31.10.14

The Congress


2013.
scenario i režija: Ari Folman (po romanu Stanislawa Lema)
uloge: Robin Wright, Harvey Keitel, Jon Hamm (glas), Danny Huston, Paul Giamatti, Kodi Smith-McPhee, Sami Gayle, Michael Stahl-David

Ari Folman je genijalan autor. In Therapy je revolucionaran televizijski format razumljiv jednako Izraelcima, Amerikancima i gomili drugih kultura po celom svetu. Waltz With Bashir je primer kako i zašto se upotrebljava animacija na dokumentarni sadržaj jednu duboko ličnu, traumatičnu temu. Naprosto, efekat je maksimalan, nije moglo drugačije. The Congress, veoma slobodna adaptacija romana genijalnog poljskog SF pisca Stanislawa Lema, je film koji u trajanju od dva sata, u maničnom tempu, u kombinaciji animiranog i igranog filma ispaljuje nekoliko veoma dubokih filozofskih dilema, nijednom nije dosadan i didaktičan, ali je zato provokativan, šokantan, strašan i istovremeno ostavlja prostor za nadu.
Film počinje sa nekom meta-pričom nalik na Being John Malkovich. Robin Wright igra samu sebe, glumicu srednjih godina čija je karijera u silaznoj putanji. Kolje je godina proizvodnje (ipak nije Meryl Streep), ali i čudni, čak pogrešni karijerni izbori. Koliko se to odnosi na uloge (ipak je film sniman 2011. godine, dakle pre Moneyballa i Fincherove verzije The Girl with the Dragon Tattoo, a definitivno pre House of Cards, serije koja je oživela glumičinu karijeru), a koliko na brak sa Seanom Pennom, procenite sami.
U svakom slučaju, njen dugogodišnji agent Al (Keitel), poprilična ljiga, ali ne baš tolika ljiga da mu nije stalo do svoje verne glumice, joj donosi ponudu od studija Miramount (veoma namerna zajebancija) i njegove glavešine Jeffa Greena (Huston). Ponuda je malo neobična i nova, predviđa revoluciju u svetu filma. Naime, oni će glumicu kompletno skenirati, svaki njen pokret, izraz lica, emociju, i ubaciti u digitalni format koji će slobodno koristiti, a Robin će dobiti dovoljno love da živi do kraja života. U normalnim okolnostima, glumica bi odbila ovakvu ponudu, ali njen problem nije navučenost na glumu ili na slavu, već progresivno bolesni sin Aaron (Smith-McPhee) o kome se treba starati.
 
Folman ovakav film ne bi mogao da snimi u Hollywoodu, jer ničim potkrepljeni ego ljudi sa kalkulatorom umesto mozga ne trpi kritiku. Folman se odlučio na teži put, manje novca, francusko-izraelsku koprodukciju i autorsku slobodu. Rezultat je film koji ne krije otrovan stav prema filmskoj industriji u poređenju s kojim Altmanov The Player izgleda kao limunada. The Congress je od prvog minuta bez lepih manira i respekta za “fabriku snova”.
Međutim, to je tek početak. Nakon prvog čina, film nas transportira 20-ak godina u budućnost gde već primetno ostarela Robin dobija poziv za kongres futurologa na kojem će potpisati ugovor o nastavku saradnje. Ona, međutim, nema pojma šta su joj priredili. Prvo, kongres se održava u Abrahami, isključivo animiranoj zoni i sve izgleda kao jako loš trip. Drugo, Miramount je u međuvremenu postao ne samo filmski, nego i globalni koncern sa prstima u svemu, pa i u hemijskoj industriji. Robin, odnosno njena mlađahna, digitalna verzija je zlatna koka za studio sa serijom idiotskih SF akcionih nastavaka, pa korporativne njuške misle da bi sintetizovana Robin Wright koju možete popiti u šejku, pa postati ona ili je jebati u snu od života ili šta god, sledeći stupanj evolucije. To bi značilo da će i film nestati kao “relikt XX veka”, a ljudi će dobijati digitalne i hemijske fikseve koji će projektirati filmove koje oni osmisle u podsvesti.
Spletom okolnosti, Robinina poseta animiranom svetu će se kolidirati sa revolucijom, pa će joj jedina nada biti jedan od pobunjenika, bivši animator Dylan (Hamm) koji prema njoj gaji romantične osećaje. Njih dvoje će u vrlom novom svetu slobode, mašte i fantazije u kojem je svako ono što želi, tražiti Aarona, koji je možda ipak ostao u spoljnom svetu, svetu ružne i neprijatne istine.
 
