kritika originalno objavljena na: monitor.hr
2015.
scenario:
Fernando Léon de Aranoa, Diego Farias (po romanu Paule Farias)
uloge:
Benicio Del Torro, Tim Robbins, Olga Kurylenko, Mélanie Thierry,
Feđa Štukan, Eldar Rešidović, Sergi López
Zaista
logično zvuči da se ratna komedija / melodrama smeštena u Bosnu
potkraj rata pojavi na festivalu u Sarajevu. Zapravo rat u Bosni
postaje opšte mesto modernog, a opet staromodnog konflikta. Prošlo
je ipak nešto vremena i neke rane su se zalečile, možda je i
međunarodna zajednica nešto shvatila u međuvremenu, a možda to
više nije ni bitno, bar aktuelnih ratova ima u našem svetu. Opet,
logično je da ovakav film, jedan u nizu na sličnu temu, nije baš
izazvao oduševljenje kod sarajevske publike.
Sa
druge strane, to se ne može reći za Benicia Del Tora, koji je bio
glavna internacionalna zvezda ovogodišnjeg festivala. Ima to
smisla, on je jedan od koloritnijih glumaca danas sa širokim
spektrom, uglavnom otkačenih uloga u otkačenim filmovima poput The
Usual Suspects i Fear and Loathing in Las Vegas, ali je u svojoj
karijeri odigrao i Che Guevaru. Ovde ima retku priliku da igra
“clooneyevskog” lika, pomalo romantičnog, najčešće duhovitog
šarmera.
Ovde
igra Mambrua, veterana humanitarnog rata po silnim ratištima na
svojoj možda poslednjoj misiji u Bosni, pre nego što se vrati
kući u London gde ga čeka verenica. Dolazi inspektaža koju vodi
njegova bivša devojka Katya (Kurylenko) i od koje zavisi budućnost
daljnje misije. To u suštini ima manji upliv na Mambrua nego na
njegove kolege, okorelog, ciničnog logističara B.-a (Robbins),
“novu curu”, tipično idealističnu i “by the book” Sophie
(Thierry) i prevodioca Damira (odlični Feđa Štukan) kome je to
jedini stabilni izvor prihoda. Efektivno, oni imaju nekoliko dana
da svoje šefove uvere u opravdanost i učinkovitost misije.
Pritom, na terenu je rat koji još uvek traje, bez obzira što je
proglašen prekid vatre i što su pregovori u toku. Humanitarci su
pritom “zadnja rupa na svirali”, iza UN vojske, birokratije,
lokalnih vojski, vlasti i bandi.
Naslovni
savršen dan počinje tako što naša škvadra veselih humanitaraca
nađe leš nekog debelog frajera u jedinom funkcionalnom bunaru u
okolini. Debelog, znači, treba izvaditi, ali to je mnogo veći
problem nego što se čini, i logistički i birokratski. Treba
srediti nadležnosti ili ih makar kvalitetno ispreskakati i treba
naći konopac, što je mnogo veći problem nego što se to čini. A
i debelog je možda neko namerno bacio tamo, iz ovog i onog
razloga. Kada im se, sticajem okolnosti, pridruži i lokalni dečak
Nikola (Rešidović), njihova zajednička, na momente smešna, na
momente tužna “avantura” može da počne...
I
to na trenutke radi. Ima tu i humora i odličnih glumačkih
ostvarenja (odrasli muški deo škvadre je jako raspoložen), ima i
teške ljudske drame, pa čak i patetike. Sve je lepo i atraktivno
snimljeno, španske lokacije dobro imitiraju Bosnu, a dugi kadrovi i
scene koji bi inače stvarali prazan hod su podvučene dobrom
gitarskom muzikom koja ističe duh filma. Čak je i priča
univerzalna i shvatljiva u kontekstu svakog rata, a ne samo jednog.
I tu
dolazimo do problema: A Perfect Day u celini je pomalo nekompletan
film, ni tamo ni ovamo. Ima tu i smisla i dubine, ali samo do
određene granice. Poruke filma se obično završavaju na
floskulama tipa: “Rat je sranje” ili “Birokratija je
sranje”, iako je tema humanitarnih radnika relativno sveža i
nepotrošena u brojnim ratnim filmovima. Naravno, od takvog posla
čovek razvija određene mehanizme odbrane i film pokušava na
tome da kapitalizira, ali to je bolje izgledalo u knjizi nego na
filmu. Humoristične replike i “one-lineri” bolje izgledaju na
papiru, ali retko kad pogode cilj na filmu. To su uglavnom tipske
fore i uspevaju da ih izvuku samo raspoloženi glumci, a ni to nije
slučaj uvek.
Deo
problema se skriva i u tipskim, grubo skiciranim i iskonstruiranim
likovima. Kod muških se to rešava frajerskim stavom i bleskastim
ponašanjem, posebno u slučaju B.-a, Mambru je ipak nešto
ozbiljniji i sličniji tipu nekakvog “vođe projekta”, dok je
prevodilac Damir u Štukanovoj izvedbi tako predivno “deadpan”
i u stanju da sa jednom facijalnom ekspresijom podvuče balkanski
apsurdistan. Ženski likovi su, međutim, skoro pa lišeni ličnosti,
svedeni na po jednu ili dve karakterne osobine.
Sa
druge strane, imamo i nemalu dozu patetike, takođe šablonizirane
i ustrojene tako da udari ispod pojasa. Opet je i to tako namešteno
da film nikad ne odlazi suviše u težinu i da ga je moguće
gledati sasvim normalno i opušteno. Spoj humora i melodrame sa
ratnim okruženjem i postavkom filma ceste i apsurdnim zapletom je
tonalno nekonzistentan i zbog toga A Perfect Day nikad nije ništa
više od tek gledljivog filma i prolaznog iskustva.
Opet,
i takav kroz apsurd ili baš zbog apsurda evocira uspomene na neke
druge, uspelije filmove. Ima tu daška Kusturičinog i
Kovečevićevog Undergrounda, Altmanovog M.A.S.H.-a, kao i romana i
filma Catch 22. Kao i od poslednjeg, tranzicija sa jednog medija
na drugi jednostavno nije tako glatka. Ako ne očekujete previše,
A Perfect Day će biti sasvim solidno iskustvo.