31.12.13

Charlie Countryman

2013.
režija: Frederik Bond
scenario: Matt Drake
uloge: Shia LeBeouf, Evan Rachel Wood, Madds Mikkelsen, Till Schweiger, Rupert Grant, James Buckley, Melissa Leo, Vincent D'Onofrio, Ion Caramitru

S vremena na vreme se pojavi tako jedan apsolutno užasan indie film sa krizom identiteta, tipskim likovima sa fasadom debljine papira, čija se radnja vozi na klišejima i uvredljivim stereotipima koji kao izigravaju humor. Čovek se prosto zapita šta glumci rade tu, a ako je svestan da neki od tih glumaca i nisu baš nešto, a da bi drugi mogli da odrade tu ulogu žmurećki i prosto naplate honorar. Ma dobro, pustimo sad glumce, oni imaju običaj da zagrizu govno od uloge, bilo zbog love, bilo zbog otvaranja novih puteva u karijeri. Zanima me koliko nadrogiran producent mora da bude da bi mu se neki takav scenario učinio kao dobra ideja, pa još da angažuje reditelja-debitanta koji je pekao zanat na reklamama.
Charlie Countryman je takav film, žanrovski neodrediv, a pritom ne naročito umetnički, sa providnim likovima, već viđenim nizom događaja i humorom u pokušaju koji vređa inteligenciju pored toga što vređa Evropljane, naročito one sa istoka. I da stvar bude blesavija, takav preserans i hipsteraj dobijamo dovoljno često, puni su ih festivali. Publika kojoj se obraćaju su mlađi ljudi u procesu obrazovanja (najčešće studenti-zgubidani), i to nije loše. Loše je što se publici obraća iz svakog ugla: malo je triler, malo komedija, ima i malo romantike, magijskog realizma i nasilja i golih sisa. Sve to pozdravljam, nasilje i sise naročito, ali sve te žanrovske, tematske i stilske odrednice volim odvojeno, najbolje ne u istom danu.
Već smo videli taj štos: naivčina visi obešena konopcem za noge iznad vode. Njegovo lice je batinama pretvoreno u bolonjez-sos, a nekolicina zlikovaca sa pištoljima preteće zeva u njega. Rez. Sledeća scena. Tu vidimo Charlija (LeBeouf) u kadi, sa nepovređenom, ali svejedno antipatičnom njuškom, kada po njega dolazi njegov ćale (D'Onofrio) ne bi li ga odvukao da se oprosti od keve (Leo) koju će upravo isključiti sa aparata za održavanje u životu. Ćale i sin drinkaju sambuku i gutaju krivijeh ljekova, da bi se, je l', naglasila dramatičnost momenta. Kada nesrećna žena konačno rikne, pojavi se neka svetlost u stilu Zvončice. U sledećoj sceni Charlie sedi na klupi, sada vidimo živog i živahnog duha majke koji sinu kaže da ide u Bukurešt, jer to zvuči specifično. Pred kraj filma otkrivamo da je mislila na Budimpeštu, a to je i inače služilo kao glavna fora u filmu, ponovljena nekoliko puta previše. Mislim, Bucharest – Budapest, krajnje otrcan štos smešan samo Amerikancima.
U avionu će se upoznati sa Rumunom (Caramitru) koji je veliki fan bejzbol kluba Chicago Cubbs, zato što su oni usrani tim koji ima karakter, baš kao što je Rumunija usrana zemlja koja ima karakter. Nesrećni Rumun će otegnuti papke naslonjen na Charlijevo rame i posle sletanja i sudara kultura sa neljubaznim policajcima, Charlie će upoznati Rumunovu kćerku, Gabrielu (Wood), slatku alternativku koja vozi trabanta i svira violončelo u bukureštanskoj operi. Bla bla bla, on je zaljubljen, a ona je u nekoj vrsti veze sa opasnim gangsterom Nigelom (Mikkelsen). Charlie će se smestiti u hostelu koji kao da je ispao iz noćnih mora dušebrižnika, upoznati dvojicu buđavih ortaka Engleza (Grant i Buckley), gutati eksere i, kakve su šanse za to, napraviti sranje u striptiz-klubu koji drži Nigelov ortak Darko (Schweiger)... I jedna stvar vodi ka drugoj, eto njega na konopcu iznad vode...
Dobro, tu priču smo videli već nekoliko puta, i, ako je verovati Robertu Bentonu, nije važno koliko je film nov, nego koliko je dobar. A Charlie Countryman je jednostavno loš film nabijen generičkim rešenjima koji služe kao dosadnjikavi okvir za kreativni prikaz nasilja. Takvo sranje smo već videli u Only God Forgives, i Charlie Countryman nije baš toliko grozni, eksplicitni primerak torture porna. Međutim, likovi su očajno napisani i nesimpatični čak i kada bi publika rabila nekakvu identifikaciju sa njima. Charlie je šonja, Gabriela je dama u nevolji, Nigel je sadista, Darko krimos, a dvojica ortaka iz hostela su jednostavno seronje.
Istina, fotografija je sugestivna kao na reklamama, ništa neobično za Bonda, imajući u vidu njegov “background”, a sa muzikom čini mešavinu kao iz video-spota za neki plačipičkasti indie sastav. Osim Shie LeBeoufa koji je jednostavno grozan u većini pojavnih oblika, ostatak glumaca su u redu. Da li je to zbog toga što su uloge tipične, ili glumci formata Madsa Mikkelsena pate kada su sputani toliko debilnim scenariom. Takođe, iako je Evan Rachel Wood sasvim pristojna kao senzualna umetnica, njen akcenat je malo “off”, a u Rumuniji ima sasvim dovoljno mladih i lepih glumica koje bi se probile kroz ulogu Gabriele. Jedan savet autorima filma: to što ubacite devojku iz svojih vlažnih snova (cura iz neke egzotične zemlje sa tužnim očima koja svira violončelo) u scenario i malo je ironizirate vas ne oslobađa od vaše hipsterske fantazije!
Nekako bih pregrmeo sve to da sam običan gledalac, Charlie Countryman nije ni prva ni poslednja neoriginalna, pretenciozna gomila govana koja se izdaje za film. Problem je što je to uvredljiva neoriginalna, pretenciozna gomila govana. To što ću biti vređan filmskom glupošću, nepismenošću i režijom kao u spotovima je manje važno. Ovaj film me vređa kao Evropljanina, i to onog sa istoka kontinenta. Vređa me što je Bucharest predstavljen kao amalgam socijalističkog raspada sa neizbežnim Ciganima koji prose i pakla na zemlji u kome vladaju prostitucija, pornografija, droga i kriminal. Kao neko ko je odrastao u slično velikom i slično siromašnom gradu, zdrav razum i “politička ekonomija” mi nalažu da Charlie Countryman nije moguć. Čelistice iz orkestara ne rade i u striptiz-klubu, čak ni kao konobarice, kriminalci koji prodaju usluge turistima ih ne traumiraju, jer bi hteli da im se isti vrate, dirigenti i kompozitori ne ulaze u poslove sa gangsterajem, niti kriminalci sa njima. Sve to bi bio minoran problem da je to prikazano usput, u nekoliko kratkih scena koje treba da očaraju da je neko mesto kao opasno, pa makar to bilo tako samo za potrebe filma. Ne, ovde je ceo film izgrađen na premisi istočne Evrope kakvu smo videli u Hostelu. Tako nešto ne postoji, toga nema i uvredljivo je tako šta pretpostavljati. Rumuni su do sada pažljivije birali koprodukcije i imaju zdravu kinematografiju, i moj im je savet da tako nastave, a da puste Bugarima da budu modeli za post-socijalističke divljake.
Charlie Countryman je smeće. Njegov scenarista je smeće. Njegov reditelj je smeće. Njegov producent je zlonamerno smeće. Sramota me je da sam pogledao ovaj film. Izbegavati.

30.12.13

Escape From Tomorrow


2013.
scenario i režija: Randy Moore
uloge: Roy Abramsohn, Elena Schuber, Lee Armstrong, Alison Lees-Taylor


