Night Shift / Police

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Anne Fontaine

scenario: Anne Fontaine, Claire Barré (po romanu Huga Borisa)

uloge: Virginie Efira, Omar Sy, Grégory Gadebois, Payman Maadi

U doba kada nam je naloženo da se bavimo samo sobom, a pustimo nekog drugog (državu) da se bavi svima nama i drugim stvarima pride, vrlo je lako izgubiti iz vida one o kojima više nema ko da se brine. Šta ćemo sa zatvorenicima i da li bi njihova prevremena „rehabilitacija” ugrozila zajednicu? Kako će beskućnici ostajati kod kuće, naročito ako su im dnevni centri u kojima dobijaju hranu zatvoreni kao (zatvorena) mesta okupljanja? Konačno, šta ćemo sa izbeglicama i migrantima (ima razlike, ali na ljudskom nivou nije bitna) i kampovima i za zarazu posebno rizičnim kolektivnim centrima u kojima žive? Kamo ih vratiti u „vreme otkazanih letova” i kamo ih pustiti da se snađu sami bez sredstava?

Kao da moralne dileme nije bilo i pre deportacija, u vreme tek recentno prošlo u koje je smeštena radnja filma Night Shift, odnosno Police Anne Fontaine... U filmu nastalom po romanu Huga Borisa, troje policajaca koji „čekiraju” različite demografske kategorije, usled različitih moralnih načela koje zastupaju, moraju da se odluče šta će učiniti na svom zadatku pratnje čoveka do aerodroma radi deportacije. Čoveka po imenu Tohirov (Maadi) u domovini u Centralnoj Aziji čeka sigurna smrt i troje policajaca moraju doći do konsenzusa šta i kako.

Naša perspektiva je najviše poravnana sa Virginie (Efira), ženom koja se teško nosi sa poslom, mužem i malim detetom zbog kojeg nije spavala mesecima. To ju je verovatno i dovelo do afere sa kolegom Aristidom (Sy), žovijalnim crncem iz pariskog predgrađa koji je zove „Miss Norveške” zbog boje kose i hladnog stava, i do neplanirane trudnoće. Aristide možda deluje kao blesavi šaljivdžija, ali posao svakako uzima danak na njemu. Treći policajac Erik (Gadebois) je od stariji od njih dvoje, zadatke obavlja po pravilima službe i sa stavom nervoznog čoveka koji može u svakom trenutku eksplodirati. Njegova uspešnost na poslu, pak, uzima danak na privatnoj ravni: Erik se sve vreme preko telefona svađa sa svojom ženom i alkoholičar je.

Prolongirana ekspozicija filma koja na način inspirisan Kurosawinim Rashomonom postavlja troje likova i njihove odnose zauzima gotovo polovinu filma i ta polovina čak deluje čvršće. Opet, trik sa pokazivanjem istih događaja (dveju dnevnih intervencija, jedne u slučaju nasilja u porodici i druge u slučaju nervno rastrojene majke) iz različitih perspektiva teško da ima svoju svrhu, pošto troje policajaca dolazi do istih zaključaka i sličnih emocionalnih reakcija. Međutim, ako je cilj bio da se upoznamo i povežemo sa troje policajaca koji će se naći u etičkoj dilemi, on je uspešno obavljen jer oni definitivno nisu tek stereotipi iz policijskih filmova.

Drugi deo filma, iako profesionalno i čvrsto režiran kako bi se maksimizirala napetost bez ispaljenog metka, samo kroz vožnju i raspravu, problematičniji je po etičkoj liniji. Naime, o tome šta će uraditi sa imigrantom kojem je odbijen azil raspravljaju se samo policajci. On sam se tu ništa ne pita, a reklo bi se da i ne razume šta mu se i kako dešava, ne govori ni francuski, ni engleski jezik, i tek je pasivni primalac tuđe milosti ili nemilosti. Naravno da će i signale protumačiti pogrešno (ili možda instinktivno ispravno), čak i kad mu se otvore vrata u šumi, on neće pobeći u strahu od egzekucije. Krajnje rešenje u filmu je svakako „deus ex machina” momenat, ali makar podvlači ono bolno važno: da je ceo sistem regulacije migracija zastranio i iz vida izgubio čoveka, kao i da će reakcija, kakva god, od strane ljudi u sistemu tom čoveku koji je predmet spora kupiti možda koji sat ili koji dan, ali mu sudbinu promeniti neće.