Sama radnja je dovoljno zanimljiva da se može pratiti sama. Ono u čemu leži genijalnost Congressa su pitanje koja on postavlja. Pitanja društva pohlepe. Pitanja sve većeg klasnog raslojavanja. Pitanja distorzije realnosti. Pitanja bega u fantaziju koji je možda poguban, a možda i jedini način da pobegnemo od groznog, groznog sveta. Nedavno sam pročitao zanimljivu tezu o tome kako je kapitalistička klasa potpuno izokrenula suštinu dekonstruktivizma koji je isprva služio kao oruđe za kritiku kapitalizma i koječega drugog svođenjem datih pojmova na apsurd u svoje oružje koje vrši relativizaciju svakog legitimnog društevnog pokreta. Centralno pitanje koje The Congress postavlja je hoće li bogati i moćni isto učiniti sa slobodom, maštom i snovima.
Obratite pažnju na detalje u centralnom, animiranom delu, na po nekoliko Isusa, Kennedija, Michaela Jacksona, Marylin Monroe, na apsolutnu slobodu da se pretvaramo da smo neko drugi i da je to naša suština. Obratite pažnju i na halucinogeni svet prepun čudesa i mitoloških bića koji smo stvorili. The Congress nudi bogatstvo tripova.
Animacija je ovde potpuno drugačija nego u Waltz With Bashir. U prethodnom Folmanovom filmu je animacija bila usmerena ka artikulaciji besa i osećaja izdanosti i ispraznosti godinama nakon rata i to je izgledao kao noćna mora, trip PTSP-ovca nakon trave, tableta i alkohola. The Congress se kupa u živim bojama i jednako je potresan. Koristeći stilove Ralpha Bakshija (Cool World), Looney Tunes, Yellow Submarine, pa i Disneya, The Congress izgleda veoma atraktivno.
 
Odlični su i glumci u igranim delovima, posebno oni sa epizodnim ulogama. Harvey Keitel pokazuje da je majstor glume u jednom monologu koji istovremeno deluje i iskreno i kalkulantski, ali koji kupujemo bez ikakvog dvoumljenja. Paul Giamatti ima svega dve scene kao Aaronov doktor i Robinin prijatelj, ali u obe je briljantan. Robin Wright pokazuje glumačku i ljudsku hrabrost što je uopšte prihvatila ovakvu ulogu koja je istovremeno zahtevna, posebno na nivou mikro-glume i finog emocionalnog štelanja, a nije nimalo laskava njenom egu. Bez potrebe za naglašavanjem, ona pogađa sve prave note.
The Congress je film koji je suviše hrabar i uvrnut da bi pokrenuo revoluciju u filmskoj industriji, ali nema takvih ambicija. Verovatnije ga je zamisliti kao kultni klasik na nivou Brazila ili Blade Runnera. Film nam jednostavno pokazuje koliko je tanka granica između utopije i distopije, koliko su naša očekivanja od budućnosti nebitna ako je kroji neko drugi. Možda će neko ovaj film gledati samo kroz tamne naočare i videti samo mrak i strah, ali The Congress nudi i nešto difuzne, tinjajuće nade u žilavost ljudskog roda koji će svakoj budućnosti prilagoditi, makar to značilo pristajanje na život u svetu snova. The Congress je zaokružen, stilski i dramaturški kompletan i koherentan film koji će napraviti zbrku u vašoj glavi. Preporuka za ovaj film se podrazumeva, ovo je jedno od najinteresantnijih ostvarenja u skorije vreme.

