28.2.15

The Auction / Le demantelement


2013.
scenario i režija: Sebastien Pilote
uloge: Gabriel Arcand, Gilles Renaud, Lucie Laurier, Sophie Desmarais, Johanne-Marie Tremblay, Dominique Leduc

Kruži priča da je hollywoodski studijski sistem razvio takvu selekciju da studiji zapošljavaju tipove koji vrše prvi krug selekcije ideja i scenarija za dalje filmove na osnovu jedne jedine, proširene ili jednostavne složene rečenice. To im je zanimanje, da pročitaju tu jednu rečenicu, pa onda jedne predloge bacaju na gomilu za smeće, a druge šalju dalje na doradu, da bi neko sledeći sličnu procenu doneo na osnovu pasusa, pa strane teksta, pa sinopsisa. Za pretpostaviti je da onda postoje majstori – profesionalci koji su u stanju da filmsku priču svedu na jednu razumljivu rečenicu. Načelno se mogu složiti da je prednost nekog filma ili projekta ako se taj može opisati jednom rečenicom, ali šta ćemo sa filmovima koji se mogu opisati samo tako, gde nema potrebe za daljom razradom i daljim objašnjenjem. Le demantelement je takav film. Njegova rečenica glasi: Deda prodaje farmu. I to je to. Dva sata filma u jednoj rečenici.
Naravno, ovo izgleda malo karikaturalno i sprdački s moje strane, i naravno da tu ima i drugih elemenata, posebno nekoliko važnih i pametnih ideja, ali moj utisak je da sam gledao demonstraciju kako se prodaje farma u realnom vremenu. I da sam se smorio kao zmaj. Iako je ideja možda dobra i važna, pravolinijski tretman likova i priče, nikakva razrada ideja i odsustvo bilo kakve dinamike od ovog filma čini iznimno neprijatno iskustvo.
Naš junak je Gaby (Arcand), stariji gospodin koji živi sam na udaljenoj farmi ovaca. Njegova farma je najlepša u kraju. On je vredan i sve stoički podnosti. Povremeno ga odilaze susedi i prijatelji, njegov veseli računovođa (Renaud) je čak i najbliži s njim, a i jedan seoski momčić dolazi povremeno da mu pomaže sa dnevnim poslovima. Gaby je razveden, ima tome nešto vremena, žena ga je napustila i prešla u varoš. Otišle su i njegove kćeri, obe u Montreal, nekih 6 sati vožnje daleko, jedna se dobro udala, druga se bavi glumom. U suštini, ta farma nikog zapravo ne zanima.
Priča počinje kada starija kćerka Marie (Laurier) dođe u posetu i obznani da se razvodi, ali da su i ona i budući bivši muž u dugovima, pa joj hitno treba novac kako bi otkupila kuću u kojoj živi. Njena ideja je da Gaby digne kredit, pa će ga ona polako otplaćivati, a da farmu da pod hipoteku. Gaby zna da je to nemoguća misija, da i on ima svoje kredite za farmu i da je jedini izlaz da proda sve, i farmu i kuću i ovce i mašine, da zatvori svoje kredite, a da od ostatka novca pomogne Marie. To bi, naravno, zančilo da će on pod stare dane otići u garsonjeru i da će morati da nađe posao da radi za nekoga, iako je navikao da radi za sebe.
Dve su značajne ideje tu natuknute, ali nisu ni izbliza razrađene i realizovanje. Nije da se ne daju iščitati i da je to neki naročiti napor, ali svejedno je iritantna ne samo nonšalantnost nego i nedostatak dubine i utisak da autora to nimalo ne zanima. Prva ideja je već poznata teza o surovosti globalnog kapitalizma (oličenog, je li, u bankama) prema običnom, malom farmeru (iako Gaby nije ni mali ni neusmeren farmer) i ona se ogleda u činjenici da njegov celoživotni rad, jednom kad zatvori sve kredite, ne vredi pišljiva boba. Druga ideja je već manje rabljena, a to je tema pogrešnog, čak patološkog shvatanja roditeljstva kao dužnosti u kojoj roditelj nema prava da kaže “Ne!” čak ni na hirove svoje dece, niti da postavi svoje uslove. U suprotnom, Gaby ne bi morao u depresivnu garsonjeru i u potragu za poslom, nego bi, ako već sve svoje daje, tražio doživotno izdržavanje od svoje rasipne, bahate i “posh” kćeri, sobu u kući koju je on platio svojim novcem, hranu, pivo, kablovsku televiziju. Spoj te dve ideje se može tumačiti kao moderna inkarnacija Balzaca i njegovog romana Le pere Goriot.
Gabriel Arcane je apsolutno sjajan u svojoj “low-key” ulozi, demonstrira stoicizam u situaciji koja ga je snašla, prostodušnost, jednostavnost i dobru volju da pomogne kćerima, ali i odlučnost da ne dozvoli nikom da mu soli pamet ili da se grebe. Rešen je da farmu proda i to objašnjava ličnim razlozima koliko i potrebom da pomogne Marie. U jednom možda iskrenom monologu kaže da je celog sebe uložio u tu farmu i da je ona jedini činilac njegovog identiteta, što on nikako ne želi. Sad, ostaje nejasno da li je to samo njegova racionalizacija situacije ili on to stvarno oseća kao identitetski problem.
Na tom, kao i na svakom drugom planu, autor Sebastien Pilote ne čini dovoljno da nas uključi, emocionalno ili racionalno, čak ni na nivou elementarnog prolaznog razgovora, kao da ga nije briga. Jedini emotivni trenutak koji sam doživeo je njegov odnos sa psom, ali svestan sam toga da je i to jedan veliki i potrošeni kliše koji me je pogodio isključivo zbog analogije sa mojim psom. I pored toga, Le demantelement je pokupio uglavnom dobre kritike. Možda je razlog za to Piloteov prvenac, nešto urbanija socijalna priča Le vendeur koja se isto bavi starenjem i propadanjem biznisa. Ali meni je Le demantelement i dalje slab film.

27.2.15

Into the Woods


2014.
režija: Rob Marshall
scenario: James Lapine (prema mjuziklu Stephena Sondheima)
uloge: Anna Kendrick, Daniel Huttlestone, James Corden, Emily Blunt, Lilla Crawford, Meryl Streep, Johnny Depp, Chris Pine, Billy Magnussen, Mackenzie Mauzy, Tracey Ullman, Lucy Punch, Tammy Blanchard, Christine Baranski

Odmah da kažem, nisam neki fan mjuzikala na filmu. U teatru još i nekako, sve ide uživo (barem oko glume i plesa, a često i pevanje i orkestar) i taj stepen sinhronizacije i izvežbanosti u najmanju ruku zahteva određenu dozu poštovanja. Dodajmo na to da često mjuzikli nisu baš onako bedasti i blesavi kao što se to nama čini, nego da se povremeno kroz svu tu farsu provlači i prilično ozbiljna subverzija.
E, sad, Into the Woods je mjuzikl, i to od one sprdačke i subverzivne vrste koji na piku ima klasične bajke koje spaja zajedno u jednu “hyperlink” priču, preispituje ih i izvrće. Je li Pepeljuga originalna odbegla nevesta? Je li Jack Ubica Džinova dobar ili loš momak pošto je on upao u džinov svet i ukrao mu zlatno jaje, a ne džin u njegov? Šta ako je Crvenkapa tražila nevolju svojom pohlepom i lakomislenošću? Međutim, sa druge strane, ovo je Disneyeva adaptacija uz obavezni PG rejting, znači zabava za celu porodicu, tako da tu ne može biti ništa od eksplicitnosti, britke farse i subverzije. Pa dobro, skoro ništa. Još ako se uzme u obzir da je za režiju angažiran zanatski potkovan, ali ni u kom slučaju hrabar autor koji pomera granice, Rob Marshall (Chicago), već u startu slutim tlaku i buduću nepovoljnu kritiku.
 
