One Life

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kažu: „Ako spasiš jednog čoveka, spasio si svet“. Isto tako kažu da se na muci poznaju junaci, ali junaštvo ne mora uzeti pojavni oblik Vuka Mandušića ili Malog Radojice. Naprotiv, junačka dela su često diskretna manifestacija humanosti i čovečnosti u vremenima kada nije lako ostati čovek.

Za Oskara Šindlera znamo zato što je Stiven Spilberg snimio „oskarovski“ film o njegovom podvigu. Filmu, doduše, neki zameraju da je suviše „oskarovski“ i manipulativan, te da na taj način čini nepravdu tragediji Holokausta preoblikujući je u priču o uspehu jednog agilnog pojedinca, pritom biznismena.

Ali, koliko nas je čulo priču o „britanskom Šindleru“ Nikolasu „Nikiju“ Vintonu koji je od sigurne smrti u koncentracionim logorima spasio 669 ljudi, odnosno dece, iz Čehoslovačke pred sam rat i na početku istog? Ništa zato, jer će nam tu priču ispričati britanski veteran televizijske režije Džejms Hoz u svom bioskopskom prvencu One Life. Film možda nema „oskarovske“ ambicije, ali je zato primer blago konzervativne britanske diskretnosti i pristojnosti u kinematografiji.

Starog Vintona (jedan i jedini Entoni Hopkins, čak i fizički sličan portretiranom subjektu) upoznajemo krajem 80-ih. Njegova žena Grete (Lena Olin, solidna) mu nalaže da očisti svoj radni kabinet kako bi u njega mogla da se useli njihova kći s bebom. Sentimentalan kakav je, Vinton je godinama skupljao dokumentaciju o svojim poslovnim i humanitarnim aktivnostima. Nečega o toga može da se reši s lakoćom, ali jedna smeđa aktovka i spis u njoj mu ipak previše znače...

To radnju filma šalje u seriju „flešbekova“ u Vintonovu mladost (igra ga Džoni Flin) između Londona i Praga. U Prag odlazi da odmeni kolegu, tamo se upoznaje sa šeficom britanske izbegličke organizacije Dorin (Romola Garai, vrlo dobra) i sa „fikserom“ Trevorom, kao i s pomoćnicom na terenu Hanom. Videvši stanje na terenu, dolazi na ideju da organizuje celu akciju vršeći pritisak na britanske birokratske strukture, podužiću svest, vabeći udomitelje, organizujući prevoz vozom i brodom i skupljajući donacije.

Njegova majka Babet (Helena Bonam Karter u modusu „dobre veštice“, blago ekscentrične, ali zato uporne žene oštrog jezika i plemenitih namera) se, prirodno, boji za bezbednost svog sina, naročito kako se nacisti približavaju Pragu, ali shvata njegovu motivaciju, pošto je i sama nemačka imigrantkinja koja je osetila britansko gostoprimstvo. Ona mu postaje najverniji pomagač u koordiniranoj akciji.

Nazad u 80-ima, Niki želi da „udomi“ svoju dokumentaciju i da ispriča priču, ne toliko o sebi, koliko o deci koju je spasio, a s kojom je izgubio kontakt. Nakon nekoliko peripetija, uspeva da dođe do istoričarke Beti Maksvel (švajcarska glumica Marte Keler) i, preko njenog muža medijskog magnata Roberta uspeva da dođe do gostovanja na televiziji, gde ga voditeljka Ester Rencen u dva navrata spaja sa spasenom decom, danas odraslim ljudima, zbog čega njegov podvig postaje deo opšteg znanja u Britaniji i šire.

Reklo bi se, tipičan biografski film s radnjom na dva vremenski odvojena koloseka spojenim standardnom dramaturškom intervencijo. I zaista, scenario koji su napisali Lusinda Kokson i Nik Drejk po knjizi Vintonove kćeri Barbare nije posebno inovativan. Uostalom, nije to ni Hozova režija, ali je ona promišljena u detaljima poput različitih kolor-shema za različita vremena i mesta (30-te su tmurne, 80-te dosta toplije i veselije) i montažnih sekvenci ubačenih tačno kad i gde treba da bi se unelo dinamike u ustaljeni ritam.

