Drive-Away Dolls

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pre nego što su se kreativno razišli, braća Itan i Džoel Koen su već pokazivali jasne znakove „zamora materijala“. Taj „materijal“ je, svakako, njihov unikatni miks postmodernističkog citiranja i referiranja, uvrnutog i sarkastičnog, a često i crnog humora i iskrene ljudske emocije. Ako nekako i „progutamo“ omnibus The Ballad of Buster Scruggs kao inherentno neujednačen vestern, Hail, Caesar! teško možemo „kupiti“ kao inspirisanu posvetu starom, klasičnom i spektakularnom Holivudu. O „tezgaroškim“ scenarijima varijabilnog kvaliteta za druge reditelje nećemo sada.

Činilo se da im je razlaz makar kratkoročno prijao, Džoel je uspeo da snimi svoju, prilično ozbiljnu i sasvim legitimnu verziju „škotskog komada“ The Tragedy of Macbeth, a Itan se možda malo duže odmarao, da bi posle toga u kratkom vremenskom razmaku snimio muzički dokumentarac Jerry Lee Lewis: Trouble in Mind (2022) i sada igrani film Drive-Away Dolls. Dok se Holivudom i „mrežom svih mreža“ već šuška o tome da će se bratski duo ponovo sastaviti, nama preostaje da procenimo domete Itanovog samostalnog igranog prvenca koji je napisao zajedno sa svojom suprugom Trišom Kuk.

U teoriji, smeši nam se dobitna kombinacija „koenovskog“ humora i referenci u mešavini žanrova „kaper“-trilera, crne i „skrubol“ komedije, gangsterske i romantične drame, kao i „roud muvija“. Na to sve treba dodati i činjenicu da je radnja smeštena u relativno blisku prošlost (inače, jedan od potpisnih trikova Koenovih), te da je sve zapakovano na, u teoriji, vrlo prijatnih 80-ak minuta trajanja. Ali, avaj, u praksi će se tih sat i dvadeset i kusur ispostaviti kao možda najdužih sat i dvadeset i kusur za vreme kojih umorni filmski autor besomučno „valja“ odavno potrošene fore i fazone.

Godina je 1999. koja se polako kreće ka 2000, novom milenijumu i „milenijumskoj bubi“, a mesto radnje Filadelfija. Nakon uvodne sekvence koja izgleda kao da je „dignuta“ iz nekog još starijeg „treš“-filma u kojoj nas jedino prisustvo Pedra Paskala podseća da je ipak snimljena relativno nedavno, upoznaćemo se s glavnim junakinjama našeg filma, lezbejkama i prijateljicama Džejmi (Margaret Kveli, kći Endi MekDauel, nedavno viđena u Poor Things Jorgosa Lantimosa) i Marian (Džeraldin Višvanatan, odlična). Upoznajemo ih tako da Marian telefonskim pozivima radi dogovora prekida Džejmi baš u toku seksa.

Džejmi je, naime, toliko divlja i promiskuitetna da ne može da se suzdrži od varanja svoje devojke policajke Suki (Bini Feldstin, izvrsna) koja je prilično ljubomorna, a Marian je zapravo stidljiva devojka romantično-konzervativnih stavova o ljubavi i odgovarajućeg „vremeplov“-stila odevanja koji podrazumeva uniformu sekretarice iz 50-ih. Kada Suki raskine s Džejmi i izbaci je iz stana, ona će se uvaliti Marian na njenom planiranom putu u posetu tetki u Talahasi na severu Floride, za šta će predložiti praktično rešenje da njih dve dobiju besplatni prevoz tako što će uzeti auto koji treba odvesti na lokaciju. Put na Floridu ni onda nije zvučao kao dobra ideja, a ne zvuči ni sada, imajući u vidu odnos „južnjaka“ prema „kvir“ osobama, ali Džejmi je na „misiji“ da pokaže svojoj prijateljici „lezbejske znamenitosti“ po putu u nadi da će relaksirati i seksualno osloboditi.

Nevolja je, pak, u tome što auto dobijen „u zadatak“ od smotanog Kurlija (Bil Kemp) dolazi s prtljagom vezanim za uvodnu sekvencu, a prtljag s poterom dvojice ne naročito sposobnih gangstera od kojih je jedan pričljiv (Džoi Slotnik), a drugi samo glup i sadistički agresivan (Si Džej Vilson). Njih dvojica, pak, rade za Šefa (Kolman Domingo), a vrlo specifičan prtljag čiji je jedan deo direktna referenca na Sema Pekinpoa, a drugi na Kventina Tarantina, Rodžera Ejverija i Pulp Fiction, ispostavlja se, vodi do konzervativnog floridskog senatora (Met Dejmon u kameo-ulozi) i može mu ugroziti karijeru.

Reference nije teško prepoznati. Osim spomenutih Pekinpoa i Tarantina, tu su još svakako i doajen treš-bizarluka Džon Voters, kvir-provokator Brus LaBrus i šoker i emancipator Greg Araki. Nije teško prepoznati ni Vajlderovu „mustru“ bega, kofera i potere iz Some Like It Hot, a još su uočljivije auto-reference na ranije, kultne radove Koenovih dok su braća bila u naponu kreativne snage, od Raising Arizone, preko Farga do Big Lebowskog. Te auto-reference su, međutim, vrlo slabo maskirane i jako im fali ironijskog odmaka da bi bile uspele, a maskiranje u neiskreni, lažno-jeftini „treš“ tu nikako ne pomaže.

Taj „fejkerski“ pristup se preliva i na Koenovu namerno nemaštovitu režiju koja scenario opterećen usiljenim dijaloškim ping-pongom „seče“ na seriju plan-kontraplan raskadriranih scena. Izbor glumaca od kojih su glavne uloge dodeljene zvezdama u usponu, a sporedne prekaljenim i prevejanim veteranima i karakterternim glumcima, odnosno glumcima s kojima je reditelj sarađivao u teatru u teoriji „pije vodu“, ali su likovi suviše kartonski da bi to došlo do izražaja. Čak je i vremenski period krajnje kalkulantski iskorišten uglavnom samo za to da se iz priče izbace mobilni telefoni i internet (iako je i jednog i drugog tada bilo, samo u drugačijem, odvojenom obliku), dok su drugi, zanimljiviji detalje ispušteni, što iz namere, što iz nemara.

Sa auto-reciklažom i inače treba biti jako oprezan, jer bez dovoljno auto-ironijskog odmaka ona postaje auto-parodija. Čini se da, kad ironije i ima, ona uglavnom ide na tuđi račun, što, za početak, nije fer i kolegijalno, a zapravo nije ni smešno, baš kao što nije trilerski napeto ili seksi, što su sve, u teoriji, bile namere Itana Koena i Triše Kuk. Zapravo, krajnji rezultat je, što bi današnji mladi rekli, priličan „krindž“.

Valjalo bi tu možda ostaviti prostor za zrno sumnje da je Drive-Away Dolls zapravo „trol-film“ kojim Itan Koen svesno igra na kartu „transfera blama“ kao pogonskog goriva za humor. U tom slučaju, možda će s distance jednog dana postati kultna „treš“-zezalica, ali danas ipak više deluje kao čisti, stoprocentni lažnjak izguran na silu i na stare zasluge.

BigBug

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ideja o tome da će se roboti, androidi i ostala veštačka inteligencija otrgnuti ljudskoj kontroli, odbiti poslušnost i pobuniti se protiv gospodara, prilično je stara i standardna tema u naučno-fantastičnoj literaturi i kinematografiji.

Njeno pogonsko gorivo je uvek ljudska nesavršenost i samim time nesavršenost ljudskih planova, ali upravo ta nesavršena, ali zato veoma fleksibilna i adaptibilna ljudska priroda po pravilu odnosi pobedu nad svakom od tih robotskih pobuna. Primeri za to su brojni, a najnoviji nam dolazi posredstvom Netfliksa: u pitanju je najnoviji film Žan-Pjera Ženea ,,Bigbug“, koji se ponajpre može opisati kao naučnofantastična screwball komedija, u kojoj se grupa ljudi nađe zaključana u kući usred robotske apokalipse.

Vlasnici kuće, Alis (Elza Zilberštajn) u posetu su došli njena najnovija simpatija Maks (Stefan de Grot) i njegov sin Leo (Heli Tona). Alis je pomalo romantična duša, Maks je ljigavac koji hoće da je zavede, a Leo se u toj situaciji smara. U nekom trenutku navraća Alisin bivši muž Viktor (Jusef Haždi) sa novom tupavom verenicom Dženifer (Kler Šust), kako bi njih dvoje ostavili Viktorovu i Alisinu poćerku Ninu (Marisol Fertar) pre nego što otputuju na virtuelno rajsko ostrvo na kojem će se venčati. Galeriju likova upotpunjuje komšinica Fransoaz (Ženeova redovna glumica Izabel Nanti), koja je došla da pokupi svog (kloniranog) psa Tobija, koji je upao u kuću.