No, prevario sam se. Into the Woods je zabavan i ne samo zabavan komadić hollywoodske konfekcije. Izabrana je kompetentna glumačka postava sačinjena od velikih imena i mladih talenata. “Mash-up” bajki i njihovih motiva u mitskoj šumi koja povezuje svetove je izveden znalački. Čak ni izvedba nije takva da se radi na pacifikaciji, pojednostavljivanju i zaglupljivanju inače intrigantnih i provokativnih tema.
Prolog nas upoznaje sa željama naših junaka. Pepeljuga (Kendrick) po svaku cenu želi na trodnevni (jer “tronoćni” zvuči izuzetno glupo) bal kod princa, ali joj maćeha i njene dve kćeri mrse konce. Jack (Huttlestone) je priglupi klinac koji samo želi da provodi vreme sa svojom jedinom prijateljicom, belom kravom, dok se njegova majka (Ullman) bori za preživljavanje. Crvenkapa (Crawford) je siromašna devojčica koja mora da ide kod bake u šumu, a hobi joj je “shoplifting” u lokalnoj pekari. A pekar (Corden) i njegova žena (Blunt) nikako ne mogu dobiti dete, što je, ispostaviće se, posledica kletve koju je veštica (Streep) bacila na pekarovu familiju zbog nedela njegovog oca.
Dobra vest je da se kletva može poništiti. Ako veštica ponovo postane mlada, pekar će postati otac. Za ritual su potrebne sledeće stvari: krava bela kao mleko, ogrtač crven kao krv, kosa žuta poput kukuruza i cipelica od čistog zlata. Pekar i žena imaju tri dana i tri noći da pribave predmete i neka im je sa srećom. Možemo pretpostaviti kuda to dalje ide i šta će se izdešavati od “once upon a time” do “happilly ever after”. S tim da je poslednja stavka ovde pod lupom i pod upitnikom, jer život nosi srećne i nesrećne trenutke, izazove i iskušenja.
S tim u vezi značajne su dve blatantne istine pred kraj filma. Prvu kaže Pepeljugin princ (Pine), inače serijski zavodnik, da je on odgajan da bude šarmantan, odnosno očaravajući, a ne iskren, što je primenjivo ne samo na okrunjene glave, pa ni političare i biznis-lidere, nego je šarm kvalitet koji je presudan za razne životne situacije. Drugu bolnu istinu će nam saopštiti veštica u svom poslednjem songu, objašnjavajući protagonistima da “nisu ni dobri, ni loši, nego fini, a ona nije ni dobra, ni fina, nego u pravu”, tako temeljno razarajući bajkovite arhetipe kojima nas kljukaju od najranijeg detinjstva.
 
Kad smo već kod “highlighta” filma, izdvojio bih još dva. Prvi je Johnny Depp u ulozi vuka, obučen da izgleda kao Burtonova fantazija i njegova nimalo suptilna pedofilska pesmica koju peva Crvenkapi u šumi. Drugi je duet dvojice prinčeva, Pepeljuginog kome nevesta beži iz noći u noć i drugog (Magnussen), čija je princeza (Mauzy) zatvorena u kuli bez vrata gde se on mora pentrati uz njenu kosu. Njihov duet, poprilično radikalna stvar u mjuziklu navodno za decu, zove se Agony i svodi se na kuknjavu dva odrasla muškarca ko više pati. Zamenite njih dvojicu sa dvojicom pijanih zgubidana u kafani i eto vam životne situacije.
Svojevrsni “highlight” je i Meryl Streep. Meni je fascinantno da njoj apsolutno sve čega se dohvati ide od ruke. Do pre nekoliko godina se nije petljala u mjuzikle, kao što se nije petljala u uloge jednodimenzionalnih, ali veoma upečatljivih negativaca kao u crtanim filmovima. Ovde spaja i jedno i drugo, apsolutno je sjajna i zaslužila je nominaciju za Oscara, iako mislim da je deplasirano dodeljivati joj nominacije iz godine u godinu.
Into the Woods nije film bez mane. Prva, veoma bitna za ovakav tip filma, su efekti koji zaista nisu na vrhunskom nivou. Druga je prosta činjenica da preširoka ciljna grupa nije nikad optimalno rešenje, film ostaje prekompleksan, možda i pretraumatičan za decu, a opet nedovoljno provokativan i subverzivan za odraslu i zahtevniju publiku. Treća zamerka je stvar prirpovedačke i rediteljske tehnike i odnosi se na tempo filma, od hektike na početku do kraja koji se razvlači i nikako da dođe. Filmu zaista ne bi škodilo kada bi bio 15-ak minuta kraći. Ali, i pored toga je Into the Woods za mene pozitivno iznenađenje.

26.2.15

Wild Card


2015.
režija: Simon West
scenario: William Goldman (prema svom romanu Heat)
uloge: Jason Statham, Michael Angarano, Dominik Garcia-Lorido, Hope Davis, Milo Ventimiglia, Max Casella, Stanley Tucci, Jason Alexander, Sofia Vergara, Anne Heche


O Jasonu Stathamu sam već pisao, kao i o njegovom problematičnom pozicioniranju: on nije samo šibadžija kao Chuck Norris, Steven Seagal i ostali kraljevi video-produkcije i novog vala bugarskog akcionog filma, on je i glumac. Ali nije baš pravi, versatilni glumac sa rasponom od komedije do drame i nazad. On je akcioni glumac koji govori sa britanskim akcentom, pa automatski dobija poene za duhovitost. Uglavnom ga gledamo, tako smo bar navikli, kako mlati loše momke, sastavlja ih sa zemljom, uništava flašama i pepeljarama u maniru engleskog fudbalskog huligana. Ono što do sada filmaši nisu kod njega provalili je to da je Statham izuzetno sposoban, čak sjajan kad mu se da dijalog, a ne samo “one-lineri”. To je jedino Guy Ritchie znao, ali je tajnu čuvao za sebe, dajući Stathamu uloge duhovitih britanskih gangstera.
Po tretmanu glavnog glumca, Wild Card se ne razlikuje puno, na nama je da se prepustimo i uživamo gledajući Stathama u varijaciji na temu noir-detektiva (zapravo je neka vrsta telohranitelja) u ozbiljnim problemima koji čini usluge prijateljima za sitnu lovu, dok sanja krupnu koja će mu kupiti penziju na jahti. To, naravno, ne znači da se Statham neće tući, naprotiv, i tu će koristiti veoma priručna sredstava, od onih klasičnih za kafansku tuču do sofisticiranih, poput kuhinjskog pribora kojim će nalomiti petoricu naoružanih ili poput kreditne kartice. Ipak ćemo najviše uživati gledajući ga kako sa lakoćom rešava “small talk”, sa damom u nevolji, svojim nazovi-šefom, klincem koji mu plaća da ga nauči kako biti hrabar, mafijaškim legendama, razmetnim sinovima, vegaskom šljakerijom, krupijeima, kurvama i konobaricama. On je legenda, sa jedne strane vitez i zaštitnik slabijih (čak pomaže sredovečnom, debelom i proćelavom Maxu Caselli da smuva Sofiju Vergaru), dok je, sa druge strane, patetični patološki kockar i večiti gubitnik.
O priči neću trošiti previše reči, u pitanju je veoma standardna, rutinska varijanta koja uključuje opasne momke, gangstere, lepe žene, osvetu, akciju, snove i kockanje u Las Vegasu. Ako ništa drugo, pratljiva je, iako film ima problema sa nalaženjem pravog tempa negde na sredini. Verovatno će vam se sve u kompletu učiniti previše poznatim. Prvo, moram reći da je u pitanju remake, doduše nepotpisani, filma Heat (1986) sa Burtom Reynoldsom. Izvorni roman i scenario za oba filma je napisao isti čovek, William Goldman, dvostruki “oscarovac” (u ona srećnija vremena za Butch Cassidy and the Sundance Kid i All the President’s Men).
On je majstor i to dobro zna: od početka do kraja je dosledan “pulpu” koji je prisutan u romanu i od tog nekog arhetipskog pristupa ne odstupa. Dijalozi su rapidni, sočni, pomalo kriptični, stripovski, noirovski, da nije modernog blještavila i modernih automobila, Wild Card bi čak ličio na “period piece”, pohvalu zaboravljenom junaštvu. Pouzdani reditelj Simon West (Con Air, Lara Croft: Tomb Raider, The Expendables 2) čini sve što može da održi duh i atmosferu predloška i za to na raspolaganju ima vrlo raspoloženog Stathama, ali i čitavu plejadu kvalitetnih glumaca u epizodnim ulogama. Istina je da ovo nije film bez mane i da pati od standardnih boljki, da tempo pada u sredini pre svega zbog nesrećnog i preambicioznog žanrovskog spoja akcije, noira i egzistencijalne drame. West onda poseže za oprobanom formulom i film privodi kraju kombinacijom akcije i trilerske napetosti, što je sasvim dovoljno da sačuva dobar utisak.
Ovo je film koji ste sigurno pogledali, verovatno ne samo jednom, nego više puta pod različitim imenima. Ovo je film sa manama i ograničenjima. Ovo je film koji ćete verovatno zaboraviti sekunde kad izađete iz dvorane ili ugasite plejer. Ali Wild Card će vas barem držati zabavljene i zadovoljne u tih 90 minuta koliko traje i to će činiti svojim “pulp” šarmom. I to treba ponekad ceniti, jer ne mogu svi filmovi biti remek-dela.