Ima, doduše, i očekivanih intervencija radi izvlačenja emocionalnog efekta iz ionako emocijama natopljene ljudske priče, ali i filigranskih detalja, posebno u radu s glumcima gde su Hopkins i Flin, međusobno ne naročito slični, usvojili određene pokrete i elemente govorne sheme da bi mogli proći kao isti čovek u različitim vremenima. Na kraju, One Life možda ne spada u najbolje i najinventivnije filmove o Holokaustu i ljudskosti u teškim vremenima, ali je svejedno sasvim dobar.

Noble

2014:

scenario i režija: Stephen Bradley

uloge: Deirdre O’Kane, Sarah Greene, Gloria Cramer Curtis, Brendan Coyle, Mark Huberman, Ruth Nega, Liam Cunningham, Nhu Qyunh Nguyen Linh, Kinh Quoc, Le Ngoc Tu’o’ng

U svetlu napisa koji su se pojavili u Vice magazinu u poslednje vreme, a koji bacaju senku na poznate istorijske ličnosti o čijoj je “svetosti” do sada postojao konsenzus globalnog javnog mnjenja, poput Gandhija (mizoginija, održavanje kastinskog sistema po svaku cenu) i Majke Therese (blatantna korupcija i čisti marketing), počeo sam da sumnjam u humanitarni rad kao takav. Dobro, sve i da motivaciju većine humanitaraca otpišemo kao svojevrsno samoreklamerstvo, a donatora kao elaboriranu shemu za izbegavanje poreza, optimisti tvrde da prikupljena sredstva svejedno dođu u ruke onih kojima su potrebna. Otvoreno ću reći da sam sumnjičav i prema toj tvrdnji, jer u procesu taj novac mora proći kroz mnogo prljavih i halapljivih šapa, a gladnima obično ostaju samo mrvice. Uostalom, koliko je humanitarni rad efikasan kao takav? Dati nekome ribu ili ga naučiti da peca?

Shodno tome, moram reći da mi filmovi o humanitarcima, posebno o “belim spasiteljima” u zemljama trećeg sveta sami po sebi idu na živce. Previše je tu melodramatskih šablona i ljigavštine raznih profila. Možda sam ciničan, ali za mene tako nešto nije inspirativno, posebno ako se na taj način pere kolektivna nečista savest. Na stranu što je celo to njihovo zalaganje samo kap u moru.

Priča o Christini Noble me nije puno zanimala od samog starta. Ono što nju razlikuje od ostalih humanitarki je to što je zapravo na svojoj koži osetila i siromaštvo i opresiju i beznadnost, i što njena polazna osnova zbog toga nije dokono-bogataška i salonska. Ona se pokazala spremnom da radi na terenu i zasuče rukave, a i motivacija, ma kako suluda bila (košmari inducirani vestima iz Vijetnama za vreme rata), može biti iskrena. Problem sa Noble, filmom meni nepoznatog irskog autora Stephena Bradleya je u tome što ovo jedno izuzetno čudno iskustvo koje nam neće dati skoro nijedan zadovoljavajući odgovor na bilo koje pitanje o Christini Noble, ako smo ga uopšte imali.

Paralelno pratimo dva toka radnje, jedan počinje 50-ih u blatnom i memljivom Dublinu gde upoznajemo malu Christinu (Cramer Curtis) i njen pevački talenat. Ona živi sa pijanim ocem (Cunningham), bolesnom majkom i gomilom braće i sestara. Kada majka umre, a otac se pokaže nesposobnim da se bavi decom, njih razdvajaju i Christina završava u crkvenom sirotištu pod strogom disciplinom. Kasnije ćemo je upoznati i kao mladu devojku (Greene) kako se probija kroz život pun nedaća: fizički poslovi, silovanje, neželjena trudnoća, davanje deteta na usvajanja bez njenog znanja, odlazak u Englesku, nesrećni brak... Ona sve vreme razgovara sa Bogom (to nisu molitve, to su pregovori i prebacivanja) i peva bez nekog jasnog razloga.

