Get a Job

2016.

režija: Dylan Kidd

scenario: Kyle Pennekamp, Scott Turpel

uloge: Miles Teller, Anna Kendrick, Alison Brie, Bryan Cranston, Marcia Gay Harden, Greg Germann, Nicholas Braun, John C. McGinley, Jorge Garcia, Brandon T. Jackson, Bruce Davison

Kada film nakon produkcije završi u bunkeru, to u principu nije dobra vest. Na stranu sudbine takvih filmova u totalitarnim režimima, u demokratičnom, kapitalistički orijentiranom Hollywoodu to u principu govori o filmu, a ne o sistemu. Istina, i tamo film ponekad padne žrtvom nerešenih odnosa po pitanju autorskih prava, zapinjanja u post-produkciji, nespretno složene finansijske konstrukcije ili neispoštovanih ugovora o distribuciji, ali istina je često vrlo jednostavna: filmovi čija se distribucija odlaže su najčešće upitnog kvaliteta.

Priča o Get a Job je upravo takva. Film je sniman 2012. godine i u nekoj ladici je proveo bezmalo 4 godine, da bi ovog proleća imao vrlo limitiranu distribuciju i vrlo brzo bio preseljen na VOD platforme. Tada kada je sniman je, što se glumačke postave tiče, pokupio priličnu količinu manje eksponiranih talenata. Bilo je to pre The Spectacular Now i Whiplash koji su svetlo reflektora uperili ka Milesu Telleru i pre Pitch Perfect koji je od Anne Kendrick stvorio poslednju autentičnu zvezdu mjuzikla (iako je glumica i pre i posle toga pokazivala svestranost, naročito u indie filmovima). Alison Brie i Bryan Cranston su u to doba bili još uvek prevashodno televizijski glumci, John C. McGinley je ispao iz fokusa Hollywooda i pristao na televiziji, a jedino je Marcia Gay Harden imala stabilnu, iako svaštarsku, filmsku karijeru.

Get a Job u smislu svoje sadržine ne ide mnogo dalje od naslova: u njemu tzv. “milenijalci” traže svoje mesto pod Suncem nakon završenih studija. Vreme je, što se Amerike tiče, tek blago post-krizno, posao je nekome fetiš, a nekome misaona imenica, a prvi pravi, ozbiljan posao čini se kao misija nemoguće za generaciju mladića i devojaka koji su, kako film insistira, odgajani sa stavom da su posebni bez ikakvog razloga.

Naš protagonista i fokalna tačka je Will (Teller) i on, bez nekog upotrebljivog talenta traži svoj prvi posao. Živi u cimerskom aranžmanu sa jednako blesavim drugarima i sa njima veći deo vremena provodi u duvanju i igranju kompjuterskih igrica. Pored toga, viđa se sa Gillian (Kendrick) za koju se čini da je na putu da ostvari karijeru, ali se njena ozbiljnost više doima kao maska, nego kao spoznaja. Sad, kako je Will na putu da nađe svoj prvi posao, tako je njegov otac Roger (Cranston) ostao bez svog jedinog na kojem je proveo poslednjih 30 godina. Kako će se različiti senzibiliteti i različite generacije snaći u tim okolnostima?

Što se Willa tiče, on će imati sreće da nakon nekoliko neuspešnih epizodica na blef (talenat za snimanje klipova i folerski samouvereni nastup) upadne u HR kompaniju koja se bavi izradom video-prezentacija poslovnjacima i stručnjacima koji traže (bolji) posao. Tamo će ga dočekati tim različitih korporativnih njuški (Germann, Davison, na bizarnu ulogu uludo potrošena Alison Brie) predvođen nemilosrdnom šeficom Katherine (Gay Harden). U firmi, naravno, od njega traže da radi u uštogljenom i možda prevaziđenom standardu, ali istovremeno mu druga, mnogo manje ozbiljna start-up firma nudi mesto direktora marketinga i više kreativne slobode. Njegovo pitanje je kojem se privoleti carstvu, naročito kada Gillianina karijera nije tako sigurna kao što je to ona predstavljala...

Što se ostalih tiče, njihove priče su tipskije. Jedan od cimera je počeo da radi za finansijsku kuću prvo kao potrčko, a onda i kao diler, što verovatno služi kao ironijski pogled na korporativnu kulturu, naročito ako uzmemo u obzir da mu je šef John C. McGinley u svojoj tipičnoj alfa-mužjačkoj roli. Drugi je programer koji juri “start-up” kapital za svoju aplikaciju za praćenje ljudi preko mobilnog telefona. Treći i najprofiliraniji (Braun) je karijerni pušač trave koji slučajno dobija posao školskog učitelja i košarkaškog trenera i u procesu otkriva važne životne istine. I otac isto ima svoj “sub-plot” u kojem prestaje biti dinosaurus kojeg je pregazilo vreme i pokušava da se probije direktno do šefa koji će ga zaposliti na radno mesto iz snova.

Istini za volju, Get a Job ima svojih momenata. Na vizuelnom planu nije posebno intrigantan, ali je sasvim pristojan. Tempo, jednom kada ga uhvati, ostaje stabilan i režija je školska i uglavnom neupadljiva, manje više posvećena izvlačenju maksimuma od glumaca. Za njih se redom vidi da imaju nesuđene količine talenta, ali i da su ograničeni šturo i loše napisanim likovima. Za većinu njih je teško naći i smisao u filmu i nekakvo uporište u realnosti.

Tako se Alison Brie, kao najupadljiviji primer, potrudila da od svog lika napravi nešto smisleno, ali joj to nije uspelo, ne njenom krivicom. Marcia Gay Harden se uzda u lagano preglumljivanje i karikaturalnost. Neki drugi, poput Bryana Cranstona, Johna C. McGinleya i Anne Kendrick se oslanjaju na tip lika koji su ranije igrali i sa solidnim uspehom uspevaju to da rekreiraju, a Milesu Telleru u pomoć stiže sasvim solidna glumačka intuicija.

Problem je, dakle, u scenariju. Što se dijaloga tiče, čini se da su oni pisani tako da se iz svake pojedine scene izvuče nešto ciljano. To zavisi od tona scene, komične upadljivo idu na jeftine smehove, dok nas dramske zasipaju sa “važnim” i “mudrim” one-linerima, a dijalog sve u svemu deluje drveno, što i ne treba da čudi pošto su obojica scenarista početnici, za pretpostaviti je čak i amateri.

Nije samo dijalog problematičan, koliko tu do izražaja dolaze druge, kapitalne stvari kao što su ton i struktura. Što se tona tiče, film ostaje na pola puta između komedije i drame, a čak ne uspeva ni da zauzme stav prema svojim likovima, nego ih od scene do scene ismeva ili bodri i nalazi simpatije za njih. Polovičnost i nedokuvanost je najveći problem u strukturi koja je ovde naprosto bizarna. Imamo glavnog lika i to štima, on je nosilac. Kolege sa posla se podrazumevaju, otac i devojka su očekivani dodatak. Problem je sa cimerima: njima se posvećuje suviše vremena da bi bili tek neki koloritni epizodisti i oni imaju svoje pod-zaplete, ali ih se ne razvija dovoljno da bi se mogli nazvati ravnopravnim likovima, a takođe se na njihovim pričama osim nekoliko najlakših poena i zaključaka ne dobija baš ništa.