To što je ovaj film snimljen kako je već snimljen i što je ušao u distribuciju nakon festivalske turneje je vać pravo malo čudo. Escape From Tomorrow je redak primerak, verovatno prvi potpuno uspešan, igranog filma koji je snimljen potpuno gerilski, na lokaciji za koju ekipa nije imala dozvolu. Njegova “meta” je Disney korporacija, lokacija je floridski Disney World, na tapetu su i familijarne vrednosti i potrošačko društvo. Izvedba je polu-amaterska, kamera ručna, fotografija u crno-beloj boji uz “disneyevski” soundtrack koji samo doliva ulje na vatru.
Gluma je na relativno amaterskom nivou, u centru priče je jedan lik, sa nekoliko sporednih i dvoje dece i svi su manje ili više arhetipi. Scenario je solidan, više intrigantan i inteligentan nego tehnički i dramaturški vešt, mehanika filma se oslanja na zastarelu psihoanalitičku teoriju o potiskivanju i “nightmare logic”. Vidljivi su tragovi “pozajmljivanja” od nekih etabliranijih autora poput Gilliama, Lyncha i Cormana. Ako bi se mogao opisati jednom rečju, to bi bila subverzija.
U centru priče je Jim (Abramsohn), porodični čovek i prototip američkog šmokljana bez previše mašte koji je izabrao Disney World kao destinaciju za porodični odmor sa gunđavom ženom Emily (Schuber) i dvoje male dece. U prvoj sceni on stoji na balkonu hotelske sobe i razgovara preko telefona sa svojim šefom koji ga otpušta iz nerazjašnjenih (i za priču nebitnih) razloga. Kada već počinje tako, još ga i sin iz čiste malicioznosti zaključa na balkonu. Ništa zato, njih četvoro se spremaju i odlaze na poslednji dan odmora u zabavni park. Putuju monorailom, slikaju se ispred dvorca i vise na vožnjama. U jednom trenutku Jim počinje da halucinira i popuštaju mu kočnice. Kada se familija razdvoji, a Jim ostane sam sa sinom, počinje da prati dve stvarne ili imaginarne francuske tinejdžerke i čak ubeđuje sina da ode sa njim na nimalo naivni Space Mountain za koji klinac još nije spreman. Kada Jim i Emily zamene decu, Jimova košmarna putovanja će se nastaviti sa kćerkom, a kulminiraće sa upozorenjem medicinske sestre da je u toku epidemija mačijeg gripa, sukobom sa sablasnim invalidom (Armstrong) i hipnotičkim seksom sa potpunom ludačom (Lees-Taylor). Ništa se bolje neće provesti ni u hotelu u vreme popodnevnog odmora, žena će mu stalno prebacivati da se ne brine dobro za decu i usput će se poseći na komade stakla od boce koja mu je ispala iz ruku...
Najgore tek sledi, “nightmare logic” se nastavlja i stepenuje kako dan odmiče, Jim je sve manje sposoban da se drži pod elementarnom kontrolom. U jednom trenutku čak i Emily uviđa da sa tim mestom nešto nije u redu, ali ona sama mu ne može pomoći. Prema kraju, od “šokantnog” otkrića koje je preuzeto iz pedesetak godina starih B-filmova i podebljano jeftinim specijalnim efektima nadalje, sve je jasnije da će Jim pasti kao žrtva... Nečega...
Escape From Tomorrow je nadvosmisleno hrabar, lud i uvrnut film koji hrabro gura srednji prst u facu korporativnoj americi i industrijskoj zabavi. Stvari koje Disney potiskuje, kao što su seks, krvoproliće, dosada i bes su dovoljno plitko zakopani da bi svako malo izbili na površinu. Debitant Randy Moore o tome ima nedvosmislen stav.
Problem je sa tim što on još nije spreman da od toga napravi potpuno koherentnu i artikuliranu kritiku, pa pribegava šoku, agitaciji i generičkim rešenjima. U tom smislu, Escape From Tomorrow se obraća pogrešnoj publici: on neće prosvetliti i preobratiti Disneyeve fanove i redovne mušterije jer je previše lud i neujednačen. Kafkijanski zaplet i previše delova koji naprosto vise i štrče nisu primer zanatski veštog filma. Problem sa motivacijom drugih gledalaca, onih kojima se Disney ne obraća je druge prirode: likovi filma su preslabi da bi bili zanimljivi. Epizodisti nikad ne izlaze iz okvira arhetipa, što nije nužno loše, ali Emily i posebno Jim imaju toliko malo da nam ponude da nam do njihovih sudbina baš i nije stalo.
Ako ćemo o svežini nevezanoj za konvencionalne predstave o kvalitetu, Escape From Tomorrow se jako visoko kotira među novijim filmovima. Njegovo ludilo stoji nasuprot kalkulantstvu i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Gerilsko snimanje i kobajagi razotkrivanje velike istine o “Zloj Korporaciji” su jednako efektni i kao štos i kao nešto ozbiljnija insinuacija da sa današnjim društvom u kome se jedna firma (ili nekoliko njih, svejedno) ponaša kao da ima monopol na maštu nešto nije u redu.
Čak su i njuške iz Disneya naučile nešto sa ovim filmom: da se ne isplati vući se po sudovima zbog neovlaštenog snimanja i da je bolje da Escape From Tomorrow ostane opskurni, nezavisni i mali film koji ne može napraviti štetu. U suprotnom, posle sudskog procesa i medijske halabuke, Escape From Tomorrow bi postao instant klasik. Nije isključeno da će steći kultni status ili makar status obavezne filmske lektire za buduće profesionalce u filmskom poslu, ali običnoj publici to neće značiti. Ona će verovatno podići kredit za odmor u Disneylandu.

29.12.13

A Single Shot


2013.
režija: David M. Rosenthal
scenario: Matthew F. Jones (prema svom romanu)
uloge: Sam Rockwell, William H. Macy, Ted Levine, Kelly Reilly, Jason Isaacs, Joe Anderson, Jeffrey Wright, Ophelia Lovibond, Amy Sloan, W. Earl Brown

A Single Shot je jednostavno loš film. Loše je osmišljen, loše napisan, loše pripremljen i loše izveden. Kao i John (Rockwell), glavni lik ovog ruralnog noir filma, i autorska ekipa je donela sve moguće pogrešne odluke i snimila pogrešan film koji je pre toga možda imao minimalnu šansu da bude solidan. Pošto je scenarista adaptirao svoj roman, najveći deo krivice se može pripisati njemu, ali daleko od toga da je Rosenthal oslobođen svog dela. U intervjuima reditelj ističe da su njegovi uzori Malick, Kurosawa, Kubrick i Coeni, ali ništa od njihovih neupitnih kvaliteta se ne vidi u ovom filmu, osim najpovršnijih mogućih citata Coena, od okidača za radnju (glavni lik prisvoji nečiji prljavi novac i uleti u nevolje kao u No Country For Old Men), do Williama H. Macyja koji nešto mulja (Fargo).
Početak je dramaturški kliše, frajer u krivolovu slučajno upuca devojku koja je zalutala u šumu, leš sakrije u naizgled napuštenom cargo kontejneru, gde pronađe i koferčić pun novca. Prvo pravilo noira bi glasilo: “ako nađeš sumnjivu lovu, ostavi je gde si je našao i beži koliko te noge nose”. Ipak John odluči da lovu zadrži, angažuje advokata (Macy) kako bi spasio brak sa Jess (Reilly), koja ga je napustila i sa sobom uzela njihovog sina. Ubrzo John počinje da dobija telefonske pretnje, prvo nastrada njegov pas, zatim i prozorsko okno na prikolici u kojoj živi. Za petama su mu vlasnici novca, ali John ne zna tačno ko: je li to Hen (Anderson) ili možda jezivi posetilac Waylon (Isaacs). Johnovi poznanici i prijatelji možda znaju nešto o celom sranju u koje se upleo, ipak je to mala sredina u kojoj je špijanje i tračanje učestali hobi, ali se otkriće čuva za treći čin.
David M. Rosenthal je preuzeo rizik uzdajući se u dugu ekspoziciju, očekivan zaplet i kup likova sa različitim namerama, da bi pripremio teren za treći čin koji bi morao biti dramatičan obračun između Johna i gomile baraba. Neretko taj pristup uspeva, ali ovde ne, jer je ponovljen nebrojeno puta, očekivan i providan. Na nivou priče nema ničeg originalnog, izvorni roman je jednodimenzionalni palp, atmosfera se kreće u okvirima Winter's Bone i A Simple Plan, u prvom planu su siromaštvo i veoma zapletena socijalna dinamika, ali ovde ta rustičnost deluje usiljeno i trapavo izvedeno.
Žene u filmu su objekti, ili prosto nerazvijeni likovi, ali to nije ništa novo za noir. Kelly Reilly kao da želi da ubaci još koju dimenziju u svoj lik i otkači ga od “prekipelo mi je” i “ja hoću život, bolji život” teritorije, ali za to prosto nema mesta. Za Abigail (Lovibond) se vidi da će poslužiti samo kao sredstvo pritiska na Johna od trenutka kada se prvi put pojavi i pokaže malo iskrenog interesa za njega.
Ni muški epizodni likovi nisu razvijeni. Simonovo (Wright) pijano mumlanje je na granici nepodnošljivog, posebno kao okidač za treći čin kada on izlaje veoma opasnu tajnu kao da je počinio relativno sitan prekršaj. Waylon ne ide dalje od sadiste, Hen od narkomana, a obojica čine tandem tipičnih ruralnih kriminalaca. Macy kao advokat Pitt deluje kao kolekcija seoskog trasha (paralizirana ruka, karirano odelo i jeftina perika) i deluje previše “folksy” da bi bio uverljiv. Jedino je Puffy (Brown) relativno uverljiv kao gazda lokala koji je svestan da ima lošu hranu, ali ne želi da pored toga ima neljubazno osoblje i stalni pičvajz na radnom mestu.
Onda bi glavni lik morao da bude jak taman toliko koliko su ostali slabi. Pa baš i ne, jer je i John već viđen filmski lik, jednostavan siromašan tip koji je završio na dnu i pokušava da se sa dna izvuče. Nemamo neku potrebu da navijamo za njega, osim zbog činjenice da je manje glup i da manje hoće da zajebe od ostalih likova. Istini za volju, Rockwell ga igra gotovo genijalno, od pogurenog držanja do tihog mrmljavog glasa, i pokazuje i snalažljivost i odlučnost istovremeno sa strahom. Rockwella smo uglavnom gledali u komičnim ulogama, čak i u ozbiljnim filmovima, njegovi likovi su imali kitnjastu komičnu crtu, ali ovde je zapanjujuće “low key”, njegova gluma je lagano utišana i on pokušava da izvuče šta može i svog lika, iako to nije dovoljno za spas filma.
Da bi se uverili u to koliko je ovaj film pogrešan, evo nekoliko trivijalija. Većina glumačke postave su Britanci, koji pokušavaju da govore generičkim južnjačkim akcentom, što im ne uspeva (začudo, nema Stephena Moyera koji bi to izveo bez po muke kao u onoj vampirskoj trash seriji). Na stranu što klasičan južnjački akcenat ne odgovara pejzažu, jer je film snimljen u okolini Vancouvera. Fotografija je donekle pogođena, ali muzika je potpuno van osnovnog tona filma, a posebno je iritantna pri kraju, kada se oslanja isključivo na “shredding” po gudačkoj sekciji, kao u crno-belim hororima.
A Single Shot je film koji ne bih preporučion nikome. Neoriginalan je, nevešto sklepan iz elemenata drugih filmova, sa mlakim klimaksom i šumom plitkih likova, na kraju krajeva i dosadan. Ne bih ga preporučio čak ni gledanje iz radoznalosti za fanove noira ili ruralnih filmova, jer ima toliko boljih. Ne isplati se gubiti vreme na ovakvo đubre.

