Critical Zone / Mantagheye bohrani

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jasno nam je kakva je država Iran. U pitanju je izuzetno autoritarna teokratija u kojoj je forma javnog morala stavljena na pijedestal, dok su individualne slobode redom pogažene. To je zemlja u kojoj je moguće repera osuditi na smrt zbog javne podrške protestima žena zbog ubistva kurdske devojke od strane „moralne policije“ iz razloga ne-nošenja hidžaba na javnom mestu. To je zemlja u kojoj filmski reditelji bivaju osuđeni na zatvor i bičevanje zbog kršenja prethodno nametnute zabrane rada jer su se, eto, usudili da snime nešto što se ne uklapa u sliku koju režim želi da ima o sebi. Sveže odbegli Mohamad Rasulof čiji se film The Seed of the Sacred Fig upravo prikazuje u Kanu, a za koji je država vršila pritisak da se povuče s programa, pa onda i osudila reditelja koji je na to odlučio da pobegne iz zemlje, samo je najnoviji primer uhodane prakse.

Slična sudbina još uvek preti i Aliju Ahmadzadehu. I on je svoj treći film Critical Zone snimao u tajnosti, izbegavajući vlasti i cenzore, budući da je snimao iranski „andergraund“ koji režim ne želi da javnost vidi. I na njega je vršen pritisak da film povuče s filmskog festivala u Lokarnu, gde je imao premijeru i gde je „ubrao“ svoju prvu od mnogih nagrada, i u tu svrhu mu je onemogućen izlazak iz zemlje kako bi film predstavljao. Film je kod nas u regionu već igrao na Festivalu Autorskog Filma u Beogradu, a sada se ispostavio kao najbolji mogući izbor za otvaranje zagrebačkog Subversive festivala.

U pitanju je urbani „roud muvi“ koji se odvija u toku jedne noći u i oko Teherana. Naš anti-junak Amir je solidno situirani narko-diler s filantropskom i čak filozofskom žicom koji kruži autom po gradu i donosi „spasenje“ onima koje je potrebno. Jedino stalno društvo mu „pravi“ ženski glas s navigacionog uređaja, dok se „klijenti“ smenjuju, otkrivajući nam da su u Iranu, a naročito po mračnim ćoškovima njegove inače pomno nadzirane prestonice, itekako prisutni umor, bes i žeđ za slobodom koji se manifestuju kroz razne primere onog što bi režim mogao prokazati kao devijaciju.

Vidimo da u Iranu itekako postoji narkomanija. Da ima i korupcije i šverca. Da je kod onih srećnijih koji su u prilici da putuju prisutan osećaj sramote. Da ima homoseksualnosti i transrodnosti. Da su prostitucija i seks van braka učestale pojave. Da je ljudima često potreban beg, pa makar i u imaginarni svet i da simbolički gestovi otpora ipak nešto znače.

Kao i brojni iranski filmovi, i Ahmazadehov uradak situiran je uglavnom u unutrašnjost automobila u pokretu i u manjoj meri u stambene prostore epizodista. Nije to bez razloga, budući da su upravo ti prostori jedini ostali kao privatni, u kojima se čovek može ispoljiti, odnosno u kojima je donedavno mogao, budući da su ulice Teherana sada pokrivene kamerama i radarima. Međutim, neće nam prva asocijacija biti ni Abas Kiarostami, ni Džafer Panahi koji su takođe imali običaj da smeste dobar deo radnje svojih filmova u kola, već pre braća Safdi, Gaspar Noe i Martin Skorseze, i to u dve kontradiktorne varijante. Critical Zone možda kao After Hours niže naizgled neverovatne događaje u jednoj noći, ali je mrak koji oni nose sa sobom možda još i opipljiviji nego u filmu Taxi Driver zbog specifičnog pristupa i bez ikakvog ironijskog odmaka ili ograde.

Iako je Critical Zone sasvim jasno igrani film, dokumentaristička crta je jako vidljiva. Film je snimljen gerilski, bez dozvole, ponekad uz pomoć mita, ponekad skrivenom kamerom. I Amir Poosti u glavnoj ulozi i ostali glumci u filmu dolaze iz redova amatera zainteresovanih pre da kriknu protiv režima nego da zapravo glume. Takav pristup je često rizičan za celinu, a i sam po sebi podrazumeva neujednačenost. Srećom „peglanje“ sirovog materijala u montaži (potpisuju je reditelj i Aškan Mehri) i post-produkciji u kojoj pulsirajuće muzika Milada Movahedija komplementira i oblikuje zvučni pejzaž haotičnog grada rade svoj posao ponekad čak i iznenađujuće dobro. Nešto nesavršenosti i neujednačenosti je, međutim, ostalo, ali i to se mora istrpeti za jednu ovakvu panoramsku vožnju kroz predvorje pakla.

Sex Doll

2016.

scenario i režija: Sylvie Verheyde

uloge: Hafsia Herzy, Ash Stymest, Karole Rocher, Ira Max, Lindsay Karamoh

Ako vas ne privuče sam naslov, onda će to učiniti sadržaj sumiran u jednu rečenicu. Elitna prostitutka se spetljava sa misterioznim frajerom koji bi hteo da je izvuče iz kandži njene brutalne “madamme” i kurveraja kao takvog. Tu ćete se zajebati kao što sam se ja zajebao, jer čak i kad zanemarimo mogućnost popovanja i moralizacije i zaplet koji nekako liči na jeftine erotske trilere 90-ih, ipak možemo očekivati nešto uzbuđenja, nešto psihologije, nešto nasilja i nešto vrućeg karanja. Teška greška!

Čini se da je autorica Sylvie Verheyde išla na realističniji ugođaj predstavljajući elitnu prostituciju kao nešto dosadno u rangu korporativnog kancelarijskog posla. Nije to bez neke, naša naslovna junakinja imena Virginie (Herzy) je Francuskinja u Londonu koja se za masne pare nalazi sa bogatim gazdama i ispunjava im želje koje se uglavnom svode na loš, mlitav seks. Ona to obavlja kao posao, bez emocija, i tu je analogija sa korporativnim poslom potpuno na mestu: dođeš ujutro, slušaš matore seronje ceo dan i uveče dođeš kući iscrpljen.

Frajer koga upoznaje, Rupert (maneken Ash Stymest u prvoj filmskoj ulozi), deluje kao idealna avantura i razbibriga da posredi nisu dve stvari. Prvo, “madamme” Raphäelle (Rocher) ne dozvoljava svojim zaposlenicama romantične ispade. I drugo, Rupert se zaista, zaista fura na spasavanje prostitutki od teškog života. Samo što u slučaju Virginie, on baš i nema od čega da je spasi: nije na ulici da je maltretiraju makroi i šljam, Raphäelle vodi računa o njoj i sigurnosti na poslu koji se odvija uglavnom u ugodnom okruženju skupih večera, ekskluzivnih prijema, viletina i hotelskih soba sa udobnim krevetima i sva je prilika da joj je to jedina karijerna opcija jer ne dobijamo utisak da je ona obrazovana, pametna, nadarena ili sklona upornom radu.

Sve u svemu, obećanje ludom radovanje, ništa od karanja, ništa od napetosti, ništa ni od romanse, pa se Sex Doll može smatrati jednim anti-filmom, jer je istovremeno film o seksu bez seksa, triler bez napetosti i romansa bez romantike. Čak nas nije ni briga za likove koliko su plošni, a ni o fenomenu elitne prostitucije nećemo saznati ništa novo. Sylvie Verheyde nas samo draži mračnim i ozbiljnim tonovima, ali tu zapravo nema ama baš ničega zanimljivog, potresnog, intrigantnog. Sex Doll izgleda kao ekranizacija novinskog feljtona, ali loše napisanog i za nezahtevnu publiku, pre onog iz neke tamo Glorije nego iz New York Timesa.

Brimstone

2016.

scenario i režija: Martin Koolhoven

uloge: Dakota Fanning, Guy Pearce, Emilia Jones, Kit Harrington, Carice van Houten, Paul Anderson, William Houston, Carla Juri, Vera Vitali

Moramo priznati, Brimstone je ambiciozan projekat, kao dno bunara crna i brutalna misterija smeštena u graničarsko-western okruženje sa religioznim pod-tonovima i strukturirana u četiri poglavlja nazvanih po biblijskim knjigama sa retrospektivnom konstrukcijom i u trajanju od skoro dva i po sata. U pitanju je široka koprodukcija evropskih fondova i američkih producentskih kuća sa internacionalnom glumačkom postavom snimljena na lokacijama u nekoliko evropskih zemalja, od Španije do Austrije i Mađarske koje vešto simuliraju različite western pejzaže i zbog toga izuzetno vizuelno dojmljiva.