Luksemburška autorica Anne Fontaine koja je karijeru započela kao glumica u Francuskoj, uglavnom na televiziji još kasnih 70-ih i ranih 80-ih, versatilna je kada se radi o izboru materijala, kinematografija i žanrova u kojima operiše, ali je konstantna kada je reč o budžetima, komercijalnim i umetničkim ambicijama filmova koje izbacuje. To su sve filmovi u današnje vreme idealni za „streaming” platforme, osrednji, ali profesionalno urađeni i dovoljno elegantni da budu za stepenicu iznad puke konfekcije. Njeni filmovi su po pravilu nalazili put i do redovne bioskopske distribucije, sa nestalnim uspehom čemu su po pravilu kumovali više eksterni faktori, a manje filmski kvaliteti. Ovog puta je situacija dodatno kompleksna, pa je verovatnoća da će Night Shift, kao film sa festivalskom premijerom u Special Gala programu ovogodišnjeg Berlinala ostati bez bioskopske distribucije koja je globalno suspendovana na neodređeno vreme i da će se pojaviti direktno na nekoj od video-platformi.

Druga konstanta kod Fontaine, posebno prisutna u poslednje vreme, posle njenog jedinog velikog hita (Coco Before Chanel), je pokušaj provokacije javnog morala ili suštinske etike. Night Shift se ne razlikuje mnogo od zadatih okvira, upadljivo je korektan na većini nivoa, plemenit u svojoj misiji, korektan u realizaciji (posebno na glumačkom nivou, Virginie Efira i Omar Sy su izvanredni), ali mu fali „ono nešto” da bi bio i više od toga...

Gemma Bovery

2014.

režija: Anne Fontaine

scenario: Pascal Bonitzer, Anne Fontaine (po grafičkom romanu Posy Simmonds)

uloge: Fabrice Luchini, Gemma Arterton, Jason Flemyng, Niels Schneider, Isabelle Candelier, Mel Raido, Elsa Zylberstein, Pip Torrens, Kacey Mottet Klein

Roman Madamme Bovary Gustava Flauberta je u solidnoj meri bio prst u oko javnom moralu XIX veka. Boreći se za svoju junakinju, Flaubert se, svesno ili ne, borio za žensku emancipaciju. Šokirao je javnost, dospeo je na sud, nije čak ni mnogo falilo da zaglavi robiju zbog propagiranja nemorala. Sa literarne i kulturne strane, Madamme Bovary je izuzetno značajan, čak revolucionaran roman koji uvodi koncept očajne domaćice, gospođe kojoj je dosadno. Tolstoj će dvadesetak godina kasnije od tog lika napraviti arhetip kroz Anu Karenjinu. Ono što se postavlja kao pitanje je koliko su takve tragične sudbine moguće danas, u eri ženske emancipacije i postmodernog odnosa do života gde je sve dozvoljeno i gde je sve relativno.

Novi film Anne Fontaine (Nathalie, Coco Before Chanel, Adore) pokušava odgovoriti na to pitanje ne samo izmeštanjem radnje romana u novo vreme, već i interakcijom romana, filma, likova, čitalaca i gledalaca. U pitanju je ekranizacija grafičkog romana, opet nastalog po serijalu novinskih stripova Posy Simmonds. I film nije uopšte loš, zapravo je pomalo bizaran, svestan toga, pa na kraju i beskrajno duhovit i crnohumoran.

 

Već će prva scena nakon lagano "spoiler" uvoda film postaviti kao sitcom za one koji su pročitali knjigu ili makar pogledali ekranizaciju Madamme Bovary. Engleski par Bovery se doseljava u generalno dosadnjikavo normandijsko selo. On je Charlie (Flemyng), restaurater nameštaja, a ona je Gemma (Arterton), ne Emma, ali dovoljno blizu. Sa njima se upoznaje naš narator i vodič kroz priču Martin (Luchini), lokalni pekar, umetnička duša i ljubitelj klasične literature. Kada smorena Gemma krene da se ponaša kao smorena Emma, prava Madamme Bovary, i pronađe mladog aristokratu (Schneider) za ljubavnika, onda i njen život kreće sličnim tokom kao u slučaju književne junakinje. Martin će to posmatrati, a malo i intervenirati na ovaj ili onaj način, te biti svedok i učesnik bizarnog sleda događaja.