28.12.13

The East


2013.
režija: Zal Batmanglij
scenario: Zal Batmanglij, Brit Marling
uloge: Brit Marling, Alexander Skarsgard, Ellen Page, Toby Kebbell, Patricia Clarkson

The East je film na koji morate imati reakciju. Većina kritičara ga je nahvalila kao hrabar pokušaj da se problematiziraju teme koje današnji filmovi u širokom luku izbegavaju, kao što su eko-terorizam, zločini iz nehata koje počine korporacije u trci za profitom, privatni sektor u obaveštajnim poslovima i sistemska i vansistemska borba. Pozitivno nastrojeni kritičari će, ako su pošteni, makar navesti objektivne nedostatke filma: plošnost i beživotnost likova, njihovu zasnovanost na stereotipnim predstavama i nemogućnost njihovog postojanja (barem u takvom obliku) u realnom svetu. Negativno nastrojeni kritičari će insistirati na tim filmskim nedostacima, dok će nekima team filma biti odbojna iz razloga uverenja, pa će The East biti okarakterisan kao Red Dawn iz dijametralno suprotne perspektive.
To nije nimalo fer, jer je Red Dawn, i originalni, a tek re-make, od početka do kraja loš film, zasnovan na neodrživim temeljima, pamfletski, uronjen u najgora moguća dramaturška rešenja, pretenciozan i tendenciozan. The East je pristojan, školski “young-adult” triler, filmski materijal koji se prosto guta, međutim teme kojih se dotiče zahtevaju dostojanstveniju obradu.
Jane (Marling) je bivša agentica FBI koja je nastavila karijeru u privatnoj obaveštajnoj firmi koja pruža zaštitu bogatim klijentima i velikim korporacijama od raznih vrsta napada. Njena šefica Sharon (Clarkson) to objaštnjava kao procenu rizika i reakciju na problem: ako je to sitan i iritantnan problemčić, klijent će se sam izboriti s njim. Ako postoji potencijal za štetu, firma će to rešiti, a ako je u pitanju opasna pretnja, firma će kontaktirati zvanične državne strukture. Jane je dobila zadatak da se infiltrira kako zna i ume u eko-terorističku skupinu The East koja izvodi napade na korporacije koje zanemaruju ekologiju i sigurnost svojih mušterija. Posle nekog vremena lutanja po skvoterskim i freeganskim (oni što iz principa jedu hranu iz kontejnera) zajednicama, te švercanja na teretnim vozovima, Jane slučajno naleće na tipa koji izgleda kao običan otpadnik, ali u njegovom autu su simboli Easta. On će je kao “drugaricu u nevolji” odvesti u Eastovu sigurnu kuću i Jane će postati Sara, nova pridružena članica organizacije.
Nažalost, Jane / Sara je plitak lik, njene moralne dileme su predvidljive i opisane u brojnim drugim filmovima. Ali u poređenju sa klikom iz terorističke organizacije, ona izgleda kao da ju je Dostojevski napisao. Teroristi nisu ništa drugo do gomila razočarane bogataške dece, vođa Benji (Skarsgard) kao da nema nikakve motive za svoje stavove, sumnjičava doglavnica Izzy (Page) ima moralne probleme sa svojom familijom , a tu su još i jedan gay, jedan militantni crnac, debela kompjuterašica i grupni doktor (Kebbell), koji jedini ima opipljive razloge da se bori protiv korporacije, pre svega farmaceutskih koje su od njega napravile invalida i osudile ga na sporo umiranje.
Eastove akcije su otišle nekoliko koraka dalje nego šale, ali nisu baš terorističke u smislu da pogađaju veliki broj ljudi. Oni se neodgovornim kapitalistima svete na način na koji su se oni odnosili prema planeti Zemlji i drugim ljudima. Direktore farmaceutske kuće koja proizvodi i prodaje opasne lekove će otrovati njihovim proizvodom, a direktore elektrane će naterati da zaplivaju u vodi koju su sami zagadili. Uostalom, manifest organizacije je ujedno i prvi materijal koji ćemo videti u filmu, video klip sa glasom iz off-a koji kaže: “lažite nas i mi ćemo lagati vas, otrujte nas i mi ćemo otrovati vas, špijunirajte nas i mi ćemo špijunirati vas”.
Mehanika filma je predvidljiva: Jane / Sara će se polako ali sigurno zaljubiti u Benjija, ekipa će je prihvatiti kao pouzdanu članicu kolektiva sa ritualima nalik na sektaške (seksualne igrice, propovedi, zajednički obroci u ludačkim košuljama kako bi ukućani hranili jedni druge i zajednička kupanja nalik na krštenja). Naravno, u njoj će se razvijati kriza identiteta, pa će zaboraviti da je u stvari Jane, i sve više postajati Sara, baš kao što ju je šefica upozorila: neki nivo identifikacije sa ljudima koje špijuniraš je neizbežan, ali ne treba zaboraviti ko si u stvari. Međutim, i pored predvidljivosti, film nije dosadan, a umesto generičke akcije imamo dijalog.
Iako bi scenario mogao biti bolji, a režija, fotografija i montaža ga popravljaju koliko je moguće, The East postavlja nekoliko pravih pitanja na pravi način. Ako bi film odgovorio na njih, postao bi propovednički, bilo na jednu, bilo na drugu stranu. The East nas tera da razmišljamo, makar i o jednačini sa previše nepoznatih i to evocira uspomene na bolja vremena u filmu, kada su filmovi propitivali društvene stavove.
Portret freeganske kulture je intrigantan i njihova filozofija je na mestu: sistem ne radi, jer tera trgovce da bacaju savršeno ispravnu i jestivu hranu. Međutim, kada se slika malo proširi, od takvog zakona mnogi imaju nekakvu dobit: kamiondžije koji dovoze i odvoze hranu, proizvođači koji prodaju veće količine i potrošači jer je hrana proizvedena na veliko i koje ima na bacanje jeftinija od one koje nikad nema dovoljno i koja se proizvodi u malim serijama. Film jasno stavlja granicu između imperativa pristojnog ponašanja i poštenog ravnanja sa prirodom i svojim bližnjim i fundamentalizma.
Glumci su pristojni koliko im likovi dozvoljavaju. Alexander Skarsgard hitro gradi karijeru u indie filmovima, iako je poznatiji kao televizijski glumac. Benji se malo razlikuje od njegove tipične ledene persone na ekranu. Benji je pomalo misionarski, isusovski tip, blagoglagoljivi pravednik pomalo nesvestan sranja koje će napraviti. Ellen Page je ispod očekivanja kao Izzy. Patricia Clarkson od Sharon pravi stereotipnu, ali prihvatljivu epizodu. Kao direktorka špijunske firme, i ona razmišlja korporativno, a sa svakim svojim poslom želi privući više klijenata.
Brit Marling je fenomen među glumicama mlađe generacije. Umesto da se razbija od posla da bi se domogla nekih uloga u poplavi glumica i glumičica sličnog profila, ona sama piše scenarije i kontaktira sa mladim rediteljima, pa se snalazi i za uloge. Njeni scenariji su protiv glavnog toka hollywoodske zabave, i u njima postavlja nekoliko bitnih pitanja. Sa Batmanglijem je već radila na The Sound of My Voice (2011), filmu koji je, kao i The East, smešten u okvire kulta koji se skriva daleko od javnosti, a Marlingova je tu igrala ulogu vođe kulta. Ne bi bilo loše spomenuti i Another Earth (2011), dramu koja koristi SF okvire da bi postavila egzistencijalna pitanja. Za Marlingovu će uvek biti mesta na filmu, pa makar sve radila sama, za šta je prilično sposobna.
I pored svih svojih mana, The East je solidan film, a njegov angažman je redak danas. Ipak, skoro pa neoprostiv greh je svoditi terorističku ćeliju na stereotip o dokonoj i nadrkanoj bogataškoj deci, kao u 12 Monkeys, minus ludilo glavnog lika. Jednako tako, deo priče sa gramzivom farmaceutskom kompanijom koja pušta opasne lekove u promet ne pije vodu: regulatorna tela u Americi su toliko zahtevna i spora da se ljudi žale da ne odobravaju nesporne lekove dovoljno brzo, a nestabilan lek mogu da odobre samo u slučaju epidemije. No dobro, freegaizam, levičarenje i anti-globalizam na stranu, The East je triler koji vas involvira i uključuje u proces razmišljanja. Dovoljno je jasan, i ne podcenjuje gledaoce.