Nije čak ni problematično što je osetno ambicija veća od autorskog umeća holandskog reditelja Martina Koolhovena u njegovom internacionalnom debiju. Koolhoven, iako nije ni Tarantino (kao prvo autorsko ime savremenih brutalnih westerna) ni, recimo, Leone (kojeg Tarantino obilato citira u svoja poslednja dva filma), pa čak ni Verhoeven (da američkoj publici proda ono što ona očekuje i ispod toga isfura svoju poentu ili provokaciju), ipak je zanatski i drugačije pismen autor koji, uz određene nedostatke, zna ispričati priču. Problem je u tome što je njegov stav istovremeno moralno dubiozan i propovednički nadobudan, pa sva krv, nasilje, fizička i moralna gadost prizora u najboljem slučaju služe kao šok radi šoka, dok su u najgorem neka vrsta terapije i iživljavanje prilično bolesnih atavizama.

Priča počinje poglavljem nazvanim Otkrovenje u kojem se nema seoska babica Liz (Fanning) nakon hrabre odluke koju je donela sukobljava sa novim, fundamentalistički nastrojenim sveštenikom (Pearce). Jasno, tu nije reč samo o religijskim uverenjima, pa čak ni o manipulaciji uperenoj prema pastvi jer popove metode borbe i kazne ukazuju na vrlo lične motive i razmirice.

Nakon otvorenog kraja skačemo na drugo poglavlje, Izlazak, koje počinje sa tinejdžerkom Joannom (Jones) koja se onesvešćuje u pustinji da bi bila pokupljena od strane migranata i prodata u belo roblje Franku (Anderson) vlasniku kupleraja zvanog Pakao u pustinjskom, rudarskom gradiću. Frank svojim posedom vlada gvozdenom rukom, a gradom uz pomoć svog brata šerifa i pravila su jasna i tržišna. Kada se nakon serije brutalnosti sa sporednim likovima kojima naša Joanna svedoči pojavljuje sveštenik iz prve priče, postaje nam jasno kako je ona postala Liz i kako je zanemela.

Treća priča, Postanje, vodi nas još dalje u prošlost, u naseobinu holandskih religioznih migranata kojom upravlja isti sveštenik koji se fizički iživljava na submisivnoj ženi (van Houten) spremajući se da seksualno zlostavlja vlastitu kćer, trinaestogodišnju Joannu, sve pravdajući iskrivljenim i iz konteksta istrgnutim citatima iz Biblije. Međutim, pojava bandita (Harrington) koji utočište pronalazi u njihovoj štali uticaće na to da se Joanna usprotivi ocu i postavi za sebe.

Ako zaboravimo na fetišizaciju nasilja kojoj Koolhoven pribegava, ova tri poglavlja sama za sebe možemo tumačiti kao šokantan triptih o mizoginiji sa feminističkom potkom o tome kako su religija, kapitalizam i porodica psihološki i fizički zatvor za ženu i ubitačne okolnosti za njenu samostalnost. Međutim, četvrta priča, zgodno nazvana Osveta, koja se vremenski nastavlja na prvu, a naročito njen kraj u potpunosti ruše takvu mogućnost. Ne samo da je Koolhovenov ton propovednički i religiozan na liniji zakopčanog holandskog protestantizma (doduše osuđujući prema fundamentalističkom sektašenju), nego on prema popu i njegovim postupcima pokazuje ne baš zgodnu dozu razumevanja, što ceo film čini moralno škakljivim.

To možda ne bi bio problem da je Brimstone nekakav maestralno urađen film, ali on to nije. U tom smislu, sve ono što vidimo, dakle, sakaćenje, silovanje, klanje stoke i ljudi, treba izdržati (bez ikakve indikacije užitka) u nimalo prijateljskom formatu i trajanju. Tu utehu ne pružaju ni prilično poznati i provereni glumci s obe strane Atlantika jer im iskrzana priča ne dozvoljava da likove razviju na pratljiv i smislen način. Dakota Fanning je prilično ekspresivna u svom nemom izdanju, Emilia Jones ide na efekat uništene nevinosti, a Guy Pearce za svoju zlokobnu pojavu koristi i neku svoju verziju holandskog akcenta koja može i ne mora biti tačna, ali svejedno deluje kao “gimmick”. U konačnici, Brimstone će zaintrigirati, ali neće doneti ništa prijatno, a za svrhu onog neprijatnog jednostavno nije dovoljno pametan film.

Le ciel Flamand / Flemish Heaven

Le ciel Flamand / Flemish Heaven

2016.

Scenario i režija: Peter Monsaert

Uloge: Sara Vertongen, Wiim Willaert, Esra Vandenbussche, Ingrid De Vos, Isabelle Van Hecke, Naima Rodric, Serge Lariviere

Postoje stvari koje čoveka ne mogu ostaviti ravnodušnim. Traumatizirano dete usled otmice i seksualnog zlostavljanja je jedna od tih stvari. Kada to vidimo ili kada samo na to pomislimo osećamo se neprijatno. Ako je nekome cilj da nas izbaci iz takta, to bi bio zicer. Međutim, kada smo kod filmskog stvaralaštva, zicer se ne isplati baš uvek, jer kada nešto tako snažno nije provedeno kroz odgovarajuće intelektualne i stručne filtere poput dramaturgije i režije, neprijatnost koju osećamo se neće preliti u oduševljenje filmom. Flemish Heaven je primer za to.

Tehnički gledano, scena otmice devojčice Eline (Vandenbussche) iz bordela koji joj je zabranjena zona, a kojim upravljaju njena majka Sylvie (Vertongen) i baka (De Vos) je impresivna, a ideja da je celu posmatramo iz dečije perspektive izrazito efektna i za emicionalni dojam i za misteriju / istragu koja sledi. Zapravo, ceo uvod od nekih pola sata je bolji deo filma, ma koliko misterije koje postavlja bile providne, poput one o „ujaku“ Dirku (Willaert), a zapažanja o dečijoj nevinosti pomalo očekivana. Dobro, nekako ćemo progutati majčino objašnjenje da ona i njene devojke daju zagrljaje muškarcima kojima su potrebni, a pitanje „Šta je to kurva?“ i odgovor na njega malo teže, ali ipak nekako treba pozicionirati priču i likove.

Međutim, čim se „događaj“ odigra, više nema povratka i film nepovratno odlazi dovraga. Očekivane stvari su tu: policijska istraga koja ne vodi nikuda, pa majka i „ujak“ pribegavaju „vigilante“ metodama, trauma od koje se devojčica oporavlja, majčino samokažnjavanje i premišljanje šta i kako sa bordelom koji filmu daje naslov. Međutim, jedina potporna tačka filma je ono što se može podvesti pod konzervativni moral.

Po toj logici, to je sve rizik posla kojim se Sylvie bavi, a počinitelj nije neki stalni gost, nego misteriozni stranac iz drugog „entiteta“. U tom smislu, Peter Monsaert negira osnovnu zdravu logiku da takva mesta moraju imati nekakvo obezbeđenje, da devojčica ne može tek tako zalutati, niti je neko može tek tako izvesti. Proizvoljne konstrukcije na kojima autor misli da ubira lake emotivne poene se ređaju dalje, do samog kraja filma, uništavajući i ono malo integriteta. A otvoreni kraj koji navodno otvara još jednu misteriju dolazi kao so na ranu.

Pored proizvoljnosti, drugi problem filma je pretrpanost linijama radnje i događajima niskog intenziteta koji rasturaju ritam i usporavaju tempo, na koncu vodeći u potpunu tonalnu nekonzistentnost. Flemish Heaven deluje kao film koji ne zna šta bi zapravo bio: socijalna studija nesreće u poslu sa bordelom, misterija, moralističko popovanje ili ogled o vaninstitucionalnoj pravdi. Film je međutim siguran u jedno: želi biti neprijatan, sablazniti, zgroziti, čak ne ni toliko eksplicitno, koliko implicitno. Monsaert ima nekog šlifa za to, da postavi scenu, da se poigrava sa perspektivama i tamnim tonovima, uopšte da stvori atmosferu. Ume i sa glumcima, jer u njihovim izvedbama vidimo i nešto ljudskosti, a ne samo funkciju u priči, kalup i tipologiju. Međutim, kada na tome pokuša poentirati, u tome ne odlazi dalje od popovanja, pa film umesto neprijatno-potresnog postaje neprijatno-neprijatan.

Tangerine

kritika objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Sean Baker

scenario: Sean Baker, Chris Bergoch

uloge: Kitana Kiki Rodriguez, Mya Taylor, Karren Karagulian, Mickey O'Hagan, James Ransone

Kako nema očekivanih prepoznatljivih spomenika, izuzev onih drvenih slova na brdu iznad grada, sklon sam poverovati da Los Angeles ne postoji, nego se uvek iznova inkarnira u Hollywoodu. Kao pogled na okean. Kao suburbia. Kao grad večne vrele noći kojom patroliraju opasni policajci i njuškaju sarkastični detektivi. Kao geto u kojem manjinske bande ratuju jedna sa drugom i sa policijom. Kao bezlično mesto na koje će invaziju izvršiti Japanci, vanzemaljci, teroristi i monstrumi. Kao autoput na kome je večito gužva. Pod takvim dojmom iz Hollywooda, Los Angeles mi se činio izmišljenim.

