Americana

 

2023.

scenario i režija: Tony Tost

uloge: Sydney Sweeney, Paul Walter Hauser, Halsey, Eric Dane, Gavin Maddox Bergman, Zahn McClarnon, Derek Hunkey, Simon Rex, Christopher Kriesa, Toby Huss, Joe Adler

Zašto volimo ili makar poštujemo Ameriku, svim sranjima koja se tamo dešavaju na dnevnom nivou uprkos? Razlog tome nije sama Amerika, zemlja teških kontradikcija koje mogu rezultirati i građanskim ratom u predvidljivoj budućnosti, već „Amerikana“.

Šta je, dovraga, Amerikana, na generalnom planu? Na nekim od pojedinačnih planova to nije teško definisati – u muzici, recimo, to je spoj country, folk i rock žanrova u specifičnu mešavinu. Na vizuelnom planu, to je upotreba artefakata svakodnevnog, običnog života u umetnosti: prizori iz zalogajnica na filmu, pop-art umetnost bazirana na reciklaži dizajna i ikoničnih likova i prizora... U arhitekturi možda spoj klasicizma i modernizma usmeren ka monumentalnosti jednako kao i funkcionalnosti.

Ali šta god bila, Amerikana odnosi prevagu nad realnošću. Tako je western kao žanr u literaturi, drami i na filmu postao sinonim za određeni, verovatno izmaštani moralni kodeks dokumentovanim kolonijalističkim, ekspanzionističkim i anarhističkim korenima uprkos. Tako nešto će izreći i jedan od ljigavijih i antipatičnijih likova filma Americana, dugometražnog prvenca Tonyja Tosta koji se do sada kalio uglavnom na televiziji. Taj lik, blazirani bogati kolekcionar američkih umetnina negde u dubokoj provinciji Južna Dakote Pendleton Duvall (Huss) fenomen velike koncentracije „umetničkih genija“ na tlu Amerike će objasniti time da je u Americi mašta („Amerikana“) jača od same stvarnosti (Amerike). Dobro, zaboravio je arogantni gospodin realnost marketinga za koji su Amerikanci ipak doktori – genija ipak treba proglasiti, a onaj koji proglašava ima moć.

Napadom na njegovu kuću možda ne počinje Tostov film, namerno složen kao hyperlink slagalica u pet poglavlja koja nisu hronološki poređana, ali počinje njegova radnja. Dvojica kriminalaca, Dillon (Dane) i Dave (Adler) napadaju kuću usred Duvallovog izlaganja u nameri da iz nje ukradu jedan specifični artefakt, „košulju duhova“ plemena Lakota za račun drugog, kriminogenijeg i preduzetnijeg dilera umetnina Roya Lee Deana (Rex). Kako su zatekli gužvu u kući, stvar su rešili ubijanjem svih prisutnih, tek saznavši da je artefakt dosta vredniji od sume koju im je Dean obećao.

Drugi rukavac radnje uključuje mucavu konobaricu Penny Jo (Sweeney) sa željom da se dokaže kao country pevačica u Nashvilleu koja je dogovor između trojice muškaraca načula u zalogajnici u kojoj radi, kao i njenog partnera u zločinu, dobrog i naivnog ratnog veterana oštećenog mozga i slomljenog srca Leftyja (Hauser). Treći, pak, Dillonovu devojku Mandy (pop-pevačica Halsey, viđena u finalu X-trilogije, MaXXXine čiju režiju potpisuje Ti West) koja je rešena da svog nasilnog partnera zezne i svoju sreću potraži sama. Konačno, tu je i njen sin Cal (Bergman) koji zbog masovne konzumacije kaubojaca na televiziji duboko veruje da je reinkarnacija Duha Koji Sedi i koji ima želju da pomogne „svom narodu“, čak i kad je taj „narod“ oličen u šatro-revolucionarima i gerilcima, a zapravo mafiozima kao što su Duhovo Oko (McClarnon) i Hank (Hinkey). Potera za „blagom“ vodi likove u susednu državu Wyoming gde će se dogoditi i konačni obračun, baš na pragu kuće Mandyinog oca (Kriesa), inače vrlo mračnog lika koji vodi kombinaciju kulta i mafijaškog ringa.

Film kao film zapravo i nije toliko originalan jer Tost u njemu zapravo reciklira recepte Tarantina i braće Coen s vrhunaca karijera, pa zapravo imamo Pulp Fiction klon (s razlikom da znamo koji je predmet u igri) smešten u svet Farga. Duhoviti, sarkastični i pomalo cinični dijalozi se podrazumevaju, i solidno su napisani i razrađeni, ali ne možemo reći da ih nismo već čuli u brojnim filmovima i serijama slične sorte. I naravno da će Tost zeznuti kraj, odnosno ubaciti desetak minuta antiklimaksa i epiloga nakon obračuna, ali i to nekako ide s filmovima ovog tipa.

Opet, glumačka podela je interesantna, iako ne nužno intuitivna. U „hyperlink“-filmu ove vrste retko kad ima prostora za pravu glavnu ulogu, pa nosioci pet-šest njih imaju minutažu „tu negde“. Možda je očekivano da pop-zvezda dobije ulogu koja je nekako najviše „cool“, a koja je zapravo najlakša, i možda nije loš štos veći deo ostatka popuniti glumcima iz drugih i trećih ešalona nezavisne kinematografije i televizije, ali šta činiti s dvoje prvopotpisanih koji su i najveće glumačke zvezde u postavi? Oni su dobili zadatak da budu nosioci komedije što je „debelom“ Hauseru koji je za ovaj film čak malo i smršao prirodno okruženje, ali za Sydney Sweeney nije. Ona, pak, to koristi kao test svojih glumačkih sposobnosti i raspona i uspeva u onom glavnom – da izbegne karikaturu za podsmeh, iako joj neki drugi tipovi uloga i dalje bolje leže.

Ostaje na kraju pitanje šta se čekalo s distribucijom filma dve i po godine od festivalske premijere. Ostaje nam da nagađamo je li neko „tvrdio pazar“ s distributerima ili su oni, pak, čekali odgovarajući trenutak u komercijalnom ili političkom smislu. Za ono prvo su, čini se, izvisili, a za drugo – čemu sve to, posebno kad Americana nije otvoreno političan film, a otrovne strelice te vrste su vrlo diskretno izmešane s nekim drugim otrovnim strelicama i zajedljivim komentarima. U svakom slučaju, ovde nije reč o obaveznoj filmskoj lektiri, ali se makar neke pejzaže isplati pogledati, a neke fazone ispratiti – ne znam da li bi mnogi skupili petlju da u svom filmu indijansku mafiju ili gerilu opreme sportskim lukovima i strelama i ukrste je s belcima naoružanim puškama i pištoljima. I čak iako nije ulitmativni „Amerikana“ film, Americana je verna svom naslovu.