27.12.13

Call Girl


2012.
režija: Mikael Marcieman
scenario: Marietta von Hausswolff von Baumgarten
uloge: Sofia Karemyr, Simon J. Berger, Josefin Asplund, Pernilla August

Da počnemo sa činjenicama: sredinom 70-ih u Švedskoj je buknula afera oko nepriličnih odnosa poslovnog i političkog vrha sa sirotim mladim prostitutkama. Imajući u vidu osetljiv politički trenutak (izbori odmah iza ugla), kao i pomalo specifičnu političku poziciju tadašnje Švedske (nominalna neutralnost, tržišna privreda, ali socijalna država, aktivna uloga u svetskoj politici), afera je brzo zataškana, “madam” je osuđena na relativno blagu kaznu, istraga nikad nije dala rezultate kada su u pitanju korisnici usluga mladih dama. Delovalo je kao da će se kola slomiti makar na ministru pravde, ako ne i na premijeru.
Tadašnji premijer je bio Olof Palme, kasnije ubijen u još uvek nerazjašnjenom atentatu, poznat po svojoj borbi za jednakost među polovima, vernosti idejama socijalne države i solidarnog društva, kao i po svojoj skromnosti, jer je na posao išao javnim prevozom, pojavljivao se na javnim mestima bez pratnje.Da sumiramo, Palme je bio heroj levičarskog sveta i skoro pa svetac za svoje sunarodnike. Ali, ako je verovati filmu Call Girl, imao je sklonosti ka nelegalno mladim prostitutkama, ili barem štitio svoje ministre i službenike. To je, naravno, diglo nešto prašine u Švedskoj, ali to je valjda i uloga filma koji se predstavlja kao politički triler.
Iako su imena promenjena, događaji u filmu odgovaraju događajima iz 70-ih. Protagonistkinja priče je Iris (Karemyr), četrnaestogodišnja devojka koja ima običaj da beži od kuće. Nakon jedne takve bežanije, majka je ostavlja u domu, nadajući se da će država obaviti njen posao u vaspitavanju. Iris ne može da ostane na zatvorenom, iako je taj partikularni dom relativno ugodno mesto sa dobrim odnosima između pitomaca i zaposlenih, pa zato svako veče beži u grad. A kada joj se pridruži Sonja (Asplund), stara prijateljica, njih dve će ići iz provoda u provod. Jednom će ih taj provod dovesti do gospodina koji voli da mlade devojke plešu gole do pojasa u njegovoj blizini i za to je spreman platiti solidnu lovu. Jednom prilikom u njegovom stanu će se pojaviti Dagmar, zvana Mama (August), organizatorka veoma široke sheme amaterske prostitucije sa mladim devojkama, relativno pristojnim očajnicama koje su zapale u nevolje, kao i damama u godinama. Ipak svaka roba nađe svog kupca.
Irisin “pad” se odvija po već viđenom scenariju: prvo joj Mama daje za nju neverovatne količine novca za nešto tako blesavo kao što je skidanje odeće i seks, pa joj daje iluziju života na visokoj nozi, sa sve šampanjcem i ostrigama, da bi joj na kraju najbolja motivacija bile droga i pretnje. Iris se preračunala kada je mislila da ona drži svoju situaciju pod kontrolom.
Uporedo sa tom dramskom pričom, imamo i priču o policajcu Johnu (Berger) koji sam protiv svih pokušava da prodre do krajnjih granica afere, po svaku cenu. A cena može biti visoka, jer na nju utiču službenici vlade, ali ni najmanje bezopasna služba državne bezbednosti. John će uglavnom raditi sam, marljivo skupljati dokaze i prkositi naredbama sa vrha, pa će na kraju optužnica biti podignuta, madam uhapšena i suđenje pokrenuto. Rezultate znamo, nikom ništa.
U domenu priče, znači, Call Girl ne donosi ništa novo, red drame o odrastanju u nestandardnim uslovima, red krimi trilera o prostituciji, red proceduralnog i red procesnog trilera. Srećom pa su glumci bili raspoloženi. Sofia Karemyr kao Iris dočarava ono što se očekuje o tinejdžerske prostitutke: nemiran duh i prkosan stav, ali ipak zadržava mrvicu nevinosti i dečije naivnosti. Njena “partnerka” je slična, samo i nižem ključu i manje sklona ekscesima. Simon J. Berger kao John je tipičan policajac koji postaje opsednut slučajem, temeljan i uporan do samog kraja. Ipak Pernilla August svima krade šou. Njen portret stare, organizovane madam je na granici genijalnog, a Dagmar je jedan od uverljivijih i strašnijih filmskih monstruma u poslednje vreme.
Call Girl ima još jedan redak kvalitet, a to je da maloletničku prostituciju tretira na dostojanstven način, koliko je to moguće. Nema izmamljivanja jeftinih emocija i eksploatacije. To ne znači da nema golotinje ili čak natruha erotike, ali ti momenti su tu jer su apsolutno neophodni. Dodajmo tome detaljan prikaz epohe i pažnju posvećenu detaljima: enterijeru, tehnici, odeći i frizurama. Call Girl je studiozan film, ali bi utisak bio bolji kada bi se malo smanjilo sa upotrebom muzike, koje jednostavno ima previše i često na neukusnim mestima, bez obzira na to što je u pitanju dobra muzika na tragu Pink Floyda.
Centralni problem su ipak likovi. Osim Dagmar, nijedan drugi lik u filmu nam nije bliži ili makar poznatiji nego na samom početku. Promene njihovih ličnosti su očekivane i odgovarajuće za žanr, ali imajmo u vidu da je ovo film po istinitom događaju, sa živim ljudima. Za svojih 140 minuta trajanja nam klinički precizno i dokumentarno prikazuje jednu aferu koja je značajna za relativno usku publiku. Nešto širu u Švedskoj, ali to nije dovoljno za film sa internacionalnom distribucijom. Takođe, zahteva nekakvo predznanje i široj publici će jednostavno biti dosadan. To se moglo izbeći na nekoliko načina, od kojih je najbolji taj da gledaoci budu emotivno involvirani u priču. Ipak za debitantsko ostvarenje televizijskog reditelj Marciemana, Call Girl može dobiti prolaznu ocenu. Koga zanima tamna strana švedske socijaldemokratije, neka čita i gleda Millenium trilogiju. Ovaj film je na sličnom tragu, ali samo površno i u prošlost kada je dekadencija i započela.

26.12.13

Sweetwater


2013.
režija: Logan Miller
scenario: Andrew McKenzie, Logan Miller, Noah Miller
uloge: Ed Harris, January Jones, Jason Isaacs, Eduardo Noriega, Amy Madigan

Vreme westerna je uglavnom prošlo. Od nastanka Hollywooda služili su kao nastavak mitologije novim sredstvima, kao ultimativne priče o dobru i zlu, zatim kao žanrovski okvir za reviziju istorije od mitološki upamćene prema činjenično zasnovanoj, da bi završili samo kao grafički okvir za ljudske priče veće od života. Dobijali su westerni nove dodatke i različite pristupe od različitih autora, od Leonea do Tarantina, čak je i Gore Verbinsky pokušao da svoju piratsku formulu presadi na Divlji Zapad. Uspesi novijih westerna su različiti, ali filmovi ne ostaju predugo u pamćenju.
Ipak, svako malo se pojave neki novi westerni, staromodni, moderni ili postmoderni, pa se može reći da će žanr preživeti. Preživeo je nedotupavnu Apaloosu (2008), a preživeće i bledunjavi Sweetwater. Zanimljivo, u oba Ed Harris igra vodeće uloge...
Ovde imamo papazjaniju western i ne-western žanrovskih motiva, možda citate drugih filmova, a možda grozomorno podražavanje. Imamo udovicu na putu osvete (Jones), ekscentričnog šerifa (Harris) koji dolazi u od Boga zaboravljeni gradić da bi učinio uslugu guverneru i jednako ekscentričnog negativca, samozvanog proroka mnogoženca (Isaacs) koji nekako stoji na vrhu lanca ishrane u toj rupi od mesta. Imamo i lokalnu floru i faunu, bankara lopova i trgovca perverznjaka. Imamo i tri relativno nedužne žrtve koje ginu na ili pri početku. Sve to ukalupljeno u atraktivnu fotografiju. U prvom planu ipak ostaje veoma neinventivna priča koja se završava predvidljivim anti-klimaksom od obračuna.
Ovoliku dozu generičnosti nisam već neko vreme video na filmu i pravo je pitanje kako je Sweetwater uopšte ušao u distribuciju, a nije odmah završio na već poslovičnim policama benzinske pumpe. Ne mogu da uperim prstom šta od čega manje valja. Da li su to pompezni dijalozi? Da li je to šerifova preterana ekscentričnost, taj trik toliko puta upotrebljen da je postao dosadan? Da li je to bezizražajnost glavne glumice uparen sa bezizražajnim likom koji je dobila? Da li su to fore sa početka filma koje su “urnebesne”, kao kada Sarah, glavna junakinja, trgovcu voajeru izbije oko kišobranom, ili prorokove govorancije kada ubije dvojicu putnika-namernika, ili šerifov dolazak u grad kada prebije prethodnog šerifa-lenjštinu u stilu koji podseća na kečere?
Mogu reći da su fore donekle zabavne koliko su glupe: prosto sam čekao kada će uleteti nova fora i zaseniti prethodnu, ali većina ih je nabijena na početku. Kako film odmiče, zanimljiva glupost se polako pretvara u generičku, ili pokušaj da se ponovi prethodni štos. Na takve gluposti se publika u drive-in bioskopima slatko smejala, ali od tada su prošle mnoge godine i za očekivati je od autora da izmisle nešto novo, pa makar bilo i glupavo.
Problem sa Sweetwaterom je što adute, koliko god jadni bili, otkriva prerano, a priča je toliko providna i toliko puta ispričana da bi se ovakav film ljudski pratio. Kad upoznamo likove, sa priličnom sigurnošću znamo kako će koji od njih završiti. Sveštenik kao ultimativni negativac malo odskače od drugih western negativaca, lud je kao struja, pohlepan, loše se skriva, razmetljiv je, ali sa druge strane obrazovan i sposoban da se makar na kratko uprostoji. Popovi uglavnom nisu služili kao negativci u westernu, i kad jesu bili su manje očiti prevaranti. Problem sa ovim partikularnim prorokom koji gaji rasističke ideje i ponaša se na tragu vođa opskurnih mormonskih sekti je taj što ničim nije objašnjeno kako on održava status velikog gazde. Problem sa šerifom je što je lud kao Brandov lik u The Missouri Breaks, a ponaša se skoro kao Rooster Cogburn kod braće Coen. Ed Harris je karakterni glumac i trudi se da makar izvedba bude originalna, ali lik je užasno napisan. January Jones i Eduardo Noriega imaju nešto hemije kao par, ali kada on pogine, ona je svedena na osvetnicu a nema dovoljno znanja i moći da tu ulogu izvede kako treba.
I pored svega, Sweetwater je film koji možete bez griže savesti pogledati. Koliko god da je glup, nije uvredljiv, iako se približava tome. Ima kvalitete trashy westerna, gledljiv je, ali nepamtljiv. Stoga ga, u odsustvu boljih naslova, preporučujem vernoj western publici makar za kratkotrajno lečenje nostalgije za starim, dobrim kaubojcima.