Pa ipak bi bilo debilno dovoditi u pitanje njegovo postojanje. Grad postoji, ogroman je, u njemu žive silni neki ljudi koje ne poznajem, ali zašto im ne bih verovao da su tamo. Malo po malo, skupljao sam i komade trivije o tom gradu. Da je nekad imao reku koja je presušila. Da tamo imidž znači mnogo više nego negde drugde, pa mnogi ljudi imaju izbeljene zube i one izveštačene osmehe od milion dolara. Da se ljudi tamo voze javnim prevozom koji je daleko od sjajnog ili da provode sate u automobilu, ali da nikad ne pešače.

Jedno od polja na kojem Tangerine pomera granice filma je i to što uspeva da Los Angeles predstavi organski. Da, ljudi tamo pešače, naročito siromašni ljudi, i dosta često ceo život imaju u radijusu od nekoliko blokova. Tangerine je jedan “pešački” road-movie smešten u Los Angeles, film koji slika život koji nikad ne staje. Uostalom, veliki grad, ubrzani život, jasno vam je.

Drugo mesto na kome Tangerine pomera granice je milje. Svakako smo imali filmove o raznim marginalcima, nesnađenim likovima, sirotinji, manjinama, narkomanima, kriminalcima, pa nije naročito novo da su dve centralne persone u filmu Sin-Dee Rella (Rodriguez) i Alexandra (Taylor) prostitutke, koleginice i najbolje prijateljice. Božićno je vreme i Sin-Dee je upravo puštena iz zatvora sa sitnišem u džepu koji je upravo potrošila na kafu i krofne sa Alexandrom, kada saznaje da je njen dečko / makro Chester (Ransone) vara sa nekom ženskom koja se zove na D. Desiree, Dana, kako god. Ona kreće na misiju da ispita šta se dešava, a Alexandra koja se izlajala je prati i upozorava da ne radi dramu jer ona noćas nastupa u klubu...

Eh, štos možda nećemo skužiti odmah, jer ne idemo za tim, iako je pomalo indikativno da Alexandra Sin-Dee žensku opisuje kao “fish”, “pravu ženu, sa vaginom i svim”. Štos ćemo skužiti kada se pešački road-movie dve prijateljice spoji sa drugim, “motoriziranim” filmom ceste u kojem je glavni lik armenski taksista Razmik (Karagulian), za koga nam se čini da je antipod njima dvema. Umesto stalnog “hustle” života, on naporno radi, razvozi starce i pijance, čak i na Badnjak. Negde prema polovini filma će se ispostaviti da on njih poznaje i često koristi njihove usluge, kao što će se (bez sumnje) ispostaviti da one nisu obične prostitutke, nego transrodne.

E, sad, tu počinju problemi za određeni deo publike. Prvo, u smislu transrodnih osoba koje su još uvek škakljiva tema za mnoge. Kako god na njih gledali, one postoje i neće nestati samo zato što se nekome ne sviđaju. A sve što postoji pre ili kasnije završi na filmu.

Moj problem je, pak, čisto filmske prirode. Naime, imamo otkriće njihovog rodnog identiteta i nešto što iz temelja menja dotadašnji tok filma i ono je negde u prvoj polovini. To znači da ritam i tempo koji je film uhvatio biva promenjen, pa umesto intenzivnog i brzog filma ceste, Tangerine usporava i menja fokus, ali rezervnu opciju baš i ne uspeva da pronađe. Ima tu i imigrantskog bluesa i socijale i rodnih pitanja i univerzalnih pitanja sreće, pa čak i te neobjašnjive, potencijalno fatalne privlačnosti i to vodi do uvrnutog, napetog i emotivnog klimaksa negde pred kraj filma, ali tu sredinu filma treba izdržati. Dobro, nakon tog klimaksa opet upadamo u svojevrsnu kolotečinu za kraj, a sam kraj je tipično kompromisno rešenje, ali nema veze.

Možda je štos u tome da ga, i pored osebujnog miljea, treba gledati pre svega kao film o prijateljstvu, što je tema koja se provlači kroz skoro sve Bakerove filmove, od imigrantskih Take Out (2004) i Prince of Broadway (2008) do Starlet (2012) koji privukao dosta pažnje i kojem je neobično, čak začudno prijateljstvo centralna tema. Na tom planu ga Tangerine ne dostiže, i iako je prijateljstvo važan aspekt filma, čini se da je zasenjen samim miljeom i stilom, kao i neujednačenim ritmom, manjim i većim otkrićima.

Tangerine se, pak, izdvaja po stilu. Način snimanja je prilično inovativan, film je snimljen kamerom mobilnog telefona, iPhonea, da budemo precizni, na koju su dodavani posebni objektivi. Rezultat toga je stabilna, visoko saturirana slika koja puca od živih boja. Spoj slike sa muzikom koja je sačinjena od elektronike, klasike i armenskih prepeva božićnih pesama, i sa ambijentalnim zvukovima velegrada izgleda super, naročito u maničnoj prvoj polovini filma. Iako se novina do kraja filma ispere, Tangerine pokazuje kako su neke stvari moguće i dostupne sa novom tehnologijom.

I to je razlog zašto je ovaj film važan. Naravno, pored miljea i tretmana transrodnih osoba, prostitucije i klijentele. Čak iako ga ne možemo nazvati dobrim (ah, ta neujednačenost), Tangerine je film koji pomera granice. Možda opis “pešački road-movie o transrodnim prostitutkama snimljen mobilnim telefonom” deluje kao sprdnja na temu festivalskog filma, ali dajte mu šansu iz bilo kog od navedenih razloga i uživaćete u komadu bizarne komedije i iskrene ljudskosti.

Party Girl

tekst preuzet sa fak.hr

2014.
scenario i režija: Marie Amachoukeli, Claire Burger, Samuel Theis
uloge: Angelique Litzenburger, Joseph Bour, Samuel Theis, Mario Theis, Severine Litzenburger, Cynthia Litzenburger

Naslov baca sugestije na svašta. Možda na indie komediju, možda na neki “mumblecore”, možda na teen ili koledž dramu. Letimičan pogled na sadržaj filma, štoriju o ostareloj kabaretskoj plesačici hostesi i “soft” varijanti prostitutke (nazovimo to animir-damom, njen cilj je flert sa gospodom kako bi gospoda potrošili enormne količine novca na šampanjac u kabareu), još više će nas zaintrigirati. Očekujemo provokaciju, hrabrost, makar malo seksa i makar jednu žurku, karneval i ludu vožnju, te svakako gomilu emocija. Reputacija filma koji dolazi sa dve canneske nagrade takođe veoma aktivno podgreva očekivanja.
I to je otprilike to. Očekivanja su jedno, ali stvarnost je nešto sasvim drugo. Party Girl je poprilično konvencionalna “studija slučaja” žene koja dolazi u određene godine i, iako bi možda volela da nastavi sa životom u istom stilu, mora proveriti svoje opcije za budućnost. Plesačice, bile one erotske ili ne, nemaju naročitu dugu karijeru. To je sport kao i svaki drugi. Stoga vrlo rano moraju početi razmišljati o opcijama za dalje. Erotske su u posebnom problemu, najčešće nemaju sindikat, plaćaju ih u kešu, dobar deo zarade dolazi od napojnica, nema penzionog, socijalnog i ostalih beneficija. Društvena stigma je tu najmanji problem.

Naša junakinja je Angelique i ima 60 godina, dodaj ili oduzmi. Njen “plan za penziju” je udaja za svoju omiljenu mušteriju, ili jednu od omiljenih, svejedno, Michela (Bour), penzionisanog rudara, generalno pristojnog iako malo priprostog muškarca čije su osnovne vrline prostodušnost, jednostavnost i ljubaznost. Sad, bilo bi lako kada bi osoba koja je ceo život prodavala iluziju o ljubavi i nežnosti znala šta su ljubav i nežnost zapravo. Ona o tome pojma nema, a čak nema ni dovoljno talenta da to isfolira. Priča o moratorijumu na predbračni seks je nešto što će upaliti crvene lampice. To se neće dobro završiti.
Druga stvar vezana za Angelique je to da dolazi sa dosta prtljage. Prvo, ima četvoro dece i dvoje unučadi. Njena kćerka Severine je trashy kao i ona. Sin Mario je rudar, kao i masa ljudi u tom kraju (Loraine, francusko-nemačka granica, sa obe strane). Najmlađa kćerka je kod hraniteljske familije, pošto je socijalna služba ustanovila da razvedena plesačica sa neredovnim primanjima i sklonošću ka alkoholu nije najbolji materijal za majku. Jedino je sin Sam majčin ponos i dika, on radi nešto važno u Parizu, o čijim svetlima njegova majka sanja sa naivnošću šiparice.

