika je pokazivala pogrešnom upotrebom reči). Amy Acker i Alex Denisof imaju sjajnu hemiju, i njihove scene verbalnog ping-ponga su pravo uživanje. Kranz je malo drven, ali deo toga se može otpisati i na lik Claudia. Jilian Morgese poseduje delikatnost i naivnost potrebnu za Hero.
Jedine sitnije zamerke su „menjanje“ Conradovog pola bez ikakvog dramaturškog opravdanja, kao i činjenica da danas bez intervencije zaplet Much Ado About Nothing ne bi bio moguć, jer je svet otišao dalje od insistiranja na nevinosti buduće neveste. Mada, to su detalji, pošto se percepcija časti i sramote nisu promenili od početka civilizacije do danas.
Much Ado About Nothing je neobičan korak u Whedonovoj karijeri. Od njega bi se očekivalo da nema suviše ličnih projekata, pa i kad ih ima da liče na ono što on inače radi (SF, horror i teen niše). Sa ovim filmom ne dobijamo samo modernu artističku verziju renesansne komedije, nego dobijamo zajedničke tačke na kojima se temelje komedije intrige i situacije već 500 godina. Sve i da se bavi samo komercijalnim štancom do kraja karijere, Much Ado About Nothing Whedonu daje legitimitet veoma inteligentnog i ozbiljnog reditelja.

20.10.13

Emperor

2012.
režija: Peter Webber
scenario: Vera Blasi, David Klass po knjizi Shira Okamota
uloge: Matthew Fox, Tommy Lee Jones, Eriko Hatsune, Masayoshi Haneda, Toshiyuki Nishida

Postoje dve škole mišljenja oko filmova o Drugom svetskom ratu. Prvi tvrde da su ratni filmovi klasika, a da je najveći rat, i ujedno poslednji herojski rat gde se znalo ko su dobri momci, nepresušna inspiracija za filmove o herojstvu i ljudskosti. Drugi tvrde da Drugi svetski rat iscrpljena tema, jer ga je moguće raditi samo iz jednog ugla, te da filmovi o njemu ne mogu doneti ništa novo ni značajno. Iako bi ekipa koja stoji iza film Emperor htela da se svrsta u prvu skupinu, film više govori u prilog drugoj školi mišljenja.
Film je smešten u period okupacije Japana, neposredno posle Hiroshime i Nagasakija. Japan je razoren, ne samo atomskom bombom, koliko napalmom i požarima koji još uvek plamte i pretvaraju ljude u beskućnike. Američka javnost zahteva odmazdu za Pearl Harbour i 4 godine rata na Pacifiku, ali zapovednik okupacionih snaga Douglas MacArthur (Jones) stvari vidi iz drugog ugla. On želi mirnu okupaciju, praćenu obnovom i izgradnjom, što bi trebalo da mu donese političke poene kad ode u penziju, možda čak i predsedničku kandidaturu. Tačka sukoba je car Hirohito i njegova uloga od Pearl Harboura do kapitulacije. MacArthur, zauzet poziranjem i samoreklamiranjem, poverava generalu Bonneru Fellersu (Fox) da sastavi komisiju koja će u roku od deset dana ispitati carevu ulogu.
Fellers je navodno stručnjak za Japan, što vidimo u nekoliko flashback sekvenci, imao je veliku ljubav sa Japankom Ayom (Hatsune) dok je studirao, kasnije je za potrebe vojske istraživao psihologiju japanskih vojnika, u čemu mu je pomagao i Ayin ujak, general Kajima (Nishida). Bilo kako bilo, Fellers se šeta kroz Tokyo sa prevodiocem i ispituje dinamiku odnosa u japanskoj vlasti, kako pred rat, tako i pred kraj rata. Ostatak vremena provodi šaljući prevodioca Takahashija (Haneda) da traži Ayu...
Sjajna prilika za napeti politički triler koji bi se bavio istragom umešanosti cara i ostalih u ratne zločine je nepovratno upropaštena. U miksu standardnog istorijskog filma, melodrame i scenarističko-rediteljskog predavanja o kulturnim razlikama između Japana i zapada, odnosno Amerike, ugušen je svaki potencijal za dobar film. Previše je dosadan da bio triler, previše melodramatičan da glumio dokumentarac. Film nema strasti i nema nikakav stav, ispravan ili pogrešan, potpuno je bled.
I izbor glavnog glumca je užasan, Matthew Fox nema ni znanja ni harizme za vodeću ulogu. Čak ni uvek zanimljivi Tommy Lee Jones nije na visini zadatka, previše je rutiniran i ne izlazi iz hollywoodskog stereotipa. Njegov MacArthur govori u one-linerima koji ne deluju realno čak ni kompjuteru. Japanski deo ekipe malo izvlači stvar, Eriko Hatsune je delikatna, Toshiyuki Nishida ima nastup visokog oficira. Solidan je i vizuelni identitet filma, ali ni to nije ništa posebno ni neviđeno.
Profesorski ton jedini razbija bledilo filma, ali ni to radi na pravi način. I po pitanju predavanja u pitanju su stereotipi i preseravanja od 2 milenijuma staroj kulturi, o japanskoj posebnosti. Međutim, ništa relevantno ne dobijamo o odnosim moći u okviru vladajuće elite, ništa o političkoj sceni, ništa o pravoj ulozi cara kako na unutrašnjoj sceni, tako i u imperijanim ratovima od Mandžurije nadalje. Srećom, pa nam je epilog poznat: caru nije suđeno za ratne zločine, zbog hrabre uloge u kapitulaciji i sukoba sa militaristima, odrekao se božanskih atributa, vlasti nad crkvom i uloge formalnog komandanta oružanih snaga, transformirao Japan u najblažu monarhiju i drugu ekonomsku silu sveta.