25.12.13

The Attack


2012.
režija: Ziad Doueiri
scenario: Ziad Doueiri, Joele Touma (po romanu Yasmine Khadre)
uloge: Ali Suliman, Uri Gavriel, Reymond Amsalem, Karim Saleh, Dvir Benedek, Evgenia Dodena

Pre skoro četiri godine, imali smo ceremoniju dodele Oscara sa najjačom konkurencijom u kategoriji za film na stranom jeziku. Barem tri filma su jednako zaslužila statuu, odneo ju je argentinski El secreto de sus ojos, koji je bio možda za dlaku najbolji, a iza njega su ostali francuski Un prophet i izraelsko-palestinski Ajami. Potonji se bavio zanimljivom temom kroz hyperlink filmsku konstrukciju o isprepletenim sudbinama Jevreja, muslimana i hrišćana u Jaffi, praktično predgrađu Tel Aviva, i nemogućom, nasilnom i nepoverljivom situacijom u kojoj su svi u pravu i niko nije u pravu.
The Atrack je sličan film, samo sa pričom koja je svedena na jedan incident, i jednu perspektivu u kojoj se upoznajemo sa uzrocima i posledicama terorističkog napada na restoran u Tel Avivu. Perspektiva je jedinstvena: glavni lik Amin (Suliman) je Arapin koji se potpuno uklopio u izraelsko društvo, cenjen, voljen i nagrađen doktor sa uspešnom karijerom. Terostički napad je izvršila njegova žena, naoko srećna domaćica, arapska hrišćanka, jednako integrisana u izraelsko društvo. Ovo je film o terorizmu, ali to je jedna od tema, nikako glavna. Tu su još ljubav, emocije, razočaranje, arogancija, ignorancija i temeljno nerazumevanje u jednom braku, ali i u suživotu (sudaru) dve kulture. Sva politika u filmu je duboko lična, a sve ličnosti su duboko politizirane.
Naravno, Amin je u nebranom grožđu nakon napada. On je u dvostrukom konfliktu, prvi je sa izraelskom policijom koja bi da iz njega izvuče informacije, pa pribegava psiho-fizičkoj torturi. Inspektoru Mosheu (Gavriel) malo znači što njegov kolega Ravid (Benedek) daje garanciju da je Amin dobar i human čovek bez zadnje namere. Drugi Aminov konflikt je sa samim sobom, jer nije u mogućnosti da shvati i prihvati da se njegova žena raznela bombom u restoranu punom dece.
Kada na pola filma pomislimo da je u pitanju klasičan zaplet o dobrom čoveku koji postaje meta zajednice u kojoj živi (bilo da je u pitanju nepoverenje, sažaljenje ili polu-otvorena mržnja), Amin dobija pismo od svoje žene koje otklanja svaku sumnju da je ona iza napada. Pismo je adresirano iz Aminovog rodnog grada Nablusa, neke vrste arapskog geta okruženog visokim zidom i sa kapijama koje čuvaju nadrkani izraelski vojnici. Amin će se uveriti u siromaštvo i očaj koji tamo vladaju na način da ni bolje stojeće familije, kakva je njegova, to ne mogu ignorisati. Gde je beda, tu je i manipulacija, verska i ekonomska, čini se da ceo grad jednodušno mrzi Izrael i slavi Aminovu ženu Siham (Amsalem) kao mučenicu za palestinski cilj.
Aminova misija je, kao u većini detektivskih trilera, da sazna kako i zašto je Siham skrenula i rešila da pogine za apstraktni, nerealni cilj i u smrt odvuče mnogo ljudi. U tome će imati problema, jer od njega familija drži distancu, misleći da radi za Izraelce, a ostatak grada ga se boji i preti mu. Svojom upornošću doći će do radikalnog muslimanskog ideologa i jednako ostrašćenog hrišćanskog sveštenika, ali oni mu, osim filozofskog objašnjenja, neće dati puno toga.
Međutim, istina je mnogo bliže njemu od zakutnih terorističkih ćelija i otkriće će promeniti njegov pristup, ne i njegovu ličnost. Pre odlaska tamo bio je lojalan izraelski građanin koji je stoički izdržavao nepoverenje i šikaniranje (kao što su za vreme rata u Jugoslaviji stradavali urbani, integrisani i pristojni ljudi “pogrešnog” genskog koda), i on je to i dalje, samo lojalnost neće prikazivati deljenjem svog saznanja sa organima vlasti. Kada ga liberalna koleginica Kim (Dodena) upita kako to da ne oseća obavezu prema Izraelu, koji ga primio, prihvatio, nagradio i pomogao mu da dođe do uspeha i bogatstva, Amin će odgovoriti, potpuno ispravno, da će to pokrenuti novi krug nasilja, stvoriti nove i nove arapske mučenika, jer je nerazumevanje temeljno, a podele preduboke.
The Attack jako mnogo zahteva od glumaca, pre svega od Sulimana, nosioca glavne uloge sa skoro 100 % vremena na ekranu. On to iznosi bez muke, realno dočaravajući kompleksne emocije i duševna stanja od šoka i neverice do determiniranosti da otkrije šta je pošlo naopako. Film implicira da ni Amin nije bez krivice, jer je bio sebičan, tašt i fokusiran na uspeh do te mere da je zanemarivao ne samo svoje arapske korene, nego i svoju ženu. Njegova nefleksibilnost ju je možda gurnula u očaj koji je završio terorističkim aktivizmom. Njihov odnos vidimo kroz seriju flashbackova, izrazito sentimentalnih, ali dovoljno kratkih i ne previše čestih da bi razvodnili generalno ozbiljan i mračan ton filma. Jedna zamerka je uniformno predstavljanje izraelskih karaktera van kruga Aminovih prijatelja i kolega isključivo kroz vojnike i policajce.
Ziad Doueiri je libanski autor koji se školovao u Americi i prva filmske poslove obavljao kao Tarantinov kamerman u ranoj fazi njegove karijere. Nakon toga se ustalio u Francuskoj, snimajući filmove na teme arapske integracije. Prethodni film Lila dit ça je smešten u arapski geto u Marseillesu, i bavi se neskladom između unutrašnjeg sveta svojih likova i spoljnog sveta koji ih okružuje, dok je prvenac West Beirut drama o odrastanju smeštena u okruženje građanskog rata i podeljenog grada. The Attack je snimljen po još mračnijoj i težoj knjizi (ako je to moguće zamisliti) Yasmine Khadre, što je alias Mohammeda Moulessehoula, bivšeg alžirskog oficira koji je emigrirao u Francusku. Knjiga je manje fluidna i mnogo više polemička, sa izletima u popovanje. Film je snimljen u širokoj koprodukciji evropskih (Francuska, Belgija) i bliskoistočnih partnera (Liban, Katar) i već je podigao dosta prašine, u Libanu je zabranjen zbog lokacijskog snimanja u Izraelu, dok u Izraelu nije toplo primljen zbog kritičkog stava koji gaji prema izraelskom militarizmu.
The Attack je sjajno koncipiran film koji neće otkriti ništa novo, ali će precizno locirati probleme koji konflikt čine nerešivim. Odlično napisan, odglumljen i režiran, daće nam pogled u psihologiju terorizma, u očaj, taštinu i greške u kanalima komunikacije među ljudima i narodima. Naravno, film pati od mana malih kinematografija, pa reditelj govori svoje stavove kroz usta glavnog lika, što malo asocira na popovanje i soljenje pameti, ali ideje na kojima stoji su ispravne, pa zašto ih onda ne izreći. Retko dobar i ozbiljan film, na svim nivoima.