25.2.15

Jesabelle


2014.
režija: Kevin Greutert
scenario: Robert Ben Garant
uloge: Sarah Snook, Mark Webber, Joelle Carter, David Andrews, Amber Stevens

Dva su razloga zašto sam se prihvatio ćoravog posla gledanja još jednog u moru horora sastavljenog isključivo od recikliranih rezervnih delova poput Jesabelle. Prvi je “southern gothic” atmosfera, okruženje Louisiane (doduše, snimano je nešto severnije i istočnije, ali svejedno je to Jug), močvare, akacije i prostrane, zapuštene, zlokobne kuće. Drugi je glumačka postava predvođena Sarom Snook (kupila me je za sva vremena ulogom u filmu Predestination) i Markom Webberom, versatilnim i pouzdanim, na momente čak i izuzetno kreativnim glumcem koji fura indie/art priču koliko i žanr. Moj njuh po tom pitanju je bio dobar, Jesabelle se dosta vozi na tu “southern gothic” atmosferu, a ni glumci nisu razočarali. Problem je drugde, ne samo u reciklaži, nego i u temeljnoj nesposobnosti autora da pogode pravi ton, čak i kada je on jedini logičan izbor.
Naslovna junakinja (Snook) odmah na početku filma ostaje bez svega što je mogla smatrati svojim životom, njen dečko gine u saobraćajnoj nesreći, ona gubi dete i ostaje vezana za invalidska kolica. Nemajući gde, vraća se u rodnu kuću na osami kod svog hladnog, ćutljivog i otuđenog oca (Andrews). Majke se ne seća, ona je umrla dok je Jesabelle bila beba, ali svejedno dobija njenu sobu u prizemlju kuće iz, je li, tehničkih razloga. Majka je navodno umrla od posledica tumora na mozgu, ali to, naravno, nije cela priča, pa će naša junakinja otkriti štek video-kaseta koje je njena majka snimala u poslednjih nekoliko meseci svog života. Isprva su one u relativno veselom i sentimentalnom tonu, kasnije skreću u mračnjaštvo objašnjivo fizičkom bolešću, da bi na koncu potpuno zabludele u misticizam, sektaštvo, voodoo i misteriju. Uporedo sa tim, Jesabelle otkriva da se u kući skrivaju dva “prisustva”, odnosno duha. I oni nisu nimalo prijateljski raspoloženi.
Scenografija i sama ta kuća su najjači aduti filma, ma koliko to bio standardni horor motiv, ovde to izgleda više nego dobro. Čak je nekako moguće progutati i sav taj VHS trip koji je prisutan još negde o japanskog Ringa, a u poslednje vreme se nemilice troši. Duhovi kao takvi nisu ništa novo, služe za “jump scare” momente koji su nekako i očekivani iz iskustva sa horor filmovima, ali su pristojni, ni manje, ni više. Problemi počinju sa popriličnim režijskim promašajem da kapitalizira na prostoj činjenici da je Jesabelle nepokretna. Film naprosto nije ni dovoljno strašan, ni dovoljno snažan da nam ukaže na njenu ranjivost i izloženost, da nas pogodi u emocije i utera nam nesvesni strah. Istini za volju, Sarah Snook je dobra, ne toliko u scenama u kojima se od nje očekuje tipična “scream queen” uloga, koliko u scenama gde ima prostora za emotivnu reakciju, kao što su to trenuci u kojima gleda majčine kasete ili kada pokušava da izgradi emocionalni odnos sa ocem čija tišina ne sluti na dobro.
Drugi problem je sa standardnom horor premisom “očekujte neočekivano”, gde to neočekivano usled iskustava očekivanja postaje ne samo očekivano koliko standardno. Gledalac sa iskustvom će sve predvideti ne na vreme, nego pre vremena, na početku filma. Portret voodoo kulture i afroameričke zajednice je toliko plitak da graniči sa rasističkim, oni su skoro bezimeni i bezizražajni, pa služe kao nekakvi bauci. Jesabellino istraživanje je takođe nešto što smo dosta puta videli i prolazi kroz svaki zamislivi suspense/horor kliše. U najnezahvalnijoj poziciji je tu Mark Webber čiji je lik, inače Jesabellin bivši dečko, samo štaka glavnoj junakinji u invalidskim kolicima. Čini se da on nema previše ličnosti, a ima previše vremena da bi se upuštao u njene misterije i istrage. Sa takvim likom čuda nisu moguća.
Zapravo, kada pogledamo autorski dvojac, znali smo da čuda nisu moguća. Robert Ben Garant je potpisao scenario za brojne komedije, od kojih se izdvajaju serijal Night at the Museum i TV serija i filmovi Reno 911. Sa hororom je imao dodirnih tačaka u horor-komediji Hell Baby (2013), ali teško da je to ozbiljna referenca. Reditelj Kevin Greutert je bivši montažer, zapažen na Saw serijalu, a poslednja dva nastavka je i režirao. Jesabelle je možda njihov limit, možda čak i ispod limita, jedan relativno gledljiv, ali dosadan hororčić koji je u svojim najboljim trenucima tek prosečan. Sarah Snook malo popravlja statistiku, ali sa ovakvim materijalom njene mogućnosti su ograničene.

24.2.15

The Boy Next Door


2015.
režija: Rob Cohen
scenario: Barbara Curry
uloge: Jennifer Lopez, Ryan Guzman, Ian Nelson, John Corbett, Kristin Chenoveth

Ako se pitate šta se dogodilo sa Jennifer Lopez, reći ću vam jednostavno: godine. Njen “jack of all arts, master of none” pristup je prolazio sasvim solidno nešto vremena, ali kako kaže američka poslovica: ne možeš varati sve ljude sve vreme. Ova glumica-pevačica je snimala konvencionalne, komercijalne i konfekcijske albume i igrala u istim takvim filmovima. To je očito bilo dovoljno za inicijalnu kapislu slave, pa se to perpetuiralo dokle god je moglo. U jednom trenutku Jennifer je nestala iz naše kolektivne svesti, nije bilo relevantnih filmova, nije bilo spotova na MTV-u i sličnim televizijama, nije bilo ni ogromnih koncerata ni pisanija po tabloidima.
Nisam siguran da joj je prihvatanje uloga u ovakvim filmovima najbolji karijerni put. Rob Cohen je možda ime kojeg će se poneko od nas setiti u svojstvu producenta i reditelja od kraja 80-ih do negde početka novog milenijuma, imao je on nešto poznatih i popularnih filmova u karijeri, ali i to je bila konfekcija, pa je Cohen na svakom planu bio i ostao druga liga, možda pouzdani štancer, ali ništa više od toga. Ako ćemo o scenaristkinji, ona je debitant i ako je verovati štampi, bila je visoko pozicionirana pravnica, što nije nikakav garant za film ovog tipa, a ni ostatali glumci ni u kom slučaju nisu ni blizu prve hollywoodske lige.
U idealnim okolnostima, The Boy Next Door bi možda bio prolazna, već viđena i lagano trashy zabava. Ali već od same premise je jasno da se radi o komadu nepatvorenog filmskog smeća kojim se zatrpava zimski repertoar. Premisa je bizarna, negde između erotskih fantazija i melodramatične panike, a izvedba loša toliko da boli. Problem u tome je što ovo nije namerni i svesni trash, čak ni onako iskreno smešno sranje od filma, nego imamo jedan besmislen i dosadan uradak.
Ovo je jedan od onih filmova gde se žene bude sa elaboriranom šminkom na faci, a muškarci sa savršenim “wake up” frizurama. Claire (Lopez) je samohrana majka sina tinejdžera Kevina (Nelson) i profesorica klasične literature u sinovljevoj gimnaziji. Pre nekoliko meseci je isterala muža (Corbett) koji ju je varao sa sekretaricom i jedina moralna podrška joj je njena šefica (Chenoveth), žena plitkog uma i jednostavnih interesa.
Stvari se menjaju kada u njen život uđe Noah (Guzman), prvo kao sused i Kevinov drugar koji zna da popravi auto i očisti odvod od lišća, usput je uvek tu da ga zaštiti od siledžija na skejtovima, a što citira klasike, pre svega Homerovu Ilijadu... Ma svaka bi ga majka poželela za zeta. Noah je, dakle, nešto stariji, a zbog tužne priče nije završio srednju školu, pa sada ide sa nekoliko godina mlađom mularijom (kao da nije čuo za večernju školu ili tako nešto). Štos je u tome što on na Claire gleda kao na MILF-aču, a ne kao na majku svog druga, a Claire će u trnutku slabosti završiti u njegovom zagrljaju. Nesrećna žena će to opravdati kao grešku, ali se Noah toliko nesrećno zaljubio da se pretvorio u manijaka.
Znamo kako dalje ide, pa samo da kažem šta mi sve tu ide na živce. Prvo je konstantno iritantno drmusanje kamere. Apeliram na zdrav razum hollywoodskih filmadžija da odjebu više sa tim, ne stvara napetost nego iritaciju. Drugo je činjenica da se likovi ponašaju kao kompletni ludaci i glupaci, kao tipovi koji nikad nisu pogledali ovakav film sa manijacima, a bilo ih je onoliko. Ne samo to, nego je i Ryan Guzman sa svojih vidljivih 27 godina prestar za svoju ulogu momka od možda dvadeset. Mislim, kada se već ide u trash, zašto nije proćelav i nema pivski stomak? Motivacija likova je nikakva, čak ni kada se uzmu u obzir seksualne aluzije i psihoanaliza za seljake (prvo što će Noah popraviti biće Clairina vrata na garaži, iliti po seljački “uteram ti, uteram ti kola u garažu). Sve to izgleda kao kliše, pa kad dođe do poslednjeg obračuna, on se čini dug kao gladna godina, a ceo film traje 80-ak minuta u verziji koju sam ja pogledao, navodno postoji i duža, eksplicitnija.
Učinite sebi uslugu i preskočite ovo. Setite se da je posao filmskog kritičara krvav. Mi moramo gledati i ovakve filmove da biste vi mogli izabrati bolje. Ne bih bio u koži odboru koji dodeljuje Razzie nagrade, The Boy Next Door im kuca na vrata...

