31.3.14

Instructions Not Icluded / No se Aceptan Devoluciones


2013.
režija: Eugenio Derbez
scenario: Eugenio Derbez, Guillermo Rios, Leticia Lopez Margalli
uloge: Eugenio Derbez, Jessica Lindsey, Daniel Raymont, Loreto Peralta, Alessandra Rosaldo

Poznato je da anglofona filmska publika ima averziju prema titlovima, pa zato uglavnom izbegava strane filmove. Amerikanci, Englezi i ostali su malo bolji po tome što nemaju debilnu praksu kao Nemci, Italijani i Istočnoevropljani da sinhronizuju ama baš svaki film, ali to i dalje ne čini gorepomenute manjim ignorantima i manje prikraćenim za neočekivana filmska iskustva. Onda odjednom čujem vest da je nekakva meksička komedija No se Aceptan Devoluciones postala ogroman hit u Americi, i da je na najzahtevnijem tržištu sveta zaradila desetostruko višu svotu od svog budžeta i rešim da ispitam kako to da su Amerikanci nagrnuli na meksičku komediju.
Trebalo je dobro da razmislim. Latinoamerička populacija u Americi je u stalnom porastu. Instructions Not Included je film koji je mogao da se "pokrije" samo sa latino publikom, a da su ga ostali Amerikanci zaobišli.
To je verovatno istinito, film je snimljen u Los Angelesu, tamo se dešava većina radnje, ali i dalje ima meksikanski populistički kulturološki prizvuk. To je film namenjen celoj meksikanskoj porodici sa decom, nižeg obrazovanja, nižih strasti (film se dosta oslanja na "etnički" humor i homofobiju) i nižeg prihoda. Po žanru je mešavina prizemne komedije i melodrame, što ga čini idealnom limunadom, a iza celog filma stoji meksička TV zvezda Eugenio Derbez, u funkciji reditelja, ko-scenariste i glavnog glumca.
Sve počinje u klasičnom populističko-mitološkom ključu folksy priča, gde mali Valentin priča kako je odrastao sa čudnim ocem koji ga je silio da se suočava sa strahovima, od banalnih do vrlo opasnih. Sve je praćeno animacijama vukova, za koje nismo sigurni jesu li stvarno prisutni ili su nekakve projekcije.
Već odrasli Valentin (Derbez) je serijski zavodnik u Acapulcu, lenjština i pozer i koji se plaši svega i svačega, a najviše vezivanja. Njemu se jednog jutra na vratima pojavi prošlogodišnja "večera" Julie (Lindsey) i ostavi mu bebu koju je on skrivio. Julie je u nekom hippie fazonu, izdrogirana i neodgovorna, pa je najpametnije što je smislila bilo to da uvali dete nesposobnom ocu. Bravo. Kada se nađe u nebranom grožđu, Valentin reši da se zaputi u Los Angeles, potraži Julie i vrati joj bebu nazad, i posle nekoliko jeftinih peripetija tamo i stigne. Julie je, međutim, zbrisala, a Valentin je u priličnoj banani, jer iz nekog već razloga mora da ostane u Americi (u filmu je to objašnjeno, samo je glupo). Nema nikakve kvalifikacije, ali zato ima hrabrost da skoči sa desetog sprata hotela pred producentom – svaštarom Frankom (Raymont) i dobije posao kaskadera, što je jako kontradiktorno s obzirom na to da je portretiran kao kukavica.
Kraj ekspozicije. U razradi beba poraste u sedmogodišnju Maggie (Peralta), slatku, pametnu i u mnogočemu zreliju od svog oca. Njih dvoje žive zajedno u stanu natrpanom igračkama, igraju se, vise zajedno, a uveče joj otac priča o avanturama koje doživljava njena majka. Ovaj segment filma je prepun navodno slatkih, u stvari sladunjavih komičnih momenata i ćoravog humora.
Naravno, jasno nam je da će se majka kad-tad pojaviti, i pojavljuje se u maniru Kramer vs. Kramer, sa dodatnim elementima sukoba između kultura i homofobije, pošto je gospođa majka blagoizvolela naći žensku, i to veoma agresivnu, ambicioznu, američki hladnu i dekadentnu Renee (Rosaldo). Obrati stižu jedan drugi, u maniru meksičkih sapunica i priča već nema nikakve veze s mozgom. Kraj je zapravo veoma vešto urađen, taj konačni obrat je sačuvan za kraj i efektan je i neočekivan, ali kao i svaki obrat koji uključuje neizlečive bolesti i smrt, ljigav preko svake mere.
Likovi su karikirani, pa je i gluma u skladu sa tim, Meksikanci su predstavljeni kao budalasti, ali dobri, a Amerikanci kao hladni i proračunati i nadasve arogantni, što je očekivana forma za servirati ju nezahtevnoj publici. Jedino je dete super-slatko i pametno, kao i u svakoj šablonskoj komediji. Gluma se svodi na komičarske manirizme, replike su ili šale ili teška drama u domenu sapunica.
Kada su šale u pitanju, većina njih su sveže i duhovite kao vicevi iz enigmatskih novina ili sa džiberskih internet portala. Na primer, mala Maggie priča kako je njen deda Johnny Bravo, a kad ode na njegov grob zaista piše Juan "Johnny" Bravo. Ha ha ha. Jedna jedina fora u filmu ima malo duha, i svodi se na trashiranje Alfonsa Cuarrona. Naime, jedan matori glumac je greškom pomislio da ide na casting za Gravity, a u stvari ide na casting za reklamu u kojoj mator čovek mora da glumi embrion.
Kada je drama u pitanju, tu nema ničeg novog, i vidi se da se Derbez sa njom ne snalazi ni izbliza dovoljno da bi makar pokrio klišeje kako treba. Kramer vs. Kramer je bio dobar film zato što je potezao ozbiljna pitanja i nudio novu perspektivu, zato što je bio briljantno odglumljen i iskren. Instructions Not Included ne može čak ni da ga iskopira.
Zanatski nivo filma je blizu nikakvog, više dobijemo od latinoamričkih, između ostalih i meksičkih filmova sa više umetničkih ambicija. Ovde pored igranja na zicere i pešačke glume nema mnogo čega drugog, režija je skoro amaterska, scenario neinteligentan, a za atrkaktivnost se poseže za starim, jeftinim i lošim CGI-jem.
Potpuno mi je jasno kako je ovaj film postao toliki hit u domaćem Meksiku i u Americi, jer prosto igra na sigurno i ciljnoj publici nudi jeftin smeh i jeftine suze. Hollywood se vozi na tome od doba nemog filma i Chaplina. Tyler Perry i Eddie Murphy veoma uspešno prodaju slične štoseve crnačkoj ciljnoj grupi. Svaka kinematografija ima populističke komedije i melodrame i u svakoj su najčešće odvratne. Ako niste Meksikanac ili Amerikanac meksičkog porekla, Instructions Not Included možete komotno da preskočite. Nema tu ničeg novog i ničeg bitnog, a sav kuriozitet sa uspehom filma se može objasniti prostom demografijom.

30.3.14

Brightest Star


2013.
režija: Maggie Kiley
scenario: Maggie Kiley, Matthew Mullen
uloge: Chris Lowell, Rose McIver, Jessica Szohr, Alex Kaluzhsky, Allison Janney, Clark Gregg, Peter Jacobson