24.12.13

Don Jon


2013.
scenario i režija: Joseph Gordon-Levitt
uloge: Joseph Gordon-Levitt, Scarlett Johansson, Julianne Moore, Tony Danza, Glenne Headly, Brie Larson

Njegov život je bleja-teretana. Dobro, preterujem, tu su i kola i pičke i ortaci i crkva i ručak sa kevom i ćaletom nedeljom i “karijera” šankera i šminkerska gajba. E, da, i pornografija, mnogo pornografije. Zašto, kada očito može dobiti pravu stvar? Mislim, dečko izgleda kao da bi mogao da se svidi gomili ćurki koje izlaze u te govnarske diskoteke. E, to je žešće zajebana situacija, jer u pornografiji je moguće ono što uglavnom ne dobiješ u pravom seksu: pušenje, poze koje nisu misionarska i money shot.
On je Don Jon, naslovni lik filma. Živi u New Jerseyu i igra ga Joseph Gordon-Levitt, ujedno i scenarista i reditelj filma. Njegovi ortaci su hm... stereotipno buđavi, jedan je umanjena, jadnija i manje uspešna verzija njega, a drugi je mudri Afroamerikanac. Kola su “muscle car” koji on vozi divljački i svađa se sa drugim učesnicima u prometu. Ćale je Tony Danza, svetska faca, koja gleda onu glupost koju ameri zovu fudbal i svađa se sa televizorom, keva je Glenne Headley u maniru tipične žabarske “la mamme” koja grdi sina što još nije našao finu devojku, oženio se i poradio da gospođa majka dobije unuke. Sestra je Brie Larson i stalno je na smartfonu. Crkva je rimokatolička, ispoved svake nedelje, deset očenaša i deset zdravomarija, najbolje izgovoriti uz dizanje tegova. A pičke su razne i slučajne, dok ne naleti ona, jedna i jedina, Barbara... Igra je Scarlett Johansson i šta da vam kažem, mala je bomba.
E, tu onda kreću žešća sranja za našeg Jonnija, prvo ga odvlači na romantične komedije, pa ga upozna sa svojima, pa on nju sa svojima, pa ga uhvati da mlati majmuna i zabrani mu svu pornografiju, pa ga upiše u večernju školu da nađe bolji posao od konobarskog. E, u večernjaku će on upoznati jednu matoru lujku (Julianne Moore), koja je napušena k'o zmaj i priča pizdarije bez blama, ali ona će kasnije odigrati bitnu ulogu u priči...
Hajde, malo sam se zezao, ali sad ćemo ozbiljnije... Don Jon je blesav, tupav i zabavan film koji se na momente upinje iz petnih žila da bude shvaćen ozbiljnije. I ta pretencioznost je velika greška, ali možda ne i najveća. Neke ljude je lako impresionirati, i nešto polupametno će im iz fundamenta promeniti pogled na svet. Najveći problem filma je što je “fake”, i to se vidi iz aviona. Naime, teško je naći makar jedan aspekt koji nije klasičan “tv trope”.
Na šta vas, u smislu filma i televizije, asocira New Jersey? The Sopranos? Jersey Shore? Jay and Silent Bob filmovi? Ovde ima od svega po malo. Don Jon vozi besno kao mafijaš, prost je i primitivan kao da je izašao iz bilo koje sezone Jersey Shora, a takav mu je i stil oblačenja i života. Za njegovu sestru je jasno nakon dve iste scene u kojima ćuti da će odigrati tu “Silent Bob” kartu i progovoriti jednom, ali “mudro”, zapravo očito.
Don Jon je u svakom svom aspektu primer kompiliranog, prepakovanog filma čiji je svaki element do poslednjeg viđen ne samo jednom. Takav je scenario, prepun opštih mesta o Italo-amerikancima, muškom drugarstvu, familijarnoj dinamici, katoličkoj crkvi, vezama i seksu. Likovi su do jednog tipski. I režija je prilično provaljena, jako se ide na efekat ponavljanja brzih montaža. Nije me impresioniralo u Requiem For a Dream, neće ni preko 10 godina kasnije. A tema i poruka? Pornografija je sveprisutna (i to besplatno) i predstavlja opasnost za seks jer nam postavlja nerealne standarde izgleda i seksualnih akrobacija. No shit. Jebemmumater, Shame je star samo dve godine, a već ga je mali picopevac prepakovao u verziju “for dummies”. I većina kritike mu aplaudira! Kuda ide ovaj svet?
Joseph Gordon-Levitte, ja ću tebi jedan savjet dati. Kada kradeš, gledaj da te ne uhvate, pa onda te pizdarije postanu reference i citati, a ne obično drpanje. Ako kradeš blatantno, napravi parodiju, tamo je to dozvoljeno i čak poželjno. Nemoj nam prodavati jedan te isti štos po sto puta dok ga zadnji debil ne ukapira. I nemoj raditi ono što ne znaš: nemoj pisati scenarije, nemoj režirati i ne pričaj o stvarima o kojima znaš sa televizije.
Gledajući ovaj film, gledalac će doći do zaključka da u New Jerseyu postoje samo “Guidos” sa MTV-a, ništa Springsteen, ništa Bon Jovi. I svi do jednog govore karikiranim “foggedaboudit” akcentom. Dobro, solidan glumac sa prevelikim ambicijama je iz Los Angelesa, nije lingvista i ne razume sleng finese, pa preteruje. Ali, lepa Scarlett je iz tu iz komšiluka, odmah preko vode, pa bi mogla biti upućena u te nijanse. U krajnjoj liniji, “vocal coaching” ne postoji bez razloga.
Kao i to, i sve ostalo je isfolirano, “punchline” sa crkvom i pokorom koju dobija Jon se malo previše puta ponavlja, svi očekujemo foru, ali ona je mlakušna. Isto tako, kada Jon pomene Barbarino prezime svojim roditeljima, pomalja se “etnički” humor, ali se od toga odustaje. Ili isfuraj to do kraja (ako želiš i ako smeš) ili ne pominji, tu nema srednjeg puta. Barbarino ponašanje je predvidljivo, zaplet sa napušenom matorom lujkom je predvidljiv, sve je toliko puta ponovljeno.
Ipak, Don Jon je zabavan film. Ne zbog radnje, ne zbog likova, ne čak ni zbog glume, iako su Julianne Moor i Tony Danza odlični i potpuno u svom elementu. Nije mi humor tu presudan, čak i kad se pojavi pristojna i relativno sveža fora, bude uništena nabijanjem i ponavljanjem. Film je glasan, izgleda nadrkano i prepun je blinga, i naravno lak za praćenje. Imaćete glupavi kez dok ga budete gledali, delom zbog transfera neprijatnosti (ipak je to seksualna komedija, i to ne baš produhovljena), delom zbog klasičnih tupavih fazona, a delom zbog elemenata parodije. Zaboravite na pretencioznost i pokušaje da se napravi ozbiljan i poučan film. “Foggedaboudit”, Don Jon jednostavno nije takav film.

23.12.13

Shadow Dancer


2012.
režija: James Marsh
scenario: Tom Bradby
uloge: Andrea Risborough, Clive Owen, Brid Brennan, Aidan Gillen, Domhnall Gleeson, David Wilmot, Gillian Anderson