Ono što prvo upada u oči je smorenost. Nije to izraženo samo kod domaćica sa viškom slobodnog vremena, već kod apsolutno svih likova. Imamo tu jedan englesko-francuski par, gospodin svoju smorenost preseca glorifikacijom kapitalizma i privatne inicijative (što nervira Francuze), a gospođa gluparijama o dizajnu enterijera, dijetama i vežbama. Mladi aristokrata se dosađuje na studijama u Parizu, pa povremeno dolazi kući u dvorac. Njegova majka se posvetila malobrojnim zaista vrednim umetninama. Engleski mudroser se zabavlja menjanjem žena na svakih par godina. Martinova žena svoju smorenost seče sarkazmom i kvocanjem mužu, sin živi u virtuelnom svetu kompjuterskih igrica, a Martin hobi nalazi u romanu koji se odvija pred njegovim očima, špijuniranju i petljanju. Njegov interes za Gemmu nije toliko proizvod staračke pohote (mada ima i toga, a Gemma je po prirodi zavodljiva na onaj "frigidna kučka" način), koliko posledica fascinacije literaturom.

Dvoje glavnih glumaca su odlični u svojim ulogama. Gemma Arterton jasno igra na svoju zavodljivost i šarm i to joj apsolutno prolazi, prirodna je i ležerna. Njoj uloge hladnih zavodnica lepo stoje. Fabrice Luchini svojom ulogom priziva u sećanje vrlo sličnu ulogu u Ozonovom Dans la maison, bivajući istovremeno aktivni lik, narator i tumač književnog teksta koji je u interakciji sa radnjom filma. Epizodisti nisu toliko primetni, njihovi likovi su zamišljeni dosta jednostavnije i plošnije. To ostavlja prostor glavnima da zablistaju, jednodimenzionalnost nije problem i ostvaruje se savršen kontrast i akcentuacija na bit stvari.

 

Gemma Bovery je za Anne Fontaine veliki napredak u odnosu na njen prethodni film Adore. Anne Fontaine voli seksualno i socijalno provokativan materijal, ali ne uspeva uvek da ga iznese na pravi način. U Adore pokušava da prekrije osnovnu bizarnost priče sa neuverljivim melodramatskim tretmanom. Ovde to nije slučaj, bizarnost je prigrljena i prihvaćena, angažirajuća i provokativna. Bizarnost je moderno čitanje romana, slučajne ili namerne poveznice, sve te sitne intervencije, pa čak i svojevrsni "hammering" u kome klimaks gubi na šoku, a dobija na tom nekom crnohumornom efektu.

Uostalom, zašto bi to bilo loše, kada Gemma Bovery nije loš film? Nema nameru da nas šokira, a pitanje je i može li posle svega. Ako smo pametni, iskusni i misleći ljudi, valjda smo upoznali ljudsku tupost, dosadu, anesteziranost i nedostatak želje i kreativnosti. Oni nam ne moraju biti prijatelji u svakodnevnom životu, ali za naše dobro je nužno da ih poznajemo. Emma Bovary možda nije moguća danas sa svim našim iskustvom, ali Gemma svakako jeste. I ovaj meta-film na njen račun je pun pogodak. A ni Ana Karenjina nije tu bezveze. Pogledajte film i otkrićete zašto. Sve i da vam je štos jeftin, verovatno ćete se dobro nasmejati. Možda nije genijalan kao Dans la maison, ali svakako zaslužuje pažnju

Adore

2013.

režija: Anne Fontaine

scenario: Anne Fontaine, Christopher Hampton

uloge: Naomi Watts, Robin Wright, Xavier Samuel, James Frecheville, Ben Mendelsohn

Priča kaže sledeće: Lil (Watts) i Roz (Wright) su prijateljice celi svoj život i odane su jedna drugoj. Sada su u četrdesetim godinama i svaka od njih ima sina od nekih dvadeset godina. Lil je udovica i ima Iana (Samuel), dok je Roz u monotonom braku sa Haroldom (Mendelsohn) i ima sina Toma (Frecheville). Majke i sinovi uživaju u život u fancy kućama na plaži u jednom malom, a prijatnom gradiću u Australiji. Dok gledaju sinove kako surfaju, dive se njihovoj lepoti i bacaju komentare da su kao mladi bogovi. Istina, ta scena puca od kulta tela i pomalo podseća na scene iz Miliusovog Big Wednesday (1978). Stvari, međutim, kreću u blesavom smeru kada momci, inače najbolji prijatelji, razviju interes svaki za majku onog drugog. Da se ne foliramo, u pitanju je seksualni interes i ja ih razumem: MILF (starija, fit i seksualno aktivna žena) je na svoj način poželjna, jer ima (još uvek) lepotu i (stekla je) integritet. Još kad su “mame” Naomi Watts i Robin Wright...