Da li vi, cenjena moja publiko, mislite da je posao filmskog kritičara, ili kritičara uopšte lak? Da mi možemo da se zezamo kao vi, da možemo da se išetamo iz bioskopske sale, zaspimo, promenimo kanal ili ugasimo video kada nam se ne sviđa ono što vidimo? “Ma, idi ti kritičar u pičku lepu materinu, ko te tera/plaća da gledaš loše filmove?”, pitate se vi.
To je već pitanje profesionalne etike, intelektualne doslednosti i kućnog morala. Kad počneš, završi. Saslušaj nekoga do kraja da možeš da ga umlatiš sa argumentima. A što se mene tiče, vi slobodno ugasite Brightest Star nakon pet minuta, ili još bolje, ne počinjite da ga gledate. Zašto? Zato što je sranje.
U pitanju je debitantsko rediteljsko ostvarenje relativno nepoznate glumice Maggie Kiley, jedna dosadnjikava, arbitrarna i generička ljubavna priča zasnovana na pseudo-dubokumnim replikama i promišljanjima dokonog pajsera od bezimenog glavnog lika (Lowell). On se budi jednog jutra u stanu koji je delio sa svojom dragom Charlotte (McIver), koja mu je dala nogu u dupe na najgovnarskiji mogući način. Kasnije ćemo se kroz flashback uveriti da je bezimeni govnar to zaslužio, ako ničim drugim, onda zbog toga što je iritantan. Elem, u gajbu ulazi par koji je tu gajbu iznajmio, opušten, hipsterski, bleskast par, sačinjen od pevačice Lite (Szohr) i blejača Raya (Kaluzhsky). Oni će našem govnaru pomoći da se oporavi od raskida, možda i previše.
Govnar će dobiti posao kod Litinog ćaće (Gregg), pa će se posle i uvući Liti u gaće. Ali avaj, govnar ostaje govnar, pa će svoju novu, opuštenu, slatku i lojalnu devojku varati sa površnom glupačom koja ga je već jednom zajebala i otkantala. Usput će sve vreme sanjariti o poslu u astronomiji (što nije njegovo polje rada, ali je, kao fol, ostao fasciniran kursom koji je slušao na faksu). Kada ostane bez svega, pokušaće da se nađe kao domar u opservatoriji pod patronatom stroge naučnice (Janney), pa ćemo mi, bezvredna publika biti počašćeni sa još nekoliko pseudo-dubokumnih lajni koje kao da su ispale iz knjige Paula Coelha. Film će se tu negde i završiti, sa preseransom, kako je i počeo, ali za nadati se je da je naš govnar nešto i naučio. Mo'š mislit.
Dragi moji autori i autorčići, ako ste već toliko dosadni i predvidljivi da ne možete da smislite ništa drugo osim ljubavne priče, onda je barem napravite kako valja. Ne razdužujte narativ koji je primeren za obavezni studentski film sa namenom da ga se zabije u bunker i uništi nakon deset godina na celovečernju formu, jer ćete, što se iz Brightest Star da videti, za samo 80 minuta ugušiti publiku. Dalje, ljubavna priča mora da ima jedan par koji će nekako opstati, ako ne među glavnim likovima, a onda među sporednim. Prosto, tako je. Treće, ako glavni lik već nema nijednu pozitivnu osobinu i potpuno je nemoguće ne prezirati ga od početka do kraja, počevši od jutarnje frizure do svega ostalog, barem ga napravite kao “outlandish” smešnu i simpatičnu barabu, kad nas već nervira, da nas nervira sa stilom. I četvrto, ne vređajte inteligenciju gledalaca sa proseravanjem. Ljubav je emocija, ne filozofija na nivou očajnih domaćica i tupavih šiparica.
Sve u svemu, Brightest Star je krš od filma, od početka do kraja. Donekle ga vade sporedni glumci. Jessica Szohr je prilično dopadljiva, iako na očekivan način kao hipsterka Lita, Clark Gregg odrađuje ulogu njenog oca sa rutinom uhodanog TV i indie glumca, Peter Jacobson pogađa prave tonove sarkastičnog profe, kao i Allison Janney kao stroga naučnica. Chris Lowell možda solidno izgleda po standardima tipične ženske publike, ali njegova gluma je sve samo ne dobra.
Ovakvi filmovi izlaze kao na pokretnoj traci, imaju distribuciju oko Dana zaljubljenih i privlače naivnu publiku. Ništa zato, neće svet biti gore mesto zbog toga. Ali Brightest Star je stvarno loše posložen, i bez strasti. A odsustvo strasti je zločin prema ljubavnom filmu.

29.3.14

Oldboy


2013.
režija: Spike Lee
scenario: Mark Protosevich (prema japanskom stripu)
uloge: Josh Brolin, Elizabeth Olsen, Sharlto Copley, Samuel L. Jackson, Michael Imperioli


Odmah da kažem da mi Spike Lee ne tako blago ide na živce, kao medijska persona, ali i kao autor. Kao medijska persona je glasan, namerno kontroverzan, svadljiv, sklon ispadima u javnosti i zajedljivim komentarima. Opljunuo je Clinta Eastwooda po liniji rasizma (zamislite, nije prikazao dovoljno crnaca na Iwo Jimi), pa mu je ovaj zapušio usta sa Invictusom. Posle toga je opljunuo Tarantina da se u Djangu sprda sa patnjom crnih robova i ispao pizda i štreber koji nije shvatio štos da se Tarantino sprda sa svim i svačim i slaže kolaže od filmova. To što Django Unchained nije preterano dobar film je druga priča, koja ima veze sa spajanjem suviše nespojivih stvari i lošom dramaturgijom, i to nema nikakve veze ni sa rasizmom ni sa Spikom Leejem.
Kao autor je zamešao brojne kontroverze , birao hrabre teme rasizma i borbe za građanska prava Afro-amerikanaca, Tu je koristio razne pristupe, od prilično šokantne glorifikacije fanatika i teroriste Malcoma X u istoimenom filmu (prva značajna uloga Denzela Washingtona), do efektnog dijaloškog pristupa u Get on The Bus i autobiografskog Crooklynu. U međuvremenu je počeo da flertuje sa žanr filmom, od solidnih Clockersa koji su možda poslužili kao inspiracija Davidu Simonu za The Corner i The Wire, preko inovativnog Summer of Sam do 25th Hour i nategnutog The Inside Man. Po pravilu na jedan solidan je dolazio po jedan “njesra” film, a Lee je nastavljao i nastavljao da štanca. Njegova skorija karijera se svodi na žanrovske i kvazi-žanrovske filmove snimljene u raljama studijskog sistema, na periferiji kojih on opali neki svoj politički stav, negde u trećem planu. Svoja izdrkavanja čuva za javne nastupe.


A onda mu je pao šaka projekat prerade genijalnog korejskog Oldboya i očekivanja su postavljena visoko. Nezahvalan je posao napraviti re-make odličnog, legendarnog filma, pravog modernog klasika i treba biti majstor da bi se u tome uspelo. Scorsese je bio na dobrom putu da napravi potpunu rekontekstualizaciju Infernal Affairs sa The Departed, a onda je usrao motku sa tipičnim azijskim “svako svakog pobije na toliko brutalan način da je to prosto komično” krajem koji nije u skladu sa veoma američkim ostatkom filma. Spike Lee je mislio da je toliki majstor, ali je još pre premijere najnovijeg filma pokazao da je običan piljar i šupak od čoveka koji je se ničim nije pobunio protiv jednog ob bezočnijih plagijata. Naime, producentska kuća je odbila ideju jednog umetnika za poster za film, pa ju je samo malo doradila i izmenila, a Spike Lee je uleteo u twitter prepucavanje sa mladim umetnikom. Kada promocija tako počne, jasno je da se neće dobro završiti. Film je neslavno propao na blagajnama, vrlo brzo se preselio na video format. Šta je pošlo po zlu? Pa, uglavnom sve.
Film je snimljen sa pogrešnom premisom, da samo treba premestiti radnju iz Koreje u Ameriku, promeniti jezik, smanjiti studiju nasilja i osvete, povećati akciju, ubaciti poneki politički momenat i napraviti dodatnu komplikaciju u motivaciji negativca, te da dodatno naruži ishodište protagoniste. Priča je manje ili više ista, prolazi kroz iste “checkpointe” kao i korejski original, ali utisak je da Lee sa pričom brza ne bi li stigao da ubaci više motivacijski neopravdanih akcionih scena i pokaže da je vešt zanatlija. Te akcione scene opterećuju ceo film kao preduga i prebrza solaža u heavy metal pesmi skromnih dometa. U redu je sve to, ali ja sam došao da čujem / vidim nešto drugo.


Dakle, protagonist Joe Doucett (Brolin) je nula od čoveka, pijandura, ošljar, loš otac i svinja od čoveka. Nakon jednog tipičnog pijanstva 1993. godine, na treći rođendan njegove kćeri, Joe vidi simpatičnu prostitutku sa žutim kišobranom i... probudi se u motelskoj sobi. U njoj će ostati 20 godina, videće kako mu onaj koji ga je zatočio namešta ubistvo žene, ješće jedan te isiti obrok svaki dan, gledaće televiziju i pratiti protok vremena, ostaviće alkohol, počeće da vežba i uči borilačke veštine. Razmišljaće o bekstvu i osveti, razmišljaće kako da se pomiri sa kćerkom i kako da je zaštiti, a onda će ga jednog dana njegov tamničar jednostavno omamiti, spakovati u kutiju i pustiti na poljani.
Joe će odmah pojuriti za žutim kišobranom kojeg se seća od večeri pre 20 godina, prebiti tim ragbista i sasvim zgodno upoznati Marie (Olsen) i njih dvoje će osetiti jaku međusobnu povezanost, toliku da će mu Marie postati glavni pomagač na putu osvete. Drugi pomagač će postati barmen Chucky (Imperioli), jedini koji ga se seća od pre nego što je bio zatvoren i jedini koga Joe nije zajebao. Dalje znate, pronaći restoran odakle je dolazila hrana, otkriti da je organizacija koju vodi Chaney (Jackson) samo unajmljena, pa onda ona epska tuča, nažalost kadrovi u njoj su isečeni, dok je u originalu jedan neprekinut. Otkriće se ko je negativac i šta ima protiv Joea, dešavaće se preokret za preokretom sve do šokantnog kraja, ovog puta bez hipnoze.
Kako stvari stoje, novi Oldboy može biti zanimljiv samo onima koji nisu gledali original, jer su događaji gotovo preslikani. Jedina razlika je da je američka verzija pojednostavljena do debilnosti i samo na prvu loptu zabavna. Najzanimljivijeg aspekta, anatomije jedne osvete ili dveju osveta ovde nema, sve tačke u scenariju su date proizvoljno i zgodno, tako da se pređu što brže i lakše. To ne bi trebalo da čudi, scenarista Protosevich je minorno ime koje stoji iza jednog ne baš dobrog re-makea I Am Legend i nekoliko konfekcijskih naslova, poput Thora. Čini se da je i reditelj Lee imao interes samo da pokaže kako je mega cool reditelj koji može da napravi azijsku tuču. Likovi postoje u svojoj beživotnoj datosti, nema njihovog razvoja.
 
