2012.
režija: Ziad Doueiri
scenario: Ziad Doueiri,
Joele Touma (po romanu Yasmine Khadre)
uloge: Ali Suliman, Uri
Gavriel, Reymond Amsalem, Karim Saleh, Dvir Benedek, Evgenia Dodena
Pre skoro četiri
godine, imali smo ceremoniju dodele Oscara sa najjačom konkurencijom
u kategoriji za film na stranom jeziku. Barem tri filma su jednako
zaslužila statuu, odneo ju je argentinski El secreto de sus ojos,
koji je bio možda za dlaku najbolji, a iza njega su ostali francuski
Un prophet i izraelsko-palestinski Ajami. Potonji se
bavio zanimljivom temom kroz hyperlink filmsku konstrukciju o
isprepletenim sudbinama Jevreja, muslimana i hrišćana u Jaffi,
praktično predgrađu Tel Aviva, i nemogućom, nasilnom i
nepoverljivom situacijom u kojoj su svi u pravu i niko nije u pravu.
The Atrack je
sličan film, samo sa pričom koja je svedena na jedan incident, i
jednu perspektivu u kojoj se upoznajemo sa uzrocima i posledicama
terorističkog napada na restoran u Tel Avivu. Perspektiva je
jedinstvena: glavni lik Amin (Suliman) je Arapin koji se potpuno
uklopio u izraelsko društvo, cenjen, voljen i nagrađen doktor sa
uspešnom karijerom. Terostički napad je izvršila njegova žena,
naoko srećna domaćica, arapska hrišćanka, jednako integrisana u
izraelsko društvo. Ovo je film o terorizmu, ali to je jedna od tema,
nikako glavna. Tu su još ljubav, emocije, razočaranje, arogancija,
ignorancija i temeljno nerazumevanje u jednom braku, ali i u suživotu
(sudaru) dve kulture. Sva politika u filmu je duboko lična, a sve
ličnosti su duboko politizirane.
Naravno, Amin je u
nebranom grožđu nakon napada. On je u dvostrukom konfliktu, prvi je
sa izraelskom policijom koja bi da iz njega izvuče informacije, pa
pribegava psiho-fizičkoj torturi. Inspektoru Mosheu (Gavriel) malo
znači što njegov kolega Ravid (Benedek) daje garanciju da je Amin
dobar i human čovek bez zadnje namere. Drugi Aminov konflikt je sa
samim sobom, jer nije u mogućnosti da shvati i prihvati da se
njegova žena raznela bombom u restoranu punom dece.
Kada na pola filma
pomislimo da je u pitanju klasičan zaplet o dobrom čoveku koji
postaje meta zajednice u kojoj živi (bilo da je u pitanju
nepoverenje, sažaljenje ili polu-otvorena mržnja), Amin dobija
pismo od svoje žene koje otklanja svaku sumnju da je ona iza napada.
Pismo je adresirano iz Aminovog rodnog grada Nablusa, neke vrste
arapskog geta okruženog visokim zidom i sa kapijama koje čuvaju
nadrkani izraelski vojnici. Amin će se uveriti u siromaštvo i očaj
koji tamo vladaju na način da ni bolje stojeće familije, kakva je
njegova, to ne mogu ignorisati. Gde je beda, tu je i manipulacija,
verska i ekonomska, čini se da ceo grad jednodušno mrzi Izrael i
slavi Aminovu ženu Siham (Amsalem) kao mučenicu za palestinski
cilj.
Aminova misija je, kao
u većini detektivskih trilera, da sazna kako i zašto je Siham
skrenula i rešila da pogine za apstraktni, nerealni cilj i u smrt
odvuče mnogo ljudi. U tome će imati problema, jer od njega familija
drži distancu, misleći da radi za Izraelce, a ostatak grada ga se
boji i preti mu. Svojom upornošću doći će do radikalnog
muslimanskog ideologa i jednako ostrašćenog hrišćanskog
sveštenika, ali oni mu, osim filozofskog objašnjenja, neće dati
puno toga.
