Lista - Oktobar 2025.

 

Ukupno pogledano: 117 (48 dugometražnih, 59 kratkometražnih, 10 srednjemetražnih)

Prvi put pogledano: 104 (35 dugometražnih, 59 kratkometražnih, 10 srednjemetražnih)

Najbolji utisak (prvi put pogledano): One Battle After Another

Najlošiji utisak: The Strangers: Chapter 2

*ponovno gledanje

**kratkometražni

***srednjemetražni

**(*)kratkometražni, ponovno gledanje

kritike objavljene na webu su aktivni linkovi

datum izvor English Title / Originalni naslov (Reditelj, godina) - ocena/10

01.10. video Dead Mail (Joe DeBoer, Kyle McConaghy, 2024) - 7/10
02.10. kino The Strangers: Chapter 2 (Renny Harlin, 2025) - 3/10
02.10. kino The Bad Guys 2 (Pierre Perifel, JP Sans, 2025) - 6/10
03.10. video Compulsion (Neil Marshall, 2024) - 3/10
04.10. kino One Battle After Another (Paul Thomas Anderson, 2025) - 9/10
*07.10. video Tron (Steven Lisberger, 1982) - 7/10
07.10. video Tron: Legacy (Joseph Kosinski, 2010) - 5/10
08.10. video Honey, Don't! (Ethan Coen, 2025) - 5/10
09.10. video The Lost Bus (Paul Greengrass, 2025) - 6/10
09.10. video Play Dirty (Shane Black, 2025) - 5/10
12.10. video Holland (Mimi Cave, 2025) - 5/10
12.10. video Sacramento (Michael Angarano, 2024) - 6/10
13.10. video Bring Them Down (Chris Andrews, 2024) - 7/10
13.10. kino Women, Loonies and a Few Good Gays / Žene, luđaci i malo dobrih pedera (Ivan Salaj, 2025) - 7/10
14.10. video La Cocina (Alonso Ruizpalacios, 2024) - 7/10
14.10. video Your Monster (Caroline Lindy, 2024) - 5/10
15.10. video Freaky Tales (Ryan Fleck, Anna Boden, 2024) - 6/10
16.10. kino Tron: Ares (Joachim Ronning, 2025) - 7/10
16.10. video Being Maria / Maria (Jessica Palud, 2025) - 6/10
17.10. video I Saw the TV Glow (Jane Schoenbrun, 2024) - 6/10
17.10. video The Damned (Thordur Palsson, 2024) - 6/10
18.10. kino Together (Michael Shanks, 2025) - 7/10
*18.10. kino Caught Stealing (Darren Aronofsky, 2025) - 9/10
20.10. video Ponyboi (Esteban Arango, 2024) - 5/10
21.10. video My Dead Friend Zoe (Kyle Hausmann-Stokes, 2024) - 7/10
***22.10. festival Drežnica Goat and Its People / Drežniška koza in njeni ljudje (Marko Kumer, 2025) - 6/10
***22.10. festival The House of Gods / Pod sveto streho (Miha Mohorič, 2025) - 6/10
***22.10. festival Baggage / Prtljage (Gaja Filač, 2025) - 5/10
***22.10. festival From Slopes to Trails / Zeleno smučanje (Haidy Kanclir, 2024) - 6/10
**22.10. festival Blooming / Cvetenje (Lara Šifrer, 2025) - 6/10
**22.10. festival August / Avgust (Dan Grabnar, 2025) - 7/10
**22.10. festival The Trip / Potovanje (Maša Pirh, 2025) - 5/10
**22.10. festival Love Can Be Digested / Ljubezen gre skozi želodec (Melita Sandrin, 2025) - 7/10
**22.10. festival Man With Straw Hat / Mož s slamnikom (Urban Zorko, 2024) - 8/10
**22.10. festival Nazorjeva (Matevž Jerman, Rok Kajzer Nagode, Niko Novak, 2025) - 7/10
**22.10. festival Dream to Cure Water / Sanje o vodi (Ciril Jazbec, 2023) - 7/10
**22.10. festival H2O (Tomaž Pavkovič, 2025) - 7/10
**22.10. festival e1 - conflict / e1 - konflikt (Juš Premrov, 2025) - 7/10
22.10. festival Well-Tuned Coexistence - 40 Years of Druga godba / Uglašeno sobivanje - 40 let Druge godbe (Maja Pavlin, 2025) - 6/10
***22.10. festival The Echo of Some Toilet / V odmevu nekega stranišča (Matevž Oven Brecelj, 2024) - 7/10
*22.10. festival Alpha. (Jan-Willem Ewijk, 2024) - 7/10
***22.10. festival Seawriters / Morjepisci (Boštjan Vrhovec, 2025) - 7/10
*22.10. festival Little Trouble Girls / Kaj ti je deklica (Urška Djukić, 2025) - 8/10
*22.10. festival My Late Summer / Nakon ljeta (Danis Tanović, 2024) - 6/10
23.10. kino Black Phone 2 (Scott Derrickson, 2025) - 5/10
23.10. video The Woman in Cabin 10 (Simon Stone, 2025) - 3/10
**23.10. festival Grandma / Babi (Oskar Šubic, 2025) - 5/10
**23.10. festival The Cat Spoke from the Heart (Andrej Brulc, 2025) - 6/10
***23.10. festival My Friend Sely / Moja prijateljica Sely (Maja Alibegović, 2025) - 7/10
**23.10. festival Moonprint (Rok Lončar, 2025) - 7/10
**23.10. festival Gardeners of Withered Flowers / Vrtnarji ovenelih rož (Lina Bensa, 2025) - 7/10
**23.10. festival Oops! / Ups! (Matic Dominko, 2025) - 5/10
***23.10. festival NUK CCL (Amir Muratović, 2025) - 7/10
**23.10. festival Daisies / Marjetice (Yuliya Kohal, 2025) - 8/10
**23.10. festival (In)visible Walls / (Ne)vidni zidovi (Giulio De Paolis, 2024) - 7/10
**23.10. festival VSEMIR - The Border at the Miren Cemetery / VSEMIR - Meja na mirenskem pokopališču (Damir Grbanović, Lea Vučko, 2025) - 8/10
**23.10. festival Beyond / Onkraj (Davorin Merc, 2025) - 8/10
**23.10. festival Common Pear / Navadna hruška (Gregor Božič, 2025) - 8/10
**23.10. festival DEATH 101 - An Introduction for Beginners / SMRT - Uvod za začetnike (Martin Horvat, 2025) - 6/10
23.10. festival Victory Day / Dan zmage (Zvezdan Martič, 2025) - 6/10
***23.10. festival Charles X - Bourbons in the Goriška Region / Karel X. - Burboni na Goriškem (Dušan Moravec, 2025) - 6/10
*23.10. festival It Was a Beautiful Day / Pa tako lep dan je bil (Perica Rai, 2024) - 6/10
*23.10. festival Fiume o morte! (Igor Bezinović, 2025) - 8/10
23.10. festival Forget Me Not / Ne pozabi me / Non ti scordar di me (Anja Medved, 2025) - 7/10
23.10. festival Don't Come Back the Same Way / Po isti poti se ne vračaj (Jože Babič, 1965) - 6/10
**24.10. festival Entrances / V-hodi (Snježana Premuš, Luka Umek, 2025) - 6/10
**24.10. festival e2 - unity / e2 - enotnost (Juš Premrov, 2025) - 7/10
**24.10. festival Distortion / Distorzija (Tina Šulc Resnik, 2024) - 6/10
**24.10. festival Slaves / Sužnji (Tim Luznar, Domen Puš, 2025) - 6/10
**24.10. festival After the Rain / Po dežju (Maj Hren, 2025) - 6/10
**24.10. festival Zdravko (Peter Roljič, 2025) - 5/10
**24.10. festival FI(L)M (Boris Petkovič, 2025) - 7/10
**24.10. festival Mass Silhouette / Silhueta ljudi (Vitja Rodež, 2024) - 5/10
**24.10. festival First Day of Winter / Prvi zimski dan (Mitja Legat, 2025) - 5/10
**24.10. festival Royal Family / Kraljeva družina (Tinkara Stonič, 2025) - 7/10
**24.10. festival The Adventures of Ribi Bibi / Prigode Ribi Bibi (Alojz Gričnik, 2025) - 5/10
**24.10. festival The Deep Imprint of the Face / Globok odtis obraza (Eva Puc, 2025) - 5/10
**24.10. festival Roots / Korenine (Ema Paš, 2025) - 7/10
**24.10. festival Shards Are for Luck / Črepinje so za srečo (Miha Dragan, 2025) - 6/10
**24.10. festival Tumult (Anja Pirtovšek, 2025) - 7/10
**24.10. festival Welcome to 2028 (Yue Feng, 2025) - 5/10
**24.10. festival Mind the Gap (Tamara Taskova, 2025) - 5/10
***24.10. festival Backstage Voices / Hrup za kulisami (Alma Lapajne, 2025) - 6/10
**24.10. festival How I Waited for the Sun / Kako sem čakal na sonce (Veronika Francesca Štefančič, 2025) - 7/10
**24.10. festival Ember Glow / Tlenje (Dominik Križ, 2025) - 7/10
**24.10. festival Only a Quarter / Samo četrtina (Sofija Mijatović, 2025) - 7/10
**24.10. festival Women's Club (Anđelina Petrović, 2025) - 6/10
**24.10. festival Suiside Fish (Tenej Davidovič, 2025) - 7/10
**24.10. festival Things I Wanted to Say to You / Stvari, ki sem ti jih želel povedati (Mitja Mlakar, 2025) - 7/10
24.10. festival Heroines / Protagonistke (Žiga Virc, 2025) - 6/10
**24.10. festival The Cauldron / Kotel (Thomas Pierce, 2025) - 7/10
**24.10. festival Lev Berger (Jan Fabris, 2025) - 7/10
**24.10. festival Happy Day of the Dead / Srečen dan mrtvih (Luka Štigl, 2025) - 6/10
*24.10. festival Sandbag Dam / Zečji nasip (Čejen Černić Čanak, 2025) - 8/10
*24.10. festival Fantasy (Kukla, 2025) - 7/10
24.10. festival I Am from Titov Veles / Jas sum od Titov Veles (Teona Strugar Mitevska, 2007) - 6/10
24.10. festival Elvis Starling / Elvis Škorc (Boris Jurjaševič, 2025) - 6/10
**25.10. festival Slipper Keeper Kitty / Muca Copatarica (Rok Predin, 2024) - 7/10
**25.10. festival One Meter Is Six Centimeters / En meter je šest centimetrov (Juš Jeraj, Atila Urbančič, 2025) - 7/10
**25.10. festival The Girl Who Wasn't Afraid of Bears / Dekle, ki se ni balo medvedov (Anja Vučko, 2025) - 7/10
**25.10. festival Arachnophobia / Arahnofobija (Melita Sandrin, 2025) - 6/10
**25.10. festival Night of the Puppeteer / Noč lutkarja (Rok Lončar, 2025) - 6/10
**25.10. festival The Dark Hill / Temno brdo (Vanja Miloš Jovanović, 2025) - 7/10
**25.10. festival Greek Apricots / Grčke marelice (Jan Krevatin, 2024) - 8/10
**25.10. festival The Roommate / Cimer (Domen Martinčič, 2025) - 6/10
**25.10. festival Peaceful Protest / mirniy protest (Toma, 2025) - 8/10
**25.10. festival Our Lady of Rot / Naša gospa trohnenja (Bibi Erjavec, 2024) - 6/10
**25.10. festival Deconstruction (Neda Ivanović, 2025) - 7/10
**25.10. festival Alcoholism in My Family / Alkoholizem v moji družini (Gašper Rebernik, 2025) - 7/10
**25.10. festival Maybe Later / Mogoče kasneje (Luka Vesel, 2025) - 6/10
*25.10. festival Dražen (Danilo Šerbedžija, Ljubo Zdjelarević, 2024) - 6/10
25.10. festival Stealing Land / Zemljo krast (Žiga Virc, 2025) - 6/10
*25.10. festival Tales from the Magic Garden (Various Authors, 2025) - 8/10
*25.10. festival The Mountain Won't Move / Gora se ne bo premaknila (Petra Seliškar, 2025) - 7/10
*25.10. festival Mother Mara / Majka Mara (Mirjana Karanović, 2025) - 5/10
25.10. kino The Long Walk (Francis Lawrence, 2025) - 5/10
25.10. festival The Great Tram Robbery / Budi bog s nama (Slobodan Šijan, 2025) - 5/10