Istini za volju, Josh Brolin radi solidan posao kao protagonist, sposoban je da odigra jakog, namučenog čoveka sa misijom. Ni Elizabeth Olsen nije loša kao Marie, ali njen lik je generički sidekick. Njih dvoje, nažalost, nemaju pravu hemiju u zajedničim scenama. Michael Imperioli, poznat kao televizijski glumac (The Sopranos), sasvim solidno igra barmena Chuckija. Kod negativaca stvari ne stoje dobro, Samuel L. Jackson ne donosi ništa novo osim manirizma koji je već izvodio u gomili svojih uloga. Divim se njegovoj upornosti i produktivnosti, ali možda ne bi bilo loše kada bi se malo odmorio i prestao da bude posvuduša. Sharlto Copley, inače glumac u usponu koji je briljirao u inače očajnom Elysiumu, ovde je potpuno bezličan i dosadan.
Sve u svemu, diglo se mnogo buke ni oko čega, kako to obično biva sa bombastičnim najavama. Oldboy je jedan od onih filmova kojima se nema šta dodati i oduzeti, pa je re-make potpuno besmislen, što zbog pojednostavljenosti psihološke komponente likova, što zbog slepog držanja azijskih akcionih scena u američkom okruženju, što deluje neukusno. Istini za volju, očekivao sam kompletni debilitet i nešto negledljivo i u tom smislu je novi Oldboy pozitivno iznenađenje. Spike Lee i Josh Brolin pričaju o isečenih 35 minuta materijala, Lee je zbog toga film potpisao sa “a Spike Lee film” umesto “a Spike Lee joint” (ne'š ti protesta, šta bi tu “joint” bio uopšte? ono što se puši? bar, birc, ćumez, rupa, buvara ili možda ćorka?). Slaba je to uteha, i sa izbrisanim materijalom Oldboy može biti samo nešto bolji od krš bioskopske verzije koju su isfurali producenti, ali nikako dobar kao jedan jedini, korejski originalni Oldboy. Neke stvari ne treba dirati.

28.3.14

Jeune & jolie / Young & Beautiful

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

scenario i režija: François Ozon
uloge: Marine Vacth, Geraldine Pailhas, Frederic Pierrot, Fantin Ravat, Johan Leysen, Charlotte Rampling, Lucas Prisor


Jeune & jolie je jedan jako eluzivan film. Kada pomislite da ga potpuno pratite i razumete, film će vam pobeći i krenuti drugim tokom, poput nekakve optičke varke. Na površini i u najgrubljim crtama podseća na Bunuelov klasik Belle de la jour (1967), pomešan sa Ozonovom poznatom fascinacijom emotivnim rollercoasterima kroz koje prolaze tinejdžeri. A ceo film maestralno na svojim savršeno isklesanim leđima nosi Marine Vacth, poznatija kao manekenka nego kao glumica u ulozi kakvu većina mladih i talentovanih glumica može samo da sanja.
Film prati junakinju Isabelle (Vacth) kroz četiri godišnja doba, od leta kada je napunila 17 godina i to proslavila gubljenjem nevinosti sa simpatičnim turistom surferskog tipa Felixom (Prisor), do sledećeg proleća u godini koja je svakako za nju najformativnija od svih formativnih godina. Forma od četiri odeljena segmenta, od kojih se svaki završava sa po jednom šansonom bi u nekom drugom filmu bila rigidna i sputavajuća, ali ovde deluje neverovatno nenametljivo.
Kao i ceo film, i junakinja je eluzivna, mi je upoznajemo kroz njene akcije i ne baš najveštije manipulacije i saznajemo osnovne podatke od kojih nije moguće stvoriti detaljnu sliku. Ona dolazi iz stabilnog i toplog okruženja, bliska je sa mlađim bratom Victorom (Ravat), ne nedostaje joj podrška od majke (Pailhas), čak joj ni očuh (Pierrot) nije kreten ili hladni skot. Pa ipak, jednom kada izgubi nevinost, Isabelle se odaje čarima prostitucije. Kao i većina današnje omladine, snalazi se sa tehnologijom, pomoću smartphona i laptopa održava stranicu za oglase lične prirode, dogovara susrete sa starijom gospodom po hotelskim sobama i naplaćuje 300 €, ni manje ni više. Kasnije će reći da je to lakše, jer se tako postave bazična pravila, a lova kao lova joj ne treba, njeni su imućni, tako da Isabelle svoju zaradu opušteno šteka ispod čarapa u ormaru.
Susreti sa gospodom su različiti, neki prijatni, neki baš i ne, a Ozon, majstor napetosti u najbanalnijim situacijama, nas ne štedi. Očekujemo preokret, otrežnjenje, prosvetljenje, ali ga ne dobijamo, bar ne u obliku klišea. Neće biti ekstremno nasilnih klijenata, nijedan neće biti kućni prijatelj, roditelji je neće otkriti, neće imati susrete sa makroima i reketašima. Na svoj životni stil će se navlačiti sve više i više, dok njeni vršnjaci i kolege recituju Rimbaudovu pesmu o lakoći i neodgovornosti mladosti, ona će dogovarati sastanak sa omiljenim klijentom, pristojnim i uglađenim starijim gospodinom Georgesom (Leysen).
 
I upravo će tu njen dotadašnji život biti prekinut, jer će Georges doživeti za Francuza idealnu smrt: u krevetu, nagutan viagre i uzjahan od strane mlade, lepe i diskretne prostitutke. Iako je smrt čista kao suza, policija će naći tragove kurvarluka i upozoriti Isabelle i njene roditelje u kolikoj je opasnosti ona bila. Vrhunac zimskog otrežnjenja će biti dijalozi sa psihoterapeutom i rasprave u kući. Majka zna da nije bila nikakav primer za ugled i zbog toga će biti frustrirana, pitajući se gde je pogrešila u odgoju. Očuh će biti opušteniji, ali jednako izgubljen, dok će brat pokušavati da shvati šta ga čeka na sestrinom primeru. Ono što svi propuštaju je prosta činjenica da je zov telesnog prosto prejak da bi ga suzbile (malo)građanske norme. Kapitalisti i marketing-gurui su to odavno shvatili, pa seks prodaju i pomoću njega reklamiraju sve i svašta, više nije naročito neobično seksualno se istraživati, i to ne mora da znači da je neko negde pogrešio, naprotiv. Pa ipak ta ista buržoazija, neretko veoma liberalnih pogleda na svet, neće imati ništa protiv dok se nečije dete seksualno istražuje, sve dok to nije njihovo dete.
Poslednja četvrtina prati Isabelle na kraju sledeće, socijalno prihvatljive faze, one koja dolazi posle divljeg eksperimenta i otrežnjenja. Ipak, ko jednom proba da pomeri norme, teško će se u njih vratiti. U tu svrhu nekoliko poslednjih scena sa Charlotte Rampling su ključne, a Isabellino putovanje nije završeno i zaključeno. Ovo je film o seksu, ne školska lekcija.
 
Zapravo, priča o dosadi, potrebi i konačnom padu mlade (ili kakve god) prostitutke nije ništa novo. Ako gledamo samo ono što se događa na ekranu, Jeune & jolie će nam zaličiti na malo bolje snimljenu verziju Slovenke (2010), sa eksplicitnijim scenama, zavodljivijom i fascinantnijom glavnom junakinjom koja je i nije zamena za “izgubljenu generaciju”. Slovenka će ostati na teritoriji socijale i pogrešnih pre svega finansijskih odluka i u krivca nedvosmisleno upire prstom. Jeune & jolie je mnogo kompleksnija priča od toga, sa savršenim scenariom koji nudi nekoliko ključeva i “hintova” koji su možda slučajnost, a možda i ne. Uvek prigodno odsustvo biološkog oca, majčin upitni moral, očuhovo benevolentno nasedanje na flert, brat koji tek otkriva seksualnost, ali pre svega svojevrsni zov primalnog i divljeg su ono što boji Isabellin život.
U svom prethodnom, veoma različitom, ali jednako dobrom filmu Dans la maison, Ozon se bavio fascinacijom i potrebom za fiksom na jedan određeni način, okolišajući i pakujući nekoliko nivoa drame “iz predgrađa” u atmosferu hitchcockovske misterije. U Jeune & jolie opet zaviruje u buržoaske domove, ali na jedan direktniji, telesniji i iskreniji način, slikajući misterije dokonog uma. Sjajno napisan, sa prelepom fotografijom koja naglašava senzualnost glavne glumice, sa perfektnim castingom i glumom, oštar koliko treba, ali nikada osuđujući, Jeune & jolie je dragulj moderne kinematografije.