Osim toga, kuća je prepuna robota i ostalih virtuelnih pomagala. Najviše kontakta s ljudima ima kućna robotica Monik (Klod Peron), kao i Fransoazin „fitnes robot“ Greg (Alban Lenoar). Tu su još i nevidljivi Nestor (Benoa Aleman je pozajmio glas), koji upravlja elektronskim i sigurnosnim sistemima, stari robot za igre Ajnštajn (Andre Dusolije), Ninin robot-igračka i najbolji prijatelj iz detinjstva, te još jedan robot za kućne poslove poput čišćenja i majstorisanja.

Oni su verni svojim humanoidima, voljni da im pomognu i da ih štite, čak i da sami pokušaju da ih razumeju, ali im svejedno ne mogu otvoriti kućna vrata jer su programirani da procene opasnost. A napolju je na snazi pobuna robota, pre svega zlokobnih Joniksa (Fransoa Levantal) koji izgledaju kao Borgovi iz ,,Star Treck“ serijala, a ponašaju se kao militarizovana policija na tragu ,,Terminatora“.

Pre nego što je postao poznat po globalnom hitu ,,Amelie“ (2001), Žene je važio za priličnog „darkera“ sklonog morbidnosti i/ili pičvajzu. Pre ,,Amelie“ je pokušao da revitalizuje posrnulu ,,Alien“ franšizu s četvrtim nastavkom ,,Resurrection“ (1997). A još pre toga je zajedno s Markom Karoom režirao filmove „The City of Lost Children“ (1995) koji je bio jedan od kvalitetnijih predstavnika gotik kinematografije devedesetih i ,,Delicatessen“ (1991), na koji po količini pičvajza ,,Bigbug“ najviše i podseća. Ženeova karijera nakon ,,Amelie“ bila je uglavnom u padu: ,,A Very Long Engagement“ (2004) je bila klasicistička melodrama koja nije sela publici koja je od Ženea očekivala nešto uvrnuto, akciona komedija ,,Micmacs“ (2009) je za trenutak izgledala kao veliki povratak. A ,,The Young and Prodigious T. S. Spivet“ (2013) je bio tek sladak, ali anemičan feel-good filmčić. Pre ,,Bigbug“, poslednji dugometražni film u Ženeovoj režiji je bila televizijski ,,Casanova“ (2015).

U režiji, Žene se uvek perfektno oslanjao na elemente mizansena i dizajna. Strukture sa kojima operiše su bogate i raskošne, detaljne i funkcionalne, toliko da nam može biti žao kada reši da ih uništi, a po pravilu to do kraja bude slučaj. Ovde je kuća skoro pa još jedan od likova, uz robote i ljude, a detalji nameštaja, tričarija, pomagala i ostalih sitnica nam govore i o svetu izvan te kuće i o poziciji njenih stanara u njemu. I upravo ta postavka dodatno razmrdava i glumce u smislu njihovih perfektnih tajminga (komičarskih koliko i čisto fizičkih) i Ženeovu vrlo kinetičku režiju, bez obzira što je očito artificijelan i dorađen u postprodukciji.

Tematski i dramaturški, možemo prepoznati različite elemente i uticaje, Bunjuela i Tatija u jednakoj, ako ne i većoj meri nego Verhovena i Kamerona, dok se suština filma ne svodi toliko na sukob ljudi i mašina, nego na opasnost od oslanjanja na tehnologiju, od automatizacije i od toga da tehnologija može poslužiti kao oruđe za pacifikaciju i uvođenje diktature. Vreme radnje filma je možda sredina 21. veka, ali neke od elemenata možemo prepoznati i u našem svetu.

Žene i njegov verni koscenarista Gijom Loran su, međutim, mnogo toga ubacili unutra, pa neke od strelica koje odapinju ne uspevaju pošteno ni da polete, premda nude interesantne teme za debatu. Tako da se čini da je dosta toga podređeno upravo internoj screwball priči koja u suštini i nije toliko nova. Najveći problem filma bi ipak bio onaj moralni: Žene ga nije pravio za bioskope, nego za Netfliks, korporaciju koja je jedan od nosilaca automatizacije, robotizacije, instanta, konzumerizma i dostupnosti sada, odmah i na komandu.

Ocean's 8

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Poznat vam je osećaj kada određeni proizvod radi ono što treba, ni manje ni više. Recimo usisivač: povući će prljavštinu s poda, ali vam neće skuhati čaj ili puštati muziku. Takav je film Ocean’s 8: radi ono što treba – zabavlja na tih 100 i kusur minuta, pritom egzistira u “light” varijanti trenutnog socijalnog konteksta, ali niti naročito otvara oči, niti se urezuje u pamćenje, niti trudu uprkos uspeva da se izdigne iznad originalne Ocean’s trilogije čiji je zapravo “reboot” u ženskoj varijanti. Potpuno druga stvar tu je ekstenzivni marketing (trailer je mesecima išao u Cinestaru) koji služi da nas napali i podigne nam očekivanja pre vremena i preko mere, pa samim tim filmu radi medveđu uslugu.

U uvodnoj sceni Debbie Ocean (Sandra Bullock, vrlo dobra) ima saslušanje pred komisijom za uslovnu slobodu u kojem izjavljuje kako želi jednostavan život posle skoro šestogodišnje robije zbog prevare koja je očito u krvi celoj njenoj familiji, naročito bratu Dannyju (kojeg je u originalnoj trilogiji igrao George Clooney), mada ona svesno laže da, eto, ona nije takva i da je naučila svoju lekciju. Ta scena uspostavlja vezu sa Ocean’s 11, zapravo je kopija scene sa početka Soderberghovog hita preraslog u trilogiju, međutim ta poveznica se ničim ne produbljuje dalje, iako za to ima potencijala. Propuštena prilika ili kalkulacija sa eventualnim nastavcima? Prosudite sami.

Neće proći dugo dok ona ne poseti Dannyjev grob (ne vidimo telo ni kostur, pa nismo sigurni je li on zbilja mrtav – ne bi bilo čudno za njega da izvede neku spačku tog tipa) i dođe svojoj nekadašnjoj partnerici Lou (Cate Blanchett, očekivano izvrsna) sa drskom idejom da opljačkaju godišnji gala-bal u Metropolitan muzeju u New Yorku. Dobro, ne ceo bal, ali jednu posebnu Cartierovu dijamantsku ogrlicu i to direktno s vrata domaćice / PR-ke tog “eventa”, lepe i praznoglave starlete Daphne Kluger (Anne Hathaway u nikada boljoj formi).

U tu svrhu će Debbie okupiti tim različitih specijalistica koji uključuje juvelirku Amitu (Mindy Kaling), bivšu suradnicu Tammy (Sarah Paulson) koja dosadu suburbanog života krati valjanjem kradene robe, hakericu Nine Ball (Rihanna koja ima neverovatan dar za glumu), dizajnerku Rose Weil (Helena Bonham Carter, izuzetna) koja je očito videla i bolje dane u svojoj karijeri, te uličnu šibicarku i džeparku Constance (Awkwafina). “Misija u misiji” je, međutim, smestiti njenom bivšem dečku, galeristu i partneru u prevarama po imenu Claude Becker (Richard Armitage) koji ju je prilikom poslednje zajedničke misije izdao i zbog kojeg je završila iza rešetaka. Pa neka igre pljačke i prevare počnu!

 

Ženski kontekst, odnosno kontekst ženskog “reboota” je tu najzanimljiviji aspekt filma, u teoriji. Nije to naročito nova stvar, kao primer imamo Mercenaries kao žensku varijantu The Expendables kad već projekat Expendabelles nije realiziran. Ako ćemo to otpisati kao konfekcijsku akcijsku zabavu B-kategorije, onda se pokušajmo prisetiti nove varijante Ghostbusters čiji problem nije bio to što je ženska nego što je od početka do kraja loša u onom proračunato-bezdušnom hollywoodskom smislu. Ocean’s 8 makar pogađa trenutak definiran #MeToo i #TimesUp pokretima držeći se onoga da što mogu muškarci – isto mogu i žene, pa makar to bilo pljačkanje dijamanata. Ako zanemarimo primedbe “whatabout”-ista o tome kako su muškarci ovde svedeni na bezvezne epizodiste i glupave mete prevare, ostaje nam, međutim, činjenica da na temu ženskog osnaživanja govori samo jedna jedina (iako sjajna) replika da je kod pljačke dijamanata, za promenu, dobra stvar da te se ignorira. “Ženski potencijal” filma je, međutim, dodatno pojačan očekivano velikim količinama “pornografije za (konzumerističke) žene”: dizajnerskom odećom, nakitom, “celebrity” cameo-ulogama i generalno glamurom, što se može protumačiti kao igranje na sigurno.