23.2.15

Cake


tekst originalno objavljen na monitor.hr

2014.
režija: Daniel Barnz
scenario: Patrick Tobin
uloge: Jennifer Aniston, Adriana Barraza, Anna Kendrick, Sam Worthington, William H. Macy, Felicity Huffman

Jennifer Aniston smo znali po seriji Friends, pa onda kao glumicu u masi romantičnih komedija, i još kao devojku Brada Pitta. Međutim, još na vrhuncu svoje slave ona je imala nekoliko pokušaja da ostvari dramsku, ili hajdemo reći ne totalno rom-com ulogu u nekakvim indie filmovima. Ruku na srce, nije to bilo loše ili neprimereno, što se najbolje vidi u Office Spaceu, gde Jennifer koristi svoju standardnu personu “devojke iz kraja” sa nešto malo smisla za “witty” humor u materijalu koji je komedija, ali niti je romantična niti vređa inteligenciju gledalaca, nego ih tera na makar minimalno razmišljanje o određenim apsurdima i paradoksima modernog života. Bilo kako bilo, Jennifer se snašla sa svojim ulogama, ali nekako nije uspela da se “re-brandira” kao ozbiljna glumica. Kritičari to nisu baš pušili i samo su je tapšali po ramenu za dobar pokušaj, a publika je htela svoju staru “american sweetheart”.
Problem sa slatkicama je prost i jednosmeran protok vremena. Slatkica od 40 godina deluje čudno, a Jenniferina persona se nije razvila u ionako u Hollywoodu retku zverku žene s integritetom, pa su je zasipali ponudama za uloge komično-perverznih žena u nepristojnim komedijama poput Horrible Bosses i We're The Millers. Kako ipak nije odustajala od svoje indie karijere, naša slatkica je rešila da sama izabere materijal, producira film i sebi nameni glavnu ulogu. Problemi sa time su što je materijal tipična indie konfekcija, scenario je sve vreme na ivici raspada, na kraju se čak i raspadne, a režija je toliko pešačka da ga ne može održiti kompaktnim. U konačnici, Jennifer Aniston je možda ostvarila svoju najbolju ulogu, svakako najdramskiju u karijeri, ali Cake nije baš tako dobar film kao što bi to njegova producentica želela.
 
Jasno, u pitanju je klasična pred-oscarovska konfekcija i trik koji su Jennifer i kreativni tim primeli je toliko star da svima izlazi na nos: takozvani “makeunder”, suprotno od “makeovera”. Dakle, uzmi glamuroznu glumicu i deglamuriziraj je. Skini joj šminku, nabij podočnjake, zajebi farbu za kosu i obuci je u odeću iz diskonta. Učini je da izgleda depresivno i da se drži depresivno. Daj razlog za to: neka to bude nekakva fizička bolest ili još bolje povreda. Nabij par plastičnih ožiljaka. Učini je ograničeno pokretnom, na granici invalidnosti. Možda za to dobije Oscara, a nominacija joj ne gine. Takvi trikovi su već provaljeni, a u prilog Jennifer ne ide ni to što se Marion Cotillard takođe “deglamurizirala” i to u mnogo boljem filmu eminentnih art-filmaša (Deux jours, une nuit je meni jedan od najboljih filmova godine), a Julianne Moore se “razbolela” u Still Alice, pritom je njen verovatni ovogodišnji Oscar proizvod kumulacije dobrih uloga u različitim filmovima poslednjih godina (ima je posvuda).
Pa da vidimo šta nam se desilo sa Jennifer, odnosno njenim likom Claire. Ona je jedna depresivna i cinična žena koja se oporavlja od povrede. Ide na grupnu terapiju (kod Felicity Huffman) i tamo se ponaša kao popriličan “troll” i kontraš. U prvoj sceni se razgovara onim sentimentalnim tonom o samoubistvu koleginice iz grupe, Nine, koja je skočila s mosta. Claire jedina o tome ima poprilično sablažnjujući stav za tu grupu cendravih ljudi i ne boji se da ga iskaže, pa dobija “nogu” sa terapije, što joj ne predstavlja veliki problem. Na fizikalnoj terapiji ošljari i njena terapeutkinja je sklona da je potera kod drugog nesrećnika. Ništa zato, Claire se leči daljim zabijanjem u depresiju i kljukanjem tabletama protiv bolova, na recept ili ne. Muž ju je napustio nemogavši da izađe na kraj s njom, tako da Claire živi praktično sama.
Njeno jedino društvo je njena meksička kućna pomoćnica i negovateljica Silvana (Barraza), žena čeličnih živaca i nesebične dobrote. Claire je toga jako dobro svesna i čini se od početka da je u svoj svojoj sebičnoj depresiji, kuknjavi i opsednutošću svojim bolovima, ipak malo blaža prema Silvani nego što bi bila prema drugima. Ima jedna izuzetno moćna scena pri sredini filma u kojoj njih dve idu u Meksiko po lekove, gde Claire pokazuje svoju nesebičnost i lojalnost svojoj jedinoj prijateljici.
 
Okidač za radnju je opsesija koju Claire razvija prema Nini i njenom samoubistvu nakon što je prvo u snovima, onda i na javi proganja njen duh (Kendrick). Opsesija ide dotle da će Claire insistirati da upozna Nininog muža Roya (Worthington) i njihovog klinca. Iako se ne razvijaju romantična i seksualna osećanja između njih, oni postaju neki surogat familije, podrška jedni drugima. Međutim, hoće li to biti dovoljno za Claire?
Prvo što upada u oči je zaista maestralno ostvarenje Jennifer Aniston i dokaz da je ona sasvim sposobna za dramsku ulogu i da to ne isključuje makar duhovitu stranu njene persone. Ovde je njen humor u mračnim tonovima sarkazma i to savršeno paše. Iako su ožiljci, bolest i deglamurizacija svojevrsni standardi koji nam se penju na glavu, snaga njene izvedbe nije samo u tome. Snaga je u ukočenosti pokreta i umornom pogledu. Iznad svega, tu je prisutna glumačka hrabrost. Jennifer Aniston ne dodaje šećera na Claire i ne opravdava je, njen pristup je bez zadrške, bez ostatka, bez namigivanja publici sa slabijom percepcijom. Uzmi ili ostavi.
Kada je pristup takav, nije teško uspostaviti hemiju sa ostalim glumcima i Jennifer tu apsolutno rastura. Njene scene sa Samom Worthingtonom i Adrianom Barrazom su pravo uživanje za gledati, energične, uverljive, emotivne, na granici bravure. To važi i za Jennifer Aniston i za njene partnere podjednako. Scene sa preplašenom i zbunjenom Felicity Huffman takođe upadaju u tu kategoriju, ima ih nešto manje, ali su svejedno upečatljive.
 