27.3.14

Run & Jump


2013.
režija: Steph Green
scenario: Steph Green, Aibhe Keogan
uloge: Will Forte, Maxine Peake, Edward MacLiam, Brendan Morris, Ciara Gallagher

Ako ostanete samo na osnovnoj premisi, Run & Jump je još jedan festivalski film u moru festivalskih filmova. Smešten u irsku provinciju, film prati poremećenu familijarnu dinamiku nakon što pater familias Connor Casey (MacLiam) doživi moždani udar. Ulogu “glave kuće” preuzima njegova živahna žena Vanetia (Peake). Ona i deca moraju da se nose sa novim Connorom, koji je emotivno distanciran, koji se isprva muči sa osnovnom verbalizacijom i motoričkim veštinama, koji nije u stanju da se ponaša socijalno prilagođeno, niti da obavlja svoj posao (pre šloga Connor je bio vešt i cenjen stolar). U tome nimalo ne pomaže njegov otac koji ne razume šta se događa, ali zato vrši obavezujući pritisak. Dodajmo na to da sin Lenny (Morris) otkriva da ima homoseksualne sklonosti, što je veliki problem u svakoj provincijalnoj sredini, a da kćerkica Noni (Gallagher) nema blagog pojma šta se dešava, ali je jako radoznala.
U ovaj živahni, gužvoviti, ali nekada topli dom se useljava američki psihijatar i istraživač Ted (Forte) u nameri da prati događaje i Connorovu reintegraciju u životnu sredinu. On se isprva drži distancirano i po strani, samo beležeći šta se događa. Međutim, kako vreme odmiče, on se neumitno zbližava sa Vanetiom i decom, postajući neka vrsta surogat-oca, dok sa Connorom radi kao terapeut. E, sad, zbližavanje sa decom je okej, ali zbližavanje sa njihovom majkom može da ima ozbiljne posledice. Sreća pa su oboje odrasli i odgovorni ljudi, pa su u stanju nastaviti sa normalnim životom uprkos strasti.
Ovakvi filmovi počivaju na glumcima. Maxine Peake je briljantna kao Vanetia i prenosi svu oni živahnu energiju zbog koje se ovaj film neće udaviti u mraku i psihološkoj težini. Will Forte, pre svega televizijski glumac, uspeva da postigne sličan uspeh kao u Nebraski. Tamo je bio jedini normalan čovek okružen ekscentricima, dok je ovde jedini centriran, orijentiran na cilj i sposoban da pruži stabilnost u nestabilnom okruženju. Zbog njih dvoje, Run & Jump nije aktivan film samo u naslovu, nego je živahan.
Tome pomaže inteligentno napisan scenario koji koristi klišeje indie komedije dovoljno retko i dovoljno nenametljivo da bi kako-tako održao ritam filma. Klišeji u filmu su ubačeni ne samo pametno, nego su i poprilično utišani i upristojeni, jer bi u suprotnom Run & Jump bio moralno upitan film. Recimo, Ted mora da deli kupatilo sa dvoje dece koja baš i ne kapiraju koncept privatnosti. U drugim filmovima bi to bio uvod u pičvajz i transfer neprijatnosti, dok je ovde to svedeno na nivo jednog osmeha. Sličan tretman ima i Vanetijina živahnost koja se lako pretvara u bes. Ona će sa osmehom zapretiti Tedu da će mu porazbijati opremu, i to bi drugde bio uvod u sitcom, ali ne i ovde
Još veći uspeh ovaj film ima sa tretmanom ljubavne priče. Vanetia i Ted se potpuno prirodno zbližavaju, obavljajući dnevnu rutinu, ali i razgovarajući, šetajući, pušeći travu, biciklirajući po lepom pejzažu... Drugde bi se to uronilo u ušećerenu melodramu ili preserans o ljubavi, vernosti i patnji. Međutim, Vanetia i Ted su dovoljno osvešćeni likovi da razumeju koliki je ulog u pitanju i znaju kako izaći na kraj sa emocijama.
Run & Jump je jedna čudna festivalska koprodukcija, prste u njoj je imao i Eurimages, sredstva su skupljena iz fondova u Nemačkoj i Irskoj. Rediteljka Steph Green je, međutim, Amerikanka sa adresom u Dublinu. Ona je već proslavljena autorica u domenu kratkometražnog filma i već ima jednu nominaciju iza sebe. Ovo joj je dugometražni prvenac. Will Forte, takođe Amerikanac, je svojevrsna zvezda u usponu i sa puno potencijala.
Uprkos svojim inteligentnim rešenjima, Run & Jump je film ograničen na festivalsku i arthouse publiku. Iako se trudi da bude živahan i gledljiv, često je težak i naporan, a da mu ipak manjka akcije. Ali se u svakom slučaju može pogledati kao nekakav kuriozitet.

26.3.14

All The Light in The Sky

2012.
režija: Joe Swanberg
scenario: Joe Swanberg, Jane Adams
uloge: Jane Adams, Sophia Takal, Kent Osborne, David Siskind, Larry Fessenden

All The Light in The Sky je pametan film koji postavlja nekoliko interesantnih pitanja, hoda po ivici novokomponovanog kulta mladosti, lepote i zdravlja koji ima gotovo religijske proporcije i pokušava da uhvati opsesiju ekologijom, Suncem, zračenjem i naukom. Solidna stvar sa tim je da evocira uspomene na neke druge filmove, meni najviše na My Dinner With Andre (Louis Malle, 1981). Sa druge strane, loša stvar je što All The Light in The Sky nema apsolutno nikakav odmak od izvesne dogme koja je zanimljiva samo veoma uskoj akademskoj publici. Ime te dogme je “mumblecore”.
Nemate pojma šta je mumblecore? Nemajte brige, do skora nisam ni ja. U pitanju je opskurna dogma u okviru američke indie produkcije nastala pod uticajem rada Johna Cassavettesa, danske Dogme 95 i francuskih Rive gauche smernica. U pitanju su “talky” filmovi, sa vrlo malo ili nimalo drame, gde se elementi improvizacije mešaju sa dokumentarističkim metodama, koji mogu, ali ne moraju imati scenario. Od glumaca se traži naturalizam i ležernost u pokretu i govoru, glumci ne moraju biti profesionalni i često igraju varijacije na same sebe. Umetničaranje, kako bih vam rekao.
Dakle, ovde imamo našu junakinju Marie, koju igra Jane Adams (TV serija Hung), ujedno i ko-scenaristkinja filma. Marie jako liči na Adamsovu, napunila je 45 godina, glumica je koja sasvim pristojno preživljava od hollywoodskih mrvica i indie produkcije. Ona je zdravstveno i ekološki osvešćena, pije neke bljak šejkove koje sama priprema, svako jutro vesla na dasci (nešto između kanua i surfinga), a svako veče sluša motivacione govore. Kada to ne radi, ona visi sa prijateljem i komšijom Rustijem (Fessenden) koji sjajno imitira Jacka Nicholsona (istini za volju, Fessenden zaista liči na Jacka), ispituje real-life naučnika Davida Siskinda o nekim gadgetima za merenje Sunčeve svetlosti, toplote i radijacije, čuje se sa psihoterapeutom, vozika na sastanke u svom BMW-u, itd.
Pogled u njenu rutinu imamo i pre i tokom posete njene nećakinje Faye (Takal), mlade glumice koja ima sve što je potrebno da bi se probila (to jest mladost, lepotu i malo talenta), ali još uvek uspela. Njih dve će uspoređivati sise (mladoj Faye su lepe, pune i podignute, nešto starijoj Marie se polako opuštaju i padaju), pričati o zajebanoj prirodi glumačkog posla (kao i svakog drugog u ovo vreme, i tu su odlučujući faktori iskustvo, veze i sreća), ići zajedno na žurke i spetljavati se sa prigodnim frajerima.
Nema drame, nema ni sukoba. Najnapetiji trenutak je kada Marie zaboravi ključeve kod ljubavnika kojem sprema pedalu, pa mora da mu izađe na oči. Drugi najnapetiji je razgovor sa tendencijom da se pretvori u prepirku između Marie i Rustija o prirodi njihovog odnosa pred sam kraj filma.
I to je ono što ovaj film i filmove ovog tipa koči, ta lažna ležernost koja podseća na savršeno neuredne tzv. “jutarnje” frizure sa tonom gela koje su previše elaborirane da bi bile iskrene, ili na bubnjeve na Metallicinom albumu St. Anger, koji su preproducirani sa namerom da zvuče kao kanta. Ta usiljenost i dogmatičnost izbija iz svakog kadra u ovom filmu, od same postavke lika Marie koja i jeste i nije verzija glumice Jane Adams, preko navodno neurednih dokumentarističkih kadrova i čudnih rakursa i igrarija sa formatima, gde se prepliću rediteljeva kamera i Mariein fotoaparat, pa do prilično nezgrapnog spajanja sijaset različitih tema u jednu na potpuno koherentnu celinu.
Naravno, sve to može biti čak i zanimljivo, pre svega studentnima kako teorije filma, tako i režije, kamere ili montaže, ali običnom gledaocu ovaj film će biti preserans. My Dinner With Andre nije slučajno pomenut kao referenca. U pitanju je veoma sveden film, dvojica likova tokom 90% filma sede za kafanskim stolom i razgovaraju o brojnim temama, od čisto tehničkih, preko umetničkih do filozofskih, pritom braneći dva skoro suprotna stajališta. My Dinner With Andre je samosvestan, kontrolisan film sa pravilnim akcentima, film koji se uprkos svedenosti može gledati jer ima drame i naznake sukoba. All The Light in The Sky je promašaj baš zbog toga što tih stvari nema.