Emperor je film koji je snimila drugoligaška hollywoodska ekipa, i čija će distribucija zavisiti od kablovskih kanala. Emperor je film za kišno popodne kada već nema ničeg boljeg na televiziji. Da je samo za nijansu slabiji, bio bi kandidat za Hallmark kanal.

19.10.13

2012.
režija: Pablo Larrain
scenario: Pedro Peirano po drami „Referendum“ Antonija Skarmete
uloge: Gael Garcia Bernal, Alfredo Castro, Antonia Zegras

Čile, 1988. godina. Zapadni lideri naterali su diktatora generala Augusta Pinocheta da raspiše referendum o tome da li narod želi da on ostane na vlasti narednih 8 godina, i na taj način sebi pribavi demokratski legitimitet, ako može. Za one koji nisu upoznati sa situacijom, postoji telop na početku filma koji objašnjava setting, ali ne bi bilo loše da utvrdimo neke činjenice. Prvo, Pinochet se popeo na vlast nakon krvavog državnog udara 1973. godine, svrgnuvši izabranog predsednika Salvadora Allendea, inače komunistu. Njegova diktatura obeležena je hiljadama nestalih i ubijenih u prvih nekoliko meseci, a čileansko društvo je u narednih 15 godina bilo podeljeno skoro ravnomerno na pristalice i protivnike. Druga, kompleksnija činjenica je da je Čile imao kakvu-takvu demokratsku tradiciju pre hunte (neverovatno mali broj državnih udara, vlast se smenjivala na legalnim izborima), ali složenu socijalno-ekonomsku situaciju koju je Allendeov režim doveo do pucanja (inflacija, štrajkovi, siromaštvo i društvo na putu u anarhiju), i da je Pinochet koliko-toliko sredio ekonomske prilike. To bi značilo da je stopa siromaštva pala na oko 40%, da postoji srednja klasa, da se uvozi i izvozi, da se živi u kućama i stanovima, voze automobili zapadne proizvodnje, piju coca-cole i ostale šećerne vodice, za razliku od drugih latinoameričkih zemalja tog doba. To, naravno, ne znači da represije nema na svakom koraku.
Tu se završava naklapanje o istoriji, a počinje film No, koji prati fikcionu likove kao kreatore kampanje protiv Pinochetovog ostanka na vlasti. Pravila referenduma su jasna: obe opcije imaju po 15 minuta dnevno, u kasnom večernjem terminu, da ubede glasače koji odgovor da zaokruže. Između redova je jasna stvar da tim „da“ ima na raspolaganju celu mašineriju državne televizije da i kroz ostatak dana vodi svoju kampanju. Postavlja se pitanje da li ekipa „ne“ može uopšte da pobedi. Kreativni vođa ekipe „ne“ postaje Rene Saavedra (Bernal), čovek izmučen poslom u relativno velikoj marketing agenciji, dodatno opterećen ličnim bagažom, ali sa idejom koja zlata vredi. Rene je upoznat sa američkim marketingom i pop-kulturom i zna da proda proizvod, a demokratija je ovde proizvod, kao i coca-cola i sapunska opera. Njegova ideja je da vodi pozitivnu kampanju okrenutu sreći i budućnosti, okrenutu nadi. Ta priča sama po sebi pali, ko je pratio političke kampanje u našim krajevima (koalicija u Hrvatskoj nakon Tuđmanove smrti, Kukuriku koalicija nedavno, Otporova kampanja 2000. godine u Srbiji), ali i po svetu (od Clintona preko Blaira do Obame, Sarkozyja i Hollandea) izvlači jednostavan zaključak da se najviše isplati prodaja sreće i optizma sa minimalnim, a neophodnim začinom ideologije. U Čileu tog doba, to je bila novina, politika je bila smrtno ozbiljna i razapeta između levog i desnog radikalizma i slikala se crno-belim kontrastima. Razlog za inovativnu kampanju je još jedan: ekipa „ne“ je heterogena, čine je i levičari svih profila, ali i desni demohrišćani, populisti, i zašto ne, građanski liberali.