Prtljaga u vidu dece i unučadi je dosta manji problem kada se pogleda šta Angelique donosi sama na sebi i u sebi. Zaista, teško je naći vrlinu kod takve osobe. Ona je loša majka i loš (agresivan i zloban) pijanac. Ona nema poštovanja ni prema kome. Bezgranično je sebična i verovatno zaslužuje sve što će je snaći. Ali ipak nam je nekako žao. Ljudski, jer i ona je, majku mu, nekakvo ljudsko biće.
Ružnoća koju u ovom filmu vidimo je deo svakodnevnog života, organska tvar, kao kod Dardennovih, na primer. Međutim, ovo nije socijalna priča, nema višeg cilja ni ideala kojem se teži, ovo je nešto lično bez namere bilo kakve generalizacije. Tome doprinosi i kamera iz ruke, i kadrovi izbliza (čak ponekad i previše blizu) i neprofesionalni glumci. Mi smo stalno u dilemi je li ovo dokumentarac ili igrani film, ili kombinacija oboje, gde su granice između stvarnosti i fikcije. Sa jedne strane, jasno nam je da je to sve napisano (ponegde ubistveno predvidljivo) i odglumljeno (ponegde onako amaterski loše), ali opet, na drugi pogled...

Okolnosti snimanja ovog filma nisu baš najjasnije. Angelique Litzenburger, negde potpisana kao Sonja Theis-Litzenburger, je osoba bez prave filmske biografije. Pre ovog filma imala je jednu ulogu, i to opet same sebe, odnosno Angelique, u kratkometražnom filmu iza kojeg stoji isti autorski trio kao i ovde. Samuel Theis, ko-scenarista i ko-reditelj, a inače televizijski i filmski glumac u usponu, kao i ostali Theisi i Litzenburgeri su njena rođena deca i unuci. Većina njih nema nikakva glumačka iskustva. Ono što ostaje upitno je koliko je Party Girl zapravo biografski portret Sonje Theis-Litzenburger ili njenog alter-ega Angelique. Je li ona stvarno bila plesačica, alkoholičarka, neodgovorna osoba, loša majka i u stalnoj potrazi za zabavom? Je li i ona tako naivna kao i njena screen persona? Je li njena priča tako opšta ili tako posebna da bi se o njoj snimao film? Jasno nam je da je u pitanju eksperiment poigravanja sa stvarnošću i fikcijom, ali nije nam jasno ni čemu to, a ni kakav je rezultat na koncu.
Ono što posebno frustrira je nedostatak provokacije. Na bilo kom planu, seksualnom, psihološkom, socijalnom. Razlog za to je predvidljivost, možda čak i didaktičnost, nešto za šta bi se reklo “poučna priča”. Ako ćemo o feminizmu, ženi, godinama i načinu nošenja sa istima, čileanska Gloria je superiorniji film. Ako ćemo o psihologiji, bilo u formi studije, bilo u smislu efekta na nas, snimljeno je toliko jačih filmova. Ako ćemo o socijalnoj analizi, ako se ona i pojavi, ne ide dalje od površine. Utisak je da je Party Girl film koji je sam sebi cilj i stoga propuštena prilika. Neću puno pogrešiti ako kažem da je istoimena pesma na odjavnoj špici i emotivni vrhunac i najsvrsishodniji autorski postupak u filmu. Možda se zbog te pesme i isplati gledati ga.

Fading Gigolo

2013.

scenario i režija: John Turturro

uloge: John Turturro, Woody Allen, Vanessa Paradis, Liev Schreiber, Sharon Stone, Sofia Vergara, Tonya Pickens, Bob Balaban

Da li vam je nedostajao klasičan Woody Allen, onaj newyorško-jevrejski, lagano nesigurni, hipohondrični i cinični? Mislim, svaka čast njemu i njegovim proputovanjima i posvetama evropskim (i svetskim) metropolama, ali njegov New York je ipak njegov New York. Woodija ili volite ili mrzite, retko koga ostavi ravnodušnim, a Fading Gigolo je Woodijev film sa Woodijevim humorom u najčistijoj mogućoj formi. Meni je, kao fanu newyorške jevrejštine, izuzetno drago da se Woody vratio kući.

Što je najveći štos, Fading Gigolo formalno uopšte nije Allenov film. Stari dobri Woody je sličnu foru potegao pre više od 30 godina, kada je Herbert Ross snimio tipičnu Allenovu komediju Play It Again Sam (1972). Sada se u autorskoj fotelji baškari John Turturro, veoma sposoban glumac sa pretenzijama ka pisanju scenarija i režiji, širokoj publici poznat kao deo standardne postave kod braće Coen. Kritika je u velikoj meri nenaklonjena njegovom autorskom radu, često mu se zamera neoriginalnost, kompilatorski pristup i papagajsko ponavljanje rešenja “viđenijih” autora. Sva je prilika da sa Fading Gigolo neće steći nove simpatije, jer na prvu loptu film deluje kao još jedan rad iz prepisivačke škole, ovog puta sa Woodijem na tapetu. Poznavaoci Allenovog (ili Turturrovog rada – ha ha, šalim se) ipak će prepoznati nešto Turturrove suptilne, a ipak otrovne ironije (ili Allenove autoironije – ipak nije za pretpostaviti da se išta vezano za film moglo dogoditi bez njegovog “amin”), što ga čini igrivim i nesvakidašnjim, naprosto drugačijim.

 

Površinski gledano, u pitanju je ispričana priča o dva očajnika koji pokreću privatni biznis muške prostitucije. Stariji od njih, propali knjižar-antikvar sa vezama u visokom društvu Murray (Allen), prirodno, sebi namenjuje ulogu agenta, menadžera, budimo iskreni – makroa, dok mlađi, pod-zaposleni, ali inteligenti šljaker Fioravante (Turturro) dobija ulogu žigola. Nakon stida, srama i drugih, je li, moralnih problema, operacija počinje da šljaka i postaje unosna za dva vesela drugara. Klijentela je zgodna i probrana, sve same uspešne i lepe žene, poput doktorice (Stone) i njene sisate i bezobrazne latino-devojke (Vergara), a u samom poslu seks je od sekundarnog značaja. U pitanju je neka romantična forma psihoterapije. Šlag na torti predstavlja usamljena hasidska udovica Avigal (Paradis) kojoj vera brani kontakt sa bilo kim izvan uskog kruga zajednice i koju neumorno prati do ušiju zaljubljeni i agresivni šef lokalne “susedske straže” Dovi (Schreiber). Pitanje je vremena kada će naši junaci propisno najebati...

Po pitanju radnje, dakle, ništa novo. Filmova o žigolima je bilo i biće, i po pravilu odlaze u pravcu moralnih dilema ili nešto opasnijih situacija u kojima se glava gubi. Primer za prvi je The Man from Elysian Fields (2001) sa Andijem Garciom i Mickom Jaggerom, melodrama čiji se potencijal ugušio u igranju na potpune zicere. Drugu kategoriju predstavlja svakako bolji film, napeti triler sa masom pod-teksta American Gigolo (Paul Schrader, 1980). Oko ta dva filma se tiska i gomila uglavnom ziheraških, često ćoravih komedija koje nisu spomena vredne. Iz te mase Fading Gigolo se izdvaja svojim inteligentim “low key” humorom i pažnjom posvećenom detaljima.

 

Ni ti detalji nisu baš novi i neviđeni, uostalom malo toga danas je neverovatno originalno, a i onda je sva prilika da je posredi klasična baljezgarija. Imamo posvetu starom, dobrom, ali i modernom i živahnom New Yorku sa radnjicama u komšiluku, živahnim kvartovima gde žive ljudi svih rasa i nacija. Imamo razrađene, iako ne baš preterano realistične likove, poput neočekivanog centralnog dvojca, gde je Fioravante zanimljiviji i više “outlandish” intelektualac sa ulice koji govori nekoliko jezika i svoje objektivne mane (ne baš sjajan fizički izgled) kompenzira samouverenim stavom i tonom integriteta. Imamo i zanimljive epizodiste, poput Murrayeve crnačke surogat-familije, dosta mlađe žene Othelije i čopora njene vesele dečice, što je verovatno referenca na Allenov privatni život. Sa druge strane, tu je već očekivana sprdnja sa jevrejštinom, posebno sa njenom ekstremnom hasidskom formom koja kulminira izvođenjem Murraya pred “veće staraca” spremnim da ga osude na smrt kamenovanjem, dok ga brani Bob Balaban u urnebesnoj cameo ulozi.

Film odskače kada su u pitanju gluma i odnosi među likovima. Woody Allen igra svoju standardnu ulogu iz starije faze, neurotičan je i logorejičan, usmeren da svakog sagovornika obrlati i prevede na svoju stranu. John Turturro, i inače više nego versatilan glumac, ovog puta savršeno koristi prednost uloge koju je sam sebi napisao: lika sa integritetom igra kao čovek sa integritetom. To je vidljivo i u prvoj sceni sa zbunjenom Sharon Stone u kojoj joj on pomalo nesigurno uvaljuje ikebanu, smišljajući na mestu otrcanu priču kako ga je to naučio njegov prijatelj Japanac. U nekoj od sledećih scena, ona više nije zbunjena i odnos uzima poslovno, dok on ostaje poprilično neimpresioniran njenim komentarima, ujedno pohvalama i uvredama. Turturro apsolutno briljira u scenama sa Vanessom Paradis, čije su limitirane glumačke sposobnosti sasvim dovoljne za potrebe njenog zadržanog lika. Scena sa filetiranjem ribe je jedna od onih koje su istovremeno i potpuno nepotrebne i digresivne, ali tako poetične, neodoljive, pa i kvintesencijalne za ovakve filmove.