25.3.14

Moj pes Killer / My Dog Killer


2013.
scenario i režija: Mira Fornay
uloge: Adam Mihal, Marian Kuruc, Irina Bendova, Libor Filo

Sudeći po pisanju slovačkih i drugih istočnoevropskih medija, postoji neki osećaj aktuelnosti, gotovo urgentnosti da se napravi ovakav film ne samo u Slovačkoj nego širom tzv. Nove Evrope. Po površnom opisu sabijenom u jednu rečenicu, My Dog Killer podseća na filmove iz “skinheads” žanrovske ladice, međutim način obrade teme je drugačiji. Ovaj film ima jasan i sveobuhvatan društveni kontekst, od nikad napuštene nacističke prošlosti, anticiganizma (u odsustvu boljeg termina), razočaranja u evropske integracije i temeljnog i sveobuhvatnog siromaštva.
Većina filmova o različitim subkulturama, naročito onim nasilnim, smeštena je u relativno velike gradove sa velikim, a propalim industrijskim zonama i to ima smisla, ti kulturni i društveni pokreti jesu nastajali u gradovima. Ovde, međutim, imamo ono što nije česta pojava na filmu, a to je preslikavanje takvih fenomena u opusteloj provinciji, tamo gde je Bog rekao “Laku noć”, što je posebno opasan fenomen, jer se čini da prolazi ispod radara prestoničkih medija.
Glavni lik filma My Dog Killer je Marek (Mihal), izgubljeni tinejdžer koji sa svojim otvrdelim pijanim ocem (Kuruc) pokušava da sačuva porodični vinograd. U tu svrhu oni moraju prodati stan u obližnjem gradiću, ali tu su u problemu. Stan ne mogu prodati bez pristanka Marekove majke (Bendova), koja je pre mnogo godina pobegla sa Ciganinom i rodila mu sina (Filo), te tako osramotila porodicu. U katoličkom duhu slovačke provincije, razvod je tabu i ne praktikuje se, što dovodi do sve sile nerešenih imovinskih pitanja. Marek protiv svoje volje mora da posreduje između oca koji mu je na teret, majke koju ne podnosi i koje se stidi i bogatog ujaka kao mogućeg kupca koji je nanjušio priliku da zavrne rodbinu za ne tako sitnu kintu.
Marekov jedini kontakt sa svetom je pas, zastrašujući pittbull Killer iz naslova i on je jedini razlog zašto je Marek makar minimalno prihvaćen u grupi skinheadsa iz obližnjeg gradića. Naravno, nije potpuno prihvaćen, stigmatiziran je porodičnom sramotom i činjenicom da ima polubrata Roma, te će, kako dan odmiče, Marek sve više gubiti razum i učiniti nešto strašno.
Film je moćan u nekoliko kontekstualnih scena. Prva od njih deluje čak malo kalkulantski, u uglu sobe na televiziji ide prilog o maršu zbog već neke godišnjice Jozefa Tisoa, slovačkog fašističkog diktatora i jednog od retkih katoličkih sveštenika koji su obešeni zbog ratnih zločina. U nekim drugim scenama u pozadini slušamo rasističke monologe i racionalizacije, kako u slovačkoj zabiti, tako i preko granice, u češkoj zabiti, gde živi Marekova majka. Iz konteksta shvatamo da ni romska zajednica nije baš oduševljena mešanjem sa belcima, a to se prelama na leđima malog Lukasza, Marekovog brata, koji ima potrebu da pobegne iz obe sredine, jer nikamo ne pripada. On će u svom starijem bratu videti idola, ali ni tu neće imati sreće, jer Marek ne može da ga posmatra na ljudskom nivou, već ga vidi kao uzrok svoje sramote. Možda najindikativnija scena nam daje staricu koja pleše na folk melodiju ispod Tisoove slike, iako deluje veštački i umetnuto radi poente. Gresi starijih generacija se nasleđuju “jedan kroz jedan”.
Glumci, većinom naturščici su jezivo uverljivi. Tome pomaže i kamera iz ruke i pejzaž koji menja boje od sivog dana do crne noći. Ipak ta “realnost” istovremeno deluje nekako fingirano, osmišljeno radi ostavljanja utiska na festivalsku publiku. Neka od režijskih rešenja su čisti preserans, kao recimo činjenica da se dobar deo dijaloga, ali i akcije, odvija van fokusa kadra. Ta nejasnost i smušenost možda jesu “artsy”, i možda ostave utisak na festivalske žirije (nagrada u Rotterdamu), ali posle nekog vremena, to deluje izlizano, neprimereno i “fake”.
Zbog toga je My Dog Killer film koji komunicira sa ograničenom publikom. Dobro je što to podrazumeva dva tipa publike, osim festivalske tu je i poolitizovana, zabrinuta istočnoevropska publika. Ovaj film se igrom slučaja dešava u Slovačkoj, ali realnost drugih zemalja nije mnogo daleko od toga.

24.3.14

Reasonable Doubt


2014.
režija: Peter P. Croudins (Peter Howitt)
scenario: Peter A. Dowling
uloge: Dominic Cooper, Samuel L. Jackson, Gloria Reuben, Ryan Robbins

Uh, ovo je loše, zaista loše. U pitanju je generički triler koji imao simultanu bioskopsku i “video on demand” premijeru, i šmek je takav kao u B filmovima, ili filmovima snimljenim za video. Ovako nešto ćete za koju godinu moći da vidite na bednim kablovskim televizijama, ne čak ni na TV 1000 ili nekoj tog formata. Kada bi se snimao dokumentarac o Reasonable Doubt, i o tome šta je sve tu pogrešno, miskoncipirano ili izlizano, verovatno da bi bio zanimljiviji od filma.
Ja zaista svašta podnosim, posebno kad je triler u pitanju. Trileri su za mene često poput pice, i kad su loši, možeš ih konzumirati do večnosti i nazad, i tom logikom, Reasonable Doubt je loša pica, premasna, pečena na užegloj masti, zalivena razvodnjenim kečapom, posuta jeftinom šunkom i sirom. Da nije Samuela L. Jacksona, ovaj film bih zaobišao čak i kad bih bio očajan.
Dakle, imamo zvezdu od okružnog tužioca po imenu Mitch (Cooper) i on je jedan od likova kakvi postoje samo u jeftinim procesnim trilerima: radničkog je porekla, ali ambiciozan, nikad ne gubi slučaj, čeka na unapređenje, ima divnu ženu, dete i kuću. Međutim, Mitch ima jednu manu, posle svake pobede voli da se oleši u kafani kao kakav seoski fiškal, pa da takav sedne za volan. Jedne kobne noći on tako usran pregazi nekog pešaka koji mu naleti pod točkove, pa Mitch opušteno pozove hitnu i zapali dalje. Nekoliko dana kasnije, policija ima “žrtvenog jarca”, nekog mehaničara Clintona Davisa (Jackson) na čijoj je odeći i oko čijeg auta je nađena krv poginulog pešaka.
E, sad, ispostavi se da pešak nije običan pešak, nego bivši robijaš i pedofil, a da mehaničar deluje kao pristojan čovek koji se nosi sa svojom tragedijo tako što pomaže drugima u nevolji. A ispod žita simpatična detektivka (Reuben) potura informaciju da slučaj jako liči na nekoliko nerazjašnjenih ubistava... E, sad, Mitchu bi bilo najisplativije da samo zakuca Davisa i sačuva svoju bulju, ali on, impresioniran samaritanstvom optuženog, to odbija da uradi, pa Davisa puste.
I eto nas na pola filma, moralni i procesni segment je završen, pa tu sledi prvi obrat u nizu, i Davis u maniru generičkih TV serija postane sumnjiv tužiocu Mitchu... Čini se da gradom Chicagom zaista hara serijski ubica koji tamani bivše robijaše, one kojima Davis navodno pomaže, a Davisova tragedija je traumatična... Neće proći puno vremena, pa će se između Davisa i Mitcha rasplamsati igra nadjebavanja. Šta se dalje dešava, da se naslutiti. Pomislite na lošije epizode Law and Order franšize, roto-romane i trash noir filmove i na pravom ste tragu. Dodajte na to jedan uglavnom suvišni pod-zaplet sa Mitchovim bratom Jimmijem (Robbins) sa kojim je izgubio kontakt pre nekog vremena i to vam je to.
Dobro, reditelj nije baš iz prve lige, usput je i glumac i imao je nekoliko generičkih ali uspešnih filmova, komedija, trilera i parodija, najveći hit mu je bio Sliding Doors (1998), ali ovde nastupa pod pseudonimom. To nikad nije dobro, jer to znači da nije ponosan na film, ni na svoj rad. Scenarista je jedan od onih zanatlija i čini se da mu ovo spada u rane radove koje je uspeo da uvali nekoj naivčini. Proboj je doživeo sa klaustrofobičnim trilerom Flight Plan (2005), napisao je još scenario za jedan ni po čemu bitan horor i snimaju mu se još dva filma.
Sa takvom mlakom ekipom iza sebe, očito je da Reasonable Doubt nije film velikih dometa. Očekivao nešto poput štancanih noir filmova iz 50-ih godina: ekipa “jedva smo se skupili”, scenografija sklepana od ostataka od nekog A filma, glumci uglavnom bivši statisti, ali svi imaju iskrenu želju da to što rade urade kako najbolje mogu. Ovde to nije slučaj, čak i Samuel L. Jackson, ikona trasha, ali i glumac sa stavom, ošljari svoju ulogu koliko da naplati ček. Sa druge strane, nije čak ni nekakav samosvesni trash. Izbegavati.