Problem nastaje u scenama sa Annom Kendrick i stvar je u tipskoj priči i tipskim scenarističkim i rediteljskim rešenjima. Duh je stari štos i uglavnom je štaka za onog koga proganja. Anna Kendrick je dobra, štaviše odlična, potpuno u skladu sa svojom personom lagano iritantne osobe koju inače fura, ali slaba je to uteha kad je koncept loš i nedorađen. William H. Macy je isto pogrešan izbor, ne zato što je slab u sceni (jednoj!) u kojoj se pojavljuje, koliko zbog toga što je tu scenu jednako dobro mogao uraditi bilo koji glumac. On je preveliko ime u inače skromnom filmu da ga ne bismo videli još makar jednom.
Problem koji potapa film je skriven u trećem činu i zapravo su u pitanju dva problema. Prvi je nikad do kraja uverljiv pod-zaplet koji uključuje naslovnu tortu koji potpuno ruši relativno nesentimentalni pristup u filmu do tada. Drugi je relativno tipično “otkrovenje”, odnosno otkrivanje pozadine Clairine fizičke bolesti i depresije u vidu najotrcanijeg, najljigavijeg i najpatetičnijeg rešenja koje postoji u svetu filma. Takvo otkriće ne može predstavljati iznenađenje, toliko smo filmova pogledali na tu temu.
Ponekad dobri, raspoloženi, uigrani, pa čak i dobro vođeni glumci ne mogu spasiti loš materijal, čak i kad izvuku najbolje iz njega. Svaka čast Jennifer Aniston i ostalima na vrhunskim ulogama koje će moći pokazati bilo kom velikom autoru, dali su sve od sebe, ne može im se ništa zameriti. E, sad, šta raditi kad materijal nije vredan toga, pa ni film kao celina ne može biti dobar? Cake svakako ima svoje momente, ima tu materijala i za uživanje i za divljenje, ali to su samo bljeskovi u crnoj noći i ne traju dovoljno dugo da film na kraju ne bi bio samo indie-konfekcija i to poprilično ljigava i sentimentalna.

22.2.15

The Voices

2014.
režija: Marjane Satrapi
scenario: Michael R. Perry
uloge: Ryan Reynolds, Gemma Arterton, Anna Kendrick, Jacki Weaver, Ella Smith

Iransko-francuska autorica Marjane Satrapi je podigla dosta prašine sa svojim debitantskim ostvarenjem Persepolis (2007). Ovaj animirani autobiografski film je privukao pažnju publike i kritike širom sveta svojim iskrenim pristupom i nimalo apologetskim stavom o odrastanju devojčice u Teheranu uoči brutalne islamske revolucije. Od tada je Satrapijeva snimila još dva filma u svojoj novoj domovini, romantičnu dramu sa elementima komedije Chicken With Plums (2011) koja je pokupila solidne kritike, ali je bila daleko od hit ili kultnog statusa i krimi-komediju The Gang of Jotas (2012) koja je prošla uglavnom nezapaženo. The Voices, nastao po scenariju renomiranog TV autora Michaela R. Perrija je njen prvi pokušaj u Americi. Kritika je oštro podeljena po pitanju ove uvrnute horor-komedije, a publika će tek reći svoje, film verovatno neće biti hit, ali će sa vremenom samo dobivati na ceni.
U pitanju je hrabar i bizaran film. Već na prvi pogled sve izgleda čudno: muškarci u roze uniformama pakuju igračke u kutije u fabrici u fiktivnom američkom gradiću. Sve deluje kao bizarni "period piece", s tim da period nije precizno određen, najviše liči na 50-te, ali ima elemenata i kasnijih dekada sve do današnjeg visokotehnološkog vremena. Naš junak Jerry (Reynolds) se u taj svet skoro savršeno uklapa, ali jasno nam je da mu nisu sve daske na broju. Naprosto, suviše je prijatan tako da sve to izgleda pomalo neprijatno nekome sa strane. Potvrdu za to ćemo dobiti u scenama u kojima Jerry posećuje svoju terapeutkinju (Weaver), a svaka sumnja će biti otklonjena kada on dođe kući i počne da razgovara sa svojim ljubimcima, riđim mačorom i ogromnim psom. I kad oni počnu da mu odgovaraju.
Jasno nam je da je Jerry lujka, ali verovatno od one bezazlene, povučene vrste. Okidač za radnju sastavljenu od niza bizarnih i nesretnih izbora i obrata će biti sastanak oko godišnjeg roštilja, gde je Jerry pozvan u organizacioni odbor. Tamo će upoznati Fionu (Arterton), jednu od onih žena koje dobro izgledaju, svesne su toga, pa kada se nađu među običnim smrtnicima dozvoljavaju da im nos para oblake. Jerry će njenu hladnjikavu ljubaznost krivo protumačiti i zaljubiti se u nju, iako ničim izazvano njena koleginica Lisa (Kendrick) gaji simpatije za njega. Međutim, na jednom povuci-potegni sastanku stvari između Jerrija i Fione će otići dovraga, Fiona će završiti pod njegovim nožem, a njena glava u frižideru. Treba li napomenuti da i glava govori kao i ljubimci i da joj je dosadno i želi društvo, na primer Lisu...
Sve ovo deluje kao "trope" i jeste "trope". The Voices kombinuje elemente Dr. Doolittla, Psycha i Dextera u urnebesno smešan i zapaljiv miks koji se gleda otvorenih očiju, neretko i usta (više u smislu čuđenja "ma ne, neće valjda, ipak hoće!" nego u smislu glasnog smejanja). Ovo je šokantan, provokativan film koji često ide preko granice dobrog ukusa, recimo da je pomera, a ne otvoreno ruši, ali cela ta provokacija i trashina imaju itekako razloga pre svega u pod-tekstu i kontekstu filma. Ceo film je tako zasićen, kičast, trashy i uvrnut jer je perspektiva jasna: gledamo isključivo iz Jerrijeve pozicije i potpuno je normalno da sve izgleda tako distorzirano. To možda nije nova stvar na filmu, ali je svakako dovoljno malo rabljena da može izgledati sveže, posebno ako to radi autorica kalibra Satrapijeve.
Izbor glumaca, a naročito glumica je fenomenalan. Ryan Reynolds je doskora imao reputaciju bezličnog hollywoodskog glumca kome je samo do masnih honorara, ali njegova karijera je skrenula na drugu stranu, prema zahtevnijim i zanimljivijim ulogama u manjim filmovima. U The Voices doživljava svoj vrhunac kombinujući komičarsko umeće, snažnu psihološku komponentu i talent glasovnog glumca – pozajmio je svoj glas svim životinjama i lutkama koje govore u filmu i to izgleda i zvuči sjajno. Gemma Arterton je odličan izbor za kučkastu zavodnicu, a Anna Kendrick je više nego solidna kao usamljena i lagano nesigurna Lisa. Jacki Wever se čak i ne mora truditi previše za ulogu stroge, a ipak saosećajne, u konačnici prestrašene terapeutkinje koja ima nesreću da se mora baviti Jerrijevim problemima.
Scenario je dovitljiv, a režija primereno ludačka. Čini se da Marjane Satrapi ima osećaja za apsurd i "over the top" pristup, a tome pomažu i standardni postupci iz animiranih filmova. The Voices je jedna luda vožnja, možda po relativno poznatom terenu i možda nije baš za svakoga, posebno za osetljive gledaoce nenaviknute na eksplicitnost, ali će pravim fanovima pružiti odgovarajuću dozu uživanja. Od mene ima preporuku.