The Woman in Cabin 10

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Postoji razlog zašto je Agata Kristi – Agata Kristi, a oni koji je kopiraju jednostavno ne mogu da dobace do njenih visina. U pisanju Agate Kristi se, doduše, oseti nekakva rutiniranost i štanc, ali i talenat, pažnja posvećena detaljima i autorski stav o izvesnim društvenim pojavama. U svojim romanima i kratkim pričama, britanska spisateljica krimića nije samo postavljala pozornicu za misterije oko ubistava ili krađa, već je kroz likove i njihove odnose komentarisala i ljudsku prirodu i društvo koje su ljudi određenih osobina i klasne pripadnosti skrojili.

Jedna od onih koji neuspešno pokušavaju da je iskopiraju je i britanska spisateljica Rut Ver, ali njeni romani dobacuju do nivoa „aerodromske literature“, dakle nečega za jednokratnu konzumaciju s limitiranom pažnjom u pauzi dok se čeka na nešto značajnije. The Woman in Cabin 10 je prvi njen roman koji je adaptiran u film, dok čekamo još par filmskih i televizijskih adaptacija. Ovu kao reditelj potpisuje Sajmon Stoun, inače čovek pre svega teatra koji iza sebe ima već dva pomalo manjkava, ali uglavnom solidna filma The Daughter (2015) i The Dig (2021). Kao što je to bio slučaj i sa prethodnikom, i The Woman in Cabin 10 je snimljen za Netflix.

Naša vrla junakinja je Lora zvana Lo (Kira Najtli), istraživačka novinarka uvek spremna da otkrivanjem istine promeni svet, ali i umorna i cinična od toga što joj to još uvek nije uspelo. U poslednje vreme je još i dodatno istraumirana zbog toga što je njena sagovornica za važan članak ubijena iz osvete. Njena urednice Rouan (Gugu Mbata-Ro) za nju ima novi zadatak dovoljno lak da se malo relaksira, a pritom i sa dodatnim bonusom.

Lo, naime, treba da isprati prvu plovidbu luksuzne jahte od Engleske do Norveške, a u svrhu lansiranja fondacije za lečenje raka koju žele da lansiraju umiruća norveška naslednica neizmernog bogatstva Ane (Lisa Loven Kongsli) i njen muž Ričard Balmer (Gaj Pirs). Međutim, to krstarenje dolazi s određenim iznenađenjima. Ne samo da je među putnicima njen bivši dečko, fotograf Ben (Dejvid Adžala), nego Lo zapravo deluje kao uljez među putnicima, sve samim trulim bogatašima, donatorima i njihovim ispraznim pratiocima.

Pravi zaplet počinje kada Lo tokom noći čuje komešanje u susednoj, naslovnoj kabini i sa svoje terase vidi ženu koja je upala ili je bačena u more. Ona je uverena da je tu ženu (Gite Vit) videla ranije tog dana kada se u njenu kabinu sakrila da izbegne neprijatnu socijalnu situaciju. Ostatak putnika i posada na brodu je uveravaju da je pogrešila i da joj se učinilo, budući da u toj kabini, prema spisku putnika, nema nikog, a da te noći niko nije nestao. Lo je, međutim, uverena da je ona u pravu, što joj predstavlja motivaciju da ispita slučaj do kraja i otkrije zlokobnu zaveru...

Prethodni filmovi Sajmona Stouna su dobijali na vrednosti zbog glumaca, ali to ovde nije slučaj. Ponajbolji u postavi, Gaj Pirs, ovakvu ulogu može da izvede i dok mesečari, što ovde i radi. Kira Najtli je, po svom običaju, iritantna i histerična, što možda ide u prilog „karakterizaciji“ njenog lika, ali postaje zamorno. Gugu Mbata-Ro je potrošena na jednu scenu dijaloškog ping-ponga, slično važi i za Hanu Vodingem, Dejvida Morisija i Kaju Skodelario, dok ostatak postave popunjavaju ili anglofoni „trećepozivci“ nedorasli čak i svojim grubo napisanim likovima, ili manje poznati norveški glumci.

Veći problem, međutim, skriva se u scenarističkoj adaptaciji, ali i u samom izvornom materijalu. Karakterizacija je, podsetimo, skoro nepostojeća, a likovi su svedeni na stereotipe ili služe da ispune određenu funkciju u šlampavo napisanom zapletu. Pritom, za razliku od romana Agate Kristi Ubistvo u Orijent ekspresu i Smrt na Nilu na koje se pisanije Rut Ver blatantno poziva, ovde samo jedan lik ima ikakvog motiva za konspiraciju, dok mu ostali u najboljem slučaju služe kao pomagači, pa ni ubicu, ni bit zavere nije teško otkriti prilično rano. Da budu sigurni, pak, Stoun i saradnici će nam sve to i ispričati direktno kroz jedan lik.

Zapravo, u filmu postoji jedan prelomni momenat za filtriranje pažljivih gledalaca od onih manje pažljivih. Kada se Ane prvi put pojavi u kadru, jasno se vidi da joj gusta kosa niče iz obrijane glave, što ne može biti slučaj s nekim ko je kosu izgubio u terapijama za lečenje raka. Takav previd detalja jasno ukazuje na to da je The Woman in Cabin 10 sniman za „drugi ekran“, dok se pod budnim gledalačkim okom raspada u paramparčad. Ali ovo za pažljivog gledaoca čak nije ni film koji će ga uspavati ili isključiti, pa mu ostaje samo da gleda u neverici koliko nešto loše i aljkavo može da bude.

Black Phone 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nije mobilni, onaj koji nas pesmom budi kad zora zarudi. Nije ni crveni, onaj što održava vezu između Bele Kuće i Kremlja. Nego je obični, najobičniji, neugledni, crni stari telefon sa slušalicom i okruglim brojčanikom koji je još i – neispravan. S takvog, neispravnog je tinejdžer Fini (Mejson Tejms) komunicirao s duhovima svojih ubijenih „kolega“, stradalih od ruke maskiranog, sadistični nastrojenog Otmičara (Itan Houk) u filmu The Black Phone Skota Deriksona iz 2021. godine.

Bio je to dobar horor, verovatno najbolji u karijeri Skota Deriksona, a moć je crpio što iz anti-intuitivnog „kastinga“ Itana Houka kao monstruoznog zločinca, što iz činjenice da je svet kojim su se likovi kretali u svom detaljističkom „renderingu“ delovao vrlo stvarno. Derikson i ko-scenarista K. Robert Kargil koji sarađuju još od filma Sinister (2012) su radili na osnovu kratke priče Džoa Hila koji je – sin Stivena Kinga.

Sama izvorna priča bila je puna detalja koji su slikali realističnu priču o životu i odrastanju u Americi 70-ih, gde bi manijakalni serijski ubica bio kruna užasa, ali nikako jedini užas. Zapravo, ni pre otmice, Finijev život nije bio bajan: bio je usamljen, na meti školskih nasilnika i zanemaren od strane oca Terensa (Džeremi Dejvis). Zbog toga je The Black Phone služio kao još jedna potvrda da je stvarni život sa svojim opipljivim detaljima strašniji od natprirodnih monstruma sa super-moćima.

Opet, nije to bio savršen film. Njegove reference su često bili klišei i poštapalice. Na kraju, ni poenta u stilu „kad se male ruke slože“ nikako nije neistražena staza. Ali The Black Phone je bio dobar, opipljivo strašan film koji je ubedio i publiku i kritiku. A onda se dogodilo najgore što je moglo: Kargil i Derikson su napravili nastavak završene i zaokružene priče.

Opet smo u severnom, radničkom predgrađu Denvera, ali sada su već rane 80-te. Fini (Tejms opet) je preživeo susret sa serijskim ubicom, čak ga je i ubio spasavajući se, ali su otmica i boravak u podrumu ostavili traumu. Sada je on u srednjoj školi i svoje traume rešava tako što se ponaša ili kao siledžija koji mlati svakoga ko mu se obrati, ili kao zgubidan koji puši travu. Terens (Dejvis takođe) je u međuvremenu prestao da pije, ali mu ni Fini ni Gven (Medlin MekGrou) ne veruju.

Upravo je ona, Finijeva mlađa sestra, u emocionalnom i narativnom središtu nastavka. Ona u snu ima vizije koje je prebacuju u zavejani omladinski kamp 50-ih gde su neka deca nastradala, o čemu je obaveštava njihova savetnica Houp (Ana Lor), i to preko crnog telefona. Gven i Fini su povezani i sa kampom i sa savetnicom jer je ona niko drugi nego njihova pokojna majka, zbog čega žele da istraže pozadinu slučaja.

Zajedno s Gveninom simpatijom Ernestom (Migel Mora je u prethodnom filmu igrao njegovog starijeg brata Robina, Finovog prijatelja i Otmičarevu žrtvu), oni se prijavljuju za edukaciju za savetnike u kampu u toku zimskog raspusta. Međutim, kad dođu tamo za vreme mećave, otkrivaju da su jedini do kojih nije stigla poruka da je edukacija otkazana. Tamo ostaju s voditeljem kampa, a nekadašnjim kuvarom u njemu Mandom (Demijan Bičir) i njegovom nećakinjom Mustang (Ariana Rivas), te s bračnim parom „dobrih hrišćana“ iz uprave dok mećava ne prođe.

