2013.
scenario
i režija: Sebastien Pilote
uloge:
Gabriel Arcand, Gilles Renaud, Lucie Laurier, Sophie Desmarais,
Johanne-Marie Tremblay, Dominique Leduc
Kruži
priča da je hollywoodski studijski sistem razvio takvu selekciju da
studiji zapošljavaju tipove koji vrše prvi krug selekcije ideja i
scenarija za dalje filmove na osnovu jedne jedine, proširene ili
jednostavne složene rečenice. To im je zanimanje, da pročitaju tu
jednu rečenicu, pa onda jedne predloge bacaju na gomilu za smeće, a
druge šalju dalje na doradu, da bi neko sledeći sličnu procenu
doneo na osnovu pasusa, pa strane teksta, pa sinopsisa. Za
pretpostaviti je da onda postoje majstori – profesionalci koji su u
stanju da filmsku priču svedu na jednu razumljivu rečenicu. Načelno
se mogu složiti da je prednost nekog filma ili projekta ako se taj
može opisati jednom rečenicom, ali šta ćemo sa filmovima koji se
mogu opisati samo tako, gde nema potrebe za daljom razradom i daljim
objašnjenjem. Le demantelement je takav film. Njegova
rečenica glasi: Deda prodaje farmu. I to je to. Dva sata filma u
jednoj rečenici.
Naravno,
ovo izgleda malo karikaturalno i sprdački s moje strane, i naravno
da tu ima i drugih elemenata, posebno nekoliko važnih i pametnih
ideja, ali moj utisak je da sam gledao demonstraciju kako se prodaje
farma u realnom vremenu. I da sam se smorio kao zmaj. Iako je ideja
možda dobra i važna, pravolinijski tretman likova i priče, nikakva
razrada ideja i odsustvo bilo kakve dinamike od ovog filma čini
iznimno neprijatno iskustvo.
Naš
junak je Gaby (Arcand), stariji gospodin koji živi sam na udaljenoj
farmi ovaca. Njegova farma je najlepša u kraju. On je vredan i sve
stoički podnosti. Povremeno ga odilaze susedi i prijatelji, njegov
veseli računovođa (Renaud) je čak i najbliži s njim, a i jedan
seoski momčić dolazi povremeno da mu pomaže sa dnevnim poslovima.
Gaby je razveden, ima tome nešto vremena, žena ga je napustila i
prešla u varoš. Otišle su i njegove kćeri, obe u Montreal, nekih
6 sati vožnje daleko, jedna se dobro udala, druga se bavi glumom. U
suštini, ta farma nikog zapravo ne zanima.
Priča
počinje kada starija kćerka Marie (Laurier) dođe u posetu i
obznani da se razvodi, ali da su i ona i budući bivši muž u
dugovima, pa joj hitno treba novac kako bi otkupila kuću u kojoj
živi. Njena ideja je da Gaby digne kredit, pa će ga ona polako
otplaćivati, a da farmu da pod hipoteku. Gaby zna da je to nemoguća
misija, da i on ima svoje kredite za farmu i da je jedini izlaz da
proda sve, i farmu i kuću i ovce i mašine, da zatvori svoje
kredite, a da od ostatka novca pomogne Marie. To bi, naravno, zančilo
da će on pod stare dane otići u garsonjeru i da će morati da nađe
posao da radi za nekoga, iako je navikao da radi za sebe.
Dve
su značajne ideje tu natuknute, ali nisu ni izbliza razrađene i
realizovanje. Nije da se ne daju iščitati i da je to neki naročiti
napor, ali svejedno je iritantna ne samo nonšalantnost nego i
nedostatak dubine i utisak da autora to nimalo ne zanima. Prva ideja
je već poznata teza o surovosti globalnog kapitalizma (oličenog, je
li, u bankama) prema običnom, malom farmeru (iako Gaby nije ni mali
ni neusmeren farmer) i ona se ogleda u činjenici da njegov
celoživotni rad, jednom kad zatvori sve kredite, ne vredi pišljiva
boba. Druga ideja je već manje rabljena, a to je tema pogrešnog,
čak patološkog shvatanja roditeljstva kao dužnosti u kojoj
roditelj nema prava da kaže “Ne!” čak ni na hirove svoje dece,
niti da postavi svoje uslove. U suprotnom, Gaby ne bi morao u
depresivnu garsonjeru i u potragu za poslom, nego bi, ako već sve
svoje daje, tražio doživotno izdržavanje od svoje rasipne, bahate
i “posh” kćeri, sobu u kući koju je on platio svojim novcem,
hranu, pivo, kablovsku televiziju. Spoj te dve ideje se može
tumačiti kao moderna inkarnacija Balzaca i njegovog romana Le
pere Goriot.
Gabriel
Arcane je apsolutno sjajan u svojoj “low-key” ulozi, demonstrira
stoicizam u situaciji koja ga je snašla, prostodušnost,
jednostavnost i dobru volju da pomogne kćerima, ali i odlučnost da
ne dozvoli nikom da mu soli pamet ili da se grebe. Rešen je da farmu
proda i to objašnjava ličnim razlozima koliko i potrebom da pomogne
Marie. U jednom možda iskrenom monologu kaže da je celog sebe
uložio u tu farmu i da je ona jedini činilac njegovog identiteta,
što on nikako ne želi. Sad, ostaje nejasno da li je to samo njegova
racionalizacija situacije ili on to stvarno oseća kao identitetski
problem.
Na
tom, kao i na svakom drugom planu, autor Sebastien Pilote ne čini
dovoljno da nas uključi, emocionalno ili racionalno, čak ni na
nivou elementarnog prolaznog razgovora, kao da ga nije briga. Jedini
emotivni trenutak koji sam doživeo je njegov odnos sa psom, ali
svestan sam toga da je i to jedan veliki i potrošeni kliše koji me
je pogodio isključivo zbog analogije sa mojim psom. I pored toga, Le
demantelement je pokupio uglavnom dobre kritike. Možda je razlog
za to Piloteov prvenac, nešto urbanija socijalna priča Le
vendeur koja se isto bavi starenjem i propadanjem biznisa. Ali
meni je Le demantelement i dalje slab film.