Ostatak filma je pero-laki “heist caper” koji takođe igra na sigurno: red planiranja, red izvedbe, poneki flashback koji nam otkriva kako su nam naše junakinje odvukle pažnju i izvele nešto iza leđa, red komičnih scena koje su proizašle iz inter-personalnih dinamika u grupi, kao da film ide po šinama trasiranim sjajnim castingom. Gary Ross (Seabiscuit, The Hunger Games) ga pritom režira sigurno, ali ne uvek nadahnuto, kao učenik Soderbergha koji pokušava da “skine” njegov stil, što mu uglavnom uspeva, ali se vidi da je u pitanju kopija. Da, imaćemo sugestivan izbor muzike na soundtracku, atraktivne montažne sekvence i nešto prepoznatljivih newyorških lokacija, da ne govorimo o dijaloškom ping-pongu u okviru ekipe, ali ćemo isto tako na nekoliko mesta prepoznati propuštenu šansu da se na kontekstu, filmskom ili socijalnom, ili na humoru profitira još i više.

To je problem i Rossove suzdržane režije, ali i nedovoljno snažnog scenarija koji ne pati toliko od logičkih rupa (mada i toga ima, što je standard za ovaj tip filma), ali se čini kao da Ross i ko-scenaristkinja mu Olivia Milch stalno žure da zapakuju scenu po scenu, a na kraju i ceo film, pa likovima ne dozvoljavaju da se razviju, a glumicama da se opuste i upuste u interakciju koliko bi mogle. Lako za misteriju oko Dannyja ili za pred-istoriju između Debbie i Lou, ali zašto se nije izvuklo još smeha iz one scene sa narudžbom kebaba iz kamioneta sa hranom i zašto se ne vratimo još koji put na Heidi Klum ili makar Debbie ne dobije ponovo priliku da, pozirajući kao direktorica u Lufthansi, govori na nemačkom jeziku sa nekime kome je to maternji.

Očekivani problem kod ovakvog tipa filma je što se protagonistkinja i njena zamenica u nekom trenutku povlače ne bi li ostatak ansambla dobio svoje momente slave. Sandra Bullock i Cate Blanchett, odnosno Debbie i Lou tako ostaju neistražene, ali ne na onaj dobri misteriozni način, već više u smislu praznine koju bi možda neki nastavak popunio. Anne Hathaway svaka čast za sprdnju sa svojim tipičnim likom, odnosno sa medijskom percepcijom nje i njene pojave u “post-oscarovskoj” fazi karijere, Rihanna dokazuje da može odigrati dobru epizodu, Awkwafina i Mindy Kaling su simpatične onoliko koliko treba, a Helena Bonham Carter blista kao ekscentrična dizajnerka, dok se Sarah Paulson, ogromnom talentu uprkos, uglavnom smara nemajući ništa zanimljivo da radi.

Da ne ispadne da cepidlačim, ponoviću konstataciju s početka: Ocean’s 8 radi šta treba i kako treba, kao i svaki “heist” ili “caper” triler: zabavlja publiku. U tom prilično rigidnom žanru je dosta teško uraditi nešto bitno drugačije, ali ga je isto tako teško (potpuno) promašiti sa makar elementarnim znanjem i talentom. Ross možda nije najbolji izbor, možda bi žena u fotelji glasnije odjeknula kao izjava, a neko sa više smisla za humor bi svakako odradio bolji posao, ali ovo je sasvim zgodna lagana zabava, ni manje ni više od toga. Hit ranog leta.

Maggie’s Plan

2015.

režija: Rebecca Miller

scenario: Rebecca Miller, Karen Rinaldi

uloge: Greta Gerwig, Ethan Hawke, Julianne Moore, Bill Hader, Maya Rudolph, Travis Fimmell, Wallace Shawn

Većina kritičara neće odoleti da Maggie’s Plan dovede u kontekst klasičnog Woodija Allena, ali bilo kakva sličnost sa Allenovim delima se zaustavlja na “univerzumu” po kojem se likovi kreću, u kojem se Wallace Shawn pojavljuje u cameo ulozi. U pitanju je New York i njegov situirani, brbljivi, intelektualni milje koji se bavi svojim “problemima prvog sveta”. Rebecca Miller koja se u svojoj autorskoj karijeri uglavnom bavila ozbiljnim temama braka, familije, seksualnosti i razlika u godinama i težnjama, ovde ubacuje i nešto humora, ali on nipošto nije predominantan kao kod Allena, iako zaplet u drugoj polovini filma skreće ka “screwball” varijanti. Maggie’s Plan više inspiracije crpi od drugih autora, recimo romantičarski nastrojenog Petera Bogdanovicha i neizbežne Nore Ephron.

 Međutim, pravo ime koje tražimo među uticajima je Noah Baumbach, autor koji mumblecore pokret diže na novi nivo, i njegov za sada poslednji film While We’re Young. Upitno je koliko su oba naslova zapravo mumblecore, iako se insistira na običnosti likova i razumljivoj motivaciji za njihove postupke. Iako se ne radi o jednom te istom filmu, Maggie’s Plan se zapravo ne bavi mladošću / starošću / celoživotnim odrastanjem i “prelascima na novi nivo”, pojedine sličnosti su zapanjujuće: imamo brakove, etablirane intelektualce i hipstere, te njihove važne životne odluke. Čak se Baumbachova muza Greta Gerwig (znakovito odsutna u While We’re Young) opet pojavljuje zajedno sa svojom personom obične gradske mlade žene u glavnoj ulozi.

Ona igra naslovnu junakinju koja samu sebe dovoljno poznaje, pa zato skuje plan da se otrgne sudbini i sama napravi izbor – pošto već gotovo sigurno neće naći muškarca sa kojim će ostati u dugoj vezi, ona će ostati trudna sa poznanikom, “preduzetnikom u poslovima s kiselim krastavcima”, hipsterom i neostvarenim matematičarem po imenu Guy (Fimmell) zbog njegovih kvalitetnih gena. Ona taj plan izlaže svom bivšem dečku iz fakultetskih dana, a potom prijatelju Tonyju (Hader) koji se jedini usuđuje da joj saspe u lice da govori gluposti. Plan za plan, ma kako “outlandish” bio, nije katastrofalan, ali, hm, sudbina meša svoje prste. Maggie će, slučajno i slatkasto kao kod Nore Ephron upoznati muškarca, svog kolegu s fakulteta na kojem radi, doduše oženjenog profesora antropologije i romanopisca u nastajanju Johna (Hawke) i poželeće da ga izvuče iz napornog braka sa intelektualno superiornom, ali zastrašujućom profesoricom svetskog renomea Georgette (Moore). Eto plana broj dva...

Pet godina kasnije, ne ide sve po planu. Naravno. Istina, John i Maggie su u braku, i Maggie je pomirena sama sa sobom i sa ulogom majke njihovoj kćeri, a dobre maćehe njegovoj deci iz prethodnog braka. Međutim, veza između nje i Johna nije tako jaka i strastvena i zapravo je robija za oboje. John je opsednut svojim pisanjem, a kratki roman je postao mamutski, sa 500 napisanih stranica nije još ni na polovini, pa zapostavlja Maggie i njene potrebe i ponaša se, jednom rečju, sebično. Štos je u tome da John nije sebičan jedino kada mora ugađati sebičnijoj osobi od sebe, recimo Georgette. I Maggie opet ima plan...

 Glavni fazon sa Maggie’s Plan su apsolutno savršeno tempirani obrati. Taman kad očekujemo da će priča dalje teći u jednom pravcu, Rebecca Miller je okrene u potpuno neočekivanom. Štos sa takvim obratima je osećaj za psihologiju likova. Oni se nama čine naglim jer očekujemo nešto posve drugo, ali su potpuno “in character” za filmske likove koji, opet, nisu nerealni i karikaturalni, već bolno ljudski i uglavnom sebi dosledni.

Dobar posao je odrađen sa castingom. Greta Gerwig odlično portretira Maggieinu naivnost u kombinaciji sa opsesijom kontrolom i potrebom da svoj život i živote ljudi oko sebe učini srećnijim i sređenijim. Ta naivnost je kompleksna i potpuno prirodno odigrana tako da u njoj nema ni naznake tuposti ili karikaturalnosti. Ethan Hawke je idealan izbor za neodraslog muškarca koji ima tendencije sebičnosti, koji se zaljubljuje, ali nije spreman na kompromise u vezi. Julianne Moore je standardno dobra kao Georgette, njoj i inače dobro stoje uloge zastrašujućih žena (ovde je njeno oružje intelekt) a štos sa akcentom koji treba proći kao danski, ali je jednostavno čudan, je izuzetno hrabar, iako nenamerno komičan.

Međutim, dve-tri stvari lagano kvare inače izuzetno dobar utisak. Za početak, možda najzanimljiviji par, a svakako par sa najzanimljivijom međusobnom dinamikom, Tony i njegova žena Felicia (Rudolph), ne dobija dovoljno prostora u filmu. To je šteta, jer je njihova autsajderska pozicija tako fenomenalno “muppetovska” i fali nam još njihovih komentara. Kada bi njih bilo više, padovi u tempu na sredini ne bi bili tako učestali. Na kraju, problematičan je i treći čin, ovde okrenut ka prilično usporenom i pomalo usiljenom “screwballu” zaradi intrige koji na kraju u priličnoj meri nateže slabašni i potrošeni “happy end”, jedan od klišea hollywoodskih romantičnih komedija kojeg se iz nekog razloga indie kinematografija drži “k’o pijan plota”.