Utakmica počinje, autsajderi igraju protiv svih šansi, bore samo pameću i kreativnošću. Protivnik ima ceo arsenal oružja, ali to je nekakva nabrzinu sklepana matrica o redu, sigurnosti i napretku. Jasno je da, kako kampanja odmiče, ona postaje sve prljavija, a vlast se služi svim prljavim trikovima, od cenzure i difamacije, do ismevanja i direktnog plagiranja kroz promenjeni kontekst. Dešava se, neretko, da su kreativci iz tima „ne“ podvrgnuti nasilju, pretnjama, policijskoj i kriminalnoj torturi. Utakmica se završila sa nama (ljudima XXI veka) poznatim rezultatom, autsajderi su pobedili i Čile je postao i ostao veoma pristojna zemlja.
Kako se to odrazilo na Renea i šarenu ekipu od građanski opredeljenih profesora do ljutitih radikala, videćete na filmu. Treba imati u vidu da Reneov šef Lucho (Castro) radi za protivnički tim, a Reneu, naviknutom na buržoaski stil života (velika kuća u predgrađu, sportski auto, privatna škola za sina) visi otkaz nad glavom. Rene izgleda kao salonski levičar, sa raščupanom kosom i bradom, raspojasanom majicom ili košuljom, kao neodrasli dečak kada se igra sa minijaturnom železnicom, i kao čovek naviknut na rizike i inovativnost. Njegov bagaž je dvojak: u prvo vreme hunte je bio u izbeglištvu, otac mu je bio komunista, nakon toga ima posao u firmi koja sarađuje sa vlastima i suočen je sa dvostrukim nepoverenjem. Povrh toga, njegova bivša žena Veronica (Zegras) je radikalna levičarka, a Rene je nije preboleo, želi da je impresionira, spasi, zadivi, nadvisi, sve ono što parovi rade međusobno.
Film No je bio čileanski kandidat za poslednje Oscare, i nije da nije imao nikakve šanse. Deo je labave trilogije o diktaturi u Čileu, uz komediju Tony Mareno (2008), o momku opsednutom Johnom Travoltom i filmom Saturday Night Fever, i dramu Post Mortem (2010), o radniku mrtvačnice uhvaćenom u životni kovitlac u doba neposredno posle puča. Najinovativniji deo filma je korišćenje cinema veritea podignuto na novi nivo. Iako je u pitanju fikcija, ceo film je snimljen sa ručnom kamerom, u VHS stilu kućnih snimaka 80-ih, u formatu 4:3 i sa onim bojama koje se sve stapaju u sivo-smeđu, kao na starim kasetama. Taj verite i chaos cinema sa pratećim shaky-camom u većini slučajeva davi, ali ne i ovde, gde skoro na dokumentaran način slika ipak fikcionu priču. Dokumentarnost je dodatno pojačana veštim inkorporiranjem stvarnog dokumentarnog materijala, do nivoa da nam je teško isprva prepoznati koji materijal je snimljen 1988, a koji 2012. godine.

Glumački, casting je dobar, a i glumci su se dobro potrudili za svoje uloge. Gael Garcia Bernal donosi malo hollywoodskog glamura u film na solidan način, i što je najvažnije, primereno za lik koji glumi. Ostatak glumaca, Larrainov stalni saradnik Alfredo Casto, ali i ostali su na visokom nivou. Priča je ispričana tekuće, film se lako prati, i što je najvažnije za politički film: ne popuje, čak naprotiv, zauzima čvrst stav protiv popovanja bilo koje vrste. Filmove ovakvog nivoa smo po pravilu dobijali iz Argentine i donekle Brazila, a izgleda da im se sada priključuje i Čile. Budućnost latinoameričkog filma se čini svetlom.