U međuvremenu se vizije koje Gven ima u snu pojačavaju i počinju da je povređuju. A Finija ponovo počinje da proganja Otmičar koji sada kao duh traži osvetu. Jedini način da prežive je da reše misteriju šta se dogodilo u kampu, ko je to učinio i kako je njihova majka s time bila povezana. Jedino tako će konačno moći da se otresu otmičara.

Black Phone 2, dakle, izneverava visoka očekivanja koja je postavio njegov prethodnik. Ničim ne opravdava svoj razlog za postojanje, priča je nategnuta da bi fingirala da je nastavak one iz prethodnika, dijalog nam na pojedinim mestima vrlo nespretno i direktno „crta“ da smo u novoj dekadi forsirajući sleng i pop-kulturne reference koje sa samom pričom nemaju nikakve veze. Usput nam Derikson podvaljuje svoj stari religiozni fanatizam nevešto se praveći da kritikuje njegovo licemerje. Ali samom činjenicom da zlo ovde nije realno opipljivo, već spiritualno i nezemaljsko Black Phone 2 krši osnovni postulat prethodnika, pa samim tim ne funkcioniše kao nastavak.

Isti glumci zapravo igraju različite uloge, a sa loše napisanim dijalozima njihove izvedbe postaju dosta klimave, kada je reč o mlađima u postavi, dok oni stariji imaju zadatak da stvar nekako zakrpe, što ne uspevaju uvek. Demijan Bičir ima svoje „solo-deonice“, Džeremi Dejvis je na par mesta primoran da kao luda priča sam sa sobom, a Itan Houk i ne radi ništa drugo osim što solira i improvizuje. Od mlađih, Mejson Tejms i Medlin MekGrou u emocionalno zahtevnijim scenama često ne nalaze rešenje osim šmire, a Migel Mora manje upada u probleme jer zapravo ima manje posla.

S čisto tehničke i zanatske strane, Black Phone 2 je na određenim mestima film s vrlo interesantnim idejama koje bivaju vešto izvedene. Sintisajzerska muzika Atikusa Deriksona, Skotovog sina, savršeno se uklapa i u vremenski period i u horor kao žanr, dok direktor fotografije Per M. Ekberg ispunjava ambiciozne zadatke koje mu Skot Deriksen postavlja. To se najviše odnosi na odvajanje „ključeva“ za snove i za realnost, te prelazak s jednog na drugi, ponekad čak i u istom kadru. Naime, Gvenini snovi su zamišljeni kao mešavina ispranog VHS-a i zrnaste super-osmice, s izrazito neoštre slike ponekad prekidane oštrim montažnim rezovima, a snimljeni su maestralno toliko da ostatak filma prema njima deluje kao teg koji ih spušta.

I tu dolazimo do još jednog problema. Iako Derikson, pored samog sebe (estetika snimaka iz Sinister, motiv egzorcizma iz The Exorcism of Emily Rose) citira i druge klasike žanra iz onog vremena u detaljima (kamp kao asocijacija na serijal Friday The 13th, sneg i izolacija iz The Shining, još par referenci na opskurnije „videotekaške“ naslove namenjene poznavaocima žanra), jedan klasik se toliko izdavaja da Black Phone 2 može da bude pre njegov nastavak nego nastavak originala. U pitanju je serijal A Nightmare on Elm Street: ne samo da je Otmičar postao Fredi Kruger koji ubija u snu i jedino ga se u snu i može pobediti, nego Derikson čak koreografira jednu scenu da nam to nabije na nos.

U svakom slučaju, ovakav nastavak nismo očekivali, ali to nije nimalo dobra vest, naprotiv. Međutim, šta ako nam se Black Phone 2 učini kao monumentalni klasik u poređenju s nekom hipotetičkom „trojkom“ ili „četvorkom“? Jednom kad su promenjena pravila igre, Deriksona i Kargila ništa ne sprečava da učine upravo to.

Together

 kritika pričitana u emisiji Filmoskop na HR3

Platon nas je metaforičkim, mitološkim jezikom poučio da su ljudske individue samo polovice cijelih osoba, a da bi postale kompletne one moraju naći svoje partnere, „druge polovice” i s njima se upariti. U sadašnjem trenutku i u „stvarnom svijetu”, pak, statistika govori da prevladava individualizam i svojevrsno samotnjaštvo: brakovi se razvode, veze raskidaju, čak se i obitelji razdvajaju. S druge strane, neki funkcionalni aspekti društva su još uvijek skrojeni s mikro-zajednicama poput obitelji ili parova kao osnovnim jedinicama, pa često još vrijedi maksima da je lakše u dvoje. To opet dovodi do sraza i nekih suštinskih pitanja. Kako sačuvati sebe, odnosno vlastiti identitet, u, pretpostavljamo, dugoj i funkcionalnoj vezi? I, sukladno tome, kako sačuvati vezu do koje nam je stalo s osobom koju volimo od sebe i svojih sebičnih želja, bilo za „diktiranjem uvjeta” ili vrlo banalno shvaćenom slobodom? Svako tko živi i funkcionira u vezi ili obitelji ta pitanja sebi redovito postavlja, a ona su i polazna točka psihološko-romantično-tjelesne horor-drame Zajedno, inače prvijenca Michaela Shanksa u dugom metru, sa stvarnim bračnim parom Alison Brie i Daveom Francom u glavnim ulogama.
Možda navedeni bračni partneri ta pitanja i nisu postavljali, bar ne u tom obujmu, budući da su u brak ušli kao već ostvareni i profilirani profesionalci s distinktivnim glumačkim karijerama. Možda su njima najveći izazovi organizacijsko-banalne prirode, na primjer, kako uskladiti rasporede snimanja, što već i čine tako što skupa igraju u filmovima, ili što je Franco u oba svoja redateljska pokušaja imao Brie kao glavnu glumicu ili i kao koscenaristicu. Ni horor „u parovima” im nije stran, sudeći po filmu Kuća straha iz 2020., a nije im strana ni romantična dramedija kao Somebody I Used to Know iz 2023. Za razliku od glumaca, likovi koje oni igraju u aktualnom filmu Zajedno imaju i neke egzistencijalne dileme koje ćemo saznati odmah nakon kratkog prologa u kojem Shanks vješto citira horor-klasik Stvor Johna Carpentera, a koji će nam „na naplatu” doći kasnije. Naime, Tim (Franco) i Millie (Brie) na prekretnici su svoje desetogodišnje veze. On je muzičar koji nije uspio, odnosno nije se proslavio, a ona je upravo dobila posao koji je dugo čekala. Nevolja je u tome što je njen novi stalni posao učiteljice engleskog jezika u osnovnoj školi smještenoj u ruralnom području, a njegovi možda sasvim nerealni snovi o „jednom nastupu koji možda promijeni sve” vezani su za grad. Svejedno, on odlazi živjeti s njom, čak iako će mu život na selu predstavljati izazov za koji nije opremljen odgovarajućim vještinama (primjerice, on čak i ne vozi, što je svakako hendikep u sredinama sa skoro nepostojećim javnim prijevozom). Tim, međutim, inzistira na „održavanju veze” sa svojim „prošlim životom”, a također nosi traume od patološke međuovisnosti u kakvoj su živjeli njegovi roditelji i čak ima noćne more od toga.
Stvarnu prekretnicu, pak, predstavlja jedna njihova šetnja po obližnjoj šumi koja im pođe mimo plana kada ih uhvati pljusak, pa završe u jamskoj pećini viđenoj u prologu. Tamo njih dvoje i prenoće, ali nakon tog iskustva bivaju izmijenjeni. Tim koji je izbjegavao bliskost s Millie postaje sve više privučen njoj, posebno fizički, do te mjere da ne može podnijeti razdvojenost čak ni po cijenu toga da propusti važnu muzičku probu u gradu. On ju doslovno „napada” u snu, a jedan incident na poslu, seks u toaletu nakon kojeg par ima problema da se fizički razdvoji, prijeti da se završi sramotom po Millie pred kolegom i susjedom Jamiejem (Damon Herriman). Upravo će Jamie s njima podijeliti Platonovu teoriju i iskustvo koje je imao sa svojim partnerom, pritom objašnjavajući da je pećina u hipijevsko doba bilo „sveto mjesto” za lokalni „new age” kult koji je posebnu pažnju posvećivao sparivanju i spajanju dviju osoba u jednu novu. Tim i Millie se nalaze pred istom dilemom s početka filma i početka ovog teksta, ali su ulozi sada još i veći, opipljiviji i sasvim tjelesni.
Alison Brie i Dave Franco u film donose energiju i dinamiku pravog para, što se posebno vidi na detaljima mikro-glume, naročito u reakcijama jednog od njih dvoje na postupke onog drugog. Sa svoje strane, Michael Shanks je dovoljno vješt i kao scenarist i kao redatelj da u film smisleno utka reference na klasike horor-žanra, i to ne nužno onog tjelesne orijentacije. Tako osim spomenutog Stvora imamo i omaže Alien mitologiji i filmu Zla smrt Sama Raimija, a subžanrovski standardi poput, na primjer, jedenja kose, ovdje su izvedeni suvereno. Možda je, ipak, upravo scena u toaletu vrhunac Shanksove inventivnosti kada su u pitanju i šire shvaćeni žanr i tjelesni horor kao pod-žanr, jer se kvalificira za jednu od antologijskih. Dojam dodatno popravlja redateljevo inzistiranje na praktičnim specijalnim efektima maske, šminke i frizure umjesto sada standardnih računalno rađenih vizualnih efekata, čime se Zajedno pozicionira kao tjelesni horor starog kova koji se posljednjih godina vraća u modu.
Stvar je, međutim, da Zajedno nema ambicije biti samo to, tjelesni horor, već se „kači na vlak” horor-filmova s artističkim ambicijama takozvane „elevated” sorte, Nju personalizira, primjerice, Ari Aster koji se teme izazova u vezi dotakao u svom drugom i za sada najuspjelijem dugometražnom uratku Festival straha iz 2019. Kod filmova te vrste u središtu svega po pravilu stoji metafora, a kako u posljednje vrijeme često svjedočimo krizi inspiracije kod filmskih autora i krizi pozornosti i volje za udubljivanjem kod prosječnog gledatelja, te metafore često postaju preočite. Idu zapravo do te mjere da ih je više teško nazvati metaforama. Takav je slučaj i sa Shanksovim dugometražnim prvijencem: metafora međuovisnosti u vezi oslikana je suviše grafički situacijom u kojoj dvjema polovicama para prijeti da se i doslovno stope u jednu osobu. Međutim, Shanks i dvoje glavnih glumaca koji ovdje supotpisuju i produkciju, i to uspijevaju okrenuti u svoju korist jednostavno „notirajući” tu činjenicu i ne bježeći, odnosno ne ograđujući se od nje.
Slučaju filma Zajedno vjerojatno ne pomaže tužba za plagijat koju je protiv Shanksa, Brie, Franca, agencije Endeavor i produkcijske kuće Neon podnio Patrick Henry Phelan, autor filma Bolja polovica iz 2023. godine, pozivajući se na to da je on svoj scenarij nudio Brie i Francu koji su ga odbili. Shanks se branio podacima da je svoj scenarij registrirao još 2019. godine i za njega dobio sredstva 2020., nakon čega je preko svog agenta stupio u kontakt s glumcima. Istina je da oba filma imaju jedno zajedničko mehaničko rješenje – spajanje dviju osoba u jednu, ali je ton tih filmova toliko drugačiji da se ne može tvrditi da je riječ o plagijatu, već o idejama ili metaforama koje su koincidirale. Pa opet, možda i ta neprijatnost zapravo djeluje relaksirajuće na daljnji put filma Zajedno koji se ne reklamira kao revolucionaran ili remek-djelo, čime bi neopravdano podigao očekivanja kod onog verziranijeg dijela publike. Ovako može biti „samo” dobar film koji na zanimljiv način progovara o temi o kojoj mnoštvo ljudi razmišlja, ponekad i na dnevnom nivou.