Čini se nekako da bi Get a Job bolji utisak ostavio da je razrađen malo više i pretvoren u sitcom. Mislim, kuća je tu, glavni lik, njegova klika, devojka, otac... Takva je i dramaturgija većine pojedinih scena, posebno komičnih koje idu na lagane štoseve i njihovo nizanje. Čak je razumno pretpostaviti da je film u originalnom “cutu” bio duži, možda čak negde oko dva sata, ali da je u montaži barem četvrtina materijala isečena i to prilično grubo, kao da se nije pazilo na to kakve će rupe posle tog postupka nastati. Rezultat je prilično loš, ali šta smo očekivali od filma koji su upravo izvukli iz naftalina?

She's Funny That Way

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014.

režija: Peter Bogdanovich

scenario: Peter Bogdanovich, Louise Stratten

uloge: Imogen Poots, Illeana Douglas, Owen Wilson, Rhys Ifans, Richard Lewis, Cybil Shepherd, Debi Mazar, Austin Pendleton, George Morfogen, Jennifer Anniston, Will Forte, Ahna O'Reilly, Kathryn Hahn, Lucy Punch, Quentin Tarantino, Joanna Lumley, Michael Shannon, Jennifer Esposito, Tatum O'Neal

Petera Bogdanovicha pamtimo kao jednog od novohollywoodskih prvoboraca, ali i po njegovom osebujnom privatnom životu u kojem je svoje mlade žene, neretko odgovorne za uspon u njegovoj karijeri, spremno menjao još mlađima. Nije to samo patologija starog jarca, bilo je nečeg čudnijeg i neprijatnijeg u tome (što ga stavlja u kontekst Woodija Allena i Romana Polanskog), ako samo malo pročačkamo po slučaju ubistva “Playboyeve zečice” Dorothy Stratten. Bogdanovich nije imao nikakvu frku da oženi njenu mlađu sestru, ali svejedno nije prošao bez posledica. Realno gledano, iako se trudio 80-ih i 90-ih, poslednji Bogdanovichev veliki film bio je Nickelodeon (1976), a recimo da je poslednji koji je privukao pažnju široke publike i kritike bio Mask (1986). Sa svojim poslednjim filmom ovaj veteran koji se često pojavljuje kao glumac u manjim ulogama u tuđim filmovima dokazao je da nije za staro gvožđe.

She's Funny That Way je lagani film, dušu dao za smejanje na sav glas. Ako volite retro, naravno, jer je ovo film iz današnjeg vremena po ideji iz 90-ih koja se referira na novi talas “screwball” komedije iz 70-ih (gde je Bogdanovich itekako imao šta da kaže sa What's Up Doc), što se opet odnosi na još starije filmove još starijih majstora (Lubitscha, Hawksa i Cukora pre svih) iz hollywoodskog zlatnog doba. Ako vam retro stil smeta, ili čak ne volite komediju rapidnih inetelektualnih i pseudo-intelektualnih dijaloga (klasičnog Woodija Allena, recimo), ovo nije film za vas. Preskočite ga da se ne biste o njega ogrešili i nazvali ga histeričnom pizdarijom starog kenjca, jer ni autor ni film to nisu zaslužili, premda je to vaše legitimno pravo.

Ako vam se opis okolnosti činio zapletenim, to je samo zato što još nisam prešao na radnju. Ne znam ni ima li smisla uopšte izlagati priču. Bonton to nalaže, ali ovo je “screwball” sa primesama kvalitetnog “sitcoma”, pa će vam to možda pokvariti doživljaj. Nema tu ničeg spektakularno novog i neočekivanog (igranje na očekivanje je jednako legitimno kao i igranje na iznenađenje), štosevi su stari i provereni (tipa sva svita likova se, kao slučajno, nađe u istoj radnji, istom restoranu, u istom hotelu na istom katu i tome slično). Barem je film u tom smislu pošten, eksplicitno se navodi da je neverovatno, ali istinito da su svi ti likovi iz različitih miljea povezani i da se poznaju kao u malom selu, iako su zapravo u New Yorku. Štos je u tome da je to ovde urađeno dobro, da je radnja pratljiva, da su naglasci pamtljivi (radi što efikasnije “naplate” kasnije) i da gledalac nije opterećen hvatanjem niti. She's Funny That Way je slatkiš koji se sam topi u ustima.

Hajdemo kratko na radnju, što kraće da ne bude “spoilera”. Dakle, nova starleta, pomalo priprosta i naivna Isabelle (Poots) daje intervju nadrkanoj voditeljki (Douglas) u kojem priča kako je sve počelo pre nekoliko meseci. Ona je tad radila kao “devojka na poziv”, iako je sebe više smatrala muzom nego prostitutkom. Njen život će promeniti jedan njen klijent koji joj se predstavio kao Derek, iako se zapravo zove Arnold (Wilson). Nakon romantičnog izlaska, on joj je “uvalio” lajnu kako svako mora naći svoje mesto gde će biti srećan i kako ne treba bežati od naizgled čudnih rešenja. “Ljudi hrane veverice orasima, ali ako će te to usrećiti, ti možeš hraniti orahe vevericama. Ko sam ja da ti sudim?” Ona je to shvatila na svoj način i rešila da batali prostituciju (i njegovih 30.000 dolara joj je u tome pomoglo) i postane glumica.

Štos je u tome što Arnold to serijski radi sa svakom kurvom u svakom gradu, čak je i priča ista, njegova opsesija je da ih spasi. Dodatni štos je u tome što je Arnold reditelj koji postavlja predstavu na Broadwayu i što njegova žena, glumica Delta (Hahn) dolazi sutradan, i što ih je glumac Seth (Ifans), serijski zavodnik koji “baca farove” na Deltu video u hotelu. Štos je i u tome što Isabelle, tada pod pseudonimom Glow, ima i “repove” iz prošlog života, sudiju (Pendleton) koji je opsednut njom toliko da šalje detektiva (čije su veštine prerušavanja na nivou Leclairovih iz Allo Allo) i što ima ludu, sebičnu i nimalo empatičnu psihoterapeutkinju (Aniston). Šta će tek biti kad Isabelle dođe na svoju prvu audiciju u teatru, i to baš za ulogu kurve, baš u predstavi koju režira Arnold za koju je tekst napisao psihijatričin dečko (Forte)? Pičvajz, eto šta!

Nije teško zaplesti i zamešati radnju, treba se iz nje nekako iskobeljati, bez započetih i nezavršenih priča i to Bogdanovich radi majstorski, toliko da u sećanje priziva pomenuti What's Up Doc. Tajna uspeha je u sjajnom tempiranju mini-klimaksa i obrata, pa sat i po filma zaista prolazi u jednom dahu. Što i nije naročito teško kada je scenario tako dobro napisan, naročito po pitanju dijaloga koji su brzi, ali nikad konfuzni. U svakom trenutku znamo gde smo.