18.10.13

100 Bloody Acres

2012.
scenario i režija: Cameron Cairnes, Colin Cairnes
uloge: Damon Herriman, Angus Sampson, Anna McGahan, Oliver Ackland, Jamie Kristian

Da se razumemo, prvenac autorskog i bratskog dvojca Cairnesovih neće pokrenuti revoluciju u trash camp horor parodijama. Imamo standardni setting: troje gradskih studenata na putu prema festivalu kojima se pokvari auto negde usred ničega. Oni su žrtve. Imamo dva rednecka, jednog krupnog, besnog i agresivnog i drugog naivnog, uništenog samopouzdanja i submisivnog. Oni su „monstrum“. Okruženje je australska divljina, retko naseljena, sa velikim farmama i priprostim ljudima koji rmbaju za život.
Dakle, troje mladih ljudi su pošli na Stockport festival, usred australskog „Busha“, u kršu od auta koji se pokvari kod lokalnog groblja. Sophie (McGahan) je lepuškasta flertuša veoma „slobodoumnih“ nazora. Sa njom su James (Ackland), uštogljeni, ali odgovorni mladi momak beskrajno zaljubljen u Sophie i Wesley (Kristian), raskalašni, drogirani „fratboy“, koji figurira kao Sophin ljubavnik. Njih pokupi Reg Morgan (Herriman), „mlađi“ partner u familijarnom biznisu sa organskim đubrivom.
I tu dolazimo do „Tales of The Crypt“ bisera u ovom filmu: đubrivo se obično pravi od otpadnih delova stoke, i tu i tamo se nađe neki mesnatiji „roadkill“: kengur, dingo ili žrtva saobraćajke. Međutim, nivo kalijuma je veći u živim organizmima, pa se braća odlučuju biti „proaktivni“ i ubacivati (jedva) žive ljude u mlin. Putnici otkriju jedno telo u Regovom kamionu i jasno im je da su oni sledeće žrtve. Naivnog Rega je još i lako obrlatiti, i Sophie to čini flertovanjem i isticanjem svog seoskog odrastanja, ali stariji brat Lindsay (Sampson) je tvrđi orah.
Dalja mehanika filma je jednostavna, obilje bežanja i jurnjave, LSD tripova, napetih situacija kada se pojavi poneki redak slučajni prolaznik, poput saobraćajca ili komšinice, dakle malo slapsticka, malo screwballa, i sve zaliveno sa nekoliko kanti žive groze, krvi, strave i užasa i sa strateški postavljenim referencama na redneck horor filmove (Deliverence, The Texas Chainsaw Massacre, rani radovi Petera Jacksona), ali i ozbiljnije filmove poput Blood Simple i Fargo od braće Cohen. Čisti autorski genije leži u detaljima, film je podvučen ambijentalnim soundtrackom vrhunski smešnih australskih narodnjaka koji dolazi sa lokalnog radija. Muzika je prekinuta motivacijskim preseransom i reklamama, dajući tako sliku i priliku lokalne zvučne podloge. Na početku filma, ali ponekad i kasnije u pozadini, vidimo lokalne transparente na ulazima na farme, koji će nam izgledati kao okrutna šala. Međutim, to nije to, Cairnesovi pokazuju zavidno znanje o „Bushu“ i njegovim ogrubelim prebivaocima koji nemaju vremena za gubljenje na razgovore sa turistima i pogađanje oko cene. Njihov humor je crn, na ivici uvredljivog, ali opet topao i ljudski.
Još jedna od vrednosti od filma je brižljivo napisan scenario koji se u pravim proporcijama oslanja na stereotipe i citate autorima dragih filmova, a opet vešto i nenametljivo daje background sliku likova. Možda Sophie ne bi bila droljica kada bi nekako spojila svoja dva dečka u jednog, kada bi James umesto metle u guzici imao Wesleyevu opuštenost, hrabrost i zaigranost. U Regovoj pozadini su godine i godine omalovažavanja i torture od strane Lindsaya. Ni on nije jednodimenzionalan kakvim se isprva čini, on je prosto grub da bi preživeo u uslovima oštre konkurencije. Sprdnja sa organskom poljoprivredom je sjajno uparena sa motivacijskim govorima na radiju, oslikavajući mitove i „svete krave“ modernog sveta: zdravlje, pozitivnost i proaktivnost.