Tron: Ares

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se 1982. godine pojavio Tron u režiji Stivena Lisbergera, nije bio baš sjajno prihvaćen od strane onovremene kritike, pa ni od publike. Slavu i status kultnog filma je stekao ipak nešto kasnije jer se ispostavilo da je predvideo neke trendove u tehnološkom razvoju i promenama po pitanju načina života.

Podsetimo se, radnja je pratila dizajnera video-igrica Flina (Džef Bridžis) koji je, u pokušaju da dokaže da ga je šef u kompaniji ENCON, Dilindžer (Dejvid Vorner), pokrao, s još dvoje kolega Bredlijem (Brus Bokslajtner) i Bejns (Sindi Morgan) „uhakovao“ u sistem, ali je i fizički bio premešten u novi elektronski svet zvani Mreža, pa je odatle morao da se spasava boreći se protiv programa i drugih zarobljenih ljudi u jednostavnim, ali smrtonosnim igricama. Istini za volju, relativno jednostavna radnja je ispričana na nepotrebno zakomplikovan način, ali su pohvale za svoj rad dobili glumci i animatori. Tron se sada uzima kao primer pionirske upotrebe računarske grafike na filmu: Mreža je bila kompletno kreirana pomoću vrlo rane varijante CGI animacije.

Tron je televizijsku premijeru imao na Diznijevom TV-kanalu na dan lansiranja, postao hit na tržištu kućnog videa, dobio tematsku vožnju u Diznilendu i gomilu video-igrica na različitim medijima. Na filmski nastavak smo, međutim, morali da čekamo do 2010. godine, a Tron: Legacy (režija Džozef Kosinski) ni u kojem slučaju nije bio revolucionaran kao prethodnik. Ipak su se u međuvremenu dogodili filmski serijali Terminator i Matrix koji su svakako bili inspirisani originalnim Tronom.

Gruba, pionirska grafika zamenjena je upeglanom i flah-digitalnom, a nešto komplikovanija priča ispričana je na još komplikovaniji način. U njoj pratimo Flinovog sina Sema (Geret Hedland) koji je u potrazi za nestalim ocem završio u Mreži gde mora da se suprotstavi programu CLU koji ima avatar mladog Flina, dok na pomoć može da računa jedino od samog Flina (Bridžis) koji je ostao da živi u virtuelnom svetu, programa Trona (Bokslajtner) i algoritma pod imenom Kvora (Olivija Vajld). Jedino polje u kojem je nastavak bio bolji od originala je muzika sastava Daft Punk, ali i to više govori u prilog originalu koji je poslužio kao inspiracija francuskom elektronskom dvojcu.

Ubrzo nakon toga usledila je i animirana serija Tron: Uprising (2012-13), a nakon decenije i po produkcijskih peripetija, sada nam se na repertoaru ukazao i treći film u franšizi podnaslovljen Ares. Pošto je ideja o direktnom nastavku koji bi pratio Sema i Kvoru u stvarnom svetu propala, Dizni je okupio nove ljude, scenaristu Džesija Vigutoua i reditelja Joakima Reninga da napave „soft rebut“ umesto klasičnog nastavka.

Po prvi put u ovoj filmskoj franšizi imamo koherentnu radnju. Uvod kroz naraciju koju dobijamo kroz mehanizam vesti služi da poveže događaje iz prethodna dva filma s ovim. Tako saznajemo da je Flin ostao u Mreži, a da je Sem iz nerazjašnjenih razloga otišao iz ENCON-a na čije čelo su došle sestre Kim, Tesa i Iv (Greta Li). Kako je vizionarka Tesa umrla mlada, pragmatičnija Iv je ostala da sama vodi kompaniju koja najviše zarađuje od igrica, ali njena želja je da prevashodna delatnost bude humani AI.

U smislu posla s veštačkom inteligencijom, kompanija ima rivalski odnos s firmom Dillinger Systems koju sada vodi unuk osnivača, Džulijan (Evan Piters), a njegove ideje o upotrebi veštačke inteligencije nisu baš tako humane. On vidi vojsku kao svog glavnog klijenta a ubilačku mašineriju i super-vojnike kao glavni proizvod. Međutim, kako produkti s Mreže u stvarnom svetu mogu da opstanu samo nešto manje od pola sata, traži se kod permanentnosti.

Iv misli da je kod sakriven na nekoj od starih Flinovih disketa, pa Džulijan šalje naslovnog junaka filma Aresa (Džered Lito) koji je njegov glavni program s mreže i njegovu pobočnicu Atinu (Džodi Tarner-Smit) kako bi kod dobili, bilo u stvarnom svetu, bilo unutar Mreže, gde bi trebalo da ga iščupaju direktno iz Iv, što može da rezultira i njenim „brisanjem“. Pritom, Ares je razvio neke ljudske osobine i sopstveni osećaj za etiku, pa neće baš svaku komandu izvršiti bespogovorno. A Džulijan je beskrupulozan, spreman da žrtvuje čak i sopstvenu majku Elizabet (Džilijan Anderson, uobičajeno fenomenalna) koja ga upozorava da bi takvo neetično postupanje moglo da se obije o glavu i njemu i kompaniji.

Priča se većim delom kroz gipku, kinetičnu akciju, s „set-pis“ scenama i sekvancama borbi i jurnjave bilo u okviru Mreže, bilo u stvarnom svetu, odnosno u neimenovanom velegradu (snimano je u Vankuvaru). Digitalna Mreža je impozantnija nego u prethodniku zbog najnovijih vizuelnih efekata, a i dizajn u kontrastima crnila noći i svetlosti neona odlično funcioniše i u našem svetu koji sve više tako izgleda zapravo. Originalna muzika sastava Nine Inch Nails sjajno se slaže s vizuelnim pejzažom i logična je evolucija saundtreka za Legacy, još glasnija i udarnija.

Iako dijalozi u filmu deluju kao da ih je pisala veštačka inteligencija pazeći pre svega na naivno shvaćenu „ekonomiku“ (kako u što manje reči otkriti što više informacija ili unutrašnjih stanja likova), Vigutou i Rening će nas počastiti i referencama iz sveta Trona, ali i drugih filmova, pop-kulturnom raspravom o Mocartu i sastavu Depeche Mode, pa i poslasticama iz domena retro kompjuterskog sveta kojim i dalje vlada Flin. Džef Bridžis se vraća i po treći put, a njegova minijatura na tragu gurua služi kao podsetnik zašto je on jedan od najboljih živih glumaca.

Kasting je pogođen i za noseće uloge, premda su likovi zasnovani relativno jednostavno. Greta Li, najpoznatija po ulozi Nore u Past Lives, ovde ima nešto lakši zadatak kao osoba jake i plemenite motivacije koja mora postati „fajterka“ i taktičarka kako bi preživela. Evan Piters je takođe u sjajnom izdanju kao pravi filmski negativac, karikaturalno zloban, a kukavica, tipičan je primerak razmaženog derišta s psihopatskim nagnućima. Džered Lito kao glumac jake prezentnosti, ali limitiranog raspona u svojoj pojavi „hipsterskog Isusa“ se takođe pokazao kao pravi izbor za ulogu Aresa, kompjuterskog programa željnog da upozna stvarni, fizički svet.

Najvažnije od svega, Tron: Ares pogađa sadašnji trenutak u vremenu kada moralne dileme o budućnosti veštačke inteligencije dominiraju diskursom. I pritom ne ide linijom straha i panike da će nas, kao u Termintaoru i Matrixu, osvešćene mašine pobiti ili porobiti, već bira moralno kompleksniji put. Programi iz filma se, upoznajući ljudski svet, zapravo ponašaju ljudski. U slučaju Aresa, osnovna motivacija je znatiželja, dok je u slučaju Atine to lojalnost i ispunjavanje naređenja koji joj je zadao ljudski gospodar. Kao što nije uvek poznato u šta će se čovek razviti, tako nije determinirano ni šta će mašina ili kompjuterski program raditi sa svojom svešću, pa u tom slučaju čak i namerna „kontra“ u izboru imena po grčkim bogovima funkcioniše kao jak simbol.

S Aresom smo zapravo na tragu Blade Runnera i večitog pitanja sanjaju li androidi električne ovce, odnosno sanjaju li kompjuterski programi one digitalne, sastavljene od nula i jedinica. I šta znači biti čovek, što je pitanje prisutno u našoj imaginaciji oduvek, s Frankenštajnom i Pinokiom kao poznatim primerima. Tron: Ares možda nije revolucionaran film, ali je sasvim smislen dodatak našem trenutnom svetu.

A Film a Week - Women, Loonies and a Few Good Gays / Žene, luđaci i malo dobrih pedera

 previously published on Cineuropa

The sophomore feature by Croatian filmmaker Ivan Salaj, Women, Loonies and a Few Good Gays, is dedicated to, and based on, the life, poetry, prose and, mainly, the titular autobiographical novel of late writer, journalist, dramaturgist and occasional actor Robert Roklicer (1970-2018). The fact that it entered domestic distribution (on 9 October, courtesy of Plavi mjesec) without a festival premiere seems reasonable, since Roklicer’s unique character that he showcases as his literary alter-ego is not that easy to translate to environments outside the region of the former Yugoslavia or the time frame of the war-torn 1990s and transitional early noughties. Think of a Croatian version of Charles Bukowski, with war-induced PTSD as an added bonus.