Za pohvalu je i izbor i rad sa glumcima. Zapravo, She's Funny That Way se sve vreme opasno približava inflaciji glumačkih imena, ali svi oni imaju prostora za sebe. Naročito treba biti oprezan kada se na spisak dodaju i poznate face sa “cameo” ulogama od po svega nekoliko replika. To se, međutim, ne čini artificijelnim i operetskim, da svako od njih već u startu dobije svoj “sollo”. Oni se moraju izboriti za svoj prostor i sarađivati jedni sa drugima, pa je pravo zadovoljstvo gledati kako sve puca od glumačke hemije. 

Imogen Poots je prirodno divna i živahna, ne zaboravimo i nezanemarljivi talenat, i jedino što je promašila u filmu je specifičan brooklynski akcenat. Možda para uši, ali nije toliki problem. Jennifer Aniston nastavlja sa šaltanjem svoje komičarske persone prema mračnijim i neurotičnijim likovima i to joj odlično ide. Owen Wilson je više nego pouzdan komičar i to opet dokazuje. Austin Pendleton se poigrava sa klišeom woodyallenovskog lika i to se ovde savršeno uklapa. Will Forte igra na svoju kartu dobrog dečka, dok Rhys Ifans radi upravo suprotno. Njih dvojica nemaju tačku sukoba, ali kao krajnosti daju balans ostatku ekipe. Ipak, kraljica filma je definitivno Kathryn Hahn koja možda ima čak i “najmesnatiju” ulogu, teatralnu do iznemoglosti, što ona koristi na najpametniji mogući način.

Petera Bogdanovicha mnogi teoretičari nazivaju poslednjim romantičarem u Hollywoodu i to je epitet koji je stekao odavno. Zapravo, teško je prihvatiti ili odbiti takvu isključivu kvalifikaciju. Zavisi šta smatramo romantičnim, šta smešnim, šta patetičnim, a šta tupavim. Zavisi kakvi nam filmovi pašu. U svakom slučaju, Bogdanovich je romantičan i to ne krije. Njegovi najbolji filmovi su uvek imali pomalo starovremensku, nostalgičnu i romantičnu notu. She's Funny That Way je sjajan primer: romantičan, smešan, retro. Jednostavno sladak i zabavan.

What We Do in the Shadows

2014.

scenario i režija: Jemaine Clement, Taika Waititi

uloge: Jermaine Clement, Taika Waititi, Jonathan Brugh, Cori Gonzalez-Macuer, Stuart Rutherford, Ben Fransham, Rhys Darby

Kako smo u poslednje vreme imali i najezdu vampira i najezdu zombija, ne ostaje nam ništa drugo nego da se sprdamo sa tim natprirodnim bićima. A ima li boljeg načina za sprdnju od lažnog dokumentarca koji izgleda kao materijal za nekakav reality show? Pustimo sad zombije, oni su ovde epizodnog karaktera, fokusirajmo se na vampire.

Njih je četvorica i žive u istoj kući u predgrađu Wellingtona. Različitih su starosti, manira i interesovanja, svaki od njih nosi obeležje svoje epohe i svog stila. Glavni narator je Viago (Waititi), rano-romantičarski kicoš koji više od svega voli red. Njemu na živce ide nešto mlađi, divlji i anarhični Deacon (Brugh) koji već pet godina nije oprao krvavo posuđe. Pored njih dvojice, tu je i Vladislav (Clement), srednjevekovni vampir sa perverznim srednjevekovnim manirima koji se povlači u sobu za mučenje kada je depresivan. Najstariji od njih, Petyr (Fransham) je nekoliko hiljada godina star, monstruoznog izgleda, spava u kripti i pravi nered.

Jasno se vide veze između vampriskih likova u filmu i vampira u popularnoj kulturi, dvojica mlađih kao da su izleteli iz knjige Anne Rice, Vladislav je očito Dracula, a Petyr je Nosferatu. Može li toliko različitih koncepata vampirizma opstati pod istim krovom u dnevnim rutinama, izlascima, hranjenjima, kućnim poslovima. Stvar postaje još kompleksnija kad im se priključi Nick (Gonzalez-Macuer), tek ujedeni vampir koji još nije ni letenje savladao i koji se jako fura na Twilight.

Ne staje sve na vampirima i na pop-kulturnim šalama na njihov račun, mada je to osnova filma. Saznaćemo koliko nereda bude kada vampir slučajno “ubode” arteriju i kako se obući kada se ne možeš videti u ogledalu. Biće tu i ljudi u različitim funkcijama. Saznaćemo zašto su device cenjene (“Gledajte na to kao na sendvič. Ne želite da je neko jebao vaše meso”, kaže Vladislav.) Neki su sluge kojima je obećan vampirski ugriz i večni život ako naprave sve kako treba. Tu je i Stu (Rutherford), Nickov drugar iz “smrtnog” života koji vampire uči novim tehnologijama koje su oni zanemarili (kompjuteri i mobilni telefoni, skype i youtube na kome se može videti izlazak sunca). Biće tu i mrskih lovaca na vampire. Biće i vukodlaka koji se drže kao neki nenasilni hipsteri, čak izbegavaju psovanje, ali za prefinjene vampire svejedno imaju reputaciju džukela koje zapišavaju šta stignu i smrde, jebiga.

What We Do in the Shadows je sjajna zabava dok se drži reality forma i izgleda kao ne baš tesno povezan niz skečeva. Problem nastaje kada film umesto stanjem (koje je samo po sebi komično i zlatni je rudnik referenci kako na vampirski “lore”, tako i na pop-kulturu uopšte, ali i na ljudske, životne dileme o prolaznosti vremena, starenju, patrijarhatu i čemu sve ne) počinje da se radnjom koja je, nažalost, generička. Sve kulminira na godišnjem balu vampira, veštica, demona i zombija, što je već dosta puta viđen štos.

Razlog za prijatnost i zabavnost ovog ostvarenja koje izgleda kao naručeno za televiziju je humor niskog intenziteta, onaj koji drži facu zakucanu u osmeh, ali ne razvaljuje u glasno smejanje. Fore izleću dovoljno brzo da smo nasmejani. Ali nije to samo sprdnja, ima tu i atmosfere neke napetosti, neke otuđenosti, drugosti. Autori koji stoje iza filma, i to sa trojnim funkcijama (scenaristi, reditelji, glumci) su poznati novozelandski komičari. Clement je jedna polovina dvojca odgovornog za muzičko-televizijsku komediju Flight of the Conchords. Poveznica sa legendarnom serijom je i Rhys Darby (nesposobni menadžer u Conchordsima) u ulozi alfa-vukodlaka. Waititi je više filmski nego televizijski autor (mada je upoznat i sa tim medijem) i iza sebe ima dve zapažene tople ljudske komedije Eagle vs. Shark i Boy.

Ključno pitanje za percepciju ovog filma je: koliko volite ili trpite reality format? Ako vam je Trailer Park Boys bila gledljiva serija, onda će vam se ovo verovatno svideti. Ako još i volite vampirske zezalice, reference i promene konteksta, onda je ovo prava zabava za vas. Ja sam generalno ljubitelj takvih stvari, pa mi je What We Do in the Shadows slika i prilika osvežavajuće, zabavne horor-komedije.