Politički triler Shadow Dancer, priča o dugotrajnoj gerilskoj borbi Irske Republikanske Armije protiv britanske vlade i vojske u Severnoj Irskoj, bez problema drži našu pažnju svih 100 minuta koliko traje. Tome doprinose i momenti lepote uhvaćeni od strane veštog direktora fotografije, raštrkani po celom filmu, koji sjajno dočaravaju period (1993. godina) i socijalnu panoramu podneblja. Ipak, Shadow Dancer nije toliko dobar film koliko bi mogao da bude, i pored intrigantne teme i vešte izvedbe.
Problem je u konceptu i rediteljskoj odluci da likove i situacije pokaže sa puno poštovanja, ali sa distance. Ni u jednom trenutku filma nam nije omogućeno da zavirimo u um, srce i dušu naših likova, oni su prisutni samo toliko koliko su potrebni za priču. Priča je zbog toga hladnokrvno i klinički ispričana, ne zauzimajući ni pro-IRA ni pro-britansku stranu, ali mi ne vidimo progresiju likova. To je možda oprostivo za epizodiste, ali ne i za protagonistkinju u centru priče.
Početnih 30 minuta su i najbolji deo filma. Prva scena, smeštena u 1973. godinu nam prikazuje junakinju Collette kao devojčicu koja zaduženje koje joj je otac dao prebacuje na svog mlađeg brata. On odlazi da to obavi, i u međuvremenu gine kao slučajna žrtva u pucnjavi na ulici. Taj uvod služi da zacementira osnovnu motivaciju familije McVeigh, glavne junakinje Collette (Risborough) i njene braće Gerrija (Gillen) i Connora (Gleeson). Oni su od tada opredeljeni za IRA-u i učestvuju u terorističkoj borbi bez rezervi. Dvadeset godina kasije, Collette biva uhapšena u Londonu zbog podmetanja bombe u metro. Umesto u regularni pritvor, biva privedena u neku od kancelarija MI5 i dodeljena “handleru” po imenu Mac (Owen) koji ima nameru da je iskoristi kao doušnika, a ima i pravo sredstvo za pritisak na nju. Ako Collette ode u zatvor, njen sin će biti prebačen u dom. Nakon duge scene u kojoj je tišina barem jednako važna kao dijalog, ona pristaje na veoma rizičnu misiju, da obaveštava službu o akcijama koje planiraju njena braća, ali i njihov nadređeni, lokalni komandir IRA Kevin (Wilmot).
Obratite pažnju da Collette u prvo vreme ne govori ništa, a mi je svejedno pomno pratimo, i njene prva replika je da želi advokata. Njena misterioznost koja nas je zaintrigirala se nakon prvih pola sata pretvara u breme. Dramaturški je jasno zašto je ona tako skrivena u scenama interakcije sa ukućanima i drugim oficirima IRA-e, jer ona tada rizikuje živu glavu i neprobojna maska joj je jedini spas. To, međutim, ne sme da važi za scene u kojima je vidimo kako razmišlja. U dramatizacijama istorijskih ili političkih događaja je važno da poznajemo glavnog lika i da se povežemo s njim. U suprotnom, film postaje prosta stilska vežba.
Sličan problem imamo i sa Macom, njegovi postupci ne smeju biti obelodanjeni. Njegova paralelna priča se fokusira na to kako da zaštiti Collette, iako je koristi za svoje ciljeve. Ali on se bori za očuvanje svoje pozicije u okviru policije, protiv kolega od kojih su neki manipulativni, a neki jednostavno nedovoljno pametni i strpljivi da bi izgradili slučaj protiv više pozicioniranih pripadnika IRA-e, pa bi da sa hapšenjima na niskom nivou, ali sa mnogo buke i besa poentiraju i “uteraju strah u kosti” drugim borcima. Na tom planu priče, Gillian Anderson, sjajna karakterna glumica koja može svašta sa dobro napisanim likom, ostaje nedovoljno iskorišćena kao Macova šefica.
Ima nekoliko scena u filmu koje će biti na granici da pobude emocije gledaoca. Recimo, osetićemo kako je Collette u opasnosti dok je jedan od njenih saboraca traži po kući, a ona upravo telefonira MI5 ili scena sahrane poginulog borca IRA-e koju britanska vojska i policija žele da prekinu i sukob između britanskih snaga i građana koji je usledio nakon oštrenja rogova. Vidimo obe strane u sukobu kao mačističke i nezrele, dok se žene već mahinalno sklanjaju uza zid i hvataju zaklon. Njihovi pogledi govore više od bilo koje linije dijaloga.
Kraj filma je možda predvidljiv, dolazi nakon očekivanog dvostrukog obrata i brutalnosti, ali gledaocima je jasno da je Collettina priča završena još kada je sklopila savez sa MI5. Čak i da preživi, ona ne može pobeći od svojih sećanja niti od osećaja paranoje i krivice.
Fokusiran na površne detalje, Shadow Dancer nije dobar film koliko bi mogao biti. Čak ni veoma solidna ostvarenja Andree Risborough i Cliva Owena ne uspevaju da nam približe likove. Lepo je, za promenu, imati ne-pamfletski film na temu koja oštro deli javnost u Britaniji, Irskoj i šire. Većina filmova na IRA tematiku su stali čvrsto na jednu stranu. Ipak, distanciranost nije dobar izbor za osnovu filma, niti bi film smeo da se hvali jedino faktografskom preciznošću i nepristrasnim pogledom.
James Marsh bi to morao znati. On je prvenstveno dokumentarista, nagrađen Oscarom za Man on Wire (2008), inače jedan od retkih dokumentaraca koji se odlikuju ljudskom toplinom. Marsh nije novajlija ni u svetu igranog filma, radio je na ovaj ili onaj način po istinitim događajima, kao i po originalnim scenarijima. Generalno ima osećaj i za likove i priču, ne samo za faktografske detalje. Šteta je što Shadow Dancer nije bolji film, sa takvom temom i ekipom bi morao biti.

22.12.13

Parkland


2013.
scenario i režija: Peter Landesman
uloge: Zac Efron, Marcia Gay Hayden, Paul Giamatti, Ron Livingston, James Badge Dale, Billy Bob Thornton, Jacki Weaver, Colin Hanks

Pre oko mesec dana, 22. novembra, navršilo se tačno pedeset godina od atentata na Kennedija, koji još uvek nije u potpunosti rasvetljen. Parkland je ime bolnice u koju su dovezli predsednikovo beživotno telo, ali i telo njegovog verovatnog ubice nekoliko dana kasnije. Film Parkland se ne bavi samo bolnicom i događajima u njoj u doba atentata, nego svom silom ličnih i profesionalnih sudbina na koje je atentat uticao.
U samo nešto manje od 90 minuta, sve priče ovog filma ne uspevaju da se povežu u koherentnu celinu. Projekat je preširok za jedan film, svaki od ljudi i svaka od priča zaslužuju film ili epizodu dokumentarne serije za sebe, u smislu gde su bili i šta su radili u tih sudbinskih nekoliko dana. Tako imamo osoblje bolnice koje baš ne shvata koje su razmere uzbune i ko im to dolazi kao hitni slučaj, baš na dan predsednikove posete, Abrahama Zaprudera koji je snimao predsedničku kolonu i uhvatio atentat amaterskom kamerom, agente podružnice FBI u Dalasu, agente tajne službe zadužene za obezbeđenje predsednika, potpredsednika i ostalih članova delegacije, ali i lokalne policajce koje drže Lee Harvey Oswalda u pritvoru, kao i Oswaldovu neposrednu rodbinu, brata Roberta koji ne sumnja da je Lee zastranio i pucao na predsednika, i ludu majku koja tvrdi da je Lee bio supertajni agent američke vlade koja ga je napustila i podmetnula mu ubistvo Kennedija.
Neke od tih aspekata već znamo i imamo u drugim filmovima, pre svega u JFK. Parkland je drugačiji, statusno neutralan, skoro pa dokumentarni film koji operiše sa potvrđenim činjenicama sa margine atentata i ničim više. Tu nemamo nijednu zaveru, nemamo lik Jacka Rubija, nemamo nagađanje o ulozi Lyndona Johnsona. Nemamo ništa što bi iskazalo sumnju u zvaničnu verziju, ali, sasvim zgodno, ništa što bi je izvan svake sumnje potvrdilo.
Film je snimljen u verite stilu, sa obiljem nemirne kamere i brzih švenkova, sa obilatom upotrebom zooma i sa nemalim delom arhivskog materijala koji je uklopljen u film pored sveže snimljenog. Postavlja se pitanje zašto novinar Peter Landesman nije išao do kraja i snimio dokumentarni film za svoj rediteljski prvenac. Landesman ima već iza sebe scenario za socijalno-kriminalistički triler Trade (2007) prema sopstvenom novinskom članku i u najavi je Kill The Messenger, špijunski triler koji se bavi prljavim poslovima američke administracije sa kontrarevolucionarima u Nikaragvi.
Parkland je nemušto nalepljen u celinu, ali je sjajan u pojedinostima. Scene u bolnici su zanimljive, posebno one koje uključuju Jackie Kennedy u stanju nemog bola. Deo priče sa Zapruderom i razvijanjem filma i borbom da ga sačuva bi funkcionisao kao zaseban film, ali je posebno dobar pogled u posledice atentata koje preživljava Robert Oswald, primerni građanin, vredan radnik i patriota. Policija mu daje “dobronamerne” savete da se odseli iz Teksasa i promeni ime, njegova majka je školski primer lujke koja želi novac i slavu, pa Robert mora da je smiruje i opominje na primerenost postupaka.
Kao i kod svih nespretnih hyperlink filmova, dosta toga zavisi od glumaca. Giamatti je odličan kao Zapruder i želeli bismo ga više na ekranu. Billy Bob Thornton se dosta šlepa na svoje ranije uloge, i nema dovoljno vremena da razvije lik koji tumači. Marcia Gay Hayden je odlična kao medicinska sestra. James Badge Dale sjajno dočarava nelagodu i sramotu. Nažalost, gluma Jackie Weaver je prenaglašena, tako da je njen lik zakucan daleko s one strane pameti i ostaje nemoguć za razumeti.
Parkland ne donosi mnogo novih otkrića, makar ne onih značajnih, ali zato nam daje pogled u opštu atmosferu frke i strke tih dana, hoće puč, neće puč, kao i u nešto trivijalnih detalja vezanih za pozadinske aktere događaja. Sukob nadležnosti državnih službi je notorna politička tema i Parkland tu obilato koristi staro znanje.
Onda se postavlja pitanje čemu sve to, zašto je Parkland uopšte snimljen. Odgovor je banalan: zbog pedesetogodišnjice atentata. Mnogo je zanimljivije pitanje za koga je Parkland sniman. Ispada da u Americi ima dovoljno teoretičara zavere, istoričara-amatera i entuzijasta za konačno rasvetljavanje atentata na Kennedija. Ipak je 22.11.1963. jedan od datuma koji su obeležili dalji tok istorije.

21.12.13

After Lucia / Despues de Lucia


2012.
scenario i režija: Michel Franco
uloge: Tessa Ia, Hernan Mendoza, Tamara Yazbek, Gonzalo Vega Jr.