Robert (Filip Detelić, mostly active on television) spends his days scheming how to get drunk, either alone or with his buddies Marin (Frano Mašković), Nino (Franjo Dijak), Darko (Janko Popović Volarić) and Marković (Živko Anočić), who all seem only a tad more functional than him, as well as how to get laid. Every woman is fair game for him: a waitress from his local, Anita (Ana Maras Harmander), her teenage daughter Megi (Dora Dimić Rakar, the real revelation of the film), his former colleague’s daughter Dana (Sanja Milardović) and even Marin’s much younger wife Ines (Romina Tonković). We follow him over the course of a few days, during which time he manages to get fired from his weekly magazine, get hired as a scriptwriter for a cop series, contract pubic lice (which he tries to treat with insecticide, only to make things worse), get burned and maybe infected with hepatitis B, become a father and a godfather, and get entangled in numerous love triangles fuelled by jealousy – all without ever getting sober.

Robert has such low ethical standards that he could be written off as a despicable human being, with only his talent, creativity and – when he gets inspired – productivity as his saving graces. He is the type of man who likes stirring trouble and who mistakes a lack of tact for honesty. His friends are not much better than him (hence the “loonies” from the title), the women he gets involved with are either desperate or have an agenda of their own, and the few good gays are... closeted. One might wonder why viewers would want to spend almost two hours of their lives in such awful company, other than out of pure curiosity to see Robert getting into trouble and clawing his way out of it.

The thing is that the film pretty accurately captures the spirit of Roklicer’s body of work, which, on the other hand, paints a naturalistic, raw picture of the (post-)transition reality in Croatia, specifically where the trauma of war met the social injustice that ensued. The performances by the carefully picked ensemble go deep beyond the surface of the characters, while the technical qualities are also top-notch. Alen and Nenad Sinkauz’s original score combines drums-heavy jazz with electronic drones to set the manic, delirious atmosphere, while Slobodan Trninić’s hand-held cinematography adds to the sense of rawness and Tomislav Pavlic’s editing keeps the pace up so that the movie does not fizzle out after the exposition.

However, the literary origins of Women, Loonies and a Few Good Gays can be sensed easily and may even pose a problem, especially since Salaj often relies on the unsubtle tool of voice-over narration to paint the protagonist’s distorted stream of consciousness and surprisingly clear-eyed observations. Nevertheless, Women, Loonies and a Few Good Gays’ rawness, dirtiness and complete disregard for political correctness are quite new and refreshing in the realm of Croatian cinema.

The Lost Bus

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako su globalno najpopularniji njegovi potpuno fikcijski akcioni filmovi, inače adaptacije romana Roberta Ladlama, iz serijala o špijunu Džejsonu Bornu (režirao je tri od pet), izvorni autorski habitus Pola Gringrasa je nešto drugačiji. Naime, on se u svojim filmovima uglavnom bavio stvarnim tragedijama, bilo da je reč o neredima u Belfastu 1972. godine (Bloody Sunday, 2002), terorističkim napadima 11. septembra (United 93, 2006), napadima somalijskih pirata na trgovački brod (Captain Phillips, 2013) ili ubilačkim pohodom Andreasa Brejvika na ostrvu Utoja u Norveškoj (22 July, 2018).

Ono što je zajedničko i za Gringrasove akcione filmove i za njegove doku-drame, pa čak i za neke njegove atipične uratke poput vesterna News of the World (2022), je stil snimanja koji možemo nazvati „gringrasovskim“. U pitanju je „lažni sinema verite“, s obilatom upotrebom kamere iz ruke, oštrih švenkova i grubih montažnih rezova koji imaju cilj da nama kao gledaocima stvore iluziju da smo na licu mesta u vremenu kada se radnja i odvija. Pitanje je koliko je takva „imerzivnost“ etički opravdana, ali ona zne biti itekako efektna jer uzrokuje visceralne reakcije.

U svom najnovijem filmu The Lost Bus, Gringras se ponovo bavi stvarnom tragedijom iz nedavne prošlosti. Reč je o šumskom požaru koji je novembra 2018. godine poharao gradić Peradajs u Kaliforniji. Uzrok požara bio je pad električnog kabla s loše održavanog dalekovoda, a slaba dostupnost ishodišta vatre i jak vetar koji je duvao pogodovali su da se požar proširi do gusto naseljenih područja i da bude izuzetno težak za gašenje i stavaljanje pod kontrolu, naporima vatrogasaca uprkos. Na kraju, stradalo je preko 85 ljudi, a u procesu koji je usledio kompanija Pacific Gas & Electric proglašena je krivom za njegovo izbijanje i dužnom da familijama poginulih i povređenih isplati odštetu, zbog čega je i bankrotirala.

U filmu događaje, pak, uglavnom pratimo iz ugla vozača školskog autobusa Kevina MekKeja (Metju MekKonahi), jednog od neopevanih ili makar nedovoljno opevanih heroja svakodnevnog života i predanog rada koji je spasio preko dvadesetoro dece i njihovu učiteljicu Meri Ludvig (Amerika Ferera) od sigurne smrti u vatri. Ta jedna linija radnje filma na tragu katastrofe se povremeno seče drugom, na žanrovskom kursu klasične doku-drame, o naporima vatrogasaca predvođenih šefom Martinezom (Jul Vaskez) da stave požar pod kontrolu i organizuju evakuaciju meštana.

Posle prvog, vrlo kratkog prologa snimljenog iz drona u kojem vidimo kako je požar izbio, a uporedo s time kako je on primećen i kako je prvi pokušaj gašenja propao, upoznajemo se s Kevinom i njegovom neveselom životnom situacijom. On se nedavno razveo i vratio u svoj rodni Peradajs da bi se brinuo o svojoj bolesnoj majci Šeri (Kej MekKejb MekKonahi, glumčeva majka). Njegov sin Šon (Levi MekKonahi, glumčev sin) ga ne podnosi i smatra gubitnikom, a poslednja svađa izbija oko toga što Kevin sumnja da je Šon pobegao iz škole fingirajući bolest. Povrh toga, nedavno je morao da uspava svog psa, a na sam dan tragedije, šefica na poslu, dispečarka Rubi (Ešli Etkinson) ga zatrpava poslom i rokovima kako bi dovezao autobus koji je zadužio na zakazani servis.

Još kada se ispostavi da se Šon zaista razboleo, a da ni on ni Šeri nisu u stanju da se sami evakuišu, pa on može da ispadne makar posredno kriv za njihovu eventualnu smrt, Kevin se dvoumi da li da se javi na dispečarkin poziv da evakuiše decu i učiteljicu iz škole blizu zone požara. Ipak se javlja na dužnost, ali onda se treba nositi s različitim nepredviđenim okolnostima. Meri je tip učiteljice koja puno toga polaže na empatičnu komunikaciju, procedure i praćenje instrukcija, čime usporava Kevina u donošenju odluka po svojim instinktima i poznavanju terena. U međuvremenu, komunikacije su prekinute, a vatra guta kuće, širi se na puteve i ulice, dok građani koji sami pokušavaju da se evakuišu stvaraju gužve i zastoje.

Prijem filma dosta zavisi od medija na kojem smo ga gledali. Američke kolege koje su ga, na primer, pogledale na festivalu u Torontu, gde je imao premijeru, ili u odabranim bioskopima, kvalitativno će pretpostaviti drugu polovinu filma, onu „katastrofičnu“, u odnosu na prvu, „doku-dramsku“ kojoj zameraju nespretnost u dramaturgiji, odnosno nesuptilnost scenarija u plastičnom objašnjavanju gledaocima koliko je Kevin i inače u krizi. To ima smisla s njihove tačke gledišta jer su scene nošenja s vatrenom stihijom iz „bioskopske“ perspektive postavljene i režirane tako dobro da gledaocu stvore realističnu iluziju da se nalazi na licu mesta.

Tako nešto, međutim, nije sasvim moguće postići na primarnom mediju distribucije ovog filma. Budući da ga je producirala kompanija Apple +, većina gledalaca će ga pogledati kod kuće gde je „imerzivnost“ mnogo teže postići nego na velikom platnu, dok će druge distrakcije terati gledaoce da pauziraju i nastavljaju gledanje. U tom smislu, uvodni, „doku-dramski“ deo svim scenarističkim manjkavostima uprkos deluje solidnije, preglednije i informativnije u odnosu na tipičnu „dramaturgiju preživljavanja“ koja sledi.

Razlog za to je i prisustvo Metjua MekKonahija, i to nakon pauze od pet ili šest godina u kojima nismo imali prilike da ga vidimo na ekranu. To što smo mogli da ga čujemo u animiranom filmu Sing 2 (2021) ili „marvelovštini“ Deadpool & Wolverine (2024) je sada manje bitno. Glumac koji je svojom „renesansom“ obeležio prethodnu deceniju u međuvremenu nije izgubio ništa od svoje veštine: i dalje može da veže našu pažnju za svoj nastup i da dočara poziciju pristojnog, običnog čoveka u nimalo običnoj i prijatnoj situaciji. Ostali glumci, pre svega Amerika Ferera, ga samo prate i nadopunjavaju, što je takođe sasvim u redu.

Pol Gringras takođe uspeva da dočara razmere situacije iako se uglavnom oslanja na kompjutersku grafiku, naročito kada je u pitanju vatra. Na jednom mestu, međutim, on koristi stvarna pirotehnička sredstva čime podvlači stvarnost onoga što se dogodilo. Opet, u jednom trenutku on i ko-scenarista Bred Ingelsbi kreću da popuju o klimatskim promenama i ljudskom nemaru kroz lik Martineza kojeg Jul Vaskez inače suvereno i autoritativno tumači, čime narušavaju pseudo-dokumentarističku neposrednost na čiju kartu igraju.

Na kraju, nema neke velike razlike između ovog filma katastrofe po istinitom događaju i klasika pod-žanra kao što su Dante‘s Peak, Twister ili Volcano. Kao i navedeni filmovi, i The Lost Bus dobacuje do solidnog, ali ne preko toga.

Play Dirty

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Donald Vestlejk je bio izuzetno plodan pisac, da ne kažemo štancer, krimića koji su većinom bili prilično „palp“, ali zgodni za filmske i televizijske adaptacije. Knjige iz serijala o amoralnom i sebičnom, ali inteligentnom lopovu Parkeru doživele su bezbroj filmskih verzija, što zvaničnih, što nezvaničnih, premda su se „tragovi“ poput imena glavnog lika po pravilu uklanjali. Među njima, roman Lovac je posebno inspirisao filmske adaptacije: 1967. godine kao Point Blank u režiji Džona Burmana s Lijem Marvinom u glavnoj ulozi i 1999. kao Payback u režiji Brajana Helgelanda s Melom Gibsonom u glavnoj ulozi.