 No dobro, Maggie’s Plan je i pored toga sasvim solidno, prijatno i osvežavajuće filmsko iskustvo. Rebecca Miller ima osećaja za meru, diskretni humor i tempiranje obrata, kao što ima osećaja i za izbor glumaca i njihovo vođenje. To nije nikakvo čudo s obzirom da je i sama bila glumica. Sa Maggie’s Plan je uspela da kroz modernu, urbanu komediju niskog intenziteta tematizira univerzalne anksioze u odnosima među ljudima. Nije savršeno, ali svejedno zaslužuje preporuku.

Man Up

2015.

režija: Ben Palmer

scenario: Tess Morris

uloge: Lake Bell, Simon Pegg, Ophelia Lovibond, Sharon Horgan, Ken Scott, Harriet Walker, Rory Kinnear, Olivia Williams, Stephen Campbell Moore

U svojim tekstovima često ponavljam pravilo da ako vas film koji gledate podseća na neki drugi koji ste već ranije gledali, to obično ide na štetu novijeg. Ovaj stariji je barem ostavio toliko utiska da ga se sećate. Međutim, svako pravilo ima i svoj izuzetak i Man Up je upravo to. Možda zato što ne podseća na jedan, već na gomilu filmova u žanru. Možda zbog toga što je romantična komedija, i to prilično dobra, samosvesna i preispitivački nastrojena, a toga baš i nemamo, naročito u poslednje vreme. A možda samo i isključivo zbog izuzetno simpatičnih i raspoloženih glumaca u ulogama glavnog para.

Bilo kako bilo, centralni zaplet je polu-slučajni “meet cute” momenat susreta između Nancy (Bell) i Jacka (Pegg). Ona je rezignirana i ogorčena “single” ženska kojoj je propao još jedan sastanak naslepo sa likom kojeg su joj nameštali prijatelji. Još uvek mamurna od prethodne noći, seda u voz za London da stigne na godišnjicu braka svojih roditelja. Tu upoznaje napadnu i dosadnu Jessicu (Lovibond), plitku žensku koja pokušava da joj uvali mudrosti iz “self-help” knjige koju nosi kao znak raspoznavanja za sastanak naslepo sa frajerom. Ona knjigu slučajno zaboravi u vozu, Nancy je pokupi i pre nego što uspe da joj vrati, naleće na tipa.  

On je Jack, nešto stariji, razveden i pričljiv muškarac i može biti “onaj pravi”. Samo štos je u tome da Jack očekuje Jessicu, čiji su aduti mlada dob, dobar posao i na površini zanimljivi hobiji. Nancy pristaje na igru, čekajući pravi trenutak da mu prizna ko je i šta je, odnosno da je zabunom došla na tuđi sastanak. Dotle će se njih dvoje zbližiti i jedno u drugom možda naći ono potrebo i ono što im nedostaje...

Ta priča ide dalje predvidljivim tokom, laž će se otkriti, njih dvoje će se dokačiti, ali i shvatiti i da se privlače i da su funkcionalni i kao par, ali i kao prijatelji koji će se naći jedno drugom u nevolji. Ovo nije naročiti “spoiler”, već deo klasične mehanike romantične komedije. Pritom je ista izvedena solidno, pa predvidljivost i klišeizirane situacije lako zaboravljamo u dijalogu koji se ređe trudi da bude smešan na silu, a češće da zvuči realno i uverljivo, a kroz koji otkrivamo dublje anksioze i zablude naših likova.

Kao dodatak tom često rapidnom i duhovitom dijalogu i tom ugodno-neugodnom muvanju, imamo i nekoliko drugih momenata. Recimo, povremeno imamo elemente “screwball” zapleta koji dosta podižu tempo i Man Up čine zabavnim filmom. Imamo i elemente tople porodične komedije u zapletu sa strane koji prati Nancyne roditelje (Scott, Walker), njenu zabrinutu sestru Elaine (Horgan) i pripreme za proslavu godišnjice uz neizbežno pitanje gde je Nancy, pošto je ona zadužena za govor. Imamo i scenu susreta sa Jackovom bivšom ženom (Williams) i njenim novim frajerom (Campbell Moore) koja se ubrzo pretvara u ping-pong nadjebavanja. Imamo čak na samom kraju jednu veoma inspirativnu referencu na jedan (po pitanju žanra i tona) sasvim drugi film, The Silence of the Lambs. Zapravo jedini deo koji štrči je lik Seana (Kinnear), bivšeg Nancynog školskog druga koji još uvek gaji nerazumnu opsesiju njome i kojem je mesto u nekoj prostačkijoj i ćoravijoj komediji.

Uz neujednačeni, ali povremeno inspirativni scenario i veštu režiju koja ispravlja većinu tih nesavršenosti, najvažniji za konačni uspeh filma su glumci. Simon Pegg demonstrira romantičnu crtu koju do sada nismo baš imali prilike da vidimo, ali se uglavnom oslanja prvo na šeretski, a onda na otvoreno komični ton koji mu itekako ide od ruke. Za Lake Bell smo, možda zahvaljujući njenom rediteljskom prvencu In a World shvatili da je njen talenat neverovatan, da je versatilna i sklona najrazličitijim transformacijama, kao i to da je sjajna glasovna glumica, a ovde uspeva da uradi nešto što se smatra nemogućim. Ona uspeva da u dlaku skine moderni, svakodnevni britanski naglasak, što je za veliku većinu američkih glumaca i glumica nemoguća misija. Ne samo to, ona je naprosto sjajna u kanaliziranju rezignacije nad lošom srećom u ljubavi i anksioze same žene u svetu koji je naštiman za dvoje.

Sve u svemu, Man Up je iznenađujuće dobar film, ako izuzmemo nekoliko propusta. Recimo naslova koji ne odgovara i može zvučati šovinistički. I onog jednog lika koji kao da je zalutao iz drugog filma (iskreno, bilo bi bolje da je taj Sean samo malo “off” i čudan). Problem u neku ruku može biti i relativno konzervativna i zastarela poenta da život nema smisla ako nismo upareni s nekim, ali i to je dobrim delom zanovetanje. Istina je da je život naprosto lakši (i lepši, ali to je za diskusiju) u dvoje i da nas i društvo i naša psihologija guraju u tom pravcu. To, naravno, ne znači da nema samotnjaka ili onih koji cene svoju individualnu slobodu previše da bi igrali po tim pravilima, ali priznaćete da je teško osmisliti romantičnu komediju u kojoj oni dokazuju svoju poentu. Man Up je sasvim solidan primerak svoje vrste i od mene ima preporuku, ne toliko u smeru romanse, koliko u smeru komedije.

Mistress America

2015.

režija: Noah Baumbach

scenario: Noah Baumbach, Greta Gerwig

uloge: Lola Kirke, Greta Gerwig, Matthew Shear, Jasmine Cephas Jones, Heather Lind, Michael Chernus, Cindy Cheung, Kathryn Erbe

U svojoj artistički čistoj fazi mumblecore mi je bio skoro negledljiv iz par povezanih razloga. Prvi je dokazivanje nedokazivog, a to je da za snimanje filma nije potrebno skoro ništa, da se to može napraviti sa bilo čim, kako u tehničkom smislu, tako i po pitanju elemenata fabule i likova. Autori bi jednostavno pustili svoje likove da se ponašaju i trabunjaju, pa kako god. Rezultat toga bi bio slikovno-zvučni zapis, ali ne bih ga (još) nazivao filmom. Iz toga sledi da je snimljeni materijal bio slučajan, često banalan, možda privatno značajan autoru i njegovim fiktivnim ili polu-stvarnim likovima. Gledajući to osećao bih se kao voajer koji blene u tuđi, ni po čemu poseban život, a to nije nimalo prijatno.

Onda su se pojavile izlazne strategije, eksperimenti sa žanrovima, transfer do mainstream ili konvencija nezavisnog filma i, konačno, mogućnost da se kroz konkretne likove i njihove (ne)priče dođe do nekih univerzalnih spoznaja o našem svetu, vremenu i obrascima ponašanja, stavovima... Ono što se mumblecore autorima mora priznati je da im estetika jeftinog i improviziranog omogućava da budu aktivniji od većine, te da se često upuštaju u eksperimente.

Noah Baumbach kao jedna od glavnih faca pokreta nikako nije izuzetak i pre bi se mogao nazvati predvodnikom. Istini za volju, primetno manje snima od Joea Swanberga i više nije sklon da glumi ni u svojim, a kamo li tuđim projektima, ali “skor” od tri filma u poslednjih manje dve godine, odnosno pet filmova u nešto preko pet godina nije ni u kom slučaju loš. Najvažnije, Baumbach kvalitativno raste, za šta je možda presudna saradnja (autorska, poslovna i privatna) sa Gretom Gerwig koja mu je ravnopravna ko-scenaristkinja na Frances Ha i na ovom filmu. Oba filma su smeštena u New York kao svojevrsni centar sveta i mesto gde se određene pojave prve uočavaju. I oba filma govore o izuzetno važnim stvarima koje se provlače kroz generacije.