Wish I Was Here

2014.

režija: Zach Braff

scenario: Zach Braff, Adam J. Braff

uloge: Zach Braff, Mandy Patakin, Kate Hudson, Josh Gad, Jim Parsons, Joey King, Pierce Gagnon

Evo jednog filma za koji sam iskreno želeo da bude dobro iskustvo. Tema života na prekretnici, milje američko-jevrejske disfunkcionalne familije i komično-dramski tretman su mi bliski, a zajedno bi se mogli u jako dobru kombinaciju. Recimo rani Woody Allen + A Serious Man braće Coen + Little Miss Sunshine. Nažalost, Wish I Was Here je razočaranje.

Problem počinje od same osnovne priče, odnosno pre svega od njenog glavnog lika. On je Aidan (Braff), tip koji ima žarku želju da bude glumac, iako mu je vrhunac karijere reklama u kojoj igra tipa koji ima perut. Njegova želja je toliko jaka da se naprosto ne bavi ničim drugim osim što ide na audicije. Familiju izdržava njegova žena Sarah (Hudson), radeći na dosadnom poslu u upravi vodovoda i trpeći seksualno uznemiravanje kolege u “cubicle” kancelariji. Aidanov otac Gabe (Patakin) plaća veoma skupu i veoma hasidsku privatnu školu za njihovo dvoje dece. Starija Grace (King) se polako pretvara u religioznog fanatika, oblači se konzervativno i izjavljuje kako bi želela da obrije glavu i nosi periku kada se uda. Mlađi Tucker (Gagnon) je pravi mali hahar kome je škola kao takva dosadna, i u kojoj je jedino naučio da je u redu mrzeti arape, što sprovodi u delo igrajući pucačine na nekoj već konzoli.

Aidan je, dakle, razočaranje i kao neko ko bi se morao finansijski pobrinuti za familiju i kao neko ko bi mogao pružiti emotivnu podršku. Njegov jedini doprinos je to što ubaci dolar u teglu svaki put kad opsuje. Njegov život će doći na iskušenje kada mu otac javi da mu se rak vratio, pa da više ne može da plaća školu unucima, jer mu novac treba za lečenje. Aidanov brat Noah (Gad), nekakav genije koji nije iskoristio svoj potencijal pa živi u prikolici, ide na SF konvencije i pokušava da bude bloger, ne želi da ima išta sa ocem i nije ni od kakve pomoći. Od pomoći nisu ni hasidski rabini koji se ponašaju više kao finansijksa organizacija nego kao duhovnici. A i Sarah ima utisak da je sav pritisak na njoj. Aidan će morati da odraste, u 30-i-nekoj godini...

Film od početka ima problema da uhvati ritam, a kada se Gabov tretman na koji je, kao i svaki očajnik na samrti, spiskao sav novac pokaže kao neuspešan, Wish I Was Here se pretvara u nered. Rekoh već, problem je u glavnom liku koji je izrazito antipatičan. Sa jedne strane, Aidan je karikaturalan, dok je sa druge strane totalna pičkica. On sanja isti san od kad je imao 14 godina, san koji kao da je ispao iz jeftine kopije Star Wars. On ne poznaje koncept rada za život. On ne zna da se postavi kao autoritet i roditelj svojoj deci, pa stvari rešava tako što ih oblepi trakom i pusti im neki stari film na televiziji. Autor Zach Braff ga igra ležerno, na momente čak i simpatično, što ceo koncept čini pomalo zastrašujućim.

Drugi problem je prebacivanje osnovne priče u scenario. Naprosto, tu je previše arbitrarnih rešenja i na tom mestu neprimerenog “sitcom” humora. Primera radi, Grace nam je predstavljena kao bistro dete, ali će u jednom trenutku, samo jednom, pomešati Al-Qaedu i crnog meteorologa Ala Rokera. To serijsko ubacivanje viceva koje može proći na televiziji je prisutno posvuda u filmu. Stari rabin je karikatura koja se vozika na segwayu i vrišti od smeha na klipove sa mačićima. Noah je karikatura geeka i naravno da ima “crush” na susedu koja je “furry” (pod-vrsta geekova koji se oblače u čupave kostime). Tip koji seksualno uznemirava to čini tako što svoj penis predstavlja kao govoreći entitet sa visokim glasom kao iz crtanih filmova. I još poneki otrcani štos. Televizijski humor ne treba da čudi, pošto Braff ima pedigre televizijskog glumca, ali ovde je to prevršilu svaku meru, pa nije ni čudo da film niti uspeva da nađe ton, niti da iskomunicira poruku koja baš i nije kompleksna (da treba pratiti svoje snove, ali i gledati od čega se živi), niti da bude iskreno zabavan i smešan. Happy end, insajderska sprdnja jevrejštine i poneka pop-kulturna referenca tu i tamo nisu dovoljni da od filma načine pozitivno iskustvo.

Da stvar bude frustrirajuća, glumci su više nego dobri i sposobni. Braff je glavnu ulogu pisao za sebe, pa neka mu bude, iako bi bolje bilo kada bi Aidan bio kvalitetniji lik. Mandy Patakin svojeg umirućeg starijeg gospodina glumi sa merom i tako prosto “pojede” Braffa u svakoj sceni u kojoj su zajedno. Kate Hudson nalazi pravi ton kao Sarah i generalno polako pronalazi svoj novi tip uloge, pošto je prestara za romantične komedije. Josh Gad je ponekad čak i duhovit u svojoj ofrlje napisanoj ulozi geeka. Kad smo kod geekovštine, Jim Parsons (The Big Bang Theory) ima jednu kratku i zanimljivu epizodicu.

Wish I Was Here možete slobodno preskočiti. Bar laganih indie filmova ne manjka. Ovaj je naprosto pogrešno složen i u jednom trenutku vas više neće biti briga ni za film ni za njegove likove. Bolje odgledajte nešto drugo. Možda čak Braffov prethodni film, Garden State (2004), koji je svakako koncizniji i superiorniji od Wish I Was Here.

A Long Way Down

2014.

režija: Pascal Chaumeil

scenario: Jack Thorne (po romanu Nicka Hornbija)

uloge: Pierce Brosnan, Imogen Poots, Toni Collette, Aaron Paul, Sam Neill, Rosamund Pike, Tuppence Middleton

Sve počinje gotovo idealno, kao mešavina sitcoma i satire, idealno za jednu relativno statičnu jednočinku. Grupa od četvoro ljudi se nađe na krovu jedne zgrade – najpopularnije među samoubicama baš za doček Nove godine – u najpopularnije doba za samoubistvo. To je odlična udica koja nas sasvim fino ukači. Međutim, što se više radnja udaljava od krova i ide napred (ali skoro nikako u širinu i dubinu), gledalac se sve više gubi u filmu. Na kraju nas od silnih nabacanih slučajnosti više i nije briga za likove i njihove sudbine.

Četvorku sa krova sačinjavaju osramoćeni bivši voditelj jutarnjeg programa Martin (Brosnan), samohrana majka Maureen (Collette), razmaženo derište Jess (Poots) i misteriozni ćutljivi propali muzičar J.J. (Paul). Martinov razlog za samoubistvo je uništena karijera i nepopravljiva sramota zbog seksualnog skandala sa maloletnicom. Maureenin razlog je činjenica da je umorna od brige za nepokretnog sina, koji bi nakon njene smrti bio smešten u instituciju. Jessin razlog je isprva nesrećna ljubav, ali ispod površine se krije očajan odnos sa familijom, pre svega sa ocem, egocentričnim političarom (Neill). J.J, pak, ostaje misteriozan što se tiče svojih razloga. Oni će napraviti pakt da se ne ubiju do sledećeg “špic” datuma, Dana zaljubljenih.

