Couture

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Razloga da pratimo filmove Alis Vinokur ima više. Jedan od njih je da je tokom svoje karijere ona, kao saradnica za scenario Vuka Perišića ostavila traga i kod nas u regiji s filmovima Obični ljudi i Izgubljena država. Drugi je da ona, kada sama režira svoje scenarije, po pravilu stvara duboke, psihološki dorađene i dobre filmove.

Možda je debi Augustine, kostimirani biopik o ocu medicinske hipnoze Šarkou i njegovoj naslovnoj pacijentkinji, bio tek solidan, ali je zato Disorder (na nekim tržištima Maryland) bio sasvim blizu remek-dela na tragu najboljih filmova Ketrin Bigelou. Vrlo dobra je bila i Proxima, o ženi-majci-astrunautkinji i silama koje je, fizički i metaforički, vuku gore ili dole. Blizu odličnog dobacio je i njen idući film, Paris Memories, uredno prikazan i pohvaljen na ovim stranicama.

Alis Vinokur, dakle, ima novi film naziva Couture, premijerno prikazan u Torontu, pa onda u San Sebastijanu i Talinu gde je i nama pao pod lupu. Imajući u vidu njenu impresivnu karijeru, očekivanja su bila podignuta, ali možda je izbor Anđeline Džoli za glavnu ulogu „ofirao“ i izvesne komercijalne ambicije. Međutim, koliko je uopšte uputno snimati filmove locirane u svetu mode nakon Altmanove Visoke mode, a koliko tek ima smisla nadograđivati i osavremenjivati ga.

U pitanju je „hiperlink“ film u kojem se putevi triju žena različitih godina i statusa ukrštaju tokom „Fešn Vik“ manifestacije u Parizu. Maksin Voker (Džoli) dolazi kao neka vrsta zvezde i artističkog eksperimenta, budući da je inače režiserka horor-filmova, a njen posao bi bio da režira kratki film na vampirsku temu za otvaranje manifestacije, kao i režija prve revije. Ada (Anjier Anei, inače zaista manekenka) je angažovana da bude glavna zvezda revije i novo zaštitno lice modne kuće, ali pritisak koji to podrazumeva možda nije nešto što ova mlada i naivna devojka iz Najrobija želi za sebe. Sa treće strane, tu imamo i šminkerku Anžel (Ela Rumf) koja svoju prekarnu poziciju „od tezge do tezge“ pokušava da nadvlada koristeći je kao inspiraciju za pisanje priča. Pola priče dobija i šnajderka Kristin koja po prvi puta samostalno šije haljinu koju će glavna zvezda nositi na reviji.

Od svih priča, naravno da najviše prostora zauzima i najviše pažnje dobija ona s Maksin u centru pažnje, a Anđelina Džoli je u njoj uparena sa još dvojicom francuskih glumaca s jakom reputacijom. S Vensanom Lindonom kao hirurgom američka zvezda mora da verbalno i intelektualno „sparinguje“, dok joj Luj Garel koji joj igra direktora fotografije u nekom trenutku služi i kao partner jedne druge vrste. Holivudska glumica ovde traži i dobija šansu da glumi na svom drugom jeziku koji je naučila kod kuće i u okruženju iz kojeg je došla njena majka, oberučke je prihvata, pa ne bi smelo da začudi ako bi se u kampanji za film predstavljala kao Anželina Žoli i govorila na tečnom francuskom s jedva primetnim američkim akcentom.

Druga stvar je, međutim, poveznica između zapleta filma i privatnog života glumice. Maksin, naime, dok je sveže razvedena (ček), sa smanjenim prilivom novca zbog čega ne odbija tezge, te dok se s bivšim mužem svađa oko dobrobiti svoje kćeri (to valjda svi razvedeni rade, tako da – ček), a dok se takođe sprema i za svoj novi film, baš u Parizu dobija dijagnozu raka dojke (ne baš tako direktno, ali generalno – ček), pa postaje opsednuta svojim grudima kao ogledalom svoje ženstvenosti (dupli ček). Da nije par detalja koje ukazuju, recimo, na karijerni tok režiserke, neko bi pomislio da je Endži napisala sama sebi ulogu za potrebu terapije koju ni nakon 11 godina od Maleficent (koji se u psihoanalitičkom ključu može tumačiti baš na taj način) nije završila.

To što ta priča dominira u smislu razgranotsti, vremena na ekranu i pažnje koju joj autorka posvećuje znači da će možda druge dve patiti. Za priču o šminkerki Anžel je šteta i zbog Ele Rumf koja nema toliko prilike da dođe do izražaja i zbog teme prekarnog rada u glamuroznoj industriji o čemu treba progovoriti. Priča o Adi je, pak, suviše zasnovana na opštim mestima, pa Alis Vinokur tu ne dodaje ništa posebno novo. Srećom, Anđelina Džoli je zapravo vrlo dobra glumica i, još više od toga, sposobna je da fiksira gledalačku pažnju svojom (pre)naglašenom ženstvenošću, pa Couture nikako nije kazna za oči, uši, mozak, intelekt i psihu.

Međutim, pitanje je koliko nam je još jedan film o svetu visoke mode za koji se podrazumeva da je stresan skoro isto kao svet ratova i vojski bio potreban. Jer svakako ne ide u veće zvezdane visine i veće širine od Altmanovog, a ne ponire zaista ni u psihološke dubine kao što je to bio slučaj s ranijim radovima ekstremno talentovane i precizne Alis Vinokur. Opet, to što je njen najslabiji nikako ne znači da je Couture loš film. Nije, naprotiv. Ali nešto mnogo bolji od pristojnog teško može da bude.