23.3.14

Zoran, il mio nipote scemo / Zoran, My Naphew The Idiot


2013.
režija: Matteo Oleotto
scenario: Daniela Gambaro, Marco Pettenello, Pierpaolo Piciarelli, Mateo Oleotto
uloge: Giuseppe Battiston, Teco Celio, Rok Prašnikar, Robarto Citran, Marjuta Slamič, Riccardo Maranzana

Zoran, moj nečak idiot (za srpsko-hrvatsku verziju promenite dijaklitički znak) je ultimativni crowd pleaser, i pod tim ne mislim ništa loše. To je film za gledanje iz čiste zabave, sa manama u kontinuitetu i vernosti priče, odličnim glumačkim ostvarenjima i nekoliko veštih filmskih citata, generalno dopadljiv, sa jasnim lokalnim šmekom i podvučen sirovim italijanskim humorom. Pomislite na mešavinu The Big Lebowskog i Rain Mana, u okruženju italijanskog stripa, dok se u pozadini smeška ekipa iz Od groba do groba (Jan Cvitkovič ima cameo), Slobodan Šijan i Ivo Brešan.
Nisu reference pomenute bez razloga, radnja je smeštena u krašku regiju, oko Gorice (Stare u Italiji i Nove u Sloveniji), u taj specifičan i prelep kraj koji sam jednom prilikom posetio. Lokalni duh je tu, piju se malvazija i teran naizmenično, dobar deo radnje se odvija u točioni i improvizovanoj kafani gde glavni lik Paolo (Battiston) ordinira. On je debeo, nadrkan i neprijatan kao Walter, a lenj i zapušten kao Dude iz Lebowskog, ali njegova gadost nije samo u domenu fizičkog izgleda i temperamenta, on je zaista gadan karakter. Pijanči po ceo dan, grebe se za piće, vara, mulja, beži od policije, ošljari na poslu i vodi privatno nadjebavanje sa bivšom ženom Stefaniom (Slamič) i njenim novim mužem, picajzlom i mekušcem Alfiom (Citran), i sve u tom stilu. Posebno zadovoljstvo mu je da zajebava priprostog kolegu sa posla Ernesta (Maranzana) i da ga navodi na piće. Replika: “Ti si alkoholičar, to ti je jedina karakterna osobina” je strašna koliko i smešna.

Njegova rutina će pretrpeti određene promene kada mu umre neka dalja tetka koja je živela negde daleko u sloveniji i u amanet mu ostavi svoju urnu, porculanskog psa (vrhunac kiča) i Zorana (Prašnikar). Paolo ima jednostavan zadatak da pričuva svog nećaka dok se ne uredi papirologija oko njegovog stalnog nastanjivanja u dom za ljude sa posebnim potrebama, ali kada otkrije njegov talenat za gađanje mete (ne baš pikado, jer Zoran gađa samo u centar), stvari postaju kompleksne. U tom “Rain Man meets The Dude” momentu, Paolo pomisli da mu je mali retard zlatna koka (premija na svetskom prvenstvu u pikadu iznosi 60.000 €) i karta za izlazak iz nemoguće situacije. Zoran istovremeno otkriva ljubav prema horskom pevanju i suprotnom polu, oličenom u simpatičnoj Aniti, a Paolo postaje bolji čovek ili se folira da to postaje kako bi impresionirao Stefaniu...
U zadnjem činu ova spaljena komedija napušta svoj put, i to nije loše jer skoro stalno koketira sa eksploatacijom (većina likova su karikature i polu-retardi) i skreće ka klasičnom “feel good” štihu i toploj ljudskoj priči. To je i najavljeno u sredini filma, sa Paolovim smekšavanjem (lik je downright odvratan od početka). Prelaz iz jedne sfere u drugu bi delovao glatko, da nema među-zapleta, prilično ofrlje napisane i nerazrađene ljubavne priče. Takođe, infarkt kojim se Paolu preti od početka ima funkciju puške koja će opaliti u svakom trenutku. U nadi da će izbeći Rain Man kliše i ostaviti katarzu i otopljavanje glavnog lika – ljigavca samo na njemu i retardu, autori ubacuju jedan još opasniji kliše – ljubavnu priču i ne znaju šta bi s njom, pa je koriste kao okidač za kulminaciju i rasplet, u stilu komedija sa Vinceom Vaughnom. Mom ciničnom umu bi prijao “coenovski” apsurdni završetak, ali budimo realni: ovo je koprodukcija iz kuhinje Eurimagesa. I ova doza spaljenosti je dovoljna.

Reditelju Matteu Oleottu je ovo prvi dugometražni film, i kao takav je više nego solidan. Kako bude sazrevao, uvideće da u pisanju četiri glave nisu pametnije od jedne, iako dve možda jesu. Ovaj rođeni Goričan i autor eksperimentalnih filmova ima osećaj za priču, za detalj, za lokalni kolorit i za ideju, što je odličan znak. Čisto dramaturške začkoljice bi rešio još samo jedan dodatni scenarista, više od toga je gužva. Rad sa glumcima mu je sjajan, ispoliran do poslednjih finesa. Giuseppe Battiston apsolutno briljira kao Paolo, dok je debitant Rok Prašnikar sasvim uverljiv kao Zoran u meri u kojoj scenario ne gubi fokus na njegovom liku. Klasična zamerka u kontinuitetu je što se Zoranov autizam tretira na dva načina tokom filma, počinje kao vrlo izražen, da bi se transformisao u lagano komičan, sa čim se psiholozi ne bi složili. Ostatak likova su ili oruđe za zaplete i pod-zaplete ili su tu da upotpune kolorit ridikuloznosti. Vlasnik točione Gustino (Celio) je pravi primer za to.
I pored objektivnih mana, Zoran je veoma zabavan film, odlično zamišljen, lepo snimljen, sa odlično odmerenim tempom. Nagrađen je brojnim nagradama po evropskim festivalima, od kojih je najznačajnija nagrada publike na Nedelji kritike u Veneciji. Očito da su razni žiriji prepoznali ogroman potencijal filma i još veći potencijal autora. Najbolje od svega, film deluje iskreno i nepretenciozno, namenjen širokoj publici koja će se smejati zgodama i nezgodama na ekranu. Meni dosta.

22.3.14

The Grand Budapest Hotel

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2014.
režija: Wes Anderson
scenario: Wes Anderson, Hugo Guinness
uloge: Ralph Fiennes, F. Murray Abraham, Mathieu Amalric, Adrien Brody, William Dafoe, Jeff Goldblum, Harvey Keitel, Bill Murray, Edward Norton, Jude Law, Jason Schwartzman, Saoirse Ronan, Lea Seydoux, Tilda Swinton, Oven Wilson, Bob Balaban, Tom Wilkinson, Tony Revolori

O radu Wesa Andersona postoje dve škole mišljenja. Po jednoj, on je jedini pravi i potpuni stilista u savremenom filmu i majstor kolaža boja, likova i emocija, dok po drugoj on pravi hiper-stilizovane, nesupstancijalne tupljavine od filmova. U obe se pominje stil, i to je ono što ga definiše. Filmovi Wesa Andersona imaju tendenciju da liče na filmove Wesa Andersona, a ja ću dodati i rane radove braće Coen, posebno Raising Arizona, kao nekakvu referencu. Obojeni su živim bojama, beskrajno romantični (u smislu romantizma, ne nužno romantike), složeni od „bits and pieces“ i generalno vedri. Neretko im fali podtekst, ali to ne mora da bude mana filma, naprotiv.
The Grand Budapest Hotel je na prvu loptu tipičan Andersonov film, hiper-stilizovan, sa uvoštenim ambijentom, elaboriranim kostimima, smenom statičnih i dinamičnih kadrova, sa pomalo krutim, tipskim likovima i možda nepotrebno komplikovanom konstrukcijom priče. Međutim, iako je film žanrovski fiksiran u „caper“ i „screwball“ komediju, ispod njegove površine se vrlo lako može naći grozan, težak kontekst.
Film počinje krajem 80-ih u fiktivnoj srednje-evropskoj i alpskoj državi Zubrawki (Češka, Slovačka, možda Slovenija?) u periodu već ocvalog socijalizma pred urušavanjem, pred spomenikom Autoru (Wilkinson), da bi nas kroz njegovu memoarsku knjigu odvela u istu zemlju, u doba real-socijalizma 60-ih godina u (od neodržavanja) ofucani, nekad monumentalni Grand Budapest hotel. Tu je mladi Autor (Law) upoznao misterioznog vlasnika, gospodina Mustafu (Abraham), vlasnika hotela koji mu je ispričao priču kako je taj hotel stekao...
 