Ima tu neke fine ironije u “castingu”. Brosnan, bivša akciona zvzda i bivši Bond, kao bivši popularni voditelj, a Toni Collette kao ostarela stidljiva Muriel (iz filma Muriel's Wedding) bez odlaska u grad i isforsirane sofistikacije. I glumci svoje zadatke rade sasvim solidno. Brosnan i sam ima malo ironije do svog lika i svoje ličnosti (u najboljem britanskom maniru). Toni Collette je zaglavljena sa dosadnjikavim likom, ali uspeva da odigra na empatiju. Imogen Poots je glumica u usponu, slatka preko svake mere, i sve mladalačke uloge joj lepo stoje dokle god održava ležerni stav, pa je uverljiva i kao bogato razmaženo derište. Aaron Paul sasvim pristojno igra na misterioznost svog lika, iako verovatno ni sam nema pojma koja je poenta njegovog lika. Epizodisti imaju relativno lake zadatke, ali ih ispunjavaju bez previše frke, odmereno i sa stilom.

Međutim, taj potencijal ne ide nikuda, zajedno sa pričom. Problem je u pešačkoj režiji koja bira sve same zicere za rešenja i potpuno guši bilo kakav potencijal za emociju ili stav. Utisak je da autori nemaju pojma šta film treba biti, po žanru i po stavu. Tako prolazimo od situacione komedije, preko komedije karaktera i satire krvoločnog društva masovne i medijske kulture željnog da vidi ljudsku muku i patnju, pa do pokušaja rasprave o epidemiji depresije koja često vodi u samoubistvo u tom istom modernom društvu.

Pokušavajući sve i svašta, bez nekakvog reda i smisla, A Long Way Down je upravo to, pad sa visine dupetom o zemlju. Autor romana Nick Hornby je veliki mag popularne psihologije i drugih preseransa, pa je zapravo čudno koliko je ovo nekoherentno baljezganje. Roman nisam čitao, istina, ali može se pretpostaviti da je većina materijala ostala nepromenjena, pošto je Hornby sarađivao na scenariju i potpisuje se kao producent. To svakako ne bi uradio da se sa adaptacijom nije slagao. A ni vremenska pauza od romana do adaptacije ne uliva poverenje. Učinite sebi uslugu i zaobiđite ovu konfuziju.

That Awkward Moment

2014.
scenario i režija: Tom Gormican
uloge: Zac Efron, Miles Teller, Michael B. Jordan, Imogen Poots, Mackenzie Davis, Jessica Lucas, Addison Timlin, Josh Pais

Jedina stvar koja je na mestu sa ovim filmom je naslov, i to nehotično. U zamisli autora, naslov bi značio onaj neugodni trenutak kada ženska shvati da je frajer samo zavlači i povremeno povaljuje, pa mu da korpu jer ona hoće vezu. Zapravo, moj utisak je da naslov odgovara prirodi ovog filma: neugodnih sat i po vremena ispunjenih lošim šalama i kvazi-romantičnom pričom koja je u jednom trenutku generička, a već u sledećem bizarna. Verovatno je autor hteo da spoji dva sub-žanra komedije, romantičnu i tipičnu mušku, prostačku “bro” komediju, verovatno je već i skovao termin “bromantic comedy”, igrajući malo na Hangover, malo na klasičnu ljigu, a ponajviše na sitcom. Rezultati nisu zadovoljavajući.
Prvo, šale su užasne i svode se na seksualni i toaletni humor. Penis se u njima pojavljuje na razne načine, od horizontalnog pišanja zbog overavanja sa viagrom, preko farbanja istog u narandžasto usled korišćenja kreme za samopotamnjivanje umesto lubrikanta do kulminacije, pa sve do “strap-ona” zalepljenog za pantalone u debilnom pokušaju maskenbalske šale. Druga vrsta humora je jedan lik što stalno sere u klonji kod prijatelja. Te šale nisu naročito smešne prvi put, a nisu smešne ni kada se ponove. U sitcomu taj štos često pali, ali to je pitanje formata: sitcomi su kratki i osrednja fora vrlo lako postaje “running joke” nakon nekoliko ponavljanja. Filmovi su barem tri puta duži i šalu treba češće ponoviti u kratkim da bi prošla kao “running joke”, ali ni to nije garant uspeha.

Nisu samo šale problem, da jesu, ovo bi bio simpatično tupava razbibriga. Priča je užasna. Imamo glavnog junaka po imenu Jason (Efron), popriličnu guzicu na pragu 30-te, magarca koji ne želi da se veže za jednu ženu i koji je ponosan da je pripadnik sebične generacije. Sve u svemu tipa koga poželite da udarite čim ga vidite. On ima dva drugara, od kojih je jedan neodrasli razredni klovn po imenu Daniel (Teller), a drugi smerni oženjeni doktor po imenu Mikey (Jordan). Zaplet počinje sa tim da Mikey dobije pedalu od svoje žene Vere (Lucas), pa drugari sklope pakt da se slobodno provode i zezaju bez vezivanja. Ko prvi otpadne je pička i te fore.

Problem je u tome što dobri doktor hoće da se pomiri sa svojom ženom koja baš ne zna šta hoće od sebe, kreten Jason upozna simpatičnu i zanimljivu Ellie (Poots) koju isprva zameni za kurvu (ne pitajte me ništa) i koja mu nije dosadna nakon nekoliko seksualnih seansi, a kreten Daniel dobije ideju da produbi odnos sa svojom cimericom Chelsea (Davis) koja se uklapa u opis riba-ortak. Niko od tri magarca ne želi da izađe iz pakta i ispadne pizdun, pa ih to dovodi u seriju smešnih (probajte napornih) zgoda i nezgoda.

Zaboravite na svaku logiku vi koji ovo gledate. Prvo što će vam upasti u oči je tipčna newyorška govnarska varijanta po kojoj svi oni žive u cool stanovima, nose fora odeću i provode se do jaja, iako njihovi prihodi sigurno nisu dovoljni da ta sranja pokriju. Taj sindrom nam je poznat još od serije Friends. Drugo, Mikey je jebeni doktor u bolnici, ali njegov raspored je kao da je doktor za 'lađenje muda. I treće, kako kreteni kao što su njih trojica mogu bilo koga da obrlate na priču? Naravno, na kraju ćemo imati obavezni pokajnički monolog iz srca koji će nam prepričati ceo film na bedno ljigav način, a u toku špice će se ponoviti neke fore iz filma iz navodno propalih repeticija. Nije bilo smešno u filmu, a nije smešno ni posle.

 

Muški likovi su ekstremno odvratni, tako da ih ni sjajni mladi glumci, ležerni Teller (The Spectacular Now), ni emotivno moćni Jordan (Fruitvale Station) ne mogu spasiti. Efron je dugo na sceni, nije ostavio jak utisak na mene (The Paperboy je izuzetak), ali mu je izbor uloga u najmanju ruku dubiozan i zato i nisam imao očekivanja od njega, ali ribe ga (valjda) vole.

