2012.
scenario i režija: Francois Ozon (po
drami Juana Mayorge)
uloge: Ernst Umhauer, Fabrice Luchini,
Kristin Scott Thomas, Emmanuelle Seigner, Dennis Menochet, Bastien
Ughetto
Francois Ozon je poznat i plodan
reditelj izgrađenog stila, sistema referenci i osećaja za napetost.
Dans la maison je njegov možda najtipičniji i
najprepoznatljiviji film, jer ima gomilu elemenata koje je Ozon
pokazao u drugim filmovima (suspense, nepouzdan narator, jaki ženski
likovi kao pokretači događaja, reference na literaturu i visoku
umetnost i mozgolomne misterije “who done it”), ali i više od
toga. Ovo je meta-film u centru kojeg stoji meta-roman i čiji
svetovi utiču jedan na drugi.
Ovako rečeno, to možda zvuči kao
postmoderno naklapanje i preserans težak za gledanje, ali to ne može
biti dalje od istine. In The House se gleda
otvorenih očiju, neretko i usta, bilo da su otvorena iz razloga
smeha (a toga ima mnogo više nego što se čini) ili iznenađenja.
Priča počinje od početka, profesor književnosti u gimnaziji
Gustave Flaubert po imenu Germain (Luchini) je svake godine sve
rezigniraniji sa svojim sve glupljim i pasivnijim učenicima čiji su
pismeni zadaci svake godine urađeni sve debilnije i sa sve manje
intelektualnog napora. Onda nije nimalo čudno da mu pažnju privuče
jedan donekle pismen i solidno koncipiran sastav koji je napisao
Claude (Umhauer), povučeni momčić iz zadnje klupe. Tema je bila
“Kako sam proveo vikend”, a Claude je pisao o kući svog
prijatelja Raphe (Ughetto), usput ubacujući ironične i pomalo
uvredljive komentare o buržoaskom stilu života Raphe i njegovih
roditelja. Sastav je završio sa “Nastaviće se”. Sluteći
spisateljski potencijal, Germain, i sam neostvareni pisac, postaje
sve više i više zaintrigiran sa svakim novim nastavkom. Prvo daje
Claudu tehničke smernice o pisanju, upućujući ga da odluči šta
će biti tema tog serijala (da li je to kritika buržoazije ili
bildungsroman ili pokušaj pisanja za publiku koje izaziva šok ili
je jednostavno voajerski pogled u sasvim prosečno kućanstvo), kako
ustrojiti likove i njihove odnose, da svako literarno delo mora imati
konflikt između protagoniste i drugih likova ili sredine, ili možda
protagonistin unutrašnji konflikt.
S vremenom će Germain razviti neku
vrstu opsesije Claudovim pisanjem i time koliko je od tog spisa
tačno, a koliko izmišljeno i nesrećni profesor će postati neka
vrsta ovisnika koji čeka novu i novu dozu priče, i za nju je
spreman na sve. I ne samo on, nego i njegova žena Jeanne (Scott
Thomas), upravnica galerije moderne umetnosti kojoj visi otkaz nad
glavom. Njihov odnos je čudan, i kroz film sve hladniji i hladniji,
a posebno kada i njih dvoje završe u Cladovoj priči. A priča nije
ni najmanje milostiva prema svojim likovima. Jeanne, istina, na
početku upozorava svog muže da se ne upliće previše, jer se to
neće dobro zavšiti. Germain ne vidi opasnost u nečemu uzvišenom
poput pisanja.
Kroz priču Claude fantazira o Raphinoj
mami Esther (Seigner), prvo zbog svoje frustracije (sve što o Claudu
znamo je da živi samo sa ocem koji je socijalni slučaj), a onda
dobija želju da je spasi od besmisla malograđanskog života sa
glupim sinom i svinjom od muža, kakav je Rapha senior (Menuchet),
priprosti trgovac koji razume jedino sportske metafore. U tom
okruženju, Esther se dosađuje, ali nema izbora, pošto je napustila
akademsku karijeru radi sigurnosti života domaćice i majke. Claudov
odnos do nje počinje sa otvorenim prezirom, da bi se iz toga razvila
seksualna fantazija, a to će postati okidač za belaj.
Dans la maison se odvija po
ključu trilera, iako nije triler. Napet je, ali nigde nema zločina
bilo koje vrste i da se tumačiti na bezbroj nivoa po bezbroj
ključeva. Ono što je nesvakidašnje u filmu je transfer likova sa
jedne na drugu ravan filma, iz “realnosti” u priču i iz priče u
“realnost”. Claude fluktuira od početka do kraja, Rapha i
njegova familija se tek od polovine filma pojavljuje i u spoljašnjem
svetu, a ne samo u priči, a jednako tako Germain postaje i lik u
priči, a ne samo njen moderator i Claudov mentor.
Film je solidno napisan, mada mu se
može zameriti ton modernog teatra, odnosno nedostatak odmaka od
istog, više prema teritoriji filmskog. Režiran je inteligentno i
intrigantno, tako da imamo taj stalni osećaj napetosti. To je
rizično, jer se kroz misterije i zagonetke lako zagubi
inteligentnija nit filma, suviše zapleteni zapleti na kraju umeju da
budu providni, a dosta često sakrivaju poentu ili makar poruku
filma. Taj problem je postojao u filmu Prisoners, dosta željno
iščekivanom filmu koji je pucao visoko, na Oscare. Srećom, kod
Ozona to nije slučaj, on će nas podsetiti gde smo stali sa svim
brojnim aspektima priče, pa će se Dans la maison doimati kao
kompaktan film. U smislu fotografije, tona, i muzike, pa i
scenografije i montaže, film nije spektakularan, više je školski i
oslanja se na pouzdane i poznate metode. U skadu sa tempom filma je i
montaža: ovo je dramski triler, zanima nas šta se desilo sa
likovima Claudove priče i ujedno sa likovima filma, ali nema mesta
bezglavoj akciji i jurnjavi.
Glumci su na veoma visokom nivou, i
dvojica mladića Umhauer i Ughetto, koji pokazuju jednu ležernost i
prirodnost u tumačenju svojih uloga, ali i profesionalci. Fabrice
Luchini zaista ima profesorsku auru, a za to nisu odgovorni cvikeri,
džemper i sako. Kristin Scott Thomas opet dokazuje da joj okruženje
francuskog filma više odgovara nego filmovi poput Only God
Forgives. Emmanuelle Seigner i Dennis Menochet oboje pokazuju
kritičku distancu do svojih likova, ali su svejedno uverljivi u
ulogama.
Istina je da In The House pada u
konciznosti u drugoj polovini filma i da pomalo pati od previše
preplitanja dve ravni filma, tako da nam nisu jasne namere nijednog
lika. Istina je da je promena kod Clauda prenagljena i nedovoljno
uverljiva, ali Ozon nam je ostavio šok za kraj, prethodno naznačivši
kakav je kraj dobrog književnog dela: neočekivan, a potpuno
logičan, tako da se ništa drugo i nije moglo dogoditi. Problem sa
ovako kompleksnim konceptima je što ih nije lako prebaciti iz
literature na film, i tu ovaj film nije izuzetak. Opet, pokušaj je
hvale vredan, najbolji mogući i vrhunski zanimljiv. Dans la
maison je film koji možemo posmatrati kao studiju o umetnicima i
umetnosti. A ona je inspirativna, bilo za uzvišene postupke, bilo za
zločin, bilo za sociopatske postupke. Iznad svega, umetnost je
sredstvo manipulacije, od Šeherezade pa nadalje.
No comments:
Post a Comment