Kao krajnji rezultat imamo zanimljiv i zabavan blender (bez zadnjih misli J) različitih žanrova i referenci, organsku (opet ja J) komediju. Razlog za to je potpuna kontrola koju autori čvrsto drže, a malo poznati glumci sjajno izvode njihove zamisli. Ključna stvar u ovakvim filmovima je mera, iako sve izgleda kao over the top zezanje. Odnosno, treba znati i koliko preterati (u scenariju), i usmeriti glumce da ne ispadne sve karikaturalno. 100 Bloody Acres bi lako bio trash godine i ima moju najtopliju preporuku.

17.10.13

The Lone Ranger

2013.
režija: Gore Verbinsky
scenario: Justin Haythe, Ted Elliot, Terry Rossio
uloge: Johnny Depp, Armie Hammer, William Fichtner, Tom Wilkinson, Ruth Wilson, Helena Bonham Carter, James Badge Dale

Skupila se ekipa iz Pirates of The Caribbean da napravi nešto slično što se bavi nečim što nisu ludi pirati nego ludi Divlji Zapad. Producent Jerry Bruckheimer, Disney Studio, reditelj Gore Verbinsky, scenaristički trio i Johnny Depp su tu da nam pruže malo čistokrvne uvrnute zabave. Ne baš.
Budimo realni, i Pirates su pomalo smorili. Prvi je zabavan i inovativan, ekranizacija tematske vožnje u lunaparku je dosta neobičan koncept. Sa drugim su sačekali dovoljno vremena i razmišljali šta bi i film je bio solidan i zabavan, ništa posebno. Treći je već nalepljen, ali ljudi vole trilogije, Četvrti potpuno nepotreban za film, pre svega zato što su makli većinu „pomoćnih“ likova, nadajući se da će započeti novu trilogiju. Najavljen je i peti deo, opet sa novim rediteljem. Inovativnost i filmski kvalitet nisu jedini uslovi za uspeh, i bolji i lošiji filmovi iz Pirates serijala zarađuju astronomske cifre, publika se vezuje za likove, neki i odrastaju s njima, a Johnny Depp je podigao blesavljenje i kreveljenje na novi nivo i privlačio pažnju na sebe.
I to je problem, jer se Johnny zatvorio u kavez u kome se oseća sigurno, igrajući čudake i ludake po umetnički nezahtevnim preproduciranim spektaklima, izbegavajući ozbiljne uloge u zahtevnim filmovima. Što je najgore Johnny Depp je dobar glumac sa više od nekoliko dobrih uloga u svojoj prošlosti. Nažalost, njegovi filmovi koji nisu u domenu fantazije ili horor-komedije u poslednje vreme slabo prolaze kod publike i kritike, delom i zbog toga što Johnny ne može da ih iznese na isti način kao pre 15 godina. Bilo je pitanje dana kada će neki njegov tipičan film zveknuti na box office-u.
The Lone Ranger je sinonim za promašaj. Dugo očekivan i odgađan, loše zamišljen od početka, sa odstupanjem od originala tako da bi se približio idealu filma sa Johnnijem Deppom, sa problemima oko pronalaženja reditelja, sa pogrešnim izborom glumaca, sa obiljem jeftinih trikova i nervirajućih detalja, ovaj film je recept za katastrofu. Kritika ga je dočekala na nož, autorski tim kaže da su se kritičari „kladili protiv njih“, maliciozno pisali prikaze unapred itd. Da se odmah ogradim od njih, nisam ni pratio vesti o ovom projektu, a prikaz pišem po odgledanom filmu. I ako im ja budem kriv za neuspeh na ex-yu tržištu, onda svaka im čast, zaslužili su.
U pitanju je papazjanija od raznih motiva iz raznih westerna, sa formuličnom i nepamtljivom pričom punom generičkih rešenja, sa obiljem manjih, rubnih zapleta, i nemaštovito režirana. Originalna legenda o usamljenom rendžeru je priča o teksaškom rendžeru crncu, koji je preživeo Građanski rat u Konfederaciji (što je bio priličan uspeh) i kasnije imao uspešnu šerifsku i revolverašku karijeru. Već u originalnoj radio-verziji iz tridesetih je ta priča distorzirana, usamljeni rendžer postaje veteran južnjačke vojske koji oblači belu uniformu i sveti se banditima, izdajnicima i