30.10.14

Housebound


2014.
scenario i režija: Gerard Johnstone
uloge: Morgana O'Reilly, Rima Te Wiata, Glen-Paul Waru, Ross Harper, Cameron Rhodes, Ryan Lampp, Mick Innes

Housebound je film koji daje nadu da horor nije umro i izgubio se u besmislu nastavaka i filmova na isti kalup. Ako ćemo iskreno, ne nudi Housebound ništa novo i neviđeno, ne podiže strah na novi nivo, čak ni komični deo nije naročito nov. Međutim, stvar je u ideji razrađenoj do detalja koja opšta mesta žanrova i pod-žanrova dovodi u potpuno novi, ne samo ironični kontekst. Sa produkcijske strane, ovaj novozelandski mali dragulj od filma dokazuje da za dobru ideju najčešće nije potrebno previše novca.
Problematična devojka Kylie (O'Reilly) je iskoristila prvu priliku da se osamostali. Kako prva prilika nije uvek i najbolja, Kylie je završila kao narkomanka i provalnik. Upoznajemo je kada zajedno sa dečkom pokušava da eksplozivom raznese bankomat ne bi li pokupila lovu. Sudija je bio blag prema njoj, pa je umesto na zatvorsku kaznu ili duševnu bolnicu, osuđena na osam meseci kućnog pritvora (sa sve “nanogicom”, kao Ceca) u “stabilnom okolišu” kuće u kojoj je odrasla, uz redovnu kontrolu i posete psihijatra Dennisa (Rhodes).
To je možda i najteža robija koju Kylie može zamisliti, jer je vezana za oronulu i pomalo sablasnu kuću iz koje je jedva čekala da ode, priglupu majku (Wiata) koja stalno ispaljuje banalne gluposti i očuha (Harper) koji je mutava, vezana vreća. Majčin najnoviji biser je javljanje u radijske kontakt-emisije sa idejom da je njena kuća ukleta. Što je najgore, to čak i može biti istina, pošto je primećena “duhovita” aktivnost (vrata se otvaraju i zatvaraju, stalno fali hrane, čuje se nekakvo lupanje), kuća ima mračnu prošlost, a barem jedan sused (Innes) se ponaša kao osvedočeni ludak. Kylie ima tu sreću da je njen nadzornik Amos (Waru) entuzijastičan po pitanju istraživanja paranormalne aktivnosti. Problem je u tome što Amos nije baš ni najspretniji ni najpametniji, to vrlo dobro znaju on, njegovi nadređeni i policija, pa su svi uvereni da Kylie samo pravi dramu oko toga što joj je kretanje ograničenu na kuću koju mrzi ili da čak u tom smislu razvija psihološke odbrambene mehanizme.
Ono što sledi se najbolje može opisati kao totalni pičvajz. Scenario je briljantan i obrati su učestali i tempirani perfektno radi maksimalnog ugođaja, kao što su to i momenti čiste guste atmosfere, sa povremenim “jump scare” momentima. Ono što je tu veoma važno je logika: film nijednog trenutka ne napušta unutrašnju logiku, postoji čak i korespodencija sa spoljnim svetom, a istovremeno postiže neverovatnost i nepredvidljivost na granici čistog apsurda. Režija je kompetentna, montaža dinamična, a digitalna fotografija bez greške, pa se ovaj mali i jeftin film (budžet od oko 300.000 dolara) snimljen na svega par lokacija čini većim i bogatijim. Tuča u kojoj se koriste ksilofon, rende za sir i korpa za veš je jedna od urnebesnijih scena u poslednje vreme.
U tome dosta pomažu dve stvari. Jedna od njih je novozelandski smisao za humor (nalik na britanski, samo uvrnutiji i za nijansu oštriji, nešto poput australskog), a druga je gluma. Likovi jesu zamišljeni kao skice (frikovi), malo su karikaturalni, ali ne previše, tako da se oseti neka toplina. Gluma sa merom je tu ključna. Morgana O'Reilly apsolutno briljira kao frustrirana večita gubitnica Kylie, večito besna i nadrkana na sve oko sebe, često bez ikakvog razloga. Rima Te Wiata donosi veoma koloritan portret njene majke, dosadne malograđanke. Glen-Paul Waru je izuzetno simpatičan kao prostodušni čuvar i amaterski lovac na duhove Amos. Kocept divljeg čoveka koji pati od agorafobije, pa se skriva po šupljim zidovima i tajnim pregradama je nov koliko i apsurdan, a Ryan Lampp takvog lika igra apsolutno savršeno.
Housebound je jedna od najboljih i najveselijih horor zabava u poslednje vreme. Apsolutno svaki detalj je na mestu, svako lažno navođenje i svaki obrat, svako krvoliptanje i svaka slika kuće koje je sablasna, a nije nimalo “gothic”, svaka interakcija i svaki odnos između likova. Problematično je je jedino trajanje, film bi bio zanimljiviji i dinamičniji da je za 15 minuta kraći, ali ni sa 110 minuta nije dosadan i preterano razvučen. Housebound ima moju masnu preporuku ne samo ljubiteljima žanra, baš kao što je imao i australski 100 Bloody Acres. Kandidat za zajebanciju godine.