Aha, znači, imamo nešto što se kreće po liniji softcore pornografije, film za pomalo opskurne kanale u gluvo doba noći? Ne, kamo sreće, jer bi onda Adore imao dovoljno integriteta i ne bi se folirao da je nešto što nije. Ostao bi blesavi film o poremećenim i ukrštenim seksualnim vezama koji dovodi svoje likove u bizarne, neočekivane i pomalo opasne situacije. Ovo klizi ka teritoriji herc-romana, Barbare Cartland, sapunskih opera i melodramuljina na bizarnim osnovama. Znate ono, čežnjivi pogledi u očima i uzdasi umesto “straightforward” seksa. Da ne bude zabune, imamo nekoliko seksualnih scena, pritiskanja na zid i jahanja, ali sve je to urađeno “ukusno”, odnosno bez golotinje. Istina, po pitanju providnosti radnje, nema neke razlike između pornografije i melodrame.

Naše veselo društvance tako petlja iz dana u dan, menja odluke, svađa se i miri, dok ne naleti na nekoliko prilično arbitrarno postavljenih skretnica u radnji u vidu lepih i dobrih mladih devojaka, ali avaj, požuda za “pumama” (engl. cougar – izraz za stariju ženu sa fiksacijom na mlađe muškarce) je prejaka i može uništiti sve na svom putu...

Adore je ekranizacija novele The Grandmothers nobelovke Doris Lessing i u literaturi izgleda kompaktnije i jezgrovitije. Kada se neki fenomeni opisuju isključivo rečima, postoji veća mogućnost varijacija na temu, širok spektar pristupa. Filmovi se generalno oslanjaju na naraciju, i za neke teme je potrebno pogoditi i generalni ton i izbalansirati literarne elemente da bi se dobilo gledljivo delo. Adore tu ne uspeva ni najmanje. Ton je preozbiljan, dramski i to nikako ne odgovara od početka do kraja bizarnoj situaciji. Odatle se izvlači i zaključak da je film ostao u literarnoj dogmi, ređajući slučajne događaje, pa je jednostavno dosadan. I to je zločin prema sjajnim glumcima koji tu igraju, svi njihovi postupci se kreću od podglumljivanja do šmiranja, jer drugačije nije moguće uz tako muljave, nefilmične dijaloge. Oslanjajući se na deskripciju, autorica nas zasipa sa jednim te istim detaljima, krupnim kadrovima naboranih lica sredovečnih žena koja stoje u kontrastu sa njihovim zategnutim telima, širim kadrovima momaka koji surfaju, slikama idile prirode koju narušava samo huk vetra i sjajno uređenih kuća. Sve to ostavlja utisak trivijalnosti tematike, i sve je moguće otpisati kao sapunicu: problemi dokonih bogataša, bla.

Da stvar bude još blesavija, Adore je potencijalno dobar film koji je završio u pogrešnim rukama. Anne Fontaine ima kakvu-takvu karijeru u francuskom filmu, njen najbolji film je seksualno-socijalna drama Nathalie... (2003) na tragu Bunuelove Belle de le jour (1964) poznata i po američkoj re-make verziji Chloe (2009), dok je recentnoj publici najpoznatiji Coco Before Chanel (2009), nedosoljena biografska drama o mladosti modne kreatorke. Činjenica da je "oscarovac" Christopher Hampton zadužen za scenario filmu nije pomogla puno: on je napravio traljav posao adaptirajući interesantan materijal u tupljavinu.

Film ponekad nije fleksibilan medij, neke stvari je moguće uraditi na jedan i jedini način. Kada je reč o uvrnutim melodramama koje počivaju na uvrnutim seksualnim odnosima, njih zna da radi samo i jedino Pedro Almodovar, i u njegovim rukama Adore bi bio dobar film. Ovako jednostavno nije.