Ipak nije sve potpuno užasno jer dve glumice čine čuda sa oskudnim materijalom koje su dobile. Ellie je konfuzan lik, ali Imogen Poots to stojički podnosi i unosi svoju predivnu energiju, pa na kraju ispada veoma cool boreći se sa ekstremno glupim tekstom. Mackenzie Davis ima nešto zanimljiviji zadatak kao Danielova prijateljica i pokazuje zavidan komičarski talenat. Jessica Lucas ostaje malo prikraćena, jer je njen lik skoro pa čisti višak u filmu, bez ikakve definicije tako da se stiče utisak da samo troši vreme na ekranu. Sva je prilika da je crni par ubačen zbog diverzifikacije inače dominantno belačke postave.

Spoj različitih tipova komedije u That Awkward Moment je izuzetno neuspešan. Kao seksualna komedija, više se brblja o seksu nego što se tu zapravo dešava. Kao neprijatna “bro” komedija izgleda kao drugorazredni, razvodnjeni Hangover. Kao romantična komedija je opterećen antipatičnim glavnim likom, koji je zamišljen kao nekakav anti-heroj poput Barneya (How I Met Your Mother), ali naprosto nije toliko kitnjast. Usput, film predugo traje da bi bio sitcom. Humor je uvredljiv i neiteligentan. Loš film, šteta dobrog naslova.

A.C.O.D.

2013.

režija: Stuart Zicherman

scenario: Ben Karlin, Stuart Zicherman

uloge: Adam Scott, Richard Jenkins, Catherine O'Hara, Amy Poehler, Mary Elizabeth Winstead, Clark Duke, Ken Howard, Jessica Alba, Jane Lynch

Amerikanci vole akronime, ne znam zašto, ali trpaju ih svuda gde stignu i izmišljaju ih gotovo svakodnevno. A.C.O.D. je akronim za “Adult Children Of Divorce”, odraslu decu razvedenih roditelja. Kako saznajemo, (dobro, neki znaju i od ranije) oko polovine sklopljenih brakova se završava razvodom. Dok se gomila, što ozbiljne psihološke, što blentave self-help literature bavi razvodima i decom razvedenih roditelja, prateće studije o toj deci kada odrastu nisu baš česte i svakako nisu toliko prisutne u medijima, posledično i na filmu.

A.C.O.D. je plemenit i iskren pokušaj da se skrene malo pažnje na te ljude. Ako je verovati autoru Stuartu Zichermanu, film je delimično autobiografski, a u pozadini priče su njegova iskustva sa vlastitim roditeljima koji su desetogodišnji brak pretvorili u tridesetogodišnji rat. Tema bi mogla da se obradi na ozbiljan, dramski način, međutim Zicherman i ko-scenarista Karlin, obojica veterani televizijskih komedija, su se odlučili za komediju, što je legitimno i možda čak i zabavno. U tu svrhu su skupili skoro pa “dream team” televizijskih i indie komičara i postavili ih u određeni “setting”, a na nama je da se zabavimo u tih 80 i kusur minuta.

Film počinje sa nategnutim home video snimkom iz ranih 80-ih koji je praćen komentarom u stilu Arrested Development. Vidimo klinca koji slavi 9 rođendan, a u pozadini njegove roditelje koji se glasno svađaju, kao da uživo izvode varijaciju na temu “Who's Afraid of Virginia Wolf”. Znamo kako se to završava, imamo i “fast forward” nekoliko kratkih scena kako klinac odrasta, i eto nama Cartera (Scott), uspešnog vlasnika restorana, u zadovoljavajućoj vezi sa Loraine (Winstead) i koji se pride brine za mlađeg brata Treya (Duke).

Frka nastaje kada blentavi Trey reši da se oženi i želi svoje roditelje kao goste na svadbi. Oni su, međutim, još uvek u ratnom stanju, svađaju se čim se vide, i opanjkavaju jedno drugo iza leđa. Otac Hugh (Jenkins) misli da je serijski zavodnik, a u stvari skoro pa patetičan primer produžene krize srednjih godina koji trenutno ima treću ženu Sondru (Poehler), glupavu princezicu Carterovih godina. Majka Melissa (O'Hara) je toliko samoživa i zatvorena u svoj svet da je prosto naporna. I ona je udata, i to za dobroćudnog debeljka Garija (Howard), za koga smo iskreno zabrinuti da neće doživeti kraj filma. Šta će, gde će, Carter reši da se obrati ženi za koju je mislio da je bila njegova terapeutkinja u detinjstu, dr Judith (Lynch), da bi samo otkrio da se ona samo predstavljala kao terapeut da bi napisala self-help bestseller o deci razvedenih roditelja. Povrh toga, ova neosetljiva, bezdušna samopromoterka dobija ideju da napiše nastavak, koristeći istu tu, sada odraslu decu.

Tu A.C.O.D. počinje sa hodom po utabanoj stazi sitcom klišeja. Dakle, tu je svadba, jedni roditelji, njihovi novi partneri, drugi roditelj, blentavi mladi par, samosažaljivi glavni lik koji kuka li kuka, predvidljive situacije i očekivane fore. Film se najmanje od svega bavi naslovnim fenomenom, decom razvedenih roditelja kada odrastu, i najzanimljiviji, najsmešniji i najoriginalniji deo, onaj koji uključuje Dr Judith, ostaje nedovoljno razvijen.

Utisak donekle popravljaju glumci. Adamu Scottu leži “low key” humor, gde on uspeva da se izrazi samo sa facijalnom ekspresijom, ali, jebote, što je njegov lik nesimpatičan i dosadan. Richard Jenkins i Catherine O'Hara uspevaju da povuku sve komičarske žice kao razvedeni par, koji još uvek ratuje, ali je jasno da njihova priča nije gotova. Mary Elitabeth Winstead je zlata vredna glumica, i od svog ne baš napisanog lika uspeva da izvuče organsku i pristojnu ulogu. Slična priča je i sa Amy Poehler, i sa Jessicom Albom koja je praktično dobila cameo ulogu. Ipak Jane Lynch je zadužena za većinu smeha u filmu, a njen lik je i ponajbolje napisan.

Scenario je toliko centriran na jeftini smeh, da sve deluje kao razdužena epizoda prosečnog TV sitcoma. Njegov ritam nije naročito filmski, a jeftini fazoni su prečesti i usiljeni da bi se mogli smatrati kao dostojan “payoff” za gledanje. Naravno, to ne znači da se nećemo nasmejati tu i tamo, ali to nije dovoljno za film koji se izjašnjava kao komedija. Poslednje trosmislena scena venčanja samo dodaje so na ranu izazvanu lošim, ili bolje rečeno pisanjem u pogrešne svrhe. Zicherman i Karlin dolaze iz televizijskog miljea i znaju da osmisle i napišu TV komediju, gde je instant-smeh merilo svega. Na filmu nije moguće ostvariti tako lake i jeftine poene. I zato A.C.O.D. ostaje prosečan film čiju čast spasavaju glumci.