21.2.15

Wild Tales / Relatos salvajes


2014.
scenario i režija: Damian Szifron
uloge: Ricardo Darin, Oscar Martinez, Leonardo Sbaraglia, Erica Rivas, Rita Cortese, Julia Zylberberg, Dario Grandinetti, Maria Onetto, Nancy Duplaa, Oscar Nunez, Cesar Bordon, Diego Gentile, Maria Marull, German da Silva, Diego Velazquez, Walter Donado, Monica Villa

Omnibus filmovi nisu najlakši i najzahvalniji materijal za kritičku analizu. Ako su u pitanju filmovi više različitih autora, onda ih se može gledati kao odvojene kratkometražne filmove koji mogu, a i ne moraju biti tematski i stilski bliski. Uostalom, stvar je dogovora ili selekcije. Postojala je takva praksa na beogradskom FDU i nekoliko kultnih naslova 80-ih su upravo studentski omnibusi kao recimo Kako je propao rokenrol (1989). Druga praksa je da relativno poznati autori rade kratke filmove na određenu temu (svež primer je Words with Gods), ili da su poveznice među filmovima prosta geografska lokacija (Pariz, New York – recimo New York Stories koji je spojio imena kao što su Scorsese, Coppola i Woody Allen) ili čak određeni datum (recimo 9/11).
“Hyperlinkani” omnibusi su potpuno druga stvar, njih najčešće radi jedan autor ili grupa autora zajedno, i u tu grupu spadaju Sin City, donekle Pulp Fiction i njegovi uspešniji ili manje uspešni klonovi. Tu je štos u nečemu drugom, odnosno te priče ne postoje samostalno i od izuzetne važnosti je njihovo preplitanje, pošto je u svakoj od njih perspektiva drugačija. Ono što se javlja kao problem sa argentinskim kandidatom za Oscara Wild Tales je to da je nije ni klasičan ni “hyperlink” omnibus, nego nešto između. Filmovi jesu tematski bliski, ali su u pitanju odvojene kratke priče koje se mogu posmatrati odvojeno, ali je autor jedan i njegov senzibilitet i pristup je isti, od početka do kraja. Dakle, je li Wild Tales klaster kratkih filmova ili jedna zaokružena filmska celina?
Kako god ga gledali, u pitanju je dobar film sa nekoliko genijalnih i nekoliko ne baš genijalnih momenata koje možemo predvideti, ali su barem ludo zabavni. Wild Tales će nas svojim pristupom uvrnutog, crnog, napetog i morbidnog sitcoma dobro pretumbati, zabaviti, ali i naterati da ipak malo razmislimo i o centralnom motivu filma (osveta), kao i o socijalnoj i psihološkoj pozadini i motivaciji za takvo užasno nasilje.

 
Već od prve priče znamo na čemu smo. Ona je najkraća, ide pre uvodne špice (koja je isto fenomenalno zabavna sa svim tim divljim životinjama) i skoro cela se dešava u avionu. Stariji gospodin, kritičar za klasičnu muziku se nabacuje zgodnoj devojci. Njih dvoje shvataju da poznaju istog neuspešnog kompozitora, ona mu je bila devojka, a on u komisiji za diplomski rad. Kada se u priču uključi i treća osoba koja ga poznaje, znamo da to neće dobro završiti.
Druga priča se dešava jedne kišne noći u svratištu pored ceste. Konobarica prepozna jednog gosta kao mafijaša koji joj je uništio familiju. Kuvarica, bivša robijašica, predloži ingeniozno rešenje sa mišomorom... Znamo kako ide dalje, kroz taj screwball, pa čak i nasilni slapstick na kraju, ali priča bi dobila na snazi da je trajala malo duže, otišla u još uvrnutijem pravcu i da nas je Szifron poštedeo opštih mesta o politici i pravdi.
Sledeća priča se dešava na cesti i podseća na američke “backwoods” motive iz Deliverenca i ruralnih horora. Tip u “audiju” (Sbaraglia) pokušava da pretekne lokalca u nekom starom, natovarenom autu. Lokalac kreće da ga zeza i “yuppie” mu dobaci nešto kroz prozor i odveze se. Njegova sreća je kratkog veka, jer mu ubrzo pukne guma, a agresivna seljačina ga sustigne i onda kreće njihovo trashy takmičenje “u koga je veći”, i tom segmentu bih dao nagradu za najefektnije korištenje pojasa u automobilu.
Sa četvrtom pričom o frustriranom stručnjaku za eksplozije (Darin), Wild Tales skreću na politički teren. “Bombaševu” frustraciju pokrene činjenica da mu je pauk odneo auto i to na mestu koje nije bilo označeno za zabranjeno parkiranje. Hteo – ne hteo, mora platiti trošak za šlep, pa se možda može žaliti za kaznu. Opet, kaznu mora platiti, pa se žaliti sudu ili kome već. Ovaj birokratski košmar mu uništi privatni život, brak, posao... Njegovo jedino rešenje je osveta zbog koje će postati neka vrsta nacionalnog heroja.
Peta priča je isto politička, ali ne počinje nimalo komično. Mladi tupavi bogatun je pijan autom udario trudnicu i to treba srediti zataškavanjem ili kako god. Njegov otac (Martinez) se seti da plati svom vrtlaru da ode u zatvor umesto sina. Međutim, taj dogovor nije moguće realizovati bez advokata, tužioca, policije, a što je više ljudi u priči, troškovi rastu eksponencijalnom progresijom, do granice apsurda.
Šesta i najfurioznija priča se dešava na bogatom jevrejskom venčanju. Ariel (Gentile) je tip koji liči na standardnu ulogu Bradleya Coopera, mlad, uspešan, zgodan i nasmejan. Njegova nevesta Romina (Rivas) možda nije savršeno lepa, ali dolazi iz finansijski stabilne kuće. Problem sa Arielom je to što ima aferu sa koleginicom s posla, a Romina to otkriva na sam dan venčanja, i kreće na put osvete. Kako se u Argentini osveta servira topla i u velikim porcijama, čak i na repete, pičvajz počinje već na venčanju...
Damian Szifron uspeva da drži suludo brz tempo, pa Wild Tales zapravo podseća na nekakav dečiji animirani film. Na pamet mi padaju Tom i Jerry, Kojot i ptica trkačica i slične zajebancije. Szifron sjajno slaže vizuale, uklapa ih sa vrlo sugestivnom muzikom i sjajno montira. Likovi su napisani dovoljno jednostavno, a vrhunski argentinski glumci su svakako sposobni da ih odigraju, a veliki benefit im je relativna sloboda u interpretaciji. Wild Tales je zato vrhunska zabava koja u istom filmu uklapa dva stila apsurda, Tarantinov nasilni i Almodovarov komični. Uticaj potonjeg ne treba da čudi, pošto su i Pedro i brat mu Augustin potpisani kao producenti filma.
Međutim, Wild Tales ima i više ambicije od toga da bude puka zabava, što predstavlja problemčić. U kratkoj formi, pa još crnohumornoj i klišeiziranoj radi maksimalnog efekta, političarenje izgleda jednako klišeizirano i stoga ne baš najubedljivije. Opšta mesta u politici deluju pomalo naivno, jeftino i zapaljivo. Jasno nam je da je argentinsko društvo nestabilno, apsurdno, čak i nasilno i bez ovog filma, ali od Wild Tales nećemo saznati ništa više, a pogotovo ne one suptilne istine koje smo otkrili u Nine Queens (2000). Iako se načelno mogu složiti sa Szifronovim stavovima i percepcijom problema, mislim da u kratkom filmu gde je tempo suština svega, izlaganje toga nije najbolje izvedeno. Wild Tales je film koji najjači na polju zabave i kao takvog ga treba gledati i kao takav dobija moju masnu preporuku.


20.2.15

La isla minima / Marshland

2014.
režija: Alberto Rodriguez
scenario: Alberto Rodriguez, Rafael Cobos
uloge: Javier Gutierrez, Raul Arevalo, Salva Reina, Antonio de la Torre, Jesus Castro, Manuel Solo

Španija, godine 1980, selo ili varoš u močvari Andaluzije, u donjem toku Guadalquivira. Dve tinejdžerke, sestre, su nestale, odnosno nisu se vratile kući sa vašara koji je, čini se, jedini zabavni događaj u tom nesrećnom, zabitom kraju. Dva detektiva, stariji Juan (Gutierrez) i mlađi Pedro (Arevalo), dolaze iz grada da pomognu lokalnoj policiji. Njih dvojica su, reklo bi se, čudna kombinacija, različitih privatnih istorija, životnih stilova, političkih opredeljenja, pa i ambicija.
Ispostaviće se da su cure ubijene još iste noći i da su pre toga bile mučene i silovane. Ko god da ih je ubio, kažu svedoci, došao je po njih u beloj "dyani". Njihov otac (de la Torre), sjebani tip do guše u dugovima zbog mažnjavanja kile heroina lokalnom gangsteru, imao je žutu, ali u noći nije neka razlika između bele i žute boje auta u pokretu. Cure su imale reputaciju kao lake ženske i očajnice, često su se viđale sa lokalnim šmekerom Quinijem (Castro), koji je možda figurirao kao nekakav seljački "pimp" koji je devojke podvodio nekom gospodinu sa šeširom. Priča se još da to nije prvi takav slučaj, i da se takve stvari događaju oko vašara, pa je možda na delu serijski ubica. Tip žrtava je sličan: u pitanju su mlade i lepe devojke, očajne da što pre zbrišu iz svoje od boga zaboravljene zabiti.
 