Kada smo već kod poetičnosti, ona ne prestaje sa glumom i pričom. Već bi to bilo dovoljno da se Fading Gigolo proglasi dobrim i potrebnim filmom, ali planu slike i zvuka je to još izraženije. Igrarije sa video-formatima i montažom arhivskih i TV snimaka su sasvim na mestu, dovoljno uočljive, a opet dovoljno diskretne da ne opterećuju gledaoca. Poseban doživljaj su čudni i nelogični, ali neverovatno poetični uglovi kamere u određenim scenama. Muzika je klasično odabrana, od nenametljivog “lounge”-a, preko evropskih standarda i ultimativnog hita “Sway”, do modernog afro-jazza.

Nekima će Fading Gigolo od samog starta biti odbojan film, prosto zbog tipičnog izraza za Woodija Allena, drugima će se učiniti kao “ništa posebno” film koji igra na sve same zicere i standarde i reciklira stare fore. To je istina, ali samo ako se film raščlani i gleda po detaljima. Ono što je glavna fora, taj spoj u filmu savršeno radi, nijednom ne trokira, nema logičkih rupa i ispoliran je do kraja. Možda najbolji “feel good” film ovog leta.

Some Velvet Morning

2013.

scenario i režija: Neil LaBute

uloge: Stanley Tucci, Alice Eve

Some Velvet Mornin' je pesma sa neskrivenim seksualnim aluzijama iz 70-ih, a pevala ju je Nancy Sinatra. Film Some Velvet Morning nema puno veze sa pesmom, nego balansira na liniji između filma i ekranizovanog teatra, sa izraženim dramskim sukobom na liniji koja se povlači od Who's Afraid of Virginia Wolf do Carnage.

Broj likova je sveden na dvoje. Prvo upoznajemo Velvet (Eve) kako sedi na krevetu i sluša muziku spremajući se za izlazak. Na njenim vratima se pojavljuje Fred (Tucci), sa torbama u rukama i kaputom preko ramena. Istina, proćelav je, ali deluje kao ugledan tip, advokat, otac najmanje jednog deteta i svakako od nekakvog autoriteta. Kaže da je upravo ostavio svoju ženu posle preko 20 godina braka. Velvet je zbunjena i ne zna kako bi se postavila...

Naime, ona je skupa escort-dama (sa britanskim akcentom uz to), a on joj je bivši klijent. Njih dvoje su imali aferu pre nekoliko godina i ta afera je prekinuta naglo. Njih dvoje su jedno drugom ostali u relativno lepom sećanju, ali njihov odnos je bio profesionalni, a ne emotivni. Sada očito žele različite stvari: on zajednički život, a ona da je on konačno pusti na miru, jer nema gore mušterije od zaljubljene i ljubomorne. Njihove metode za postizanje cilja su slične, ali različite. Oboje se primarno služe rečima, ali Fred nastupa čas kao osetljivi, razjareni, nezadovoljni muškarac, čas pasivno-agresivno, čas otvoreno agresivno, dok se Velvet drži kao princeza (iako je kurva), i najviše voli da iz naftalina izvuče neku odvratnu tajnu. Jedna od najopakijih je da se ona još uvek viđa sa njegovim sinom...

Ima nekoliko problema sa ovakvim filmovima. Prvi je da ili tema ili likovi moraju biti neverovatno zanimljivi, a u Some Velvet Morning je tema banalna, a likovi antipatični. Ono što film održava iznad vode su relativno dobri glumci, Alice Eve ima malo lakši zadatak iz kategorije „frigidna kučka“, dok Stanley Tucci koristi svoje broadwaysko iskustvo kako bi oživotvorio svoj lik. Ma koliko dobri bili, ipak nisu bravurozni kao Richard Burton i Elizabeth Taylor koji su u Who's Afraid of Virginia Wolf igrali fikcionu verziju samih sebe, a nisu ni na nivou četvorke iz Carnagea.

Osnovni problem je sa stavom autora. Neil LaBute je nekad bio cenjen autor drama o međuljudskim odnosima sa izuzetno ciničnim i mračnim podtekstima, koji je kasnije krenuo da radi vedrije filmove i pokušao sa drugim žanrovima. Some Velvet Morning na tom planu ne donosi ništa kvalitativno novo, autor ponavlja svoju manje-više standardnu priču o tome kako su muškarci naterani na agresiju od strane lukavih i prefriganih žena. U tom smislu posveta Strindbergu, velikanu teatarske građanske drame, deluje kao jeftin trik za ostavljanje utiska na polu-intelektualnu publiku.

Gledali smo sve i svašta iz Hollywooda u poslednje vreme, svakakve eksperimente u formi, poput Roberta Redforda samog na moru i Sandre Bullock same u svemiru. Some Velvet Morning je mnogo više takav film nego My Dinner With Andre, iako pokušava da bude shvaćen ozbiljno kao Malleov klasik. Njegova banalnost vrlo brzo postaje naporna, i postoji opasnost da se izgubi pristojna distanca između likova i gledaoca, da gledalac bude uvučen u njihovu veoma primitivnu intimu. Ima jedna stvar koja ipak spasava film i to je, opet banalni, ali svakako neočekivani „plot twist“ koji dolazi dva minuta pred kraj filma, možda malo kasnije nego što treba, u trenutku kada Some Velvet Morning postaje ekstremno neprijatan. Neću vam reći šta je, pogledajte film ako vas zanima i ako niste gadljivi na malo mizoginije.

The Immigrant

2013.

režija: James Gray

scenario: James Gray, Ric Menello

uloge: Marion Cotillard, Joaquin Phoenix, Jeremy Renner, Angela Sarafyan

Američki san je pojam koji prolazi kroz sito i rešeto promišljanja i redefinicija kako protiče vreme, na stranu što ni u jednom trenutku ne možemo tačno da kažemo šta on podrazumeva, da li danas postoji i da li je ikada stvarno postojao, ili je uvek bio samo prazna priča, ili, u najgorem slučaju, društveno prihvaćeno opravdanje za nečoveštvo. Za primer ću uzeti Roman o Korini Miljenka Jergovića, odnosno njegov početak, priču o starom Konavljaninu koji se nakon dužeg vremena vratio iz Amerike sa koferima zlatnika. On se nekako domogao kalifornijskog sunca i posla u kuhinji, da bi mukotrpnim radom postao cenjeni kuvar. Tada je radio još i više nego ranije, marljivo skupljao novac sa jednom jedinom namerom: da se sa mnogo novca i američkom penzijom vrati u Dubrovnik kao gospodin. Jedino što ga je u njegovom američkom (a ujedno i krajnje provincijalno-balkansko-gastarbajterskom) snu centriralo bilo je to da uvek ima mačku sa krzon boje peska iz pustinje Mojave. Važno je imati tačku oslonca.

Američki san počinje rođenjem ili imigracijom. Najviše imigranata je prošlo kroz luku Ellis Islanda, među njima i mladi Vitto iz sela Corleone, Nikola Tesla, pradeda moje žene i njegov brat. Ellis Island je mesto upisano u američku kolektivnu svest, ta hladna, vlažna i pretrpana rupa u kojoj su testirali znanje engleskog (nije bio preduslov), moralnu vrednost i fizičko zdravlje. Lutrijsku srećku koja dobitniku obećava bogatstvo nije mogao svako da kupi. Mogli su to samo zdravi, poželjno bi bilo muški, eventualno udate žene, bliža i dalja familija američkih građana. Moralni standardi su bili opravdano ili licemerno visoki. A to je tek prva stepenica.

Sestre Cybulski, Ewa (Cotillard) i Magdalena (Sarafyan) nisu bile poželjne. Magdalena je pokazivala znake tuberkuloze, a Ewa je nosila lošu reputaciju. Prvo ih vidimo na brodu, nimalo glamuroznom, punom očajnika sa još nezalečenim ranama Prvog svetskog rata. Brod plovi prema Ellis Islandu, prvi kadar filma je zoom out sa Kipa Slobode. Slobodu tek treba zaraditi. Na ostrvu je Magdalena strpana u karantin, pa ako ozdravi za 6 meseci, dobro, poslaće je tetki i teči u Brooklyn, a ako ne, poslaće je na brod za Gdanjsk. Ewa je zdrava, sposobna, školovana medicinska sestra koja govori engleski, ali ima reputaciju lake žene, pretpostavimo nezasluženu. U roku od dva-tri dana će je strpati na brod i poslati nazad.

