kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Mislim da ću za koju godinu svog sina početi da ispraćam u grad sa „Ajd‘ srećno, zabavi se, nemoj da pogineš!“ Zvuči kao nešto što bi „kul ćale“ mogao da kaže svom tinejdžeru pred izlazak u grad. A ako izlasci u grad ne budu fora novim generacijama, isti pozdrav može da se iskoristi i za početak sesija igranja video-igrica.
Takva „gejmerska“ je i premisa filma Good Luck, Have Fun, Don‘t Die u režiji Gora Verbinskog (Pirates of the Carribean franšiza) i po scenariju Metjua Robinsona (The Invention of Lying, Love and Monsters). Suštinski, može se opisati kao spoj Groundhog Day i Terminatora u mehanici Source Code / Edge of Tomorrow. Uprkos komercijalnom potencijalu većem nego što je to uobičajeno za filmska dela bez postojeće fan-baze, uradak je prvo svoju sreću okušao na američkim festivalima (od festivala fantastike u Ostinu do Palm Springsa), evropska premijera je bila smeštena na Berlinale, a bioskopski put se u dosta slučajeva odvija paralelno s internetskim.
Dakle, čovek odeven kao dementni beskućnik (Sem Rokvel) banjava u zalogajnicu u Los Anđelesu u večernjim časovima kako bi iz redova gostiju regrutovao dobrovoljce da mu pomognu na važnoj misiji. Prvo što radi kako bi privukao pažnju na sebe je otimanje njihovih mobilnih telefona i priča o zamkama veštačke inteligencije koja će preuzeti svet u budućnosti iz koje on dolazi. Ovo mu je, kaže, 117. put da misiju pokušava (brojka je možda referenca na kultnu naučno-fantastičnu treš-seriju The First Wave, a možda potpuna slučajnost) i čini se da mora da pronađe pravu ekipu. Zato bira skeptičnog ćelavog bradonju Skota (Asim Čodri), punačku gospođu Mari (Džordžija Gudman) i par učitelja, Marka (Majkl Penja) i Dženet (Zazi Bits) za svoju ekipu. Kao dobrovoljac se javlja vođa grupe skauta, Bob (Daniel Barnet), kao i sredovečna gospođa Suzan (Džuno Templ) i mlada žena obučena kao generička princeza, Ingrid (Hejli Lu Ričardson).
Njihova misija je doći do predgrađa i u super-kompjuter jednog talentovanog klinca koji pravi „božanski“ model veštačke inteligencije ubaciti hakovanu verziju iz budućnosti kako bi taj „novi bog“ bio dobronameran i blagonaklon prema ljudima. Usput će ekipu ganjati policija i dvojac niskobudžetnih plaćenih ubica, a vođa i par članova će dobiti svoje pozadinske priče. U slučaju Rokvelovog lika, to je srceparajuća vinjeta iz Terminatora u kojoj zle mašine otkriju tajnu lokaciju nakon što on proba virtuelnu realnost, pa mu ubiju majku. Mark i Dženet probude neku vrstu zombi-virusa kod svojih učenika nakon što ih izbace iz balansa tako što ih skinu s telefona. Suzan je izgubila sina u školskoj pucnjavi, pa je preko grupe za podršku naručila njegov klon koji se, ipak, ponaša suviše robotski, pa je preko toga naručila i realističniji glasovni model koji ju je upozorio na dolazak čoveka iz budućnosti i naložio joj da se javi da mu pomogne. Ingrid je, pak, alergična na telefonski i „vaj-faj“ signal, a nedavno je izgubila dečka, Tima (Tom Tejlor), koji je otišao da živi u virtuelnoj realnosti.
Scenarista Ričardson je zapravo imao originalnu ideju za pilot-epizodu televizijske serije o studentu književnosti koji pokušava da se poveže sa svojim kolegama preko knjiga, e da bi naleteo na zid površnosti usled zavisnosti od mobilnih telefona, ali televizijske kuće su procenile da tu dovoljno materijala za seriju. Onda je prepravio glavni lik, dodao još vinjeta i ubacio veštačku inteligenciju kao centralni problem i glavnog negativca, čime je privukao nekoliko nezavisnih kompanija koje su angažovale Gora Verbinskog, još uvek u nemilosti Holivuda nakon potopa filma Lone Ranger i neuspelog pokušaja „indi“-iskupljenja s A Cure for Wellness, obezbedivši budžet od oko 20 miliona dolara, što je za potencijalni spektakl sića. Verbinski se od toga snašao i Ričardsonovu ideju vizuelizirao s osećajem za „set-pis“ scene i sekvence, kao i za pogođenu upotrebu efekata, dok glumački trud filmu daje humanu notu.
Glavni izazov je, međutim, sturktura filma i ta jednostavna, jednosmerna i zapravo predvidljiva avantura s jasnim ciljem. Mogućnosti da se ona razmrda novim „gejmerskim“ preprekama, zagonetkama i zadacima su ograničene, pa su zato u formi pozadinskih priča likova ubačene „flešbek“-vinjete od kojih svaka ima svoj stil i one tri o pratiocima bi funkcionisale kao upečatljive mini-epizode serije Black Mirror. Kroz te tri kratke priče i Ričardson i Verbinski savršeno dijagnostikuju i u formi mračne satire artikulišu šta sve ne valja s današnjim svetom, a glumci pritom dobijaju priliku da zablistaju i prodube svoje pomalo tipske likove.
Džuno Templ tako u Suzan unosi nešto opipljive ljudske patnje i osećaja uskraćenosti. Hejli Lu Ričardson ulazi u suštinu distanciranosti, nepoverenja i pojavne čudnosti današnjih mladih, dok Majkl Penja i Zazi Bits uspevaju da kanališu učiteljsku nesigurnost s pokušajem projekcije autoriteta na van. Ipak, Sem Rokvel ostaje kao dominantno prisustvo na ekranu, čime samo demonstrira svoj raspon, mogućnost transformacije, glumačku harizmu i prezentnost. Njegovom liku čak i nije preko potrebna pozadinska priča, pa bi ona bila prva na spisku viškova koje bi možda trebalo iseći iz filma.
Nevolja je, međutim, u tome što su te tri „sporedne“ vinjete zanimljivije od same glavne avanture i što ona, jednom kad prođe furiozni početak u zalogajnici, nikako ne uspeva da uhvati dodatni momentum i da poleti. Negde oko polovine ili najkasnije do dve trećine, pred prolongirani završni obračun, taj momentum potpuno iščili, pa autorski dvojac jedino rešenje nalazi u preokretima, peripetijama i lažnim krajevima pre onog pravog kojim se najavljuje potencijalni drugi deo filma, što bi inače u drugim filmovima delovalo „žicaroški“, ali ovde je to moguće tumačiti i sa malo ironijskog odmaka.
Istina je, međutim, da Good Luck, Have Fun, Don‘t Die hvata duh vremena sadašnjeg i makar deo nedoumica o budućnosti kakvu nam preveliko oslanjanje na tehnološka pomagala i slaba do nikakva regulacija upotrebe veštačke inteligencije donosi. Što je važno, to čini na jedan filmski način u formi lako pratljivog spektakla starog kova. Ostaje, međutim, pitanje koliko bi publika naviknuta na kratke i oštre senzacije bila spremna da izdvoji preko dva sata vremena da ovako nešto pogleda i koliko bi bila zadovoljna ispravnom porukom filma koju bi proglasila za „bumersku“.