29.10.14

Spomenik Majklu Džeksonu / The Monument to Michael Jackson

kritika originalno objavljena na: www.fak.hr

2014.
scenario i režija: Darko Lungulov
uloge: Boris Milivojević, Nataša Tapušković, Dragan Bjelogrlić, Ljubomir Bandović, Toni Mihajlovski, Branislav Trifunović, Marko Janketić, Mirjana Karanović, Srđan Miletić

Da bi se bolje razumeo ovaj film treba biti upoznat sa relativno novim balkanskim trendom postavljanja spomenika ličnostima iz pop-kulture po gradovima i selima sa kojom pomenute ličnosti ili fiktivni filmski likovi nemaju veze. Sve je počelo sa Mostarom i spomenikom Bruce Leeja, podignutom u čast ličnosti za koju sve lokalne zajednice smatraju da ništa nikome nije skrivila. Spomenik je u roku od nekoliko dana oskrnavljen, pa je i sklonjen sa mesta gde je stajao u neki podrum. Svetlim mostarskim primerom poveli su meštani vojvođanskog sela Žitište, i postavili spomenik Rockiju Balboi, a Sylvester Stallone je bio sprečen da dođe na otvaranje, ali je poslao najlepše želje. Meštani kažu da su bili vođeni idejom proširenja lokalne turističke ponude. Treći regionalni spomenik te vrste je spomenik Tarzanu u selu Međa, ali za to postoji razlog: legendarni plivač i glumac Johnny Weissmuller je rođen upravo u tom selu.
Autor Darko Lungulov koristi taj fenomen kao osnovu za svoj drugi film Spomenik Majklu Džeksonu, ne bi li na smešno-setan način pokazao naličje srpske provincijalne tranzicione svakodnevice. Glavni lik je Marko (Milivojević), lokalni berberin i zamlata kojoj je svaki biznis u životu propao. Marko je tipičan predstavnik svoje izgubljenje generacije, prosto, sazreo je u pogrešno vreme, pogrešno za sve, ali se izvlači nepopravljivim optimizmom. On svoje ružičaste naočare neće skinuti ni kada ga ostavi žena Ljubinka (Tapušković), očajna radnica u lokalnoj kladionici, kojoj je dosadilo da ima zamlatu za muža. Udružen sa galerijom likova tranzicionih gubitnika – pilotom “bez vojske” koji čuva devastirani aerodrom Dušanom (Bjelogrlić), sveštenikom (Bandović) čija je kćerka veliki fan Michaela Jacksona i veselim Ciganinom Dokijem (Mihajlovski), Marko će se dati u akciju podizanja spomenika “kralju popa” u nadi da će udahnuti život u svoju varošicu, pobuditi turizam, revitalizirati aerodrom i ponovo osvojiti Ljubinkino srce. Na tom putu problem će mu predstavljati lokalni gradonačelnik (Trifunović) koji je dobro povezan sa kastom svih mogućih tranzicionih pobednika, desničarsko-fašističkom organizacijom, političkom partijom (na vlasti ili u opoziciji svejedno, ista je to bagra), “kontroverznim biznismenima” i policijom. Ono što sledi je 90 minuta gorko-slatkog, tragikomičnog slaloma kroz ceo spektar peripetija oko naizgled jednostavne stvari.