To je bilo polovinom 30-ih, Zubrawkom se osećao odjek stare Evrope i Austrougarske imperije, mada sve tiši i tiši, dok se na njenim granicama videla pretnja nacizma. Mladi Zero Mustafa (Revolori) je tada počeo da radi u hotelu kao potrčko, pod strogom komandom, ali i očinskim mentorstvom šefa recepcije, g. Gustava (Fiennes). Taj nesvakidašnji čovek, džentlmen prefinjenih manira, uvek na usluzi eliti, ali bez moralnih skrupula, posebno prema seksu sa starijim damama (a možda i gospodom) vodio je hotel čvrstom, ali nežnom rukom i za svoje delo bio nagrađen od bogate sponzorke (Swinton) vrednom umetničkom slikom, jedinim vrednim komadom pokretne imovina koji je grofica imala. Videvši pičvajz oko testamenta, Gustave reši da sliku prosto drpi, što izazove dalji pičvajz, intrigu, jurnjavu i brutalna ubistva iza kojih stoji grofičin batler (Amalric), advokat (Goldblum), zlobni i bahati sin (Brody) i porodični plaćeni ubica (Dafoe). Savezi se stvaraju i rastvaraju, a naša dva junaka su u neposrednoj opasnosti i moraju da se uzdaju samo u svoju veštinu i pomoć simpatične mlade pekarke i Zerove velike ljubavi Agathe (Ronan). Dodajmo u celi haos i tajno društvo hotelskih recepcionara, dobrohotne robijaše, nacistoliku tajnu policiju predvođenu Inspektorom (Norton) i razne druge slučajne i neslučajne prolaznike, goste hotela, osoblje.
Kolaž kao kolaž, takvi filmovi su slični i nije ništa novo da imaju podtekst nekakve pretnje, bilo da je u pitanju uzdizanje nacizma ili obična ljudska niskost. Film nam nedvosmisleno poručuje da protagonista greši time što misli da su maniri i uglađenost jedini garant civilizacije i kao takvi dovoljno moćni da se suprotstave divljaštvu. Sa jedne strane, film nudi eskapizam, sa druge otrežnjenje. Kosmopolitski je jednako koliko i malograđanski, provincijalan i turistički. Veseo koliko i zabrinjavajući.
 
Pitanje je koliko je bilo pametno natrpati film ogromnim glumačkim imenima u relativno malim ulogama, jer takav postupak diže očekivanja do neba, ali možda ne može da ih ispuni. Pitanje je i koliko je konstrukcija filma po sistemu flasback u okviru flashbacka svrsishodna, iako je efektna. U svakom slučaju, Anderson sve drži pod kontrolom, vešto stilizuje i časti nas obiljem svojih detalja. Scena u kojoj zatvorski čuvari seku hleb, kobasice i drugu poslanu hranu, ali se ne usuđuju da dirnu slastičarsku skulpturu je kvintesencija malograđanskog „austrougarskog“ morala i estetike. Važnu ulogu u prethodnom Andersonovom filmu Moonrise Kingdom, smeštenom u okruženje skauta, igrao je formalni govor i vojnički sleng, toliko u The Grand Budapest Hotel značajnu ulogu igra etikecija i formalni govor u okviru hijerarhijskih odnosa (gost – osoblje, nadređeni – podređeni, vlast – puk) i to deluje prilično „andersonski“.
Glumci su odlični kada imaju prostora da zablistaju, Fiennes kao recepcioner je nezamenjiv i neprocenjiv, Norton i Keitel neprepoznatljivi pod svojim maskama, a Tilda Swinton svakako nosi masku koja se ne viđa svaki dan, a uz to joj i uloga uštogljene aristokratkinje savršeno stoji. Saoirse Ronan pokazuje da je glumačka nada na koju se može računati, a debitant Tony Revolori je jedno od većih otkrovenja.
Kičast, a opet lep, uštogljen koliko i fluidan, The Grand Budapest Hotel je neizmerno zabavan film, iako ume da umori gledaoce sa svim tim silnim manirizmom i detaljima. Ono što nije tipično (bolje reći prihvaćeno) za Andersona, ima sasvim solidnu količinu supstance, filmske i životne. Ne koliko stila, ali svejedno.

21.3.14

Big Bad Wolves


2013.
scenario i režija: Aharon Keshales, Navot Papushado
uloge: Lior Ashkenazi, Rotem Keinan, Tzahi Grad, Doval'e Glickman, Dvir Benedek, Kais Nashif

Izrael je zemlja poznata po izuzetno obučenoj i predanoj vojsci, sposobnoj tajnoj službi i ne baš stopostotnim šansama da običan, miran građanin dočeka sledeći dan. Ludaci u okruženju svako malo ispale po neku raketu na rezidencijalnu zonu, a neki od njih se i infiltriraju u zemlju u nameri da raznesu sebe i sve oko sebe u nekom kafiću, restoranu, autobusu, na pijaci. U velikoj meri, Izrael je društvo straha, paranoje, i fleksibilnih moralnih standarda po pitanju cilja, sredstava i njihovog međusobnog odnosa. Izraelska kinematografija nije jaka po broju naslova, ali to često nadomešćuje kvalitetom. Većina tih kvalitetnih naslova bavi se gorućim izraelskim problemom arapskog terorizma i neprimerenih reakcija na njega, poput izvrsnog hyperlink mozaika Ajami (2009) i ozbiljne potrage za identitetom u filmu The Attack (2012).
Big Bad Wolves nije takav film, jedini Arapin (Nashif) koji se u njemu pojavljuje je dobronamerni jahač, “comic relief” i megafon u rukama reditelja da izraze svoja zapažanja o apsurdima izraelske paranoje. Big Bad Wolves je veoma uvrnuta mešavina trilera, akcije, “torture porn” horora i veoma crne komedije koji zapao za oko Quentinu Tarantinu. On ga je proglasio jednim od “highlighta” prošle godine i oko filma se digao hype ogromnih razmera, zasluženo ili ne. Ne treba posebno isticati da je Tarantino samoljubivi krelac koji će pohvaliti sve što liči na njegov autorski potpis iz ranog perioda i gurati se u medije ovim ili onim povodom, međutim, Big Bad Wolves je svakako zanimljiv, uvrnut i napet film.
Film počinje sa veoma stilizovanom prvom scenom u kojoj jedna devojčica biva oteta pred očima druge. Već u sledećoj sceni trojica pandura leše od batina nekog ćoru u nekakvom praznom skladištu, dok jedan objašnjava šefu šta se dešava. Sve to snima neki mulac sa telefonom, i jasno je da će pičvajz nastati svakog trenutka. Pomenuti ćora je Dror (Keinan), nastavnik u školi i osumnjičeni za pedofiliju. Jedan od pandura koji ga leše je Micki (Ashkenazi), inspektor upitnog morala po šablonu Dirty Harrija. Dror odbija da bilo šta prizna, i panduri moraju da ga puste, na svoju veliku žalost.
 
Kada pičvajz ogromnih razmera već izbije, Micki biva suspendovan, ali od strane šefa (Benedek) ohrabren da kao civil to istraži, jer civil ne mora da poštuje nikakvu proceduru, samo ne sme biti uhvaćen. Rečeno – učinjeno, i Micki počinje da prati i prepada Drora kojem se ionako život pretvara u sranje, gubi posao, brak mu se raspao, živi sa roditeljima i ne viđa svoju kćerku. Ono što Micki ne zna, to je da njega pomno prati otac jedne od ubijenih devojaka i bivši vojni policajac Gidi (Grad), koji takođe želi da se dohvati Drora, ne bi li iz njega izvukao informaciju gde je ostavio glavu njegove kćeri. Znači, imamo dva agresivna mačka i jednog miša...
Kada i Micki i Dror završe pod Gidijevom lopatom, obojica se bude u njegovom podrumu. Gidi je rešen da ekstremnim mučenjem izvuče informacije iz Drora, i angažuje Mickija da mu pomogne. Serija prilično brutalnih i grafički prikazanih poduhvata (lomljenje prstiju, čupanje noktiju, spaljivanje kože brenerom) se prekida naizmeničnim komičnim momentima i replikama i centralna celina filma liči na onu THE scenu iz Reservoir Dogs, u kojoj se pojavljuju Michael Madsen, nož i uho, naravno u razduženoj i na momente previše elaboriranoj formi. Tako ćemo imati pomenutog Arapina na konju, telefonski poziv (svi telefoni imaju urnebesno smešne melodije) Gidijeve majke koji skreće priču na standardne viceve o jevrejskim majkama iz Catskills stand-up rutina i iznenadni dolazak Gidijevog oca (Glickman), koji, umesto da urazumi i obuzda sina, radi nešto još neodgovornije: pomaže mu savetima iz svoje duge vojne prakse kako da još efikasnije muči drora. Naravno, scena sa mešenjem torte koja je nafilana sedativima je legendarna i imaće reperkusije dalje u filmu. A ja sam po običaju sve previše spoilao, ali nema veze, film treba videti, od prve do poslednje scene. Kad smo već kod nje, ona je pokrenula brojne rasprave među kritikom i na internetu, stilizovana je koliko i uvodna, a ujedno očekivana usled brojnih obrata na sličnu foru i čini se da bi mogla da dođe i malo ranije.
 