Motiva, dakle, ima na pretek, a detektivski par će se sresti sa ćutljivom, negostoljubivom i zaostalom sredinom, lokalnim šefom istrage koji priča o demokratiji, ali samo gleda da se istraga što pre i što bezbolnije završi, te sa lokalnom "florom i faunom". Neki od lokalaca su dobronamerni, neki zatvoreni, neki jednostavno čudni, ali ako su spremni pomoći, to će učiniti za novac. Tu su novinar (Solo) koji ima ambiciju da bude novi Truman Capote i koji o Juanu zna par veoma nezgodnih stvari iz prošlosti, tu je siromašni, ali dobrohotni lovokradica (Reina) koji se detektivima prikrpi kao vodič za dnevnicu, tu su vračara i veseli krimosi na brodu i još neki drugi. Ako novac ne razveže jezik, poneka ćuška po glavi sigurno hoće. Vremena su nominalno demokratska, ali senka bivšeg režima je jako dugačka, ljudi su samo promenili mantru, ne i navike. Zna se ko je vlast, a ko plebs, ko je muškarac, a ko žena, ko sme raditi šta mu padne na pamet, a ko ne.
Zašto sam počeo s pričom? Zato što je ona prosto takva da dohvati i ne pušta. Sama po sebi je standard za "backwoods" noire, trenutno rastući žanr u američkoj nezavisnoj produkciji, a močvarni krajolik i vizuelni identitet čak malo podsećaju na seriju True Detective, s tim da je razlika između dva detektiva još izraženija. Štos je u tome kako je ona ispričana, koliko je scenario vešto napisan i doziran i kako je film režiran. Kreće u polaganom i postojanom tempu, pazi na atmosferu (pored True Detectiva pomenuo bih argentinski film Todos tenemos un plan kao referencu), razvoj likova i situacija, tako da je film pregledan, ali ne potpuno predvidljiv čak i treniranom gledaocu. Negativci se uvode polako, njihova motivacija je ispolirana, oni skreću priču na različite strane i ona postaje kompleksna kao sistem rukavaca. Alberto Rodriguez je u svom pristupu siguran kao iskusan kapetan u tim rukavcima i gledalac čuva fokus, usmerava pažnju i ne luta kroz priču. Jedini problematičan aspekt je povremena "teška ruka" autora kad se radi o upotrebi simbola, bez čijeg obilja bi nam bilo dovoljno jasno o čemu se tu radi. Ovako deluju kao preterivanje, ali to je relativno mali, oprostivi kiks.
 
Glumci Javier Gutierrez i Raul Arevalo, obojica poznatiji po komičnim nego po ozbiljnim ulogama su vrlo raspoloženi i uverljivi kao detektivi i sjajno su podržani od strane brojnih sporednih, karakternih i razrađenih likova. Među njima se posebno ističe fenomenalni Antonio de la Torre (Canibal) u ulozi oca ubijenih sestara. Svi zajedno značajno doprinose kompletnom utisku koji film ostavlja.
Ono što je posebno zanimljivo je kontekst Španije malo po smeni sistema i dolasku demokratije. Fašizam se dosta dugo održao tamo i već osiromašenu nekadašnju kolonijalnu silu je gurnuo duboko u izolaciju i paranoju. To je možda imalo solidnih strana, Španija je ostala neutralna u Drugom svetskom ratu i nije pretrpela uništenja, ali izolacionizam nije dugoročno rešenje. Sistem je nekako izgubio na momentumu i srušio se ne rešivši nagomilane probleme, ali su navike ljudi i prakse ostale slične. Juan i Pedro možda jesu predstavnici dva sistema, starog i novog, i možda jesu različiti, ali oni ni sami za sebe, a ni zajedno, ne mogu previše uticati na tokove, navike i ponašanje ljudi. Uostalom, sposobnost preletanja oličena u šefu istrage je recept za uspeh u turbulentnim vremenima.
La isla minima je film koji je dobar do odličan na svakom planu. Premijeru je imao u San Sebastianu, gde je prikazan u zvaničnoj konkurenciji i pokupio tri nagrade, za režiju, kameru i glavnu mušku ulogu, uz nominaciju za Zlatnu školjku. Usledile su nagrade španskih kritičkih krugova, na koncu i apsolutni trijumf na dodeli najznačajnijih nacionalnih Goya nagrada, sa čak 9 osvojenih. Preporuka od mene.

19.2.15

The Theory of Everything

2014.
režija: James Marsh
scenario: Anthony McCarten (po knjizi Jane Hawking)
uloge: Eddie Redmayne, Felicity Jones, Charlie Cox, Maxine Peake, Emily Watson

Iako je malo bolja situacija nego prošle godine, moram priznati da mi sezona nagrada i sve priče o njoj već polako idu na živce. Naprosto, previše je tu kalkulantskih filmova snimljenih sa “farovima” bačenim na nagrade, a oni retko kad opravdaju moja očekivanja. Kad smo već kod kalkulantstva, ima li grđeg i goreg primera toga od biografskih filmova?
Istini za volju, naučnike baš i nemamo često na tapetu. Političari, državnici i vojskovođe su imali uticaja na čovečanstvo. Poznate ličnosti iz sveta zabave su tu i zato što nas zanimaju i zato što Hollywood aplaudira samom sebi. Krimosi su uvek zabavni. Sportistima se divimo. Relativni anonimusi kojima se posrećilo da dožive 15 minuta slave zbog nekog svog čina su tu da nas podsete da su ponekad i obični ljudi bitni za nešto. A naučnici, eto, nisu zanimljivi. Nauka je zajebana, filozofija iza nje još više, a ni njihov život je često doadan i profesorski. 

No dobro, ove godine u najvišoj konkurenciji za Oscara imamo čak dva filma o naučnicima. Pisao sam već o The Imitation Game, biografiji Alana Turinga, čoveka koji je “razbio” enigmu i započeo razvoj digitalnih kompjutera. Sada je red na The Theory of Everything, biografiju jednog od najvećih živućih umova, Stephena Hawkinga. Kao ni prethodni film, ni ovaj me se nije naročito dojmio, neki od razloga su isti, neki potpuno drugačiji.
Zapravo, oba filma se bave više privatnim aspektima života svojih likova nego što se bave njihovim radom. The Imitation Game se, istina, više drži cele te priče sa enigmom, ali barem kroz pola filma Turing se bori sa posledicama neprihvatanja svoje homoseksualnosti. The Theory of Everything se više bavi Hawkingovom bolešću nego njegovim naučnim, filozofskim i literarnim radom. Zvuči politički nekorektno, ali koliko je moguće postići na filmskom planu sa likom koji se jedva pomera i jedva govori, postepeno gubeći moć oba? Priznajem, fascinantno je da je Hawking sa svojom dijagnozom poživeo toliko dugo i da je danas još živ i vrlo aktivan. Zanimljiv je i projekat glasovnog sintisajzera koji mu omogućava govor i pisanje. Zanimljive su i knjige koje je napisao i njegov naučno-popularni stil, što ga zapravo i čini savremenim velikanom. Problem je što ćemo vrlo malo od toga videti kroz film nastao po memoarima njegove bivše žene. I sam Hawking je, u maniru pravog duhovitog Britanca, lagano popljuvao film proglasivši ga ne toliko lošim koliko je on očekivao, a glavna zamerka mu je bio fokus na nebitne stvari umesto nauke.
Film je rastegnut na nekoliko decenija njegovog života. Počinje sa Hawkingom (Redmayne) na koledžu i upoznavanjem i romansom sa Jane (Jones). Njegovi dani srećnog života sa slatkom curom i kameraderije sa drugarima s faksa su kratkog veka, jer mu vrlo brzo biva otkrivena degenrativna bolest nervnog sistema, ALS. Doktori su mu predvideli dve godine života, a Jane se, uprkos svemu i na svoje insistiranje, udala za njega. Hawking je uz odgovarajuću negu uspeo da doktorira, postavlja, ispituje i opovrgava svoje teze vezane za odnos kvantne fizike i teorije relativiteta, i da poživi jako, jako dugo, uz uspone, padove, posete bolnicama (bivši francuski fudbaler Frank Leboeuf ima cameo ulogu kao švicarski doktor).