Tu u priču ulazi Bruno Weiss (Phoenix), koji se predstavlja kao čovek iz agencije za pomoć imigrantima, i u očito režiranoj predstavi “spasava” Ewu i vodi je u svoju sirotinjsku četvrt na Lower East Side-u. Nudi joj pomoć da izvuče sestru, ali to zahteva mnogo vremena i novaca. Nudi joj da radi kao šnajderka za potrebe njegove pozorišne trupe. Sad ne treba biti blesav pa otkriti da je tu nešto mutno, i da je Ewa iz očaja prodala svoju dušu crnom vragu.

Jedna od posebnih vrednosti ovog filma je što nije baš tako predvidljiv. Da, Ewa je zaglavila u prostituciji, i to je sudbina naivnih devojaka, ali Ewa nije naivna, samo je trenutno bez opcija. A Bruno je možda svodnik i prevarant, ali daleko od toga da mu je to prvi i jedini izbor. Njihova sličnost je što fanatično žele uspeh, jer je neuspeh ravan zločinu, a sve radi protiv njih. Ewa će pobeći na trećini filma iz Brunovih kandži, pronaći tetku i teču, ali njena reputacija je stigla pre nje. Teča, uspešan čovek, ali i sam relativni stranac u stranoj zemlji i zadrti katolik, ne želi “kurvu” pod svojim krovom. Ispada da je Bruno, takav kakav je, najbolja opcija.

Dobro, to je drama. Međutim, The Immigrant vrlo distinktivno skreće u melodramu. Ewa je paćenica čini se od rođenja (šta mislite zašto su Evropljani išli u Novi Svet, sigurno im kod kuće nije bilo dobro), a sada, osim sestre, nema zašto da živi, pala je na najniže grane u svojim očima. I kao takva će upasti u čudan ljubavni trougao. Prvo, tu je Bruno koji je tretira ipak malo bolje od ostalih kurava i može se reći da je zaljubljen u nju, a svakako da je ljubomorno čuva. Drugi igrač tu je Emil (Renner), Brunov rođak mađioničar koji ipak nije Houdini, koji je sposoban da izvede trik da zabavi publiku, ali ne i da napravi nešto od svog života. Ni jedan ni drugi ne donose dobre vesti i Ewa se trudi da se skloni od njih, odnosno da se na njih osloni onoliko koliko mora. I Emil je kompleksan lik kao i Ewa i Bruno, a posebno je kompleksno i dugotrajno njegovo rivalstvo sa Brunom, njihova istorija sukoba koja će se slomiti na Ewi. Operska tragedija visi u zraku.

James Gray je vešt autor, ali uglavnom zanemaren, pa je osuđen na večiti srednji kalibar filmova. The Immigrant je verovatno deo “double billa” sa ne baš naročito uspešnim Blood Ties, čemu u prilog govori potpuni misscast Marion Cotillard u newyorškoj verziji francuskog filma. U tom smislu, The Immigrant je dosta uspešniji film i dosta više pod kontrolom. Gray ima talenta za detalj, poznaje i voli New York i ume da ubaci citate na pravo mesto. Ellis Island je prvi put snimljen za potrebe ovog filma (valjda imigranti danas u New York dolaze avionom, pa je luka izgubila na značaju). Atmosfera je onakva kakvu smo videli u nekim starijim imigrantskim pričama, od drugog dela Godfathera do Once Upon a Time in America, ulice su nagužvane i opasne, stanovi su nagužvani i memljivi, a sumnjivi lokali su nagužvani i zadimljeni. Korupcija i bahatost vladaju, opasnost vreba na svakom koraku. Sve je to snimljeno u sivo-smeđim tonovima tako da izgleda kao stariji film ili kao staro sećanje. I što je najbitnije nečije sećanje, ono o čemu nečija baka ne govori rado. Moguće povući paralelu između The Immigrant i Midnight Cowboy, to je ta ista newyorška košnica u koju se dolazi sa očima punim nade u brz i veliki uspeh, ali koja ima svoje mračno naličje, gde se kroz rupu propada u kanalizaciju ljudske egzistencije. Drugi detalj je priča o sunčanoj Kaliforniji, nalik na Rizzovu priču o sunčanoj Floridi, taj beg od svega i san koji ne umire tako lako.

Daleko od toga da je The Immigrant savršen film, naprosto previše je tu nereda i previše je tu započetih priča. Centralni problem je nedefinisanost Brunovog lika, za kojeg nije jasno je li lud, je li u problemu, da li mrzi sebe, da li je zao, otvrdnuo ili tragičan. To nimalo ne pomaže Joaquinu Phoenixu u tumačenju, ali on daje sve od sebe da nam ga na neki način približi. Počinje kao tipičan “hustler”, prolazi kroz shizofrenu fazu i dostiže pokajanje i katarzu na granici, a možda i preko granice patetike. Renner ima lakši posao kao Emil, jer je njegov lik jednoznačan i napisan do kraja, čovek od mnogo snova i sa dobrim namerama, čija je realizacija upitna zbog objektivnih mana i poroka. Ali ovo je ipak film Marion Cotillard koja uspeva da izazove empatiju, ali ne patetiku i koja je prava otmena princeza silom prilika u blatu. Njeni akcenti u glumi i govoru su savršeni, gluma na poljskom na granici neverovatne, njena lepota i tuga u savršenom skladu.

Iako nije savršen film, The Immigrant je jedan od antologijskih filmova o imigraciji i imigrantima vođenim pričom o američkom snu. Ako ste obratili pažnju na naslove na koje sam se pozivao, videćete da su u tim filmovima glavni likovi muškarci. Mogu dodati još dva naslova, jedan je Far and Away (Ron Howard, 1992), melodramu širokog zamaha gde je u centru jedan irski par (tada mladenci Tom Cruise i Nicole Kidman) i Heaven's Gate, haotični ep koji je potopio Novi Hollywood i koji nije film o imigraciji, ali je o teškom položaju imigranata jednom kada prođu nedaće New Yorka i valjda stignu na slobodu u široke ravnice, brda i planine. U Far and Away muškarac ipak podnosi veći deo tereta, dok je žena pasivna, a u Heaven's Gate imigranti su bezlični i utopljeni u masu, pa funkcionišu kao kolektivni lik. The Immigrant je prvi film o imigraciji koji prati jednu samu ženu koja mora da se nosi sa izneverenim nadama i svim silnim nedaćama.

I zbog toga je u najmanju ruku specifičan film kojem treba posvetiti pažnju. The Immigrant je priča koju su možda mnoge bake ispričale na samrti i koja je sa ovim filmom dobila obradu koja uglavnom podseća na stari roman, a malo i na operu. Caruso peva na Ellis Islandu, a mađioničar poručuje da je američki san na dohvat ruke i da se ne smemo prestati nadati. Ono što The Immigrant postavlja kao pitanje je: nije li taj san od početka sasvim truo, jer prosta statistika kapitalizma govori da na jednog uspešnog dođe barem 10 limitirano uspešnih i neuspešnih. U pitanju je fikcija pa ne možemo znati u koju grupu od tih je pristala Ewa.

Jeune & jolie / Young & Beautiful

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

scenario i režija: François Ozon

uloge: Marine Vacth, Geraldine Pailhas, Frederic Pierrot, Fantin Ravat, Johan Leysen, Charlotte Rampling, Lucas Prisor

Jeune & jolie je jedan jako eluzivan film. Kada pomislite da ga potpuno pratite i razumete, film će vam pobeći i krenuti drugim tokom, poput nekakve optičke varke. Na površini i u najgrubljim crtama podseća na Bunuelov klasik Belle de la jour (1967), pomešan sa Ozonovom poznatom fascinacijom emotivnim rollercoasterima kroz koje prolaze tinejdžeri. A ceo film maestralno na svojim savršeno isklesanim leđima nosi Marine Vacth, poznatija kao manekenka nego kao glumica u ulozi kakvu većina mladih i talentovanih glumica može samo da sanja.

Film prati junakinju Isabelle (Vacth) kroz četiri godišnja doba, od leta kada je napunila 17 godina i to proslavila gubljenjem nevinosti sa simpatičnim turistom surferskog tipa Felixom (Prisor), do sledećeg proleća u godini koja je svakako za nju najformativnija od svih formativnih godina. Forma od četiri odeljena segmenta, od kojih se svaki završava sa po jednom šansonom bi u nekom drugom filmu bila rigidna i sputavajuća, ali ovde deluje neverovatno nenametljivo.