Play Dirty čiju režiju potpisuje Šejn Blek je najnovija, najlabavija i prilično osavremenjena adaptacija romana. Nastala u produkciji nekada velikog, a sada posrnulog studija MGM, dostupna nam je putem servisa Amazon koji je sada vlasnik MGM-a.

Parkera (Mark Valberg) upoznajemo kako se ekipom planira da opljačka „banku“ na hipodromu. Kako to obično biva, dolazi do nepredviđenih okolnosti kada ekipu iznenadi zaposlenik u automobilu sa ženom i detetom, a sa planom da sebi osigura budućnost tako što će opljačkati lopove. Kada Parker uspe da ga sredi, pokaže da ima makar nekakav moralni kompas, ili osećaj za preživljavanje, tako što delićem plena kompenzuje suprugu ubijenog ili je podmiti da ne uvlači organe reda u priču.

Ono što sledi je izdaja koju izvodi vozačica kola za beg, Zen (Rosa Salazar) koja uspeva da smakne svu ekipu, osim Parkera, i da pobegne s celim plenom. Udovica jednog od njih, Filija (Tomas Džejn), Grejs (Grečen Mol) daje jedva oporavljenom Parkeru zadatak da osveti smrt njenog muža. U tu svrhu, on mora da uđe u trag Zen, a ona je zapravo na poslu velike pljačke u Njujorku.

Za Parkerea i ekipu koju je on okupio: zaluđenika za eksperimentalni teatar Grofilda (LaKit Stenfild), bračni par Eda (Kigan-Majkl Ki) i Brendu (Kler Lovering) i šuntavog vozača Stena (Čai Hansen), to znači i petljanje u politiku jedne neimenovane latinoameričke zemlje, ali i sukob s velikom kriminalnom organizacijom. Tu organizaciju predvodi Lozini (Toni Šelhub) koji je Parkera proglasio personom non grata u Njujorku. Zapravo, kako to biva s velikim blagom u priči, puno je tu suprotstavljenih strana, klanova i ekipa koje ponekad sarađuju jedne s drugima, pa haos može da počne...

U tom haosu neće sve uvek imati smisla, kao što ne mora ni da ima, niti će svaka likvidacija biti opravdana, kao što ne mora ni da bude. Serijal o Parkeru je ionako moralno ambivalentan, da ne kažem otvoreno mizantropski, pa sve prolazi samo dok je zabavno. A sa Šejnom Blekom, autorom scenarija akcione trilere kao što su Lethal Weapon, The Last Boy Scout, The Last Action Hero i The Long Kiss Goodnight u kojima se ne stidi ni cinizma ni mizantropije, zabavu možemo očekivati.

Ima tu Blekovih potpisnih verbalnih eskapada i ubeđivanja, kao i ponešto situacionog i čak fizičkog humora, što filmu svakako daje nekakvog šmeka, ali to jednostavno nije dovoljno da se Play Dirty uzdigne do nivoa solidnog filma. Razlog tome je skupa, a ošljarska produkcija koja odzvanja „fejkom“ i prazninom studija u kojima je snimana. I to ne samo oni konji iz prve akcione sekvence koji očito mogu postojati jedinu na kompjuteru, već ni Njujork kao prizorište događaja nijednog treutka ne deluje stvarno. Čak ni džezerska orkestracija Alana Silvestrija ovde ne paše.

Drugi problem je glavni glumac. Mark Valberg je funkcionalan kao akcioni junak koji radi po algoritmu i naređenju – neki vojnik, policajac, vatrogasac, radnik koji radi svoj posao, ali zna da sluša svoje instinkte. Od „životnijih“, „ljudskijih“ likova, njemu leže naivci i čak tupsoni dobrog srca s jedne, ili bezočni ljigavci s druge strane. Svakako, međutim, ne možemo da ga zamislimo kao pametnog lika, još manje kao mozak operacije. Beskoristan je i za emocionalnu i seksualnu tenziju i tu može da parazitira kada je uparen s glumicom jakom da povuče oboje: ovde je to slučaj samo u jednoj sceni, s Grečen Mol, ali ne i u scenama koje deli s Rosom Salazar.

Čini se da je Valberg bio iznuđeni izbor, jer se na spisku producenata krije ime jednog glumca koji se s rediteljem automatski razume i kojem bi glavna uloga u ovom trenutku sjajno legla – Roberta Daunija mlađeg. Blek je njemu već spasavao karijeru sa svojim rediteljskim prvencem Kiss Kiss Bang Bang, pa su posle njih dvojica zajedno spasavala Marvel i njegov projekat univerzuma superheroja s Iron Man 3. Blek, doduše, možda nije uspeo da revitalizuje serijal o predatoru s vraćanjem na početak u filmu The Predator koji ipak nije bio toliko loš, a neće uspeti ni da Amazonu podigne prestiž s pričom o lopovu Parkeru u Play Dirty.

A Film a Week - The Royal Cat / Jin Ling Yu Mao

 previously published on Asian Movie Pulse

Animation might be tougher and costlier to produce than live-action, but it is usually easier to distribute around the globe. The language of imagery is universal and it crosses the linguistic and cultural borders with more ease. It can be dialogue-free or the dialogue can be synchronized in any language. And, if it aims for children’s audiences, as it usually does, it automatically attracts the adults, either parents or educators, who accompany the children to screenings. And, if a particular film plays its cards right, it can serve as a powerful tool in projecting soft power in the ongoing cultural and propaganda wars.

Regarding the latter, Cao Liang’s “The Royal Cat” seemingly does everything right, especially having in mind that more discreet approach is usually better than more blatant. Therefore one has to wonder how come that the nicely done animation for gradeschoolers as the primary audience did not play around the globe a year and half after its premiere at last year’s Shanghai International Film Festival.

The plot is centred around a talking cat named Zhan Ao. He used to fight alongside the legendary general Kou, but after the general’s defeat and death, the cat lives as a bottom-feeding tailless stray. With his knack for making havoc and his deftness to escape the immediate consequences, Zhan Ao is dubbed “the demon cat” for interrupting the ceremony in an ancient city already full of magic and mystery and wanted by the authorities.

His path crosses the one of a rookie investigator from the prefect’s office, Bao Zheng who is on a mission to solve the mystery of certain people disappearing or turning into animals. The disappearance of the crown prince is another mystery that catches his attention and he thinks that Zhan Ao might be one of the keys for solving it. The cat and the investigator have to join forces with an illusionist black fox, a masked mouse named Jinmaoshu and the general’s daughter Kou Zhu in order to solve the mysteries, clear their names, save the prince and unveil a couple of conspiracies.

The smooth-running computer animation is probably one of the highest points of the film. Its design is also slick and colourful, especially regarding the setting of an ancient Chinese city. The music on the traditional instruments that accompanies it is also a nice touch, while the soundscape is filled with adequate sound design to captivate the attention of younger audiences.

However, the mechanics of one action sequence after another and one set piece scene after another can only do so much with a plot written by Luo Yue that is both convoluted to the point of being nonsensical on one side and quite predictable on the other. The scriptwriter clearly has a lot of ideas, but not enough patience to compose a compelling puzzle, while the director better works on the storyboard-based tasks than on making the big picture clearer. It shows that both of them are newcomers that lack experience necessary for such an ambitious project.

Nevertheless, “The Royal Cat” is a satisfying watch for one viewing and it markets the Chinese mysticism in a discreet and nice enough fashion. Still, it is not enough to make this “animated wuxia” for kids a must-see masterpiece of the genre.

The Bad Guys 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako originalni materijal, recimo knjiga, slikovnica ili strip za decu, ima svoju bazu fanova, nebitno koliko limitiranu, sva je prilika da će doći do ekranizacije. A ako prvi film bude uspešan, uslediće drugi, pa treći, četvrti, peti, deseti, sve dok bude fanova „franšize“. Znamo, krčag ide na vodu dok se ne razbije.

Bad Guys (2022), i u formi grafičkog romana Arona Blebija i u formi animiranog filma po scenariju Itana Koena (ne Džoelovog brata, nego onog drugog koji je, recimo, pomagao Majku Džadžu na scenariju za Idiocracy) i u režiji Pjera Perifela, doneo je prilično osveženje u učmalu sredinu filmova za decu i njihove roditelje. Prvo i osnovno, ni jedne ni druge nije potcenjivao, već je poljuljao kavez lažnim moralistima koji i decu i odrasle pokušavaju da vaspitavaju sramoćenjem i prebacivanjem krivice, uz obavezno impotentno mlaćenje kažiprstom. Pokazao je da su „loši momci“ zapravo zabavno društvo, makar preko ekrana.

Narativ je baziran oko petoro karijernih prevaranata i pljačkaša koji su sve antropomorfne životinje. Tu su veliki zli Vuk (glas Sema Rokvela) kao džeparoš, prevarant, mozak operacije i vođa bande, Ajkul kao majstor za prerušavanje (Kreg Robinson), Pirana (Entoni Ramos) kao snagator, Tarantula (Okvafina) kao haker i Zmija (Mark Maron) kao obijač sefova i majstor duhovitosti. U svojim avanturama i poduhvatima oni prave haos, ali zapravo nisu glavni negativci. Ta uloga pripada morskom prasetu zvanom Marmelada (Ričard Ajoade), opšteobožavanom geniju koji ima zli plan koji naši anti-junaci osujete, uz pomoć još jedne prevarantkinje i karijerne pljačkašice, Lisice Dijane (Zezi Bits) koja se toliko „prodobrila“ da je postala guvernerka. Na kraju filma, naši „loši momci“ se predaju policiji i odlučuju da žive pošteno.

Usledio je simpatični, kratki „intermeco“ od filma prošle godine koji je išao u paru s drugim dugometražnim crtanim filmovima u bioskopu u kojem se ekipa ponovo spletom okolnosti našla u frci, dobrim namerama uprkos. A sada smo dobili i dugometražni nastavak koji ipak nije blizu prvog filma po kvalitetu, iako početak pokazuje određeni potencijal.

Naime, on nas vraća u doba kad su naše barabe još bile barabe, na jednu njihovu akciju u Kairo da ukradu automobil od arogantnog milionera. Taj uvod je i jedna od impozantnijih pljačkaških scena u filmu, ali ima tek ovlaš veze sa glavnim zapletom filma. A u njemu su naši sada dobri momci u problemu jer ne mogu da nađu posao iz razloga što im niko ne veruje. Osim što Dijana veruje Vuku, ali ne može da se izlaže opasnosti da ga pogura.

Jednom njihovom članu, međutim, ide sasvim dobro: Zmiji. On živi zdrav život i upražnjava razne hobije. Kada šefica policije (Aleks Borstin) ipak reši da im pruži priliku da joj pomognu da reši seriju pljački, oni zabunom pomisle da iza njih stoji upravo Zmija, pa gledaju pre da spasu druga, nego da reše slučaj.