Naravno, oba filma su na prvi pogled začudna i isprva intonirana kao komedije. Ovde u prvom planu imamo Tracy (Kirke) koja je upisala Barnard College i ne može se nazvati popularnom ili druželjubivom curom. Čak je i jedini kolega koji je primećuje, Toni (Shear), odustao od nje i spetljao sa drugom, ljubomornom curom Nicolette (Cephas Jones). Njen prvi i osnovni cilj je da objavi priču u prestižnom časopisu, ali je i samodopadno uredništvo ignorira i odbija.

Onda se u njenom životu preko čudne kombinacije (njihovi roditelji pripremaju venčanje) pojavljuje Brooke (Gerwig), slobodoumna tridesetogodišnjakinja koja je stalno u pokretu, radi nekoliko poslova, aktivna je na društvenim mrežama i u mladalačkim socijalnim klubovima, ne zatvara usta i stalno ima bujicu ideja od kojih su mnoge kreativne. Problem sa tim je u tome što autodidaktična i samouverena Brooke koja živi 200 na sat nema nimalo discipline da te svoje ideje provede do kraja. Poslednja u nizu je mešavina restorana, frizerskog salona i javne blejare koja bi mogla biti svačije omiljeno mesto koje ih podseća na idealizirani dom, a to uključuje njenog bogatog, odsutnog i stranog dečka.

Naravno, Brooke će načiniti čuda za Tracyno samopouzdanje i pomoći joj da izađe iz senke i postavi se kao osoba koja ima šta za reći, a Tracy će zauzvrat osećati potrebu da se svojoj novoj “sestri” nađe kao pomoć kad zatreba. A zatrebaće skoro instantno, kada se dečko-stranac povuče iz veze i poslovnog aranžmana, te ostavi Brooke u novčanim problemima. Put rešenja vodi preko njenog bivšeg dečka Dylana (Chernus) i bivše prijateljice (Lind) koja joj ga je otela, zajedno sa jednom solidnom poslovnom idejom koji sada žive u Connecticutu, a kako Newyorkeri i studenti ne voze, na put će krenuti i Toni (koji jedini ima auto) i ljubomorni prilepak Nicolette...

Usput, Brooke će za Tracy postati inspiracija za naslovni književni lik i naslovnu kratku priču kroz koju će ona razmatrati fenomene koji obeležavaju današnji svet: inflaciju ničim potkrepljenog samopouzdanja, projekciju stava, brojne, ali zato teško ostvarive ideje, nesnađenost i strku kao životni stil. Kada se konačno skoro svi likovi nađu na istom mestu i tajne počinju da iskaču, sledi partija prepirki, sklapanja i rasklapanja savezništva i pomalo usiljeni “screwball”.

Jasno, za većinu tih “brbljivih” komedija o anksiozama kao inspiracija služi Woody Allen iz klasičnog perioda i to Baumbach i Gerwigova ne kriju. Baumbach je nedavno imao i više “woodijevski” film, While We're Young koji je realizovao malo konvencionalnije i bogatije. Greta Gerwig svoj lik piše i igra na tragu mlade Diane Keaton. U tu dinamiku se sjajno uklapa Lola Kirke donoseći mladalačku naivnost, ali i sposobnost upijanja uticaja.

Stvar je u tome što su današnje anksioze različite od onih koje smo gledali u Allenovim filmovima. Što je sada skoro sve dozvoljeno i poželjno. Što su svi, iz svog ugla gledano, u pravu. Što je nesnađenost ne samo normalna, nego se i podrazumeva i predstavlja kao originalnost i uspeh. Što će Mistress America verovatno biti primer za ugled generacijama koje stasavaju uporedo sa sve užom profesionalizacijom sa jedne strane i terorom amaterizma u kojem sve dozvoljeno svuda okolo. Baumbach to lepo postavlja, ali čini se da i on nema snage da ide do kraja. Međutim, i pored toga je Mistress America film itekako vredan vaše pažnje.

Cop Car

2015.

režija: Jon Watts

scenario: Jon Watts, Christopher D. Ford

uloge: Kevin Bacon, James Freedson-Jackson, Hays Wellford, Shea Whigham, Camryn Manheim, Kyra Sedgewick (glas)

Da su glavni likovi filma Cop Car odrasli ili makar stariji maloletnici, a ne baš klinci, bio bi to jedan umereno zabavan tipski triler. Uz minimalne intervencije, recimo da su dvojica likova stondirani, mogao bi da se okrene i na komediju, jer u centru zapleta stoji zabuna. Ovako imamo dve izuzetno simpatične male barabe koje žive na križanju svetova. Sa jedne strane, to su izmaštani svetovi nalik na akcione filmove, a sa druge je realnost američke vukojebine negde na Srednjem Zapadu. Iako će nam njihovi postupci delovati nerealno i iako će doneti sve same krive odluke, mi ćemo za njiih zdušno navijati i netremice pratiti nevolje u koje će upadati.

Dakle, pomalo plašljivi Harrison (Wellford) i kolovođa Travis (Freedson-Jackson) su otišli od kuće. Ili pobegli iz škole, svejedno. Upoznajemo ih kako hodaju prostranom poljanom i psuju. Na ulazu u šumu pronađu policijski auto, priđu polako i oprezno i shvate da nema nikog ko taj auto čuva i nikog u blizini generalno. Sednu unutra, pročačkaju levo i desno i nađu ključeve. A ako auto već nije ničiji, zašto se ne bi provozali... Tako njihovi dečiji mozgovi funkcionišu na osnovu sadržaja koji konzumiraju i koji im je dostupan: priča, avanturističkih knjiga i stripova, akcionih filmova i kompjuterskih igrica.

Štos je, međutim, što je taj auto ipak nečiji, a nije napušten i ostavljen tamo za zezanje. Ne samo da je policijski, nego ga taj dan “duži” šerif Kretzer (Bacon), i, što je još gore, njegove namere nisu baš zakonite, a klinci su ga omeli u pola posla. Naime, jednog tela u prtljažniku se rešio pomoću jame i živog kreča, ali prtljažnik još nije prazan, o čemu će posvedočiti gomila naoružanja na zadnjem sedištu... Sva je prilika da su klinci u svojoj igri zaglibili dalje nego što su to hteli i dalje nego što to mogu shvatiti.

Na stranu realna pretpostavka da se nijedan klinac ne bi usudio da se odveze u pandurskom autu, znao on da vozi (što je takođe malo verovatno) ili ne. Verovatnije je da bi se igrarija završila sa drndanjem po instrumentima ili možda zezanjem policije preko radio-stanice. No dobro, u ovom preterivanju ćemo uvideti jedan trend u indie kinematografiji: autori su skloni da krenu “putem sećanja” i u okruženje iz filmova koji su ih formirali u mladoj dobi (ovde imamo klasičan triler sa pridihom “backwoods” okruženja i komičnom zabunom, kao u ranim radovima braće Coen) ubace likove koji su “stand in” za njih tada. U sjajnom filmu Mud Jeffa Nicholsa je to izvedeno suptilnije, ovde se od toga radi poenta, što takođe nije pogrešno, a ovde je čak beskonačno simpatično i svakako je to jedan od presudnih kvaliteta ovog filma, posebno zbog odlične međusobne hemije koju demonstriraju James Freedson-Jackson i Hays Wellford.

Drugi presudni kvalitet filma odnosi se na šerifa u maestralnoj interpretaciji Kevina Bacona. Tretman lika je izvanredan, u finom balansu između komičnog (jer se u svojoj gluposti i aroganciji doveo u neprijatnu situaciju i nestrpljiv je da je reši) i realističnog (jer su njegovi postupci u rešavanju iste mnogo bliži strpljivim i proračunatim nego što liče na “gung ho”). Bacon ga igra sa takvim žarom da je iz scene u scenu “folksy”, zastrašujuć, sjeban, šta god se od njega traži i nikad ne promašuje ton.

Dodatni kvalitet Cop Cara je, pored toga što je urnebesno zabavan i duboko u sebi topao film, je i to što nema viškova u priči, meandriranja i preteranog objašnjavanja. Tih 85 minuta filma potrošeni su ekonomično, u relativno umerenom tempu i sa relativno malo likova u priči. Osim Kevina Bacona, koji je ujedno i izvršni producent filma i njegove žene Kyre Sedgewick čiji glas čujemo u ulozi dispečarke, te karakternog glumca Shea Whighama u ulozi dilera i Camryn Manheim u “comic relief” epizodi stvarne ili nabeđene lude babe, ostale glumce sigurno nećemo prepoznati ni po imenu.

Whighamu se, pak, mora odati priznanje za najzajebaniji zločinački monolog u ovogodišnjoj filmskoj berbi koji film pomera još malo ka teritoriji apsurdnog i bizarnog. Daleko od toga da Kevin Bacon nema svojih momenata, njegov šerif je izuzetno upečatljiv lik, ali, verujte me, Whighamov monolog ćete pamtiti dugo. On je u ovom filmu o avanturama dve male barabe, jednog opasnog šerifa i jednog jednako opasnog kriminalca “tačka na i”. Cop Car zaslužuje moju ogromnu preporuku za veče nepretenciozne filmske zabave.