Big Bad Wolves je svakako pozitivno i preporučljivo iskustvo za ljubitelje crnog humora sa jakim stomakom. Film se gleda napeto, često sa otvorenim ustima i na ivici glasnog, vrištećeg smeha. Naravno, dobro posložen, napet i zabavan film ne mora nužno biti dobar. I Big Bad Wolves je tu “sumnjiv” iz više razloga.
Prvo, sam moralni aspekt koji pedofiliju meša sa komedijom ne mora biti svakom po ukusu, pa ako nemate veoma fleksibilan ili veoma morbidan smisao za humor, ovo nije film za vas. Ono što je problematičnije od toga je pretencioznost: Big Bad Wolves se prodaje kao pametniji film nego što to zapravo jeste, aluzije na izraelsko društvo straha su opravdane, ali ne uvek vešto izvedene. Metafora sa pričom o Crvenkapi je na dugačkom štapu i potvrđena jedino jednim Gidijevim monologom. Na kraju, stilizacija i insistiranje na detinjastom nerdy humoru prelaze granice posvete Tarantinu i približavaju se blatantnom plagijatu, dok uvodne scene i scene u kojima svako svakog posmatra deluju kao da su prepisane od braće Coen. I najkrupnija zamerka se odnosi na centralni segment filma u kome se slične fore malo previše puta ponavljaju, tako da celi segment deluje razvučeno.

Autorski dvojac je već šokirao publiku sa prvim izraelskim “slasherom” pre nekoliko godina i to je nastavio sa ovim filmom koji će im verovatno otvoriti vrata bogatijih koprodukcija i, što da ne, Hollywooda. Iz njihovog stila se vidi da su potkovani, ako ne akademski, a ono makar fenomenološki, da su nagledani raznih, dobrih i loših, ali kultnih filmova i sposobni da se izraze. U tome im pomažu trojica glavnih glumaca koji imaju sjajnu međusobnu hemiju, a Lior Ashkenazi je potencijalna svetska zvezda.
I pored svih zamerki (znam, sitničav sam), kao i zaista objektivno promašenih poenti, i pored upitnog stava po pitanju pedofilije, i pored ogromnog hypea i neumesnog seratorskog samoreklamerstva (autori se u intervjuima jako trude zvučati pametno i angažovano), Big Bad Wolves je više nego solidan film. On kupuje šarmom, drži pažnju šokom i nevericom, i ludo je hrabar čak i kada je na krivom koloseku. Jedna suluda, uvrnuta, nenormalna zabava, koja ispunjava očekivanja. 

20.3.14

At Middleton


2013.
režija: Adam Rodgers
scenario: Glenn German, Adam Rodgers
uloge: Andy Garcia. Vera Farmiga, Taissa Farmiga, Spencer Lofranco, Nicholas Braun, Tom Skerritt, Peter Riegert, Mirjana Joković

Šta se to dogodilo sa Andijem Garciom? Mislim, čovek je bio specijalista za uloge pandura ili gangstera, a svi dobro znamo da po hollywoodskom kanonu za pandure i gangstere uvek ima posla, posebno što panduri i gangsteri bolje trpe godine nego neki drugi likovi. Pogledajte Al Pacina i Roberta De Nira, oni mogu da izvuku neku svoju ulogu pandura ili gangstera iz rukava, a kada rade sa pametnim i zahtevnim rediteljem, to će još zaličiti na ozbiljnu ulogu. Poslednje što je Garcia uradio, a da je bilo prominentno i moguće pogledati bez velikog kopanja bio je Ocean's serijal, a tu su ionako bile sve hollywoodske posvuduše. Nakon toga je već potrebno konsultovati imdb i onda – kao grom iz vedra neba pročitam negde da je ovaj nekada veliki glumac snimio romantičnu komediju At Middleton zajedno sa sestrama Farmiga koje igraju majku i kćerku. Učini mi se to zanimljivim, pamteći Garciu kao glumca koji ima nemali komičarski i romantični potencijal (ujedno je i latino i uglađen, što nije česta kombinacija u modernom filmu), odlučim da dotični film pogledam.
I ima tu šta da se gleda. Prvo, postmodernistička intervencija sa sestrama Farmiga je zanimljiva, jer liče jedna na drugu i razlika u godinama je skoro dovoljna da im štos prođe. Drugo, Garcijina lagana transformacija od frajera koji celog života ima motku u dupetu do potpuno raspojasanog štrebera kome je jasno da je proćerdao svoj život je prilično glatka i uverljiva. Treće, film izbegava one grozomorne melodramatične i romantične klišeje i svoje sredovečne protagoniste, uštogljenog kardio-hirurga Georga (Garcia) i bleskastu prodavačicu dečijeg nameštaja Edith (starija Farmiga), roditelje koji su doveli svoju decu na obilazak jednog koledža na dan otvorenih vrata, kao odrasle ljude pod utiskom, a ne neodgovornu balavurdiju.
Dakle, George i Edith su doveli svoju decu na obilazak koledža, on sina Conrada (Lofranco) koji izgleda kao tipični bezbrižni mali bogataš, a ona kćerku Audrey koja ima fiks-ideju da studira lingvistiku kod svog intelektualnog heroja. Iako u početku idu na živce jedno drugom, a sa Edith se nikad ne zna kada će reći ili uraditi nešto neprimereno, njih dvoje će se odvojiti od svoje dece i sami obilaziti Middleton i zbližiti se usput. Oboje su u braku, ne nužno srećnom i oboje su nerealizovani i svedeni na nekoliko funkcija u životu. George je zapostavio privatni život zaradi posla, dok Edith nikad nije realizovala svoje akademske i umetničke ambicije jer se rano udala. Oni će imati niz zgodno-nezgodnih situacija, ukrasti bicikle da se vozikaju, praviti buku u biblioteci, ometati pijanistu dok vežba, popeti se na toranj da bace pogled... “Highlight” je svakako scena u kojoj njih dvoje pokidaju studente drame u improvizaciji. Oni će uspeti još i da se naduvaju i otvore jedno drugom i upoznaju sami sebe malo bolje. To je kliše, ali radi posao. Problem je što mi ne dobijamo dovoljno uvida u “background” likova da bi nas bilo briga za njih.
U međuvremenu, i njihovi klinci su na putu spoznaje i upoznavanja samih sebe. Opušteni lovan Conrad će pomoću starog spikera / DJ-a shvatiti da ga privlači karijera na radiju. Rigidna Audrey će se grdno razočarati u svog idealnog mentora koji odlazi na drugi koledž i shvatiti da se ne može sve detaljno planirati unapred i držati pod kontrolom po svaku cenu. I to je sve divno i krasno, ali nije ni novo ni posebno impozantno.
Kao što smo rekli, interesantni obrati u scenariju su ostavljeni za kraj, koji se čini kao gorko-sladak, realističan, iskren i emotivno nabijen. Šteta što glavni likovi nisu još malo razrađeniji, pa da cela srednja celina ne deluje kao klišeizirano filmsko zavođenje. Režija je pešačka, ali koliko je moguće inovirati režiju u romantičnoj komediji. Glavni favoriti su ipak glumci. Andy Garcia je imao nimalo zahvalan zadatak da nam približi uštogljenog Georga, koji je stereotipno napisan i u tome prilično uspeva, ali bi bilo bolje da je imao bolji lik. Vera Farmiga je imala zahvalniji, iako jednako klišeizirano napisan lik ćaknute sredovečne žene, pa je imala više slobode u tumačenju.
Na kraju krajeva, At Middleton je polovičan film kome samo malo fali da bude zaista dobar. Tamo gde je inovativan i iskren je zanimljiv, ali ga obilje klišea drži tek za nokat iza čistog proseka. Iskreno, voleo bih da sam se na nekom drugom filmu uverio da Andy Garcia još uvek može i želi da glumi. Za Veru Farmigu nisam ni sumnjao, ona je još u Up in The Air pronašla idealni tip uloge, a ovde ga samo za nijansu varira.