The Woman in Cabin 10

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Postoji razlog zašto je Agata Kristi – Agata Kristi, a oni koji je kopiraju jednostavno ne mogu da dobace do njenih visina. U pisanju Agate Kristi se, doduše, oseti nekakva rutiniranost i štanc, ali i talenat, pažnja posvećena detaljima i autorski stav o izvesnim društvenim pojavama. U svojim romanima i kratkim pričama, britanska spisateljica krimića nije samo postavljala pozornicu za misterije oko ubistava ili krađa, već je kroz likove i njihove odnose komentarisala i ljudsku prirodu i društvo koje su ljudi određenih osobina i klasne pripadnosti skrojili.

Jedna od onih koji neuspešno pokušavaju da je iskopiraju je i britanska spisateljica Rut Ver, ali njeni romani dobacuju do nivoa „aerodromske literature“, dakle nečega za jednokratnu konzumaciju s limitiranom pažnjom u pauzi dok se čeka na nešto značajnije. The Woman in Cabin 10 je prvi njen roman koji je adaptiran u film, dok čekamo još par filmskih i televizijskih adaptacija. Ovu kao reditelj potpisuje Sajmon Stoun, inače čovek pre svega teatra koji iza sebe ima već dva pomalo manjkava, ali uglavnom solidna filma The Daughter (2015) i The Dig (2021). Kao što je to bio slučaj i sa prethodnikom, i The Woman in Cabin 10 je snimljen za Netflix.

Naša vrla junakinja je Lora zvana Lo (Kira Najtli), istraživačka novinarka uvek spremna da otkrivanjem istine promeni svet, ali i umorna i cinična od toga što joj to još uvek nije uspelo. U poslednje vreme je još i dodatno istraumirana zbog toga što je njena sagovornica za važan članak ubijena iz osvete. Njena urednice Rouan (Gugu Mbata-Ro) za nju ima novi zadatak dovoljno lak da se malo relaksira, a pritom i sa dodatnim bonusom.

Lo, naime, treba da isprati prvu plovidbu luksuzne jahte od Engleske do Norveške, a u svrhu lansiranja fondacije za lečenje raka koju žele da lansiraju umiruća norveška naslednica neizmernog bogatstva Ane (Lisa Loven Kongsli) i njen muž Ričard Balmer (Gaj Pirs). Međutim, to krstarenje dolazi s određenim iznenađenjima. Ne samo da je među putnicima njen bivši dečko, fotograf Ben (Dejvid Adžala), nego Lo zapravo deluje kao uljez među putnicima, sve samim trulim bogatašima, donatorima i njihovim ispraznim pratiocima.

Pravi zaplet počinje kada Lo tokom noći čuje komešanje u susednoj, naslovnoj kabini i sa svoje terase vidi ženu koja je upala ili je bačena u more. Ona je uverena da je tu ženu (Gite Vit) videla ranije tog dana kada se u njenu kabinu sakrila da izbegne neprijatnu socijalnu situaciju. Ostatak putnika i posada na brodu je uveravaju da je pogrešila i da joj se učinilo, budući da u toj kabini, prema spisku putnika, nema nikog, a da te noći niko nije nestao. Lo je, međutim, uverena da je ona u pravu, što joj predstavlja motivaciju da ispita slučaj do kraja i otkrije zlokobnu zaveru...

Prethodni filmovi Sajmona Stouna su dobijali na vrednosti zbog glumaca, ali to ovde nije slučaj. Ponajbolji u postavi, Gaj Pirs, ovakvu ulogu može da izvede i dok mesečari, što ovde i radi. Kira Najtli je, po svom običaju, iritantna i histerična, što možda ide u prilog „karakterizaciji“ njenog lika, ali postaje zamorno. Gugu Mbata-Ro je potrošena na jednu scenu dijaloškog ping-ponga, slično važi i za Hanu Vodingem, Dejvida Morisija i Kaju Skodelario, dok ostatak postave popunjavaju ili anglofoni „trećepozivci“ nedorasli čak i svojim grubo napisanim likovima, ili manje poznati norveški glumci.

Veći problem, međutim, skriva se u scenarističkoj adaptaciji, ali i u samom izvornom materijalu. Karakterizacija je, podsetimo, skoro nepostojeća, a likovi su svedeni na stereotipe ili služe da ispune određenu funkciju u šlampavo napisanom zapletu. Pritom, za razliku od romana Agate Kristi Ubistvo u Orijent ekspresu i Smrt na Nilu na koje se pisanije Rut Ver blatantno poziva, ovde samo jedan lik ima ikakvog motiva za konspiraciju, dok mu ostali u najboljem slučaju služe kao pomagači, pa ni ubicu, ni bit zavere nije teško otkriti prilično rano. Da budu sigurni, pak, Stoun i saradnici će nam sve to i ispričati direktno kroz jedan lik.

Zapravo, u filmu postoji jedan prelomni momenat za filtriranje pažljivih gledalaca od onih manje pažljivih. Kada se Ane prvi put pojavi u kadru, jasno se vidi da joj gusta kosa niče iz obrijane glave, što ne može biti slučaj s nekim ko je kosu izgubio u terapijama za lečenje raka. Takav previd detalja jasno ukazuje na to da je The Woman in Cabin 10 sniman za „drugi ekran“, dok se pod budnim gledalačkim okom raspada u paramparčad. Ali ovo za pažljivog gledaoca čak nije ni film koji će ga uspavati ili isključiti, pa mu ostaje samo da gleda u neverici koliko nešto loše i aljkavo može da bude.