Pillion

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Drage dame, ako ste mislile da ćete u ovom filmu moći da vidite vašu simpatiju u seksualno eksplicitnim ili nežno-romantičnim situacijama, pripremite se na razočaranje. Naime, lika kojeg igra Aleksander Skarsgord vaš pol ne zanima u tom smislu, a, što se romanse tiče, umesto nje dobićete sado-mazohizam. Pa ko šta voli... Za gospodu vredi isto, da se ne ponavljamo. Uostalom, to sve piše i u opisu filma.

Film Pillion, prvenac Harija Lajtona, premijerno je prikazan proletos u Kanu, gde je i pobrao univerzalno oduševljenje kritike, kao i nagradu za scenario u sekciji Un Certain Regard. Publika u našem regionu mogla je da ga vidi na Zagreb Film Festivalu u glavnoj takmičarskoj konkurenciji. Pa da vidimo o čemu se tu radi...

Kolin (Hari Meling) je stidljivi saobraćajac koji u zreloj dobi živi s roditeljima. On je toliko smotan da mu njih dvoje upravljaju društvenim životom. S ocem (Daglas Hodž) zajedno peva božićne pesme u “barberšop” kvartetu dok mu umiruća majka (Lesli Šarp) namešta sastanke s momcima na slepo, sve se nadajući da će se njen sin ostvariti u vezi pre nego što ona umre.

Na jednom od nastupa, Kolin baca oko na Reja (Skarsgord) koji je u bar došao sa svojim društvom motorista među kojima se zna ko igra koju ulogu. Rej je, dakako, “alfa”, odnosno vođa “čopora”, dok su njegovi drugovi upareni u veze u kojima su uloge onog dominantnog i onog submisivnog jasno određene. Rej, možda i sam u potrazi za svojim „slugom“, ostavlja ceduljicu s mestom nalaženja sutradan Kolinu, na njegovo iznenađenje.

Nalaženje ne prolazi onako kako je Kolin zamislio. Rej s njim ne razgovara, nego mu izdaje komande, a uviđa i koliko je Kolin „zelen“ i nespretan u seksu. Opet, kroz neki dan on želi da se opet nađe s njim, pa dolazi po njega, uzima ga na motor i vodi u svoj minimalno namešteni stan. Tamo, pak, Rej i dalje diktira pravila, a Kolin čini sve da mu udovolji, pa čak i kada to podrazumeva bol i poniženje. Nagrada ili makar pohvala za taj trud neće doći na verbalnom planu, ali će ga Rej prvo „označiti“ kao svog, a onda i uvesti u svoju motorističku ekipu. Međutim, možda Kolin želi nešto romantičnije, nešto kao pravu vezu, nešto na šta Rej nije spreman...

Lajtona u svakom slučaju treba pohvaliti za pristup bez kompromisa i bez kalkulacija, a opet dovoljno odmeren u provokaciji da Pillion ne završi kao pornografski film. Doduše, cela prva polovina filma prepuna je repeticija i dodatnog utvrđivanja već odavno utvrđenih postulata u odnosu između dvojice muškaraca, ali se u poslednjoj trećini utisak o filmu popravlja uporedo s time kako raste Kolinovo samopouzdanje i preuzimanje makar nekakve kontrole. Lajton onda nema problema da istera poentu filma, premda bi te poente morale da budu poznate svakome ko je ikada bio zaljubljen i u vezi.

Dakle, često je sve stvar kontrole, ali svakoj strani bi valjalo da ima mogućnost da postavi neke svoje granice. Takođe, iza misterioznosti se često krije praznina ili nekakav opipljiv psihološki defekt. Stvar dodatno komplikuje i to što su dvojica glavnih glumaca fizički različiti do komičnih razmera, što se dodatno podvlači i sa dve najupečatljivije scene: dolaskom na sastanak zajedno s psima koji odgovaraju njihovim pojavama i statusima u okviru komune (Rej s rotvajlerom, Kolin s jazavičarem), te rvačkim mečom između njih dvojice i kostimima koji otkrivaju kakva je sudbina kome namenjena. Glumci su dobri i posvećeni svojim likovima, ali je problem što su i ti likovi prisutni uglavnom u svojoj zadatosti i skicirani sa tek po par karakteristika.

No, dobro, koliko god nam Lajton otkrivao „toplu vodu“ što se tiče homoseksualnih veza i sado-mazohizma, pri čemu se nameće zaključak da nas u svakom pogledu ima raznih, Pillion se zapravo dosta bolje drži kada studira Kolinov dom i odnos roditelja prema „starom“ i „novom“ njemu. Očeva podrška je iskrenija, možda zato što je i otac u svom braku submisivniji partner, dok majčin zaštitnički odnos prema sinu balansira između iskrene brige i kontrole, ali ga zapravo sputava. U tom smislu, odluka da se vreme radnje iz izvornog romana Box Hill britanskog pisca Adama Mars-Džounsa prebaci iz prošlog vremena u sadašnje pokazala se kao ispravna, budući da bi takav nivo podrške i razumevanja roditelja za sina i njegove „hobije“ u ono vreme bio prilično nezamisliv.

Na kraju, postavlja se ono večito pitanje – čemu sve to, što ovde možemo preformulisati u: Kome je film zapravo namenjen i sa kojim ciljem. Ako se radi o otkrivanju velikih istina ili posebnosti gej ili sado-mazo veza, gejevi i „fetišari“ o tome već i sami znaju verovatno i više nego nadobudni autor-debitant Lajton, a informisani i dobronamerni gledaoci koji nisu deo te „scene“ su već do sada mogli da prihvate da nas ima raznih i da je ključ svega dogovor na iskrenim osnovama. Oni manje osvešteni koje bi ovakav film mogao da šokira i sablazni za njega, pak, neće pokazati ni nominalni interes, već će ga zaobići u širokom luku čim pročitaju opis radnje. Ako je cilj, pak, bilo napaljivanje kroz suptilniju erotiku, mislim da je ciljna grupa za tako nešto ipak prilično malobrojna.

Biće da Lajton ipak gađa filmske festivale, nagrade i publiku koja se tamo okuplja, čime se Pillion ne razlikuje od mora kalkulantskih filmova koji „igraju“ samo u takvim sredinama. Velika većina kritike je entuzijastično progutala udicu. Sebi, pak, ostavljam pravo da budem rezervisan i ne baš oduševljen, niti zgrožen, već tek blago iziritiran filmom koji ima par momenata, ali i ponešto ne tako sitnih problema.