Druga linija radnje prati nju u zreloj dobi (O’Kane) u Vijetnamu, od njenog dolaska i poznanstva sa ljigavim biznismenom Davidom (Huberman) i petljanjem sa sporom, nezainteresovanom i često neprijateljski nastrojenom biroktatijom do prve uspešno osigurane donacije za njen projekat pomoći deci s ulica Sajgona koju dobija od naftne kompanije zahvaljujući prijateljstvu sa Gerrijem (Coyle). Christina je tu već izgrađena, sofisticirana i samouverena žena sa smislom za humor i čeličnom voljom, a takođe zna da zapeva, opet bez preteranog razloga.

U suštini, to je to. Međutim, Noble je i dalje zbunjujući film, ma kako bio šablonski. Nekako ćemo prihvatiti njenu motivaciju za pomoć deci, hoće to žene u godinama. Međutim, postavlja se pitanje otkud njoj novac da se preseli u drugu zemlju i pokrene humanitarnu fondaciju. Te stvari se ne rade samo sa skromnom penzijom, dobrom voljom i viškom vremena, ako to imate možete se pridružiti već nekoj od organizacija kao volonter. Za uspostavljanje svoje potrebna su ozbiljnija sredstva i naročito ozbiljniji kontakti. I šta je, dovraga, sa tim pevanjem koje imamo od početka filma? Bradley nam na ta pitanja neće dati odgovor i ostaviće nas zbunjenije na kraju filma nego što smo to bili na početku.

Utehu nećemo naći ni u drugim likovima jer su oni samo jednostavne funkcije i elementi zapleta. Chistina ima ukupno jednu prijateljicu u životu koja je generička prijateljica. David i Gerry su relativno prazni likovi (Coyle se makar trudi da mu nabaci humornu dimenziju), Vijetnamci svi po redu samo funkcije: simpatični klinac, duhovito-nadrkani hotelski recepcioner, dve sestrice, gospođa koja vodi sirotište, policajci, službenici...

Na početku imamo i uvid u odnos društva prema takvoj deci koji svakako nije napredan, i Christininu reakciju na to (“Irska beda je ista kao vijetnamska.”), ali ni kulturološke razlike ili sličnosti se zapravo ne ispituju. Zapravo imamo samo protagonistkinju znakovitog prezimena i to je to. Možda je to dovoljno za osigurati prvu donaciju, ali svakako nije dovoljno za film. Verujte mi na reč i izbegnite Noble.

A Perfect Day

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Fernando Léon de Aranoa

scenario: Fernando Léon de Aranoa, Diego Farias (po romanu Paule Farias)

uloge: Benicio Del Torro, Tim Robbins, Olga Kurylenko, Mélanie Thierry, Feđa Štukan, Eldar Rešidović, Sergi López

Zaista logično zvuči da se ratna komedija / melodrama smeštena u Bosnu potkraj rata pojavi na festivalu u Sarajevu. Zapravo rat u Bosni postaje opšte mesto modernog, a opet staromodnog konflikta. Prošlo je ipak nešto vremena i neke rane su se zalečile, možda je i međunarodna zajednica nešto shvatila u međuvremenu, a možda to više nije ni bitno, bar aktuelnih ratova ima u našem svetu. Opet, logično je da ovakav film, jedan u nizu na sličnu temu, nije baš izazvao oduševljenje kod sarajevske publike.

Sa druge strane, to se ne može reći za Benicia Del Tora, koji je bio glavna internacionalna zvezda ovogodišnjeg festivala. Ima to smisla, on je jedan od koloritnijih glumaca danas sa širokim spektrom, uglavnom otkačenih uloga u otkačenim filmovima poput The Usual Suspects i Fear and Loathing in Las Vegas, ali je u svojoj karijeri odigrao i Che Guevaru. Ovde ima retku priliku da igra “clooneyevskog” lika, pomalo romantičnog, najčešće duhovitog šarmera.