neprijateljima Juga. Da li je neko video sličnost sa KKK? Filmske ekranizacije iz 50-ih i TV serija su bile lake i nepamtljive limunade, ali su solidno prolazile kod publike. Kasnije ekranizacije su redom bile slabe, kao da je The Lone Ranger bio uklet (ili samo loš) koncept. Disney i Bruckheimer su rešili da iskoriste legendu za okosnicu svoje verzije, usput ubacujući motive od Peckinpaha (dilema o progresu koji će uništiti Divlji Zapad), preko spaghetti westerna (osvetnik koga niko ne poznaje, mitraljezi, muzika koja pokušava da uhvati duh Enia Morriconea) do Dead Man (mudri Indijanac i šeprtljavi belac) i Little Big Mana (užasno našminkani Johnny Depp kao jako stari narator). Da li sam zaboravio pomenuti i Back To The Future III, Indianu Jonesa III, Wild Wild West i Tarantinove i Rodriguezove over the top kolaže? Da, ima i toga... Povrh toga, Lone Ranger postaje film o njegovom pomoćniku Tontu (Depp), a sam rendžer (Hammer) biva degradiran u pomoćnika ograničenih sposobnosti i inteligencije. Kada se tome dodaju klišeizirani likovi i njihovi nelogični postupci, dobijamo nešto nalik na ekranizaciju kompjuterske igrice sa niskim AI-em.
Vizuelni identitet filma je prenabudžen CGI-em, ali dobar utisak ostavljaju ton i koreografija statista i kaskadera. Muzika je očajno izabrana, što ne priliči Hansu Zimmeru i uglavnom se svodi na očekivani izbor previše poznatih tema. Glumci su očajno izabrani, Hammer nema ni snage ni harizme da parira Deppu, Fichtner je jednodimenzinalni negativac (u njegovu odbranu, i lik je tako napisan), Tom Wilkinson u svojoj ulozi sofisticiranog negativca pokazuje glumačkog znanja koliko i komad šperploče, Ruth Wilson svoju dosadnu ulogu igra na dosadan način, a ni Helena Bonham Carter nije puno bolja kao madamme sa pištoljem u nozi od slonovače (ne zajebavam se). John Badge Dale gine negde na trećini, ali mi nije nedostajao. Da bi jad bio veći, imamo ne jedno, nego dva iritantna derišta koji šmiraju, cmizdre i zapitkuju. U tom kontekstu, Johnny Depp je dodatni kamen oko vrata za ovaj film, i u finansijskom i u glumačkom smislu, jer blesavljenje nije isto što i gluma, a ovde bi i gluma teško održala film iznad vode. Ni njegov lik nije maštovito osmišljen, on je bazično uvrnuti indijanski šaman i možemo ga strpati u isti koš sa stereotipima kao što su magični crnja i premudri kosooki učitelj. Rasizam niskog profila na delu.
Ako baš tražimo dobre aspekte filma, naći ćemo nešto blesave over the top akcije, mada se i ona ponavlja i, logično, obilje slapstick momenata. Naći će se tu i pokoji duhoviti one-liner, čak i nagoveštaj humorističkog ping-ponga, ali ni to ne deluje prirodno ili improvizovano. Uostalom, sve smo to već videli u Pirates of The Caribbean, a i u starijim naslovima. Negde na marginama priče naći ćemo i male nagoveštaje društvene kritike (cena progresa, masakr nad Indijancima), ali to nije dovoljno razrađeno. Sa druge strane nam iznad glave visi ideja o osvetništvu kao rešenju kada je zakon nemoćan, što je vrhunska naivnost.

Sve u svemu, The Lone Ranger je na kratke trenutke zabavan film, ali veći deo vremena umara gledaoca. Određene formule se mogu samo toliko puta ponoviti. Određene formule se teško variraju. Fokus grupe umeju biti nesiguran parametar i treba poslušati zdrav razum i zaboraviti na snimanje ovakvih skupih promašaja. Nekoliko implikacija ovog filma nisu u skladu sa „klinačkim“ PG13 rejtingom. Sa druge strane, tretman teme je klinački. Sa treće strane, klinci više ne kuže western, što ovakav film čini izlišnim. Ako se loš trend na blagajni nastavi, možda se izvučemo i ne dobijemo nepotrebni, još manje smisleni nastavak.