She's Funny That Way

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014.

režija: Peter Bogdanovich

scenario: Peter Bogdanovich, Louise Stratten

uloge: Imogen Poots, Illeana Douglas, Owen Wilson, Rhys Ifans, Richard Lewis, Cybil Shepherd, Debi Mazar, Austin Pendleton, George Morfogen, Jennifer Anniston, Will Forte, Ahna O'Reilly, Kathryn Hahn, Lucy Punch, Quentin Tarantino, Joanna Lumley, Michael Shannon, Jennifer Esposito, Tatum O'Neal

Petera Bogdanovicha pamtimo kao jednog od novohollywoodskih prvoboraca, ali i po njegovom osebujnom privatnom životu u kojem je svoje mlade žene, neretko odgovorne za uspon u njegovoj karijeri, spremno menjao još mlađima. Nije to samo patologija starog jarca, bilo je nečeg čudnijeg i neprijatnijeg u tome (što ga stavlja u kontekst Woodija Allena i Romana Polanskog), ako samo malo pročačkamo po slučaju ubistva “Playboyeve zečice” Dorothy Stratten. Bogdanovich nije imao nikakvu frku da oženi njenu mlađu sestru, ali svejedno nije prošao bez posledica. Realno gledano, iako se trudio 80-ih i 90-ih, poslednji Bogdanovichev veliki film bio je Nickelodeon (1976), a recimo da je poslednji koji je privukao pažnju široke publike i kritike bio Mask (1986). Sa svojim poslednjim filmom ovaj veteran koji se često pojavljuje kao glumac u manjim ulogama u tuđim filmovima dokazao je da nije za staro gvožđe.

She's Funny That Way je lagani film, dušu dao za smejanje na sav glas. Ako volite retro, naravno, jer je ovo film iz današnjeg vremena po ideji iz 90-ih koja se referira na novi talas “screwball” komedije iz 70-ih (gde je Bogdanovich itekako imao šta da kaže sa What's Up Doc), što se opet odnosi na još starije filmove još starijih majstora (Lubitscha, Hawksa i Cukora pre svih) iz hollywoodskog zlatnog doba. Ako vam retro stil smeta, ili čak ne volite komediju rapidnih inetelektualnih i pseudo-intelektualnih dijaloga (klasičnog Woodija Allena, recimo), ovo nije film za vas. Preskočite ga da se ne biste o njega ogrešili i nazvali ga histeričnom pizdarijom starog kenjca, jer ni autor ni film to nisu zaslužili, premda je to vaše legitimno pravo.

Ako vam se opis okolnosti činio zapletenim, to je samo zato što još nisam prešao na radnju. Ne znam ni ima li smisla uopšte izlagati priču. Bonton to nalaže, ali ovo je “screwball” sa primesama kvalitetnog “sitcoma”, pa će vam to možda pokvariti doživljaj. Nema tu ničeg spektakularno novog i neočekivanog (igranje na očekivanje je jednako legitimno kao i igranje na iznenađenje), štosevi su stari i provereni (tipa sva svita likova se, kao slučajno, nađe u istoj radnji, istom restoranu, u istom hotelu na istom katu i tome slično). Barem je film u tom smislu pošten, eksplicitno se navodi da je neverovatno, ali istinito da su svi ti likovi iz različitih miljea povezani i da se poznaju kao u malom selu, iako su zapravo u New Yorku. Štos je u tome da je to ovde urađeno dobro, da je radnja pratljiva, da su naglasci pamtljivi (radi što efikasnije “naplate” kasnije) i da gledalac nije opterećen hvatanjem niti. She's Funny That Way je slatkiš koji se sam topi u ustima.

Hajdemo kratko na radnju, što kraće da ne bude “spoilera”. Dakle, nova starleta, pomalo priprosta i naivna Isabelle (Poots) daje intervju nadrkanoj voditeljki (Douglas) u kojem priča kako je sve počelo pre nekoliko meseci. Ona je tad radila kao “devojka na poziv”, iako je sebe više smatrala muzom nego prostitutkom. Njen život će promeniti jedan njen klijent koji joj se predstavio kao Derek, iako se zapravo zove Arnold (Wilson). Nakon romantičnog izlaska, on joj je “uvalio” lajnu kako svako mora naći svoje mesto gde će biti srećan i kako ne treba bežati od naizgled čudnih rešenja. “Ljudi hrane veverice orasima, ali ako će te to usrećiti, ti možeš hraniti orahe vevericama. Ko sam ja da ti sudim?” Ona je to shvatila na svoj način i rešila da batali prostituciju (i njegovih 30.000 dolara joj je u tome pomoglo) i postane glumica.

Štos je u tome što Arnold to serijski radi sa svakom kurvom u svakom gradu, čak je i priča ista, njegova opsesija je da ih spasi. Dodatni štos je u tome što je Arnold reditelj koji postavlja predstavu na Broadwayu i što njegova žena, glumica Delta (Hahn) dolazi sutradan, i što ih je glumac Seth (Ifans), serijski zavodnik koji “baca farove” na Deltu video u hotelu. Štos je i u tome što Isabelle, tada pod pseudonimom Glow, ima i “repove” iz prošlog života, sudiju (Pendleton) koji je opsednut njom toliko da šalje detektiva (čije su veštine prerušavanja na nivou Leclairovih iz Allo Allo) i što ima ludu, sebičnu i nimalo empatičnu psihoterapeutkinju (Aniston). Šta će tek biti kad Isabelle dođe na svoju prvu audiciju u teatru, i to baš za ulogu kurve, baš u predstavi koju režira Arnold za koju je tekst napisao psihijatričin dečko (Forte)? Pičvajz, eto šta!

Nije teško zaplesti i zamešati radnju, treba se iz nje nekako iskobeljati, bez započetih i nezavršenih priča i to Bogdanovich radi majstorski, toliko da u sećanje priziva pomenuti What's Up Doc. Tajna uspeha je u sjajnom tempiranju mini-klimaksa i obrata, pa sat i po filma zaista prolazi u jednom dahu. Što i nije naročito teško kada je scenario tako dobro napisan, naročito po pitanju dijaloga koji su brzi, ali nikad konfuzni. U svakom trenutku znamo gde smo.

Za pohvalu je i izbor i rad sa glumcima. Zapravo, She's Funny That Way se sve vreme opasno približava inflaciji glumačkih imena, ali svi oni imaju prostora za sebe. Naročito treba biti oprezan kada se na spisak dodaju i poznate face sa “cameo” ulogama od po svega nekoliko replika. To se, međutim, ne čini artificijelnim i operetskim, da svako od njih već u startu dobije svoj “sollo”. Oni se moraju izboriti za svoj prostor i sarađivati jedni sa drugima, pa je pravo zadovoljstvo gledati kako sve puca od glumačke hemije. 

Imogen Poots je prirodno divna i živahna, ne zaboravimo i nezanemarljivi talenat, i jedino što je promašila u filmu je specifičan brooklynski akcenat. Možda para uši, ali nije toliki problem. Jennifer Aniston nastavlja sa šaltanjem svoje komičarske persone prema mračnijim i neurotičnijim likovima i to joj odlično ide. Owen Wilson je više nego pouzdan komičar i to opet dokazuje. Austin Pendleton se poigrava sa klišeom woodyallenovskog lika i to se ovde savršeno uklapa. Will Forte igra na svoju kartu dobrog dečka, dok Rhys Ifans radi upravo suprotno. Njih dvojica nemaju tačku sukoba, ali kao krajnosti daju balans ostatku ekipe. Ipak, kraljica filma je definitivno Kathryn Hahn koja možda ima čak i “najmesnatiju” ulogu, teatralnu do iznemoglosti, što ona koristi na najpametniji mogući način.

Petera Bogdanovicha mnogi teoretičari nazivaju poslednjim romantičarem u Hollywoodu i to je epitet koji je stekao odavno. Zapravo, teško je prihvatiti ili odbiti takvu isključivu kvalifikaciju. Zavisi šta smatramo romantičnim, šta smešnim, šta patetičnim, a šta tupavim. Zavisi kakvi nam filmovi pašu. U svakom slučaju, Bogdanovich je romantičan i to ne krije. Njegovi najbolji filmovi su uvek imali pomalo starovremensku, nostalgičnu i romantičnu notu. She's Funny That Way je sjajan primer: romantičan, smešan, retro. Jednostavno sladak i zabavan.