Enough Said

članak originalno objavljen na www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Nicole Holofcener

uloge: Julia Louis-Dreyfus, James Gandolfini, Catherine Keener, Toni Collette, Ben Falcone

Posveta na naslovnoj kartici kaže “Za Jima”. Obično se ne bih upuštao u komentare o smrtima slavnih ličnosti, ali 2013. je, što se toga tiče, bila prilično gadna godina. Ostali smo bez poslednjeg novohollywoodskog dinosaurusa filmske kritike Rogera Eberta na proleće, a leto je odnelo vrhunskog karakternog glumca Jamesa Gandolfinija.

Gandolfini je izveo omanju revoluciju na televiziji, uspostavivši anti-junaka kao TV standard sa svačijim omiljenim mafijašem Tonijem Sopranom, ali je zbog te uloge upao u kalup. Poslednjih godina se intenzivno trudio da odigra što različitije uloge i svojim likovima da ljudsko lice. Njegova uloga u Enough Said je možda njegova najbolja uloga ikad, a svakako je uloga koja najviše odstupa od kalupa.

Na prvu loptu, Enough Said se čini kao pristojan, ali ni po čemu poseban film srednje-visoke hollywoodske produkcije maskiran indie estetikom. U pitanju je formulična romantična komedija sa elementima screwballa i sitcoma kakve se s vremena na vreme pojavljuju na sceni. Film funkcionira po šablonu ekspozicija – zaplet – kulminacija/peripetija – rasplet, sa još dva manja zapleta na marginama glavnog.

Režija je rutinirana i većina posla je završena sa veoma pametnim castingom i inscenacijom (sedenje na stepeniku verande graniči sa genijalnim), a snaga filma leži u scenariju koji ostaje u okvirima žanra, ali ih istovremeno inovira i širi, pre svega pomoću originalnih, živahnih i atipičnih likova. Za razliku od pravila žanra, ovde imamo razvedene ljude srednjih godina sa odraslom decom. Oni su nesavršeni, kako u fizičkom, tako i u emotivnom smislu. Eva (Louis-Dreyfus) je profesionalna maserka koja se suočava sa budućim odlaskom kćeri na studije i praznom kućom u perspektivi. Na jednoj zabavi gde odlazi sa prijateljima upoznaje pretencioznu pesnikinju Marianne (redateljičina stalna glumica Catherine Keener), koja joj postaje mušterija i prijateljica, kao i Alberta (Gandolfini), fizički neprivlačnog ali duhovitog muškarca, sa kojim prihvata da izađe na spoj. Oduševljena njegovim vedrim duhom, ona se polako zagrejava za njega. U međuvremenu, Marianne razvija gadnu naviku da pljuje po bivšem mužu, i Eva polako dobiva ideju ko bi mogao biti taj tip o kome njena prijateljica priča...

Zaplet se čini trivijalnim, i površan gledalac će ga baciti u ladicu za “chick flick” i “probleme srednje klase”, ali to bi bila velika greška. Ako vam zaliči na klasičan opus Woodija Allena, onda ste na pravom tragu, autorica Nicole Holofcener je nekadašnja Allenova montažerka, koja je krenula da sama piše i režira svoje filmove koji se mogu nazvati ozbiljnim romantičnim komedijama. Enough Said je njen najbolji, najzreliji i najozbiljniji film. Humor je donekle očekivan, ali svejedno neobičan i hrabar, često na granici nekorektnog. One-lineri se vrlo brzo pretvaraju u ping-pong i komičarska i romantična kemija među glavnim glumcima je božanstvena.

Već sam pomenuo casting. Julia Louis-Dreyfus, nama najpoznatija kao Elaine iz Seinfelda, nije česta pojava u filmovima. Njen primarni medij je televizija, ali u Enough Said ona donosi “just enough” svoje persone koju je izgradila kao TV komičarka: ovde je lagano blesava žena koja će prvo nešto uraditi, pa onda razmisliti o tome i time dovoditi sebe i ljude oko sebe u lagano čudne situacije. Catherine Keener donosi pravu meru snobovštine u svoj lik. Međutim, najbolju ulogu u filmu je ostvario James Gandolfini, kome je ovo uloga za pamćenje. Čovek koga smo navikli da gledamo kao sirovinu je ovde topao, nespretan, neuredan, izgleda kao veliki medved sa trbušinom i bradom, i što je najvažinije: emotivno ogoljen. Posle ovakvog ostvarenja nam je žao da nas je tako prerano napustio.

The English Teacher

2013.

režija: Craig Zisk

scenario: Dan Chariton, Stacey Chariton

uloge: Julianne Moore, Michael Angarano, Greg Kinnear, Nathan Lane, Fiona Shaw (glas)

  Julianne Moore igra naslovnu ulogu, srednjoškolsku profesorku engleskog, staru usedelicu koja čita romantičnu literaturu i ide na beznadežne sastanke na slepo. I to je dobro, jer je Julianne Moore dobra glumica koju smo navikli da gledamo dijametralno suprotnim ulogama, najčešće žrtve psihičkog nasilja ili žene sa neverovatnim seksualnim apetitom. Sada imamo priliku da vidimo njen komičarski potencijal.  
  Loše je to što The English Teacher, iako gledljiv, nije nikako dobar film. Utisak o njemu nije ni toliko loš koliko bezizražajan i generički. To je gotovo siguran znak da autori nisu baš imali pojma šta će sa filmom, scenario se oslanja na masu opštih mesta, nema hrabrosti ni za pravu dramu ni za pravu crnu komediju, pa je zaglavljen u granicama predvidljivog “sitcoma”. Ovo je jedan od onih naštancanih indie filmova koji se prikazuju na marginama osrednjih festivalčića.  
  Ispod ove mutne površine se možda krije i dobar film koji nikako da ispliva. Dakle, naratorka sa strogim britanskim akcentom (Shaw) nam izlaže Lindinu (Moore) životnu priču. Međutim, jednog dana njena rutina će biti prekinuta povratkom njenog “zvezdanog” učenika Jasona (Angarano), jedinog do kojeg je “doprla” do te mere da je poželeo da bude pisac. Jason je imao epizodu u kojoj je ganjao karijeru dramskog pisca, ali njegov tekst nije završio u produkciji, pa se vratio u svoj rodni gradić i to u očevu kuću. U Americi to znači da je looser, a otac (Kinnear) vrši pritisak na Jasona da ode i studira nešto korisno, kao recimo pravo.  
  Linda će, naravno, pročitati njegovu dramu, prepoznati u njoj krik iskrenog umetnika i pokušati da je izgura za školsku predstavu. Na scenu stupa najkitnjastiji lik, šef dramske grupe Kapenas (Lane), karikatura “pozorišne persone”, propali umetnik koji se gađa sa terminima i uglavnom izmišljenim angedotama. Naravno, njemu će tekst sjajno doći da konačno napravi neku predstavu koja nije “Važno je zvati se Ernest”. U to treba ubediti upravu škole i pripremiti glumce, a u jednom trenutku sve će poći naopako, i eto nama “sitcoma”. Ispod radara se provlači da je Jasonova drama klasično novodobno umetničarenje i festival preseransa, i to je jedan od boljih štoseva u filmu.  
  Negde u jesen, u onih par sedmica između letnje i “oscarovske” sezone, ispliva nekoliko takvih festivalskih filmčića. Dosta često pokušavaju da se prikrpe na osećaj nostalgije za vremenima kada je sve bilo bolje ili lakše. Prošle godine smo imali Liberal Arts, veseli filmčić koji nam je pobudio nostalgiju za studentskim danima, ali on je imao “ono nešto” i delovao je iskreno. The English Teacher pokušava da nam probudi nostalgiju za srednjoškolskim vremenima, ali je previše izveštačen i klišeiziran.  
  Iako su svi likovi potpuno veštački, Julianne Moore kao Linda je u najmanju ruku zanimljiva, ali to je zasluga same glumice i njene prethodne karijere. Nathan Lane je na prvu loptu zanimljiv kao učitelj drame, ali ta njegova pederska kitnjastost se vrlo brzo ofuca i postane uvredljiva i za gayeve i za ljubitelje drame i teatra. Greg Kinnear je relativno uverljiv kao Jasonov otac i uspeva da inače napadnu transformaciju lika izvede vešto. Angarano potencira Jasonovu cmizdravost i iritantnost. Pored njih imamo karikature sirovina kao direktorku škole i njenog zamenika i karikature različitih tipova učenika, posebno onih u dramskoj grupi (mala kurva, mali sarkastični ljigavko, mala alternativka i jedna debela). Sve u svemu, tipične zaplete i tipične likove. Od početka (ničim izazvane naratorke) do kraja (potpunog preokreta što se tiče stajališta likova), film izgleda sklepano iz naštancanih delova.  
  The English Teacher je gledljiv, ali otrcan i nepamtljiv film. Julianne Moore je sjajna glumica, u to nema sumnje, ali bolje pogledajte neki drugi njen film. I tako važi za indie kraljicu, snima po nekoliko filmova godišnje, i pre ili kasnije će ponoviti izlet u komediju.