Kao i ceo film, i junakinja je eluzivna, mi je upoznajemo kroz njene akcije i ne baš najveštije manipulacije i saznajemo osnovne podatke od kojih nije moguće stvoriti detaljnu sliku. Ona dolazi iz stabilnog i toplog okruženja, bliska je sa mlađim bratom Victorom (Ravat), ne nedostaje joj podrška od majke (Pailhas), čak joj ni očuh (Pierrot) nije kreten ili hladni skot. Pa ipak, jednom kada izgubi nevinost, Isabelle se odaje čarima prostitucije. Kao i većina današnje omladine, snalazi se sa tehnologijom, pomoću smartphona i laptopa održava stranicu za oglase lične prirode, dogovara susrete sa starijom gospodom po hotelskim sobama i naplaćuje 300 €, ni manje ni više. Kasnije će reći da je to lakše, jer se tako postave bazična pravila, a lova kao lova joj ne treba, njeni su imućni, tako da Isabelle svoju zaradu opušteno šteka ispod čarapa u ormaru.

Susreti sa gospodom su različiti, neki prijatni, neki baš i ne, a Ozon, majstor napetosti u najbanalnijim situacijama, nas ne štedi. Očekujemo preokret, otrežnjenje, prosvetljenje, ali ga ne dobijamo, bar ne u obliku klišea. Neće biti ekstremno nasilnih klijenata, nijedan neće biti kućni prijatelj, roditelji je neće otkriti, neće imati susrete sa makroima i reketašima. Na svoj životni stil će se navlačiti sve više i više, dok njeni vršnjaci i kolege recituju Rimbaudovu pesmu o lakoći i neodgovornosti mladosti, ona će dogovarati sastanak sa omiljenim klijentom, pristojnim i uglađenim starijim gospodinom Georgesom (Leysen).

 

I upravo će tu njen dotadašnji život biti prekinut, jer će Georges doživeti za Francuza idealnu smrt: u krevetu, nagutan viagre i uzjahan od strane mlade, lepe i diskretne prostitutke. Iako je smrt čista kao suza, policija će naći tragove kurvarluka i upozoriti Isabelle i njene roditelje u kolikoj je opasnosti ona bila. Vrhunac zimskog otrežnjenja će biti dijalozi sa psihoterapeutom i rasprave u kući. Majka zna da nije bila nikakav primer za ugled i zbog toga će biti frustrirana, pitajući se gde je pogrešila u odgoju. Očuh će biti opušteniji, ali jednako izgubljen, dok će brat pokušavati da shvati šta ga čeka na sestrinom primeru. Ono što svi propuštaju je prosta činjenica da je zov telesnog prosto prejak da bi ga suzbile (malo)građanske norme. Kapitalisti i marketing-gurui su to odavno shvatili, pa seks prodaju i pomoću njega reklamiraju sve i svašta, više nije naročito neobično seksualno se istraživati, i to ne mora da znači da je neko negde pogrešio, naprotiv. Pa ipak ta ista buržoazija, neretko veoma liberalnih pogleda na svet, neće imati ništa protiv dok se nečije dete seksualno istražuje, sve dok to nije njihovo dete.

Poslednja četvrtina prati Isabelle na kraju sledeće, socijalno prihvatljive faze, one koja dolazi posle divljeg eksperimenta i otrežnjenja. Ipak, ko jednom proba da pomeri norme, teško će se u njih vratiti. U tu svrhu nekoliko poslednjih scena sa Charlotte Rampling su ključne, a Isabellino putovanje nije završeno i zaključeno. Ovo je film o seksu, ne školska lekcija.

 

Zapravo, priča o dosadi, potrebi i konačnom padu mlade (ili kakve god) prostitutke nije ništa novo. Ako gledamo samo ono što se događa na ekranu, Jeune & jolie će nam zaličiti na malo bolje snimljenu verziju Slovenke (2010), sa eksplicitnijim scenama, zavodljivijom i fascinantnijom glavnom junakinjom koja je i nije zamena za “izgubljenu generaciju”. Slovenka će ostati na teritoriji socijale i pogrešnih pre svega finansijskih odluka i u krivca nedvosmisleno upire prstom. Jeune & jolie je mnogo kompleksnija priča od toga, sa savršenim scenariom koji nudi nekoliko ključeva i “hintova” koji su možda slučajnost, a možda i ne. Uvek prigodno odsustvo biološkog oca, majčin upitni moral, očuhovo benevolentno nasedanje na flert, brat koji tek otkriva seksualnost, ali pre svega svojevrsni zov primalnog i divljeg su ono što boji Isabellin život.

U svom prethodnom, veoma različitom, ali jednako dobrom filmu Dans la maison, Ozon se bavio fascinacijom i potrebom za fiksom na jedan određeni način, okolišajući i pakujući nekoliko nivoa drame “iz predgrađa” u atmosferu hitchcockovske misterije. U Jeune & jolie opet zaviruje u buržoaske domove, ali na jedan direktniji, telesniji i iskreniji način, slikajući misterije dokonog uma. Sjajno napisan, sa prelepom fotografijom koja naglašava senzualnost glavne glumice, sa perfektnim castingom i glumom, oštar koliko treba, ali nikada osuđujući, Jeune & jolie je dragulj moderne kinematografije.

Call Girl

2012.

režija: Mikael Marcieman

scenario: Marietta von Hausswolff von Baumgarten

uloge: Sofia Karemyr, Simon J. Berger, Josefin Asplund, Pernilla August

Da počnemo sa činjenicama: sredinom 70-ih u Švedskoj je buknula afera oko nepriličnih odnosa poslovnog i političkog vrha sa sirotim mladim prostitutkama. Imajući u vidu osetljiv politički trenutak (izbori odmah iza ugla), kao i pomalo specifičnu političku poziciju tadašnje Švedske (nominalna neutralnost, tržišna privreda, ali socijalna država, aktivna uloga u svetskoj politici), afera je brzo zataškana, “madam” je osuđena na relativno blagu kaznu, istraga nikad nije dala rezultate kada su u pitanju korisnici usluga mladih dama. Delovalo je kao da će se kola slomiti makar na ministru pravde, ako ne i na premijeru.

Tadašnji premijer je bio Olof Palme, kasnije ubijen u još uvek nerazjašnjenom atentatu, poznat po svojoj borbi za jednakost među polovima, vernosti idejama socijalne države i solidarnog društva, kao i po svojoj skromnosti, jer je na posao išao javnim prevozom, pojavljivao se na javnim mestima bez pratnje.Da sumiramo, Palme je bio heroj levičarskog sveta i skoro pa svetac za svoje sunarodnike. Ali, ako je verovati filmu Call Girl, imao je sklonosti ka nelegalno mladim prostitutkama, ili barem štitio svoje ministre i službenike. To je, naravno, diglo nešto prašine u Švedskoj, ali to je valjda i uloga filma koji se predstavlja kao politički triler.

Iako su imena promenjena, događaji u filmu odgovaraju događajima iz 70-ih. Protagonistkinja priče je Iris (Karemyr), četrnaestogodišnja devojka koja ima običaj da beži od kuće. Nakon jedne takve bežanije, majka je ostavlja u domu, nadajući se da će država obaviti njen posao u vaspitavanju. Iris ne može da ostane na zatvorenom, iako je taj partikularni dom relativno ugodno mesto sa dobrim odnosima između pitomaca i zaposlenih, pa zato svako veče beži u grad. A kada joj se pridruži Sonja (Asplund), stara prijateljica, njih dve će ići iz provoda u provod. Jednom će ih taj provod dovesti do gospodina koji voli da mlade devojke plešu gole do pojasa u njegovoj blizini i za to je spreman platiti solidnu lovu. Jednom prilikom u njegovom stanu će se pojaviti Dagmar, zvana Mama (August), organizatorka veoma široke sheme amaterske prostitucije sa mladim devojkama, relativno pristojnim očajnicama koje su zapale u nevolje, kao i damama u godinama. Ipak svaka roba nađe svog kupca.

Irisin “pad” se odvija po već viđenom scenariju: prvo joj Mama daje za nju neverovatne količine novca za nešto tako blesavo kao što je skidanje odeće i seks, pa joj daje iluziju života na visokoj nozi, sa sve šampanjcem i ostrigama, da bi joj na kraju najbolja motivacija bile droga i pretnje. Iris se preračunala kada je mislila da ona drži svoju situaciju pod kontrolom.

Uporedo sa tom dramskom pričom, imamo i priču o policajcu Johnu (Berger) koji sam protiv svih pokušava da prodre do krajnjih granica afere, po svaku cenu. A cena može biti visoka, jer na nju utiču službenici vlade, ali ni najmanje bezopasna služba državne bezbednosti. John će uglavnom raditi sam, marljivo skupljati dokaze i prkositi naredbama sa vrha, pa će na kraju optužnica biti podignuta, madam uhapšena i suđenje pokrenuto. Rezultate znamo, nikom ništa.

U domenu priče, znači, Call Girl ne donosi ništa novo, red drame o odrastanju u nestandardnim uslovima, red krimi trilera o prostituciji, red proceduralnog i red procesnog trilera. Srećom pa su glumci bili raspoloženi. Sofia Karemyr kao Iris dočarava ono što se očekuje o tinejdžerske prostitutke: nemiran duh i prkosan stav, ali ipak zadržava mrvicu nevinosti i dečije naivnosti. Njena “partnerka” je slična, samo i nižem ključu i manje sklona ekscesima. Simon J. Berger kao John je tipičan policajac koji postaje opsednut slučajem, temeljan i uporan do samog kraja. Ipak Pernilla August svima krade šou. Njen portret stare, organizovane madam je na granici genijalnog, a Dagmar je jedan od uverljivijih i strašnijih filmskih monstruma u poslednje vreme.