Izbegavajući da stvara dramu oko naučnih teorija i razmene mišljenja u okviru struke, film je fokusiran na aferu gospođe Hawking sa svojim zborovođom i kasnijim mužem Jonathanom Jonesom (Cox). Deo drame Hawkingovih je i u različitim pogledima na religiju, Stephen je ateista, a Jane posvećena vernica, a Jonathan kao vođa crkvenog hora se u tu sliku savršeno uklapa. Štos je u tome što ta ljubavna afera nije skandal, a iako je moralno upitna, ne dolazi do nekog preispitivanja. To ima smisla kada se uzme u obzir po čijoj knjizi je snimljen film. Istini za volju, i druga gospođa Hawking, negovateljica Elaine (Peake) se pojavljuje u nekoliko scena i ostaje nerazrađena, ali je makar izbegnuto prepucavanje između bivših supružnika.
Priča bez prave drame koja se vezuje za protagonistu svakako nije jača strana ovog filma. Fokus je na ulogama koje su ostvarili dvoje glavnih glumaca. Eddie Redmayne je uverljiv kao Hawking, ali pitanje je koliko je to sa ograničenim kretanjem i govorom gluma. Transformacija je tu, od klasičnog štrebera do osobe sa potpunim hendikepom, držanje i facijalne ekspresije su na mestu, ali Redmayne zapravo nema previše posla iz prostog razloga što je Hawking predstavljen kao statista u svom privatnom životu. Sa Jane stvari stoje nešto bolje, ipak je njena knjiga u pitanju. Felicity Jones svoju ulogu igra apsolutno savršeno i na mestu i potpuno kupujemo njenu izvedbu žene u teškom problemu i sa velikom moralnom dilemom. Charlie Cox ima nezahtevnu i nezahvalnu ulogu pristojnog čoveka koji je postao nečiji ljubavnik i ničim se ne ističe.

Zapravo, problem ovog filma je u velikoj meri bezidejan scenario Anthonija McCartena koji se svodi na izbor delova iz knjige i njihovo linearno izlaganje kroz film. Sa takvim scenariom, reditelj James Marsh nije imao previše izbora. On svoje glumce vodi solidno i oni uspevaju da iskoriste potencijale svojih likova. Trebalo bi pohvaliti i vizualni aspekt filma, posebno osećaj za period, naročito vidljiv na početku filma smešten u Hawkingove studentske dane početkom 60-ih. Marsh je inače dokumentarista i ima oko za detalj i osećaj za ljudskost priče, ali čini se da sa ovim materijalom nije mogao više.
Složiću se sa Hawkingom, The Theory of Everything nije loš film. Problem je u tome što je prosečan, fokusiran na krive stvari i u konačnici nebitan, jer na filmskom planu ne donosi ništa novo i suvislo. Takav kakav je možda i solidno prođe na Oscarima, jer je Akademiji transformacija bitnija od glume, pa je za očekivati da se stručnjacima potkrade greška i ne primete da je protagonista kroz veći deo filma sveden na statistu. Mišljenja sam da je Hawking zaslužio bolji film koji će ga prikazati kao naučnika i filozofa, a ne kao invalida.

18.2.15

Gemma Bovery

2014.
režija: Anne Fontaine
scenario: Pascal Bonitzer, Anne Fontaine (po grafičkom romanu Posy Simmonds)
uloge: Fabrice Luchini, Gemma Arterton, Jason Flemyng, Niels Schneider, Isabelle Candelier, Mel Raido, Elsa Zylberstein, Pip Torrens, Kacey Mottet Klein

Roman Madamme Bovary Gustava Flauberta je u solidnoj meri bio prst u oko javnom moralu XIX veka. Boreći se za svoju junakinju, Flaubert se, svesno ili ne, borio za žensku emancipaciju. Šokirao je javnost, dospeo je na sud, nije čak ni mnogo falilo da zaglavi robiju zbog propagiranja nemorala. Sa literarne i kulturne strane, Madamme Bovary je izuzetno značajan, čak revolucionaran roman koji uvodi koncept očajne domaćice, gospođe kojoj je dosadno. Tolstoj će dvadesetak godina kasnije od tog lika napraviti arhetip kroz Anu Karenjinu. Ono što se postavlja kao pitanje je koliko su takve tragične sudbine moguće danas, u eri ženske emancipacije i postmodernog odnosa do života gde je sve dozvoljeno i gde je sve relativno.
Novi film Anne Fontaine (Nathalie, Coco Before Chanel, Adore) pokušava odgovoriti na to pitanje ne samo izmeštanjem radnje romana u novo vreme, već i interakcijom romana, filma, likova, čitalaca i gledalaca. U pitanju je ekranizacija grafičkog romana, opet nastalog po serijalu novinskih stripova Posy Simmonds. I film nije uopšte loš, zapravo je pomalo bizaran, svestan toga, pa na kraju i beskrajno duhovit i crnohumoran.
 
Već će prva scena nakon lagano "spoiler" uvoda film postaviti kao sitcom za one koji su pročitali knjigu ili makar pogledali ekranizaciju Madamme Bovary. Engleski par Bovery se doseljava u generalno dosadnjikavo normandijsko selo. On je Charlie (Flemyng), restaurater nameštaja, a ona je Gemma (Arterton), ne Emma, ali dovoljno blizu. Sa njima se upoznaje naš narator i vodič kroz priču Martin (Luchini), lokalni pekar, umetnička duša i ljubitelj klasične literature. Kada smorena Gemma krene da se ponaša kao smorena Emma, prava Madamme Bovary, i pronađe mladog aristokratu (Schneider) za ljubavnika, onda i njen život kreće sličnim tokom kao u slučaju književne junakinje. Martin će to posmatrati, a malo i intervenirati na ovaj ili onaj način, te biti svedok i učesnik bizarnog sleda događaja.
Ono što prvo upada u oči je smorenost. Nije to izraženo samo kod domaćica sa viškom slobodnog vremena, već kod apsolutno svih likova. Imamo tu jedan englesko-francuski par, gospodin svoju smorenost preseca glorifikacijom kapitalizma i privatne inicijative (što nervira Francuze), a gospođa gluparijama o dizajnu enterijera, dijetama i vežbama. Mladi aristokrata se dosađuje na studijama u Parizu, pa povremeno dolazi kući u dvorac. Njegova majka se posvetila malobrojnim zaista vrednim umetninama. Engleski mudroser se zabavlja menjanjem žena na svakih par godina. Martinova žena svoju smorenost seče sarkazmom i kvocanjem mužu, sin živi u virtuelnom svetu kompjuterskih igrica, a Martin hobi nalazi u romanu koji se odvija pred njegovim očima, špijuniranju i petljanju. Njegov interes za Gemmu nije toliko proizvod staračke pohote (mada ima i toga, a Gemma je po prirodi zavodljiva na onaj "frigidna kučka" način), koliko posledica fascinacije literaturom.
Dvoje glavnih glumaca su odlični u svojim ulogama. Gemma Arterton jasno igra na svoju zavodljivost i šarm i to joj apsolutno prolazi, prirodna je i ležerna. Njoj uloge hladnih zavodnica lepo stoje. Fabrice Luchini svojom ulogom priziva u sećanje vrlo sličnu ulogu u Ozonovom Dans la maison, bivajući istovremeno aktivni lik, narator i tumač književnog teksta koji je u interakciji sa radnjom filma. Epizodisti nisu toliko primetni, njihovi likovi su zamišljeni dosta jednostavnije i plošnije. To ostavlja prostor glavnima da zablistaju, jednodimenzionalnost nije problem i ostvaruje se savršen kontrast i akcentuacija na bit stvari.
 
Gemma Bovery je za Anne Fontaine veliki napredak u odnosu na njen prethodni film Adore. Anne Fontaine voli seksualno i socijalno provokativan materijal, ali ne uspeva uvek da ga iznese na pravi način. U Adore pokušava da prekrije osnovnu bizarnost priče sa neuverljivim melodramatskim tretmanom. Ovde to nije slučaj, bizarnost je prigrljena i prihvaćena, angažirajuća i provokativna. Bizarnost je moderno čitanje romana, slučajne ili namerne poveznice, sve te sitne intervencije, pa čak i svojevrsni "hammering" u kome klimaks gubi na šoku, a dobija na tom nekom crnohumornom efektu.
Uostalom, zašto bi to bilo loše, kada Gemma Bovery nije loš film? Nema nameru da nas šokira, a pitanje je i može li posle svega. Ako smo pametni, iskusni i misleći ljudi, valjda smo upoznali ljudsku tupost, dosadu, anesteziranost i nedostatak želje i kreativnosti. Oni nam ne moraju biti prijatelji u svakodnevnom životu, ali za naše dobro je nužno da ih poznajemo. Emma Bovary možda nije moguća danas sa svim našim iskustvom, ali Gemma svakako jeste. I ovaj meta-film na njen račun je pun pogodak. A ni Ana Karenjina nije tu bezveze. Pogledajte film i otkrićete zašto. Sve i da vam je štos jeftin, verovatno ćete se dobro nasmejati. Možda nije genijalan kao Dans la maison, ali svakako zaslužuje pažnju