Međutim, istina je
mnogo bliže njemu od zakutnih terorističkih ćelija i otkriće će
promeniti njegov pristup, ne i njegovu ličnost. Pre odlaska tamo bio
je lojalan izraelski građanin koji je stoički izdržavao
nepoverenje i šikaniranje (kao što su za vreme rata u Jugoslaviji
stradavali urbani, integrisani i pristojni ljudi “pogrešnog”
genskog koda), i on je to i dalje, samo lojalnost neće prikazivati
deljenjem svog saznanja sa organima vlasti. Kada ga liberalna
koleginica Kim (Dodena) upita kako to da ne oseća obavezu prema
Izraelu, koji ga primio, prihvatio, nagradio i pomogao mu da dođe do
uspeha i bogatstva, Amin će odgovoriti, potpuno ispravno, da će to
pokrenuti novi krug nasilja, stvoriti nove i nove arapske mučenika,
jer je nerazumevanje temeljno, a podele preduboke.
The Attack jako
mnogo zahteva od glumaca, pre svega od Sulimana, nosioca glavne uloge
sa skoro 100 % vremena na ekranu. On to iznosi bez muke, realno
dočaravajući kompleksne emocije i duševna stanja od šoka i
neverice do determiniranosti da otkrije šta je pošlo naopako. Film
implicira da ni Amin nije bez krivice, jer je bio sebičan, tašt i
fokusiran na uspeh do te mere da je zanemarivao ne samo svoje arapske
korene, nego i svoju ženu. Njegova nefleksibilnost ju je možda
gurnula u očaj koji je završio terorističkim aktivizmom. Njihov
odnos vidimo kroz seriju flashbackova, izrazito sentimentalnih, ali
dovoljno kratkih i ne previše čestih da bi razvodnili generalno
ozbiljan i mračan ton filma. Jedna zamerka je uniformno
predstavljanje izraelskih karaktera van kruga Aminovih prijatelja i
kolega isključivo kroz vojnike i policajce.
Ziad Doueiri je
libanski autor koji se školovao u Americi i prva filmske poslove
obavljao kao Tarantinov kamerman u ranoj fazi njegove karijere. Nakon
toga se ustalio u Francuskoj, snimajući filmove na teme arapske
integracije. Prethodni film Lila dit ça je smešten u arapski
geto u Marseillesu, i bavi se neskladom između unutrašnjeg sveta
svojih likova i spoljnog sveta koji ih okružuje, dok je prvenac West
Beirut drama o odrastanju smeštena u okruženje građanskog rata
i podeljenog grada. The Attack je snimljen po još mračnijoj i težoj
knjizi (ako je to moguće zamisliti) Yasmine Khadre, što je alias
Mohammeda Moulessehoula, bivšeg alžirskog oficira koji je emigrirao
u Francusku. Knjiga je manje fluidna i mnogo više polemička, sa
izletima u popovanje. Film je snimljen u širokoj koprodukciji
evropskih (Francuska, Belgija) i bliskoistočnih partnera (Liban,
Katar) i već je podigao dosta prašine, u Libanu je zabranjen zbog
lokacijskog snimanja u Izraelu, dok u Izraelu nije toplo primljen
zbog kritičkog stava koji gaji prema izraelskom militarizmu.
The Attack je
sjajno koncipiran film koji neće otkriti ništa novo, ali će
precizno locirati probleme koji konflikt čine nerešivim. Odlično
napisan, odglumljen i režiran, daće nam pogled u psihologiju
terorizma, u očaj, taštinu i greške u kanalima komunikacije među
ljudima i narodima. Naravno, film pati od mana malih kinematografija,
pa reditelj govori svoje stavove kroz usta glavnog lika, što malo
asocira na popovanje i soljenje pameti, ali ideje na kojima stoji su
ispravne, pa zašto ih onda ne izreći. Retko dobar i ozbiljan film,
na svim nivoima.
No comments:
Post a Comment