Ispostavlja se da nije krivac Zmija, već njegova devojka, gavranica Dum (Nataša Lajon) koja je deo ženske pljačkaške bande zajedno s divljom prasicom Pigtejl (Marija Bakalova) i mačkom Kiti (Denijel Bruks). Ono što sledi je nadgornjavanje dve bande oko zavere da se ukrade veća količina „mekgafinita“ – magneta za zlato, pa onda i sve zlato na zemlji.

Pljačke su i dalje elaborirane, jurnjave vratolomne, a humor brz i oštar, premda se dosta istog izgubi u prevodu, ali sve smo to već videli u prvom delu. Drugi ne pokušava da ga prestigne, ali ne uspeva ni da ga dostigne. Čini se da pokušava da „ispegla“ one provokativnije i moralno ambivalentnije delove za porodičnu publiku, dok istovremeno pokušava da se vozi na inerciji manične energije prethodnika.

Za nedostatke lako možemo optužiti višak ruku, ko-scenaristu Jonija Brenera i ko-reditelja Huan-Pabla Sansa koji obojica dolaze iz sveta „porodične“ i franšizne animacije, ali njihovo učešće je posledica, a ne uzrok. Stvar je koncepcije: kada loši momci postanu dobrice, oni prestaju da budu toliko zanimljivi čak i kada prolaze kroz unutrašnje bitke. Glatka kompjuterska animacija, par štoseva i pop-kulturnih referenci čine ovu crtanu avanturu umereno zabavnom, ali za najviše jedno gledanje.

The Strangers: Chapter 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao što rekosmo, krčag ide na vodu dok se ne razbije, pa ponekad ide i okrunjen ili ulubljen. Ali šta ako krčag od početka ne valja, ako nije napravljen da izdrži, pa od samog početka ne drži vodu? Ništa, ide dok se ne razbije.

Iskreno, ni originalni The Strangers (2008) nije bio revolucionaran kako mu pripisuju. Fora s napadačima bez poznate pozadine koji upadaju u kuću i seju teror bez razloga provaljena je još sa Funny Games, bilo originalnom (1997), bilo američkom verzijom (2007), a The Strangers su u priču doneli maske za napadače i „slešerski“ modus operandi. Istina je, međutim, da je obilato citiran kasnije, naročito u filmovima baziranim na upadu u kuću.

Citirani su određeni elementi i u nastavku Prey at Night (2018) koji je očito zakasnio da bi mogao da podigne priču na novi nivo. Ali su „stranci“ pod maskama strašila s maskom od džaka na glavi i dve lutke makar ostali stranci i stoga misteriozni. Nevolja je u tome što u dugom metru horora glupe ne ispadaju samo žrtve, već i počinioci koji iz pokušaja u pokušaj ne uspevaju da ih ulove.

Čemu onda „rimejk“ tako nečeg? To je pitanje za scenariste Alana R. Koena i Alana Fridlenda, kao i za legendarnog reditelja najčešće akcionih filmova Renija Harlina. Ideja je bila da se pozamašni scenario podeli u tri dela, ali da se sve snimi zajedno s istim likovima u neka dva meseca i da se filmovi izdaju jedan za drugim u kratkim razmacima prošle godine. Ali ljudi iz produkcijske kuće Lionsgate koji su ujedno zaduženi i za distribuciju nisu bili naročito zadovoljni kritikama prvog dela (2024) koji je zapravo bio prilično verna kopija originalnog filma, pa je distribucija drugog odložena za godinu dana.

Podsetimo se, na putu za Portland gde je Maja (Medlin Peč) dobila fantastičan posao, ona i njen verenik Rajan (Froj Gutierez) ostali su zaglavljeni u neprijateljski nastrojenom i prilično čudnom gradiću Venus zbog kvara na automobilu. Već prvu noć su ih napali „stranci“, prvo im je jedna devojka kucala na vrata i tražila Tamaru, a onda se vratila s nožem, maskom i ekipom takođe pod maskama. Rajan nije preživeo napad, ali Maja jeste.

Drugi deo počinje s njom u bolnici, dok je medicinska sestra Denika (Bruk Džonson) obaveštava o Rajanovoj smrti, a prava sestra Debi (Rejčel Šenton) preko telefona da pomoć stiže, odnosno da će je sutra sanitetom prebaciti u Portland. Šerif (legenda žanra Ričard Brejk) je ispituje o napadu, ali u tome deluje vrlo jezivo i dvolično, kao da nešto krije, svoju nesposobnost ili čak identitet napadača. Čim padne mrak, Maji nestaje signal na mobilnom telefonu, što je siguran znak da će uskoro biti ponovo napadnuta.

Ono što sledi je potera za poterom u različitim okruženjima: bolnica, ranč sa štalom, šuma, kuća za odmor, druga kuća na jezeru, kola hitne pomoći... Maja uvek uspe da utekne napadačima, čak i da povremeno povredi nekog od njih, ali je oni uvek ponovo nađu. A kada je ne nađu oni, nađe je džinovski CGI divlji vepar koji je već nekako i iz već nekog razloga zalutao u film.

Harlin je, dakle, dobio zadatak da samom sebi uradi ono što je Rik Rozental (Halloween II) uradio Džonu Karpenteru (Halloween), odnosno da nastavi direktno gde je stao sa pričom. Problem je, međutim, što Medlin Peč svakako nema ni blizu toliko talenta, znanja i harizme kao Džejmi Li Kertis, a ni „stranci“ nisu ni izbliza ikonički kao Majkl Majers. Istini za volju, nije ni Harlin Karpenter, možda je veštiji zanatlija od Rozentala, ali u hororu mu je domet da orkestrira „set-pis“ scenu ili više njih.

Nevolja je, međutim, što se one po smislu ne uklapaju jedna s drugom u neku logičnu celinu i priču, što je svakako stvar scenarija. Takođe, nepromišljenost, glupost i nespretnost postupaka protagonistkinje i njenih nemezisa kako vreme prolazi sve više nervira svesnog gledaoca. Na kraju, možda je i najveći krimen scenarija što ruši kanon, pa „stranci“ dobijaju pozadinske priče (na stranu što je odmah na početku jasno sugerisano ko je jedna od njih), pa tako prestaju da budu misteriozni.

Da, ovo je onaj tipični drugi deo trilogije, praznjikavi i klimavi most između postavke u prvom i velikog otkrovenja u trećem. Taj treći ćemo svakako dobiti, ali nemamo baš čemu dobrom da se nadamo.

Honey, Don‘t!

 

2025.

režija: Ethan Coen

scenario: Tricia Cooke

uloge: Margaret Qualley, Aubrey Plaza, Chris Evans, Lera Abova, Gabby Beans, Talia Ryder, Charlie Day, Kristen Connolly, Jacnier, Josh Pafchek

Osećalo se ponešto kreativnog zamora, krize ideja i auto-reciklaže kod braće Coen i pre nego što su se, bar na neko vreme, kreativno raskantali. Čini se da Joelu ta pauza više prija nego Ethanu jer radi manje, ali kreativnije i inovativnije, ako je suditi po The Tragedy of Macbeth (2021). Ethan je, pak, svoju kreativnu energiju udružio sa svojom suprugom Triciom Cooke, pa njih dvoje rade na „lezbejskoj B-filmskoj trilogiji“ s Margaret Qualley kao glavnom glumicom u svakom od filmova. Drive-Away Dolls (2024) je bio katastrofa s tek par momenata uspelog humora iako su sastojci – film noir, road movie, komedija zabune i radnja smeštena u 90-te – u teoriji obećavali „coenovski“ zabavan film.

Drugi deo trilogije, Honey, Don‘t (2025) nešto je uspeliji, ali ne puno. Razlog tome može biti nešto jači „casting“, pa tako osim Qualley u nešto boljem, sigurnijem i uigranijem izdanju, imamo i Aubrey Plazu, Chrisa Evansa, a i Charlie Day ima upečatljivu minijaturu. Drugi razlog je fina sinergija između scenografije, kostima i fotografije koji daju simpatičan retro-ugođaj pustare od grada. Taj ugođaj je, doduše, sam sebi cilj jer je radnja smeštena u sadašnji trenutak i u Bakersfield koji ipak nije baš tolika rupa od grada. Treći razlog su fore i fazoni koji su bolje napisani i izvedeni, kao što je to slučaj s jednom ranijom scenom u kojoj se broj dece koju sestra glavne junakinje (Connolly) ima eksponencijalno umnožava u kadru, od mlađe ka starijoj.

Radnju pratimo iz perspektive naslovne junakinje (Qualley). Ona je privatna detektivka koja ili izbegava posao ili ga obavlja ofrlje, pa tako zapravo posao nju stiže, a ne ona njega. Razlog za to mogu biti pizdarije na intimnom planu jer je Honey promiskuitetna lezbejka i teška alkoholičarka, a i stalno mora da priskače u pomoć sestri i njenoj deci. Trenutno je u najvećem problemu Corinne (Ryder) koja se spetljala s kretenom od dečka. Pritom, Honey se trudi da uljudno odbija još trapavijeg policijskog detektiva Martyja (Day) i da smisli kako da održi vezu s policajkom MG (Plaza) s kojom deli puno toga.

Čini se da su njeni slučajevi nekako povezani: žena koja je ubijena, pa joj je priređena saobraćajna nesreća kontaktirala ju je pre toga, a meta sledeće istrage postaje žrtva prilikom pokušaja da kupi drogu na crtu od nervoznog kurira (Jacnier). Tragovi vode do crkve koju vodi licemerni, korumpirani i napaljeni sveštenik Drew (Evans), a oko njega se mota i misteriozna francuskinja (Abova) čiju ulogu tek treba ispitati.

Teoretski, sve to treba da se poveže u jedan zamršeni slučaj, ali se to ne dešava. Zašto je to tako, ostaje da pitamo bračni par Coen-Cooke. Vrlo je moguće da je u pitanju „truizam“ neke vrste, recimo o tome da sranje nikad ne dolazi samo, a da je situacija po tom pitanju još gora za neorganizovane osobe, što Honey svakako jeste, i što Margret Qualley savršeno dočarava i sama, ali i u igri s drugim glumcima, najviše Gabby Beans koja joj igra sekretaricu. A moguće je i da Coen i Cooke pokušavaju da postingu Burn After Reading efekat, ali se ne trude dovoljno i ne idu u pravom smeru jer njihovom scenariju fali još nekoliko „draftova“. Kada na to dodamo i da film relativno kratko traje (ispod 90 minuta) i da montaža ne drži ritam, pa sve nekako ispari u trećem čini punom slučajnih preokreta, jasno nam je da imamo problem.