Call Girl ima još jedan redak kvalitet, a to je da maloletničku prostituciju tretira na dostojanstven način, koliko je to moguće. Nema izmamljivanja jeftinih emocija i eksploatacije. To ne znači da nema golotinje ili čak natruha erotike, ali ti momenti su tu jer su apsolutno neophodni. Dodajmo tome detaljan prikaz epohe i pažnju posvećenu detaljima: enterijeru, tehnici, odeći i frizurama. Call Girl je studiozan film, ali bi utisak bio bolji kada bi se malo smanjilo sa upotrebom muzike, koje jednostavno ima previše i često na neukusnim mestima, bez obzira na to što je u pitanju dobra muzika na tragu Pink Floyda.

Centralni problem su ipak likovi. Osim Dagmar, nijedan drugi lik u filmu nam nije bliži ili makar poznatiji nego na samom početku. Promene njihovih ličnosti su očekivane i odgovarajuće za žanr, ali imajmo u vidu da je ovo film po istinitom događaju, sa živim ljudima. Za svojih 140 minuta trajanja nam klinički precizno i dokumentarno prikazuje jednu aferu koja je značajna za relativno usku publiku. Nešto širu u Švedskoj, ali to nije dovoljno za film sa internacionalnom distribucijom. Takođe, zahteva nekakvo predznanje i široj publici će jednostavno biti dosadan. To se moglo izbeći na nekoliko načina, od kojih je najbolji taj da gledaoci budu emotivno involvirani u priču. Ipak za debitantsko ostvarenje televizijskog reditelj Marciemana, Call Girl može dobiti prolaznu ocenu. Koga zanima tamna strana švedske socijaldemokratije, neka čita i gleda Millenium trilogiju. Ovaj film je na sličnom tragu, ali samo površno i u prošlost kada je dekadencija i započela.

Disconnect

godina: 2012.

scenario: Andrew Stern

režija: Henry Alex Rubin

uloge: Jason Bateman, Hope Davis, Jonah Bobo, Frank Grillo, Michael Nyqvist, Alexander Skarsgard, Paula Patton, Andrea Risborough, Max Thieriot, Colin Ford

Postoji jedan lagano stereotipni, propovednički momenat pred kraj filma, gde se montira dramatična muzika i tri odvojene scene nasilja, što se dalja nastavlja u neku vrstu katarze. Ok, to smo viđali u većini hyperlink filmova, od Magnolije nadalje, ali to ne smanjuje uverljivost filma Disconnect. U pitanju je jedan od najuverljivijih, najaktuelnijih i najpronicljivijih filmova u poslednje vreme. Sjajno je napisan, režiran i odigran, likovi su višedimenzionalni, životni i uverljivi. Stalo nam je do njih, pratimo ih, razumemo njihovu patnju i ekstremne mere koje potežu u krizi. Učinite uslugu sebi i pogledajte film.

Imamo tri priče. Cindy (Patton) i Derek (Skarsgard) su naizgled savršen američki par, ali ispod površine se skrivaju problemi. Nedavno su izgubili sina, Cindy pati na ekstrovertan način, a Derek nije u stanju da komunicira s njom. Zato se Cindy uključuje u online grupe za pomoć i posebno komunicira sa udovcem koji joj se predstavlja kao Ben. Derek stvari rešava na manje konstruktivan način – internet kockanjem. Jednog dana shvate da su ostali bez sveg novca koje su imali na računu, da je izvučena druga hipoteka na njihovu kuću i da su, po svemu sudeći, žrtve krađe identiteta na internetu.

Druga priča prati lokalnu novinarku Ninu (Risborough) i njenu potragu za pričom o online prostituciji i pornografiji u koju su uključeni nestali tinejdžeri. Nina započinje online komunikaciju sa jednim od njih, Kylom (Thieriot), u nadi da će ga otvoriti, izvući od njega priču o metodama funkcionisanja online pornografskih chat soba, i u krajnjoj liniji spasiti od takvog života u čeljustima eksploatatora. Problem nastaje kada priča, iako sa potpunom zaštitom izvora, postane hit prilog na CNN-u, pa se u nju uključi i FBI.

Treća priča prati dva pajsera, Jasona (Ford) i Frya, koji uživaju u praktičnim šalama. Njihova najnovija žrtva je Ben (Bobo), školski alternativac i samotnjak, kome podvale lažni facebook profil cure koja navodno gaji interes za njega. Nakon javnog sramoćenja, Ben pokuša samoubistvo i završi u komi, a njegov otac, korporativni rob Rich (Bateman), pokušava da istraži slučaj do konca. Njemu ne pomaže to što je Jasonov otac bivši policajac i sadašnji privatni detektiv za kompjuterski kriminal (Grillo)...

Priče su blago povezane kroz dva lika. Rich je advokat Ninine TV stanice, Mike je detektiv koji istražuje prevaru čije su žrtve bili Derek i Cindy. Imajte u vidu da se celokupna radnja praktično događa na internetu, likovi komuniciraju preko laptopa, i-Pada, smartphona i sličnih zezalica, stariji koriste manje ili više standardni jezik, mlađi sve više internet žargon, a pravopis im je užasan. Oni se preko interneta svađaju, zaljubljuju, otkrivaju tajne, koriste jedni druge i čine krivična dela mnogo pre nego što se sa ljudima iza nadimaka ikada vide, na staromodni način, licem u lice.

Uostalom, koliko nas je naselo na „trolla“ na internetu, na fikcionu osobu koja samo traži pažnju/reakciju? Koliko nas poznaje nekoga koga su „navozali“, bilo iz razloga blesave šale, bilo za lovu? Jedan sportista je pred svim svetskim medijima održavao vezu sa devojkom koju nikad nije ni video, čak je i ožalio njenu smrt od raka, a kada se okrilo da je devojka potpuno izmišljena je izbio skandal solidnih razmera. To likove ovog filma čini životnim, a dramatiku manje neverovatnom. Ispada da smo mi, ljudi današnjice, tehnički obrazovani od detinjstva ili mladosti, naviknuti na „gadgete“ i druga pomagala, koji polako zaboravljamo analogne veštine, poput čitanja mape ili gledanja na analogni sat, što se tiče pomenute tehnike jako naivni i povodljivi. Na internetu nismo sigurni, neko prati svaki naš klik, svaku pretragu, svaki „like“neko veštiji od nas prati. Poznato je da na web-igricama, pirateriji i pornografiji može svašta da se pokupi, a opasnost tu ne prestaje. Opet, da li smo toliko ovisni od komfora stalne komunikacije, ma kako nemušta i svedena postajala?

Autorski dvojac je pokrenuo neka ozbiljna pitanja. Scenario je inteligentan, intrigantan i vešto napisan od strane malo poznatog Andrew Sterna. Režija je sjajna, vidljiva, sa gomilom inovativnih i pravih rešenja. Čujemo kucanje po tastaturi, vidimo tekst na ekranu, filmski snimak se meša sa amaterskim snimcima sa kamera i telefona. Osećamo internet kao neimenovani, sveprisutni entitet u filmu. Poruka je prenesena na najbolji mogući način. To nije ni čudno za reditelja Henrija Alexa Rubina, veštog dokumentaristu sa jednom nominacijom za Oscara (film Murderball o paraolimpijskom ragbi timu) iza sebe. Ono što obično ne ide u paketu sa dokumentaristima (iz očitih razloga) je rad sa glumcima. Ovde su glumci ne samo uverljivi, iz njih je izvučen maksimum.

Alex Skarsgard se komotno snalazi u ulozi naizgled hladnog ratnog veterana, koji ima PTSP i kome nedostaje adrenalina. Paula Patton nosi tugu očajne majke koja je izgubila sina i radost do ponovo probuđene komunikacije sa mužem. Jason Bateman izlazi iz okvira komedija i limunada u kojima obično igra. Grillo je odličan kao detektiv kome je više stalo do slučaja nego do sina. Colin Ford i Jonah Bobo su možda otkriće za buduće filmove, možda potrošna hollywoodska roba, ali svakako su sjajni kao klinci. Dinamiku između starije Andree Risborough i mladog Maxa Thieriota je uživanje gledati, njen šarm „stare koke“ i njegovo šepurenje mladog pauna, koji skriva potpuno normalnu nesigurnost od koje pate mladi momci.

Priče su možda predvidljive i očekivane, ali su ispričane na očaravajući način i nose emotivni naboj. Dok pratite Disconnect, potpuno ste predani filmu, toliko da ne mislite ni na šta drugo, a ostaje jako dugo u glavi. Veoma poučan i aktuelan film, otporan na starenje. Obavezna literatura, ako je moguće odmah.