Focus

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2015.

scenario i režija: Glenn Ficarra, John Requa

uloge: Will Smith, Margot Robbie, Adrian Martinez, Gerald McRaney, Rodrigo Santoro, BD Wong, Brennan Brown, Robert Taylor

Ima razloga zašto su “caper” trileri (triler-komedije koje u centru imaju prevaru i pljačku) tako univerzalno popularni među publikom. Oni su kao nekakav slatkiš – mora biti ozbiljno loš i promašen da bismo ga takvim percipirali, kad je prosečnog kvaliteta, još uvek je dobar. Možda zato što nas takvi filmovi angažiraju da ih pratimo, stimuliraju našu percepciju i pažnju, donekle i intelekt, iako se dosta često oslanjaju na školske obrate koji su predvidljivi svakom iskusnijem gledaocu. A možda i zbog određenog kodeksa koji ti filmovi ispostavljaju. Dok na prevaru i pljačku u stvarnom životu često gledamo kao zločin (potpuno opravdano), za džentlmene-prevarante i hrabre adrenalinske razbojnike u fikciji i ponekad u vestima gajimo poštovanje. Razlog tome je jasan: žrtve najčešće nismo mi, mi smo suviše pametni i/ili siromašni za to, pustimo sad džeparenja i muljažu sa karticama. Njihove žrtve su bogati ili makar dobrostojeći ljudi sa karakternim manama: neverni muževi, kompulsivni kockari, pohlepni ili prosto nepažljivi tipovi. “Dok je ovaca, biće i džempera od čiste runske vune”, kaže stara mangupska izreka.

Focus je jedan takav, prosečan do solidan “caper” koji priziva u sećanja neke starije filmove koje percipiramo kao bolje, možda zbog njihove onovremene inovativnosti, možda zbog nostalgične patine. Pomislite na Wildera i Lubitscha, glamurozne prepoznatljive lokacije, svet dokonih bogataša i “playboya” u večitoj igri biznisa koja se svodi na onu prostačku “u koga je veći”. Focus je film koji zbog toga paše kao čaša cedevite na topli letnji dan, do te mere da ne stignemo pomisliti da bi možda radije popili pravu limunadu.

Will Smith je Nicky, profesionalni prevarant celog svog života. On je pažljiv igrač i surovi realista, njegova filozofija je “nickel and dime”, zakon masovnosti, makar u điru bila sitna lova, komadi nakita, satovi, šibicarske prevare. Nije mu ispod časti da pozira kao afrički kuvar ne bi li se domogao stola u elitnom newyorškom restoranu. Tu će upoznati Jess (Robbie), prevarantkinju na početku svoje karijere koja ima potencijala, ali je još uvek zelena. On će je obučiti, ispraviti njene loše navike i priključiti svom raširenom timu muljatora sastavljenom za Superbowl u New Orleansu. Nakon uspešnog posla i jednog bonusa u vidu elaborirane kockarsko-muljatorske akcije na Superbowlu, on će je ostaviti u autu sa pozamašnom otpremninom, iako im se smešila zadivljujuća romansa.

Njih dvoje će se naći tri godine kasnije u Argentini na trkama neke niže serije Formule. Tačka njihovog interesovanja je Garriga, Nickijev poslodavac u akciji mazanja očiju suparničkog tima, a Jessin novi dečko. Ponovni susret budi emocije kod oboje, što je posebna frka za Nickija jer ovo nije posao od mnogo akcija za siću, nego jedno veliko perušanje. Posebno što mu za vrat duva i Garrigin brutalni pomoćnik Owens (McRaney).

I tu film nedvosmisleno pada u tempu, umesto trilera više skreće u pravcu romantične ljige i ljubavnog filma, ali ispostaviće se da to ima nekog internog smisla, pošto je uvek ostavljena mogućnost da neko nekog ili svako svakog tu nešto “radi” i mulja. Uostalom, Focus nas na to veoma otvoreno upozorava u uvodu, u sceni u kojoj Nicky drži predavanje svojoj novoj pomoćnici i usput joj drpa sve što stigne – novčanik, sat, nakit. Suština je kao kod mađioničarskog trika, skrenuti fokus na jednu stranu, a “klepiti” sa druge. Ovo je jedan od onih filmova iz škole mišljenja maksimalne iskoristivosti svih replika kasnije u narativu (uključujući i potpuno nepotrebnu i trivijalnu prispodobu o klistiranju), tako da znate kako ga valja gledati – sve pre ili kasnije dolazi na naplatu. To je ujedno i mač sa dve oštrice, jer vodi što u providne, što u inflatorne i stoga nemoguće obrate prema kraju.

Ono što spasava situaciju su glumci. Will Smith je poznatiji i ostvareniji kao komičar, iako mi njegove komične uloge nikada nisu legle. Prosto, nije moj tip humora. Međutim, u retkim dramskim ulogama je uspeo da zablista, recimo u Six Degrees of Separation, pa je prava šteta da nije više razvijao tu stranu karijere. Ipak, ne može mu se osporiti da je zvezda, čak ni posle serije brljotina u poslednjih nekoliko godina. Njegovo prisustvo na ekranu je impozantno i verovatno je ključ njegovog uspeha. U Focusu je uspešno izvršio tranziciju iz mladog glumca u sredovečnog, njegovo prvenstveno oruđe je šarm i “no bullshit” stav i u tome uspeva savršeno.

Veće iznenađenje od njega je Margot Robbie. Ova australska glumica je ostvarila internacionalni proboj kao Di Capriova žena kod Scorsesea u The Wolf of Wall Street i publika i kritika je zapazila pre svega njen sjajan izgled, pošto joj je uloga u velikoj meri bila jednodimenzionalna. Ovde pokazuje da je materijal za veliku zvezdu, mada ne nužno za veliku glumicu. Njena Jess je izuzetno zanimljiv lik i čini se da pogađa upravo ono što Margot Robbie može izvesti – istovremeno mora nagoveštavati integritet punokrvne “femme fatale”, ali i naivnost šiparice sa krupnim plavim očima zagledanim u život. Jess je potencijal, ali ni izbliza realiziran kao što bi ona volela da misli. Ovo je bez sumnje kompleksna uloga, ali utisak je da glumici to jednostavno leži, mada ostaje tračak sumnje u njen raspon uloga. Uostalom, videćemo u narednih nekoliko filmova u kojem pravcu će se krteati njena karijera.

Sjajni su i epizodisti. Film im zaista pruža sočne scene da zablistaju. Tako Adrian Martinez ima nekoliko urnebesnih scena kao Farhad, debeli kompjuterski stručnjak poganog jezika i prljavih misli, dok Brennan Brown sasvim uverljivo igra Nickijevog prvog partnera i “menadžera” cele operacije u New Orleansu. Gerald McRaney je odličan u ulozi opasnog tipa sa kojim je bolje ne kačiti se, a njegovi “rantovi” su čisto zlato. Robert Taylor blista u jednoj sceni koju ima kao lajavi i pohotni australski “playboy”, vlasnik suparničke ekipe i meta prevare u Argentini. “Highlight” filma je, ipak, BD Wong kao kompulsivni kineski kockar u onoj pomenutoj dugoj sceni na stadionu, to jednostavno morate videti.

Autorski dvojac Ficarra-Requa nije nepoznat filmskoj publici. Oni kao scenaristi stoje iza Cats & Dogs filmova, kao i iza filma Bad Santa. U rediteljskim foteljama su debitovali sa I Love You Phillip Morris (2009), a usledio je film Crazy, Stupid, Love. Njihov prevashodni žanr je komedija, a prevara se nekako stalno provlači kao tema, nudeći, između ostalog, mogućnost bizarnosti i apsurda. Focus svakako nije film koji će ući u nekakve antologije, bilo njihove lične, bilo opšte-filmske, ali u pitanju je jedan gledljiv i pristojan komad filmske zabave. Postoji teza da je film o prevari i prevarantima dobar samo onoliko koliko je dobra sama prevara u filmu. Ne bih se složio, Focus je dokaz za suprotno: prevara je možda šibicarska, ali film nije ni u kom slučaju loš.

Life of Crime

2013.

scenario i režija: Daniel Schechter (po romanu Elmora Leonarda)

uloge: Jennifer Aniston, Mos Def, John Hawkes, Tim Robbins, Will Forte, Isla Fisher, Mark Boone Jr

Nedavno preminuli Elmore Leonard je svakako jedna od legendi američke popularne kulture. Pisao je filmske scenarije i pulp romane, western i kriminalističke. Po njegovim delima snimljeno je mnogo filmova, a najpoznatiji je po krimi-komedijama. Po motivima njegovih romana i kratkih priča nastali su filmovi poput Get Shorty (1995), Out of Sight (1998) i Jackie Brown (1997), da pomenemo samo neke. Life of Crime, nastao po motivima romana The Switch iz 1978. godine, svakako nije neko veliko umetničko delo, ali je simpatičan i vedar filmčić, što je i tipično za Leonardove priče.

Šuškalo se o ekranizaciji negde 80-ih, čak je Diane Keaton bila povezana sa glavnom ulogom, ali se dalje od toga nije došlo. Sada se produkcije prihvatila Jennifer Aniston, glumica koja je postala prestara za „typecast“ koji ju je proslavio i od kojeg je živela. Ona je pokušala da koketira sa indie produkcijom, pa čak i sa umetničkije nastrojenim autorima, ali to nije privlačilo brojnu publiku, a nije čak ni skidalo reputaciju „devojke iz kraja“, pa je sirota Jennifer ostala kao pomalo tužan prizor u romantičnim i seksualnim komedijama, tipa We Are The Millers i Horrible Bosses. Life of Crime joj može biti prekretnica u karijeri i svakako je inteligentan izbor: hollywoodska, lagana i formulična krimi-komedija sa ženskim likom koji može da pristaje ostareloj zvezdi romantičnih komedija.