Ovde igra Mambrua, veterana humanitarnog rata po silnim ratištima na svojoj možda poslednjoj misiji u Bosni, pre nego što se vrati kući u London gde ga čeka verenica. Dolazi inspektaža koju vodi njegova bivša devojka Katya (Kurylenko) i od koje zavisi budućnost daljnje misije. To u suštini ima manji upliv na Mambrua nego na njegove kolege, okorelog, ciničnog logističara B.-a (Robbins), “novu curu”, tipično idealističnu i “by the book” Sophie (Thierry) i prevodioca Damira (odlični Feđa Štukan) kome je to jedini stabilni izvor prihoda. Efektivno, oni imaju nekoliko dana da svoje šefove uvere u opravdanost i učinkovitost misije. Pritom, na terenu je rat koji još uvek traje, bez obzira što je proglašen prekid vatre i što su pregovori u toku. Humanitarci su pritom “zadnja rupa na svirali”, iza UN vojske, birokratije, lokalnih vojski, vlasti i bandi.

Naslovni savršen dan počinje tako što naša škvadra veselih humanitaraca nađe leš nekog debelog frajera u jedinom funkcionalnom bunaru u okolini. Debelog, znači, treba izvaditi, ali to je mnogo veći problem nego što se čini, i logistički i birokratski. Treba srediti nadležnosti ili ih makar kvalitetno ispreskakati i treba naći konopac, što je mnogo veći problem nego što se to čini. A i debelog je možda neko namerno bacio tamo, iz ovog i onog razloga. Kada im se, sticajem okolnosti, pridruži i lokalni dečak Nikola (Rešidović), njihova zajednička, na momente smešna, na momente tužna “avantura” može da počne...

I to na trenutke radi. Ima tu i humora i odličnih glumačkih ostvarenja (odrasli muški deo škvadre je jako raspoložen), ima i teške ljudske drame, pa čak i patetike. Sve je lepo i atraktivno snimljeno, španske lokacije dobro imitiraju Bosnu, a dugi kadrovi i scene koji bi inače stvarali prazan hod su podvučene dobrom gitarskom muzikom koja ističe duh filma. Čak je i priča univerzalna i shvatljiva u kontekstu svakog rata, a ne samo jednog.

I tu dolazimo do problema: A Perfect Day u celini je pomalo nekompletan film, ni tamo ni ovamo. Ima tu i smisla i dubine, ali samo do određene granice. Poruke filma se obično završavaju na floskulama tipa: “Rat je sranje” ili “Birokratija je sranje”, iako je tema humanitarnih radnika relativno sveža i nepotrošena u brojnim ratnim filmovima. Naravno, od takvog posla čovek razvija određene mehanizme odbrane i film pokušava na tome da kapitalizira, ali to je bolje izgledalo u knjizi nego na filmu. Humoristične replike i “one-lineri” bolje izgledaju na papiru, ali retko kad pogode cilj na filmu. To su uglavnom tipske fore i uspevaju da ih izvuku samo raspoloženi glumci, a ni to nije slučaj uvek.

Deo problema se skriva i u tipskim, grubo skiciranim i iskonstruiranim likovima. Kod muških se to rešava frajerskim stavom i bleskastim ponašanjem, posebno u slučaju B.-a, Mambru je ipak nešto ozbiljniji i sličniji tipu nekakvog “vođe projekta”, dok je prevodilac Damir u Štukanovoj izvedbi tako predivno “deadpan” i u stanju da sa jednom facijalnom ekspresijom podvuče balkanski apsurdistan. Ženski likovi su, međutim, skoro pa lišeni ličnosti, svedeni na po jednu ili dve karakterne osobine.

Sa druge strane, imamo i nemalu dozu patetike, takođe šablonizirane i ustrojene tako da udari ispod pojasa. Opet je i to tako namešteno da film nikad ne odlazi suviše u težinu i da ga je moguće gledati sasvim normalno i opušteno. Spoj humora i melodrame sa ratnim okruženjem i postavkom filma ceste i apsurdnim zapletom je tonalno nekonzistentan i zbog toga A Perfect Day nikad nije ništa više od tek gledljivog filma i prolaznog iskustva.

Opet, i takav kroz apsurd ili baš zbog apsurda evocira uspomene na neke druge, uspelije filmove. Ima tu daška Kusturičinog i Kovečevićevog Undergrounda, Altmanovog M.A.S.H.-a, kao i romana i filma Catch 22. Kao i od poslednjeg, tranzicija sa jednog medija na drugi jednostavno nije tako glatka. Ako ne očekujete previše, A Perfect Day će biti sasvim solidno iskustvo.