Još jedan problem je, pak, to da nas Coen i Cooke ničim izazvani zasipaju moralno-ideološkom ispravnošću svoje „linije“. Naravno da je dečko koji maltretira curu naoružani MAGArac i naravno da mu detektivka jebe mater, polomi pušku i retrovizor na kamionetu, pa i prelepi nalepnicu na braniku nakon što ga prebije. Problem je što za to predavanje šta je ispravno, a šta nije nema nikakvog dramaturškog i uopšte filmskog opravdanja, već služi da se nabije na nos. Zašto detektivka-lezbejka ne bi bila anahronizam u neo-noir filmu koji je već po žanru anahron? Zašto film ne bi bio samo film? Zašto mora da bude i predavanje?

The Life of Chuck

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ljudi smo i volimo analogije jer preko njih brže uočavamo obrasce koje uzimamo kao uvek i u potpunosti tačne. Takođe, volimo da te iste analogije spajamo i od njih stvaramo teorije. Stoga, eto, imam ja jednu za vas...

Šta dobijemo kada spojimo ideju Karla Sagana o kompresiji vremena života kosmosa na jednu godinu, antički (za crnogorsko tržište, Njegošev) koncept mikrokosmosa i poeziju Volta Vitmana, posebno Pesmu o sebi? Ako je suditi po noveli Čakov život, objavljenoj u zbirci Ako krvari iz 2020. godine, dobijamo Stivena Kinga.

Njega uglavnom poznajemo kao plodnog pisca i „kralja strave“, ali King se u svojoj autorskoj karijeri nije bavio samo „trivijalnim“ žanrovima horora, trilera i fantastike, već i ozbiljnijim, životnijim i filozofskijim temama. Ako i nismo čitali, znamo iz filmova: Stand by Me (Rob Rajner, 1986), The Shawshank Redemption (Frank Darabont, 1994), The Green Mile (opet Darabont, 1999), da navedemo samo neke. To, naravno, ne znači da „ozbiljni“ King isključuje fantazijske momente, ili da je onaj žanrovski nužno trivijalan i „operisan“ od filozofije.

I za to ima pregršt literarnih i filmskih primera, ali jedno stoji: Kinga valja znati i pročitati, kao što su to činili Rajner, Darabont, Brajan de Palma (Carrie, 1976), Stenli Kubrik (The Shining, 1980), Dejvid Kronenberg (The Dead Zone, 1983), ili Džon Karpenter (Christine, 1983). Tom spisku sada, nakon filma The Life of Chuck, sa sigurnošću možemo pridodati i ime Majka Flanagana. Možda je Gerald‘s Game (2017) bio suviše lak zadatak koji i nije mogao da donese veliku nagradu. Možda se nekima nije svidelo skretanje od Kubrika, nazad prema Kingu u Doctor Sleep (2019), ali The Life of Chuck je skoro pa savršen spoj senzibiliteta pisca i reditelja.

Sama novela specifična je po tome što je, poput drame, podeljena u tri čina i što se ti činovi izlažu retrospektivno. Film, dakle, počinje trećim činom u kojem nas narator (Nik Oferman) navodi da posmatramo živote srednjoškolskog profesora Martija (Čivetel Edžiofor) i njegove bivše žene, medicinske sestre Feliše (Karen Gilan) u trenutku smaka sveta. Postepeno otkazuje tehnologija, od novije prema starijoj, nestaje internet, pa televizija, pa struja, dešavaju se ekstremni fenomeni kao što su razorni zemljotresi, poplave, uragani, otvaranje vrtača i erupcije vulkana često i tamo gde im nije mesto, da bi na kraju eksplodirale zvezde i planete, što je siguran znak kraja ne samo života na zemlji, već i kosmosa. Jedino što ostaje su bilbordi i TV-zahvalnice nekom Čaku Krancu za kojeg niko ne zna ko je na „39 godina zadivljujućeg života“.

U drugom činu upoznajemo samog Čaka (Tom Hidlstoun), računovođu u poseti neimenovanom gradu zbog konvencije. Na pauzi između dva panela, on će naleteti na uličnu bubnjarku Tejlor (Tejlor Gordon) koja će ga predstavljanjem namamiti da zapleše, a njemu će se kao partnerka pridružiti još jedna prolaznica, Dženis (Analiz Baso). Trio će se rastati, ali će im taj dan i ta spontanost ostati u sećanju.

Konačno, u trećem, pratimo ne uvek veselo, ali ipak ljubavlju ispunjeno odrastanje malog siročeta Čaka (smenjuju se Kodi Flanagan, Bendžamin Padžak i Džejkob Trembli) u kući kod bake Sare (Mia Sara) i dede Albija (Mark Hamil). Od nje će pokupiti ljubav prema muzici i plesu, a od njega matematičke veštine. Kako vreme prolazi, a baba i deda umiru, Čak će morati da odluči hoće li slediti srce ili razum, dok kupola u njihovoj kući kolonijalnog stila krije jednu možda strašnu tajnu...

Flanaganov pristup koji zbog oslanjanja na literarne poteze poput naracije i dijaloga u dugim replikama neki od nas često kritikuju ovde je zapravo jedini mogući, budući da King izlaže vrlo kompleksne ideje, ponekad striktno filozofske, ponekad pomalo ezoterične, a ponekad sasvim životne. Kao gledaoci se moramo povremeno zapitati šta bismo radili na mestu likova u filmu, što Čaka, što drugih, kako bismo dočekali kraj sveta, jesu li naši životni izbori bili ispravni i možemo li živet s njima i sve u tom stilu.

Ono što Flanagan radi perfektno je uspostavljanje poveznica kojih možda nije bilo u samom Kingovom tekstu, čineći tako to literarno tkivo i ideje još gušćim i povezanijim u celimu. Vitman je jedna od njih, teorija o usporavanju rotacije i čovekovoj nemoći pred kosmičkim silama druga, a znaju se pojaviti i u komadima trivije kao što je ona o pogrebniku koji se pojavljuje na dva mesta, u dva različita čina i vremena na filmu. Ali nije li život, ne samo Čakov, sam po sebi pun tih nekih čudnih poveznica?

Zbog toga Life of Chuck ostavlja taj neki stameni utisak starinskog, monumentalnog filma kakve danas retko snimaju. Nekada bi ovakav film samom svojom pojavom prizivao nagrade. Možda se upravo to krije iza odluke da mu distribuciju odlože sa nagužvane prošle na za sada još praznjikavu ovu godinu. Trendovi se možda menjaju, ali ponajbolja adaptacija ponajbolje Kingove priče u poslednjih nekoliko godina svakako zaslužuju svu pažnju koju mogu dobiti.

Him

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čudni su putevi distributerski i marketingaški da komad balege od filma kao što je Him uživa status jednog od najvećih novih izdanja, makar na nedeljnom nivou. Ono što posebno čudi je taj univerzalni pristup: pompu u Americi možda i možemo da razumemo, budući da se u filmu radi o njihovom omiljenom sportu, ali koliko zaista ima fanova američkog fudbala u Evropi i posebno kod nas? A da stvar bude gora, nije ovde reč o nekoj inspirativnoj sportskoj drami, već o meandrirajućem, mutavom pokušaju satire kroz horor.

Naš junak Kameron Kejd (Tajrik Viters, viđen nedavno u „ributu“ I Know What You Did Last Summer) je odrasta s ocem, fanom fiktivnog tima San Antonio Sejviors u fiktivnoj verziji NFL lige i odrastao u veliku nadu masovno obožavanog sporta. U međuvremenu, njegov idol iz detinjstva i uzor iz mladosti, „kvoterbek“ Ajzea Vajt (Marlon Vajans, igrao u Air) je za četrnaest godina osvojio osam šampionskih prstena, pa razmišlja o povlačenju.

Mladi Kejd ima priliku da bude „draftovan“ baš u Sejviorse i baš na poziciju „kvoterbeka“, kao zamena za Vajta, ali baš pred važnu manifestaciju biva povređen tako što ga maskota ili utvara odalami po glavi i izazove mu potres mozga, pa ne može na toj manifestaciji da divlja i paradira kao cirkuska životinja. Vajt lično mu pruža drugu šansu i zove kod sebe na imanje na nedelju dana intenzivnog treninga.

Imanje je čudno samo po sebi, a kult koji se stvara oko Vajta je još čudniji, pagansko-šamanski i izuzetno morbidan. Najčudniji je, pak, sam Vajt koji kao da uživa u ulozi naizgled blagonaklonog boga. Čudne i jezive su njegove neortodoksne metode treninga u kojem se, čini se, svi oko Kejda povređuju baš njegovom krivicom, dok njega samog doktor dopinguje ko zna čime. Kako situacija eskalira i skreće prema paranormalnoj, Kejd mora da izabere želi li da ostane dobar momak ili će postati beskompromisni „ratnik“, zapravo siledžija kao njegov idol i uzor.

Zapravo, Him je najlakše opisati kao hibrid filmova Any Given Sunday, Whiplash i Get Out! Od prvog preuzima milje američkog fudbala, ali Džastin Tiping ne poseduje elokvenciju i eleganciju Olivera Stouna da makar na solidan način pomiri prezir prema gladijatorskoj mehanici sporta s divljenjem sportistima za njihova postignuća. Od drugog preuzima mehaniku „drila“ koja u teoriji ima više smisla u okruženju sporta nego muzike (gde uopšte nema smisla, što je i razlog zašto je Whiplash jedan od najprecenjenijih filmova XXI veka), ali Tiping i njegovi ko-scenaristi Zek Ejkers i Skip Bronki se čak i ne trude da razviju likove. S potonjim, pak, deli i učešće Džordana Pila kao producenta i ideju da beli „robovlasnici“ crne ili mulatske „robove“ podvrgavaju mukama i mističnim ritualima, ali ta metafora je kod Pila zvučala kao iskren krik iz dubine duše, a kod Tipinga kao ponavljanje mantre bez previše razumevanja. Uostalom, šta očekivati od reditelja koji je u svom prethodnom i jedinom dugometražnom filmu, Kicks (2016) fetišizovao gangsteraj.

Najgore od svega, spoj koji nam Tiping servira nikada ne funkcioniše jer reditelj, čini se, nema pojma šta radi i šta zapravo želi da kaže, ali svejedno želi da ostavi „jak“ utisak. Zbog toga konstantno pojačava tu mističnu, metaforičnu i „hororičnu“ komponentu, ali kada ona potpuno preuzme film u završnici, Him se raspada u paramparčad i postaje nebuloza. To što glumci imaju nekakvu harizmu u slučaju Vitersa ili veštinu u slučaju Vajansa ne pomaže puno, baš kao ni atraktivna fotografija Kire Keli ili super-brza montaža koju potpisuje Tejlor Mejson, Him je poprilično ozbiljan kandidat za najveće filmsko đubre ove godine.