After Lucia, pobednik prošlogodišnjeg programa Un Certain Regard na festivalu u Cannesu i prošlogodišnji meksički kandidat za Oscara ima sva svojstva festivalskog filma. Odaljenu, statičnu dokumentarističku fotografiju, radnju koja se čini kao niz ne-događaja ili događaja slabog intenziteta, jeftinu produkciju bez muzike i ozbiljnu temu. Ovde čak imamo dve ozbiljne teme, čak hronološki odvojene, tako da deluje kao da imamo dva filma sa zajedničkim epilogom.
Naslovna Lucia je pokojna žena i majka koja kao duh baca dugačku senku na živote njenog muža Roberta (Mendoza) i kćeri Alejandre (Ia). Njih dvoje se sele iz grada na obali u Mexico City, gde Roberto otvara restoran. Njih dvoje takođe imaju potpuno drugačije mehanizme da se bore sa gubitkom draga osobe. Otac je introvertan i stalno trpi “nokaut na nogama”, pokušavajući da se zadubi u posao i tako nekako pogura život dalje. Kćerka je ekstrovertnija i vrlo brzo se sprijatelji sa cool ljudima u svojoj novoj, pomalo buržoaskoj srednjoj školi. Među tim cool ljudima su neizbežni simpatični momak Jose (Vega) i kraljica popularnosti Camilla (Yazbek).
Kada Alejandra napravi klasično tinejdžersko sranje, pristane na seks sa Joseom, i još dozvoli da on to sve snimi smartfonom, ulazimo u drugi segment filma koji ima potpuno drugu glavnu temu i samo ovlaš se dotiče sa životom posle majčine smrti. Snimak naravno procuri na internet, Jose tvrdi da nema ništa sa tim i Alejandra je sklona da mu poveruje, pa nastavlja da kontaktira s njim. Ipak će biti meta sitnih spački i poruge drugih momaka, od kojih je najuporniji i najsuroviji Manuel koji ima svoje nimalo časne planove za Alejandru. Kada ona nastavi da kontaktira sa Joseom, posta će meta alfa-kučke Camille i klike oko nje. Sitne spletke će se pretvoriti u ponižavanje, pa i mučenje, fizičko i seksualno.
Alejandra neće zatražiti pomoć, jer bi to značilo uplitanje njenog oca u celu tu priču, a ona bi želela da ga makar toga poštedi, pa će pokušati da se sa nevoljom izbori sama. Ostalima će to izgledati kao da ona pristaje na ulogu žrtve, pa će se maltretiranje samo pojačavati. Način snimanja na liniji Dogme 95, sa dugim kadrovima i prirodnim osvetljenjem i odsustvo muzike će samo pojačati emotivni utisak i od filma učiniti generalno neprijatno iskustvo.
Problem sa time je što takav sled događaja nije baš najverovatniji, uzevši u obzir da je škola relativno stroga i redovno testira učenike na drogu i preti im isključenjem. Verovatno bi bilo da ima sličnu politiku prema siledžijstvu. Sve i da se držimo “goldingovske” linije radnje, nije baš za verovati da ne postoji niko u školi kome bi bilo malo neprijatno da svedoči mučenju kojem se izlaže Alejandra i da to ne bi prijavio ili makar zamolio ekipu da malo o'ladi. Treba napomenuti da je Jose sasvim zgodno odsutan kad god muče Alejandru.
Dokumentaristički stil, umirena kamera i postavljanje gledaoca u perspektivu muhe na zidu ovaj film čine pomalo tendencioznim i preteranim ali ne nužno lošim. Siledžijstvo nije problem od juče i nije rezervisano samo za škole u razvijenom svetu. Takvo ponašanje nije pokrenuo ni internet i prenosne kamere, ali doprinosi rušenju granica dokle se sme u tome ići. Molim ljude koji su odrastali bez interneta i kamera na mobilnim telefonima da se prisete kako su u njihovim školama prolazile “Kurve”, “Pederi”, “Sektaši”, “Štreberi”. Takođe, molim da uđe u zapisnik da je Alejandra svojim postupanjem ili nepostupanjem to sebi natovarila na vrat ili propustila priliku da to prekine. Kada neko želi da seks snimi kamerom, to neće na dobro izaći.
Istina je, međutim, da su u modernom društvu, a Meksiko svakako ima te tendencije, makar u ograničenom obimu, deca i mladi ljudi sve manje pod kontrolom. Iako se škole trude da im ispune vreme sa sve obimnijim i ne nužno pametnijim zadacima, a roditelji sa jednako besmislenim aktivnostima, deca i mladi ljudi uvek nađu vremena za neku vrstu divljanja ili nepodopština. Problem je što bez kontrole deca i mladi ljudi postaju “država za sebe”, i imaju sve manje granica dokle će ići njihova sranja.
Posle jednog incidenta u Veracruzu, očeva i kćerina linija priče će se ponovo spojiti, a završni kadar, duga vožnja čamcem, jako liči na prvi, dugu vožnju automobilom tek pokupljenim iz servisa. U međuvremenu, film će se odvijati po sporom tempu, sa naturalistički intoniranim scenama i bez ikakvih akcenata na elemente radnje. To pomalo podseća na Francov prvi film, barem jednako potresni Daniel & Ana. Ko voli ovakve ili generalno festivalske filmove na velike teme, After Lucia je preporučljiv materijal za gledanje. Ko bi malo manje sveden film sa nešto tempa i dinamike, bez obzira na temu, neka ga izbegne. A kome je tema suviše teška, neka ni ne pomišlja da gleda toliko eksplicitan film kao što je After Lucia.

20.12.13

Crave


2012.
režija: Charles de Lauzirika
scenario: Charles de Lauzirika, Robert Lawton
uloge: Josh Lawson, Emma Lung, Ron Perlman, Edward Furlong

Već pri početku filma, autor Charles de Lauzirika, kome je ovo debitantski igrani film nakon što je napravio karijeru u domenu specijalnih dodataka na DVD izdanjima, odnosno filmova o filmu, pokušava da se kukavički izvuče iz sranja koje je napravio sa malo autoironije. Policijski detektiv Pete (Perlman) objašnjava protagonisti filma, Aidenu (Lawson), da je njegov “belački bes” simpatičan i da ga podseća na rane 90-te. Ovo je neskriveni hint da je Crave na tragu “vigilante” melodrame Falling Down (1993) u kojoj Michael Douglas konačno popizdi jer mu se čini da je na njega izvadio đoku svako ko je stigao. Međutim, to što je autor svestan da radi trash nije dovoljan dokaz za njegovu amnestiju. Taj trash mora biti ili vrhunski zabavan ili prosto mora dobiti neku dubinu i ne biti više trash. Crave nije ni dubok ni zabavan film.
Aiden je fotograf-slobodnjak, pomalo neodrasli momak na pragu 40-te godine života koji živi od slika sa poprišta zločina koje prodaje novinama i poneke gaže koju uhvati. U međuvremenu, njega nagriza život u sjebanom Detroitu (sa Chicagom kao povremenim “dublerom”) koji je sinonim za propadanje američkih urbanih sredina, sa sve kriminalom, drogom i nasiljem. A nije baš ni najnormalniji sam po sebi, čuje glasove u glavi i ima osvetničke fantazije prema šljamu koji ga okružuje. U njima on puca silovatelju u nogu ili “izbuši” pljačkaša u stilu Dirty Harrija. Ali one ne staju tu, on bi rado rascopao glavu tipu koji suflira za vreme srceparajućeg govora na sastanku anonimnih alkoholičara ili udario babu koja se gura iza njega u redu na kasi.
To nije dovoljno da se od toga složi narativ, zato se autor odlučuje na ljubavnu priču i na scenu stupa Aidenova suseda Virginia (Lung), nešto mlađa od njega i sasvim malo sjebana da joj ne smeta da se upusti u vezu sa očito čudnim likom koji je na granici psihopatije i koji “ukrašava” stan fotografijama sa mesta zločina i čiji svaki pokušaj humora ima podtekst ne tako laganog ludila. Nije baš najjasnije kako detektiv nije pokupio psihopatske vibracije, kao što nije najjasnije šta drži Virginiu u Aidenovoj blizini iako je svesna da taj tip ne donosi ništa dobro.
Osim ljubavne priče koja kroz iglene uši prolazi kao narativ, ništa se posebno ne dešava. Aiden nije ništa normalniji ili luđi kako film prolazi, a traje blizu dva sata. Njegovi unutrašnji monolozi su otupljujuće dosadni i naporni, da ne pominjemo da se reditelj preterano oslanja na njih. Glasovi u glavi su kao pojava zanimljivi nekoliko puta u filmu, ali se vrlo brzo potroše kao sredstvo za stvaranje tenzije.
Film nije loše snimljen, ma koliko to bila uobičajena, školska vizija urbanog propadanja, već smo videli Fincherove Se7en i Fight Club, hvala lepo. Međutim u konkurenciji drugih aspekata fotografija i utišani elektronski soundtrack su još i najmanje nervirajući. Što se glumaca tiče, Ron Perlman je sasvim pristojan kao detektiv koji se toliko nagledao sranja da ga više nije ni briga. Emma Lung kao Virginia igra na kartu malo nadrkane hipsterke i to baš i ne uspeva i ostaje prilično bezlična. Edward Furlong, klinac iz Terminatora 2 i American History X se ne snalazi baš kao odrastao glumac i uglavnom je sveden na epizode. Ovde je već njegov lik loše napisan, a on baš i nema pojma šta bi sa njim napravio, pa deluje patetično i usiljeno. Josh Lawson nema harizme ni glumačke snage da doda svom liku nešto posebno i neviđeno, tako da deluje kao drugorazredna kopija Travisa Bickla iz legendarnog filma Taxi Driver.
Crave je nemaštovit film koji bi da se vozi na staroj slavi drugih, boljih filmova. Taxi Driver nije pomenut slučajno, ljubavna priča u centru Crava se odvija po veoma sličnoj formuli. Filmu nema spasa: glavni lik je distanciran i antipatičan, glumac ne uspeva da nam ga približi, film gotovo da nema priču i samim time nema ni stav, bilo o svom (anti)junaku, bilo o problemima koji ga muče. Ovo je živi smor, dva sata bačenog vremena.