It's a Disaster

2012.

scenario i režija: Tod Berger

uloge: David Cross, Julia Styles, America Ferrera, Jeff Grace, Rachel Boston, Kevin M. Brennan, Errin Hayes, Blaise Miller

Ima jedna priča Charlesa Bukowskog koja se završava sa eksplozijom hidrogenske bombe u San Franciscu, a pre toga je manje ili više business as usual, barem kada je u pitanju Bukowski, napijanje i seksualne perverzije. Mehanika priče u It's a Disaster je donekle slična, u pitanju su obični ljudi u najpre uobičajenim, a zatim krajnje ekstremnim situacijama. Promene u njima nisu skokovite, likovi su prilično verni sebi. Ni samu katastrofu ne vidimo, samo čujemo za nju. Likovi su zgodno zbuksani u jednu kuću što se polako kuva u klaustrofobični zaplet, ali to je ovde sekundarna stvar, pošto je u pitanju punokrvna komedija.

Nedeljni branč za parove je tradicija za devetoro ljudi, sa rotirajućim desetim članom, podeljenih u pet parova. Jedan par uvek kasni, tako da ih u filmu skoro i nema. Tracy svake godine dođe sa novim dečkom, a svakog prethodnog proglasi za ludaka. Ove godine njen dečko je Glenn, neprivlačni ali duhoviti nastavnik istorije. Domaćini Emma i Pete imaju jednu potresnu vest koju planiraju da objave kada branč malo odmakne. Lexi i Buck se izdaju za nekonvencionalan, divlji par. A Hedy i Shane su vereni već šest godina, ali nikako da se zapravo venčaju. Zanimljivo, mada potpuno nebitno za film, u svakom paru žena je dominantniji partner, ili je to samo atmosfera brančeva, koji su po pravilu ženska stvar, kao i tračarenje. Muškarci su povučeni, okrenuti svojim poslovima, hobijima i čudnim idejama. Nije potrebno naglašavati, ali od osmoro prisutnih ljudi, navodno uspešnih i zadovoljnih pripadnika kalifornijske srednje klase, svako se izdaje za nešto drugo od onoga što stvarno jeste, a do kraja filma će se maske postepeno skinuti.

Atmosfera je već usijana i pre nego što se pojavi sused u biohazard odelu na pragu kuće ne bi li posudio baterije za lampu i tranzistor, na šta će ekipa početi paljbu modernih tehnološko-snobovskih komentara. Da nešto nije u redu, gledaoci znaju od špice, sastavljene o crno-belih fotografija nuklearne probe na Bikini Atolu, gde se tek posle izvesnog vremena vidi "mushroom cloud". Do polovine filma su gradualno vidljiviji znaci katastrofe, najpre nestane prijem na smartfonima, zatim kablovska televizija, na kraju čak i ismejane fiksne linije. Kada zakasneli par dođe, naučnica u grupi Hedy prepozna simptome napada nervnim gasom i kaže da im je, i uz sve mere zaštite, ostalo tri sata života.

Svako se sa katastrofom nosi na svoj način. Hedy gubi nadu i samo se zabavlja, Shane se gađa klišeima iz filmova katastrofe, stripova i geek kulture same po sebi, Emma i Pete se suočavaju sa najvećom bračnom krizom, a za Lexi i Bucka se ispostavlja da su svingeri, i to prilično aktivni, i donekle odgovorni za loš "mojo" u grupi. Tracy žali za onim što nije doživela, nije putovala u Evropu, čak ni do Montreala, koji je blizu, a dovoljno evropski, što nije gledala The Wire, što nikada nije osetila pravu ljubav i tome slično... A Glenn će imati svoj bombshell na kraju, ispada da nije baš školski nastavnik...

Kao što smo rekli, u pitanju je komedija, ali nije klasična crna komedija. U pitanju je komedija manira, vrlo loših manira. Likovi rade u ekstremnoj situaciji slično što i u uobičajenoj: zabijaju glavu u pesak, i okreću se svojim klasičnim obrascima ponašanja. Klasična muzika i povremene  vesti iz spoljnog sveta nam govore da nije u pitanju samo zezanje. Kada likovi pogledaju iz kuće na ulicu, videće da je sve normalno, samo su se ljudi zatvorili. Vrane ne reaguju, ali one valjda sve preživljavaju, a hitna pomoć i dalje vozi, ali oni ionako stalno voze okolo. Scenario je inteligentan, režija sigurna, mada liči na televizijsku, glumci pažljivo izabrani i usmeravani. Autor Tod Berger je i sam glumac, većina postave je iz njegovog prethodnog filma The Screensetters (2009), ostali su poznati sa televizije i iz bioskopskih B komedija.

Posebna vrednost ovog filma je mogućnost da se poveže sa ozbiljnijim satiričnim filmovima. Fora je, što za razliku od standardnih komedija, ovde scenario funkcioniše na potpuno suprotnoj osnovi. Umesto stvaranja tenzije pred „punch line“ pri kraju scene, ovde smo sve vreme izloženi suptilnom humoru koji nas tera u smeh niskog intenziteta. Čak ni reference (najčešće geekovske, a reference su i inače osnova geek humora) nisu trošene nemilice ni nabijane na nos, nego su ostale u niskom ključu. It's a Disaster je film sa preporukom za sve željne inteligentne zabave.