Ako vam se imena dvojice prevaranata, Louis i Ordell. učine poznatima, na pravom ste tragu. Ta dvojica su prevaranti i kidnaperi iz Jackie Brown, a Tarantino u filmu ubacuje sporadične reference na njihovu raniju karijeru, i u svakom slučaju pominje da su iz Detroita. Ovo je svojevrsni „prequel“ u filmskom smislu, iako je izvorni roman stariji nego Rum Punch, po kojem je snimljena Jackie, i koji se bavi počecima dvojice muljatora u Detroitu. Ovde ih igraju karakterni glumac John Hawkes (Louis) i muzičar Mos Def, ovde iz nepoznatih razloga pod imenom Yasiin Bey (Ordell). Njihov plan je da otmu „očajnu domaćicu“ Mickey (Aniston), kako bi njenog ljigavog i prebogatog muža Franka (Robbins) ucenili za milion dolara. Ono što nisu uzeli u obzir je da se oko Mickey muva zagoreli komšija (Forte), a da Frank ima mladu ljubavnicu (Fisher) i da se sprema da se razvede od svoje žene. U njihovu korist ne radi ni plan koji uključuje debelog naci-ludaka (Boone), koji je „toliko glup da ga prosto ne možeš ne voleti“ i u čijoj će kući držati otetu ženu. Kako to obično biva u takvim filmovima, jednostavan „fool proof“ plan postaje izuzetno komplikovan i u sekundi nastaje pičvajz.

Iskreno, ovo je klasičan „caper“ film, krimi-komedija za opušteno gledanje i čistu zabavu. Ovakvi filmovi hvataju na šarm i toga ima u skoro neograničenim količinama, od pomalo ironičnog odnosa prema modi, ipak je ovo „period piece“, preko dopadljivih i simpatičnih likova do lepršave glume. Budimo pošteni, ovo nije American Hustle, iako vizuelno liči, nema političku ili ekonomsku pozadinu i nema gomilu postavljenih referenci, zezalica i namernih grešaka za otkrivanje, ovo je samo filmčić smešten u 70-te, napumpan kič modom, frizurama i brkovima, veseo, zabavan i za jedno gledanje. Likovi nisu baš najuverljiviji, ali to se ni ne traži, njihova namena je da glumcima daju mogućnost da se opuste i interpretiraju ih sa dosta slobode.

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, oni to i čine tako da se stiče utisak da su se vraški dobro zabavili. Jennifer Aniston deluje kao da je razvila dosta integriteta i svom liku pristupa sigurno, okrećući i na emocije i na humor na mnogo višem nivou nego što je radila u svojim limunadama. Primetan je luk razvoja kod njenog lika. Tim Robbins je apsolutno maestralan kao bogati i sirovi biznismen, a Isla Fisher je neodoljiva kao njegova ljubavnica koja pored izgleda ima i sasvim dovoljnu količinu mozga u glavi. Will Forte je standardno dobar kao nesnađeni i naivni komšija. Mark Boone je odličan kao potpuna karikatura od lika, toliko je dobar da je asocirao na Johna Goodmana u ulozi koja bi mu savršeno ležala. Od glavnog dvojca, Mos Def je imao lakši zadatak, ipak je njegov lik napisan relativno jednostavno i kao naručen je za neprofesionalnog glumca koji je usput i javna ličnost. John Hawkes je jedan od retkih glumaca kojem ne mogu naći lošu ulogu, a ovde uspeva praktično iznese ceo film, kao humaniji deo prevarantskog tima ima i ljubavnu priču, doduše pomalo tipsku.

Autor filma i adaptacije Daniel Schechter nije imao težak zadatak, ali je pokazao dovoljno talenta da osluhne Elmora Leonarda. On nije nepoznato ime na indie sceni, radi komedije i drame koje se vrte po festivalima i uglavnog skuplja dobre kritike. Njegov prethodni film Supporting Characters (2012), insajderska priča o filmskoj industriji, skupljao je sve same dobre kritike. Potpomognut sa Jennifer Aniston kao producentkinjom, sa Life of Crime uspeva da napravi sasvim dobar i zabavan, iako ne spektakularan film i za očekivati je da njegova karijera krene u daljem smeru „hollywoodizacije“.

Činjenica da je u pitanju tako lagan i veseo film je dovoljan razlog da ga pogledate. Ko voli Jennifer Aniston, ona će biti dodatni bonus, a ko ne voli moći će da se uveri da je ona sasvim pristojna glumica koja je na putu da otkrije kako se nositi sa godinama. Uostalom, prevare, kičasti „setting“ 70-ih i jasna, neopterećujuća priča su preporuke same za sebe. Life of Crime je osveženje, iako nije remek-delo.

The Angriest Man in Brooklyn

2014.

režija: Phil Alden Robinson

scenario: Daniel Taplitz (prema filmu The 92 Minutes of Mr. Baum Assija Dayana)

uloge: Robin Williams, Mila Kunis, Melissa Leo, Peter Dinklage, Hamish Linklater, James Earl Jones, Louis CK

Priznajem, privukao me je naslov. Baš sam hteo da vidim kako izgleda film o najbešnjem frajeru u Brooklynu, znajući da su Newyorkeri na filmu predstavljeni kao drkadžije. Mogao sam samo da zamišljam kako to izgleda u manje fancy Brooklynu.

Koncept je jednostavan: remake izraelskog filma The 92 Minutes of Mr. Baum, o kojem znam samo osnovne informacije. Original nisam gledao, pa ne mogu da sudim o vernosti američke kopije. U pitanju je priča o drkadžiji koji je uspešno oterao većinu ljudi do kojih mu je stalo od sebe i njegovom ponašanju kad sazna da mu je ostalo još sat i po života. Koncept pruža dovoljno opcija za crnu komediju u Kishonovom stilu i poprilično ga je teško usrati. Zato ne znam kako su Daniel Taplitz i Phil Alden Robinson uspeli da naprave tako loš film.

Recept je sledeći: spojite Robina Williamsa koji pokušava da bude komičan i patetičan istovremeno i date mu glavnu ulogu. Za njegovu prvu partnerku odaberete zgodnu žensku kojoj gluma baš i ne ide, recimo Milu Kunis, i njen lik napravite kao lagano histeričan. Natrpate poznate glumce u tipiskim epizodnim i cameo ulogama. Postarate se da vam muzika tačno kaže kako bi trebalo da se osećate u datom trenutku. Imate ne jednog, nego dva iritantna naratora koji vas upućuju u unutrašnji svet dvoje glavnih likova, i zašto ne bi ta dva naratora bili glavni glumci, čisto da zezanje bude još veće. Ako ne uspevate da razbijete ritam brze, energične komedije sa patetičnim dijalozima, ubacite nekoliko flashbackova koji izgledaju kao retro reklama za sreću (i bilo koji proizvod – od paste za zube do psihoaktivnih lekova).

Ne uspevam da pobrojim šta je u filmu otrcanije i provaljenije. Je li to scena gde se mlada doktorka (Kunis) jebe sa starijim ljigavim kolegom (CK)? Ili je to možda scena u kojoj su advokati predstavljeni kao perverznjaci sa kompleksom velike moći? Ili je to taksista iz Uzbekistana koji jedva govori engleski, svađa se i baca kletve? Ili možda sin (Linklater) koji je umesto u advokate otišao u instruktore plesa? Ili žena (Leo) koja se možda jebe, a možda i ne jebe sa matorim komšijom? Ili debeli prodavac (Jones) koji jedva ustaje iz stolice, a pritom ne može da izgovori nijednu reč bez mucanja? Nagrada za najveći kliše ipak odlazi za uzrok zašto je protagonista toliko nadrkan: izgubio je sina, i to onog dobrog i poslušnog, a ne sentimentalnu pičkicu koja neće da bude advokat kod ćaleta i strica u firmi.

Jedino što vadi film je furiozan tempo i gotovo “screwball” jurnjava za glavnim likom i možda nekoliko slučajno komičnih momenata. Robin Williams više nije u stanju da glumi, nego samo afektira i to je već pokopalo nekoliko njegovih skorijih projekata, a Mila Kunis je pogrešan izbor za svaki film u kome treba da radi bilo šta osim da izgleda. Epizodni glumci su zaglavljeni sa tipskim likovima i relativno malo vremena na ekranu, pa ne uspevaju da unesu nešto svoje.

Phil Alden Robinson je, čini se, postigao prilično slučajan uspeh sa Field of Dreams (1989). Potpuno je potonuo sa The Sum of All Fears (2002). Od tada je pauzirao 12 godina, pre toga 10. Ne ide mi u glavu kako neko ko je batalio režiju, potrošio kontakte ili ideje uspeva da se vrati na scenu i snimi nešto tako upečatljivo loše kao što je The Angriest Man in Brooklyn. Pokušavam da razumem, ali ne uspevam.