Case 137 / Dossier 137

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se naprave kako valja, policijski procedurali znaju da budu izvrsni filmovi i da pritom s publikom iskomuniciraju neka važna etička pitanja na prijemčiv način. Nemački reditelj koji je karijeru napravio u Francuskoj Dominik Mol je svakako jedan od savremenih majstora tog zanata. Ne treba ići puno dalje od ovih stranica i pogledati šta je postigao sa svojim prethodnim filmom, The Night of the 12th, da bi se uverili u tu tvrdnju.

Mol ima novi film koji je svetsku premijeru imao proletos u Kanu, a internacionalnu nedavno u Sarajevu. Imajući u vidu reakcije, kako kritike, tako i publike, ali i implikacije pitanja koje film postavlja, a koje nadilaze vremenski okvir u kojem je radnja smeštena, nikako ne bi smelo da čudi da Case 137 bude spominjan u kontekstu nagrada na kraju godine, naročito onih evropskih.

Isprva se čini da je to još jedan slučaj koji inspektorka Stefani Bertran (Lea Druker) mora da reši. Ona radi u unutrašnjoj kontroli policije, a slučaj se bavi potencijalnom upotrebom prekomerne sile na protestima Žutih prsluka koji su Pariz i Francusku potresali krajem 2018. i početkom 2019. godine. Razlika je možda u tome što je mladić koji je povređen i trajno ostao invalid iz njenog rodnog grada, i to što su policajci bili u civilu i pod suviše uopštenom komandom, pa su stvarno reagovali kao „kauboji“. U svakom slučaju, Stefani i njene kolege, pre svega partner Benoa (Žonatan Turnbul), odlučuju da situaciju podrobno istraže.

U tome nailaze na razne prepreke. Od policajaca, naročito onih interventnih, čak se i očekuje da se drže zajedno, da otkrivaju što je manje informacija moguće „pacovima“ iz unutrašnje kontrole i da tako pokušavaju da zaštite ugled profesije, a zapravo svoje pozicije i privilegije. Porodica žrtve napada nije uverena u dobre namere poštene inspektorke, ali to ih ne sprečava da vrše pritisak i demonstriraju nezadovoljstvo ako nešto ne bude kako oni misle da treba. Ni svedoci nisu naročito skloni da se sami jave jer policiju pre svega vide kao organ represije, a ne kao servis građana, bar ne onih koji ipak imaju manje privilegija od vladajuće klase. Na to treba dodati i generalnu klimu nepoverenja u društvu, nespretne poteze u „visokoj“ i profesionalnoj politici, pa nam postaje jasno da je Stefanin trud možda sasvim uzaludan, ma koliko se ona vodila ispravnim idealima i profesionalnom etikom.

Mi ceo film zapravo pratimo iz njene perspektive, stvari iz istrage, njenog neposrednog okruženja ili širih društvenih tokova saznajemo kad i ona. Tako da gotovo da možemo da osetimo njenu nelagodu kada je sin pita zašto svi mrze policajce, ili kada od bivšeg supruga otkrije da sin laže da su mu roditelji profesori da se ne bi sramotio pred drugovima. Međutim, toliki fokus na jedan lik može biti rizičan kada je situacija koja taj lik okružuje toliko nestabilna, fluidna i kompleksna.

Srećom, Mol nema pretenzija da donosi sud o Žutim prslucima, protestima (koji su u Francuskoj skoro pa stvar folklora) ili ishitrenim reakcijama policajaca kojima oni ponekad prelaze na drugu stranu zakona. Ne, on zapravo pušta nas kao gledaoce da svoj sud donesemo sami, dok nam on postepeno dodaje manje ili veće „tegove“ na obe strane metaforičkog „kantara“.

Stilski, njegova „ruka“ ne treba da se preterano vidi i oseti i Mol se tog načela drži. Pažnja nam je preusmerena na glavnu glumicu, a Lea Druker je briljantna toliko da možemo reći da je ostvarila ponajbolju ulogu karijere, kao i na meritum stvari. To nikako ne znači da je Mol stilski dosadan i isprazan, naprotiv. Od finih detalja muzike, kako apstraktnije elektronske za podizanje napetosti kao originalne, do ambijentalno puštanih „evergrin“ hitova, preko ispranih zimskih boja u fotografiji Patrika Giringelija, njegovog odličnog osećaja za mikro-geografiju i rediteljevih sklonosti ka upotrebi različitih formata slike (tu imamo i snimke uličnih nadzornih kamera i one vertikalne „telefonske“) pa do herojskih poduhvata montažera Lorana Ruana da to sve drži na okupu, jasno nam je da je Case 137 jedan vrlo ozbiljan i ozbiljno urađen film.

Jasan nam postaje i rediteljev legalistički i humanistički stav koji se možda može učiniti naivnim kada je puno „igrača“ u priči. Ali taj stav zapravo nije naivan, a zaključak koji na kraju donesemo možda zvuči mračno i cinično. Društvo se može umiriti, ali ne i pomiriti, nikada se ne može svima ugoditi ili naći srednji put kompromisa, zakon se može različito tumačiti, a pokušaji da ispravljamo „krive Drine“ osuđeni su na propast ako je sistem već namešten da štiti i održava sam sebe, dok društvo ostaje na vetrometini.