Sa svojim prvim filmom Ovde i tamo (Here and There, 2009), Darko Lungulov je privukao pažnju međunarodne kritike i publike. Njegov prvenac je bio skoro tipična američka indie priča o imigrantu koji u New Yorku traži bolji život i Newyorkeru koji u Beogradu pronalazi ljubav. Film je bolje prošao na festivalskoj turneji i kod američke publike nego na srpskom terenu. U svom drugom filmu Lungulov je odustao od “americane”, i snimio film sa jugoslovenskom estetikom koji prolazi sve “checkpointe” domaćih “feel good” komedija sa malo ozbiljnijim podtekstom. Američki ili britanski film na sličnu temu bi izgledao drugačije, možda bi bio bizarniji, možda topliji, u svakom slučaju bi se više bavio lokalnim koloritom i ulivanjem osećaja zajedništva, a manje nerešenim nacionalnim frustracijama.
Film izgleda i zvuči dobro. Fotografija Mathiasa Schoningha je perfektna i asocijativna i od srpskih lokacija (prednost neimenovane varošice je što se može snimati na više mesta) izvlači apsolutni maksimum. Lokacije su propraćene prigodnim soundtrackom koji se kreće od domaćeg rocka do etno-tema, bržih ili sporijih, apsolutno u skladu sa tempom filma. Jedina zamerka na tom polju je što fali malo više Michaela Jacksona. Režija i montaža su dovoljno dinamične da nije dosadno gledati već dobro poznatu filmsku formulu.
Glumci su vrlo pažljivo i vrlo dobro izabrani. Istina je da Nataša Tapušković i Mirjana Karanović (u svojoj kratkoj cameo ulozi) ponekad odlaze u preterivanje, kao i da Boris Milivojević igra svoju standardnu budalastu ulogu (koja mu nedvosmisleno stoji kao salivena) u već poznatom maniru, kao i da se Dragan Bjelogrlić drži svoje zone komfora i svojih manirizama. Zato su Toni Mihajlovski i Ljubomir Bandović pravo osveženje, kao i Branislav Trifunović.

Sa Spomenikom Majklu Džeksonu ćete se dobro nasmejati. Uglavnom će to biti onaj lagani, ali trajni smešak, ali će on par puta prerasti u smeh naglas. Očekujte jednu još nepotrošenu, ali brutalno smešnu politički nekorektnu foru. Očekujte hvatanje na sentimentalnost i na nostalgiju, nema ničeg lošeg ni nemoralnog u tome. Ali očekujte i jednu poprilično učestalu boljku post-jugoslovenskih filmova.
Ta boljka je skretanje u patetiku pred kraj. Razlog je jasan: scenario podrazumeva gomilu likova sa gomilom interesa, i jednu tačku sukoba. Pravilo je da ono što se pojavi ranije u priči dođe na naplatu na kraju. Problem je što je ta naplata u velikoj meri veštačka, deluje nakalemljeno i nikako tonalno ne korespondira sa ostatkom filma. Istina, socijalna i politička situacija u Srbiji (a i drugde u bivšoj nam državi) je ozbiljna, ali to se sasvim dobro vidi i kada ostane u pozadini. Neki standardni bauci poput fašističke rulje su strašniji ako se pojave samo jednom. Da se ne lažemo, ta scena je redak primer zanatski korektne “masovke” u post-yu kinematografiji, ali je u kontekstu filma ne samo nepotrebna, nego i kontraproduktivna.
Spomenik Majklu Džeksonu ostaje film sa ispravnom porukom i genralno pristojan uradak. Da se na kraju odstupilo od ustaljene, a loše formule, bio bi čak i dobar, iako ne spektakularan.

28.10.14

About Alex


2014.
scenario i režija: Jesse Zwick
uloge: Jason Ritter, Nate Parker, Maggie Grace, Max Greenfield, Aubrey Plaza, Max Minghella, Jane Levy

Obično ne počinjem svoje kritike sa radnjom, ali mislim, zašto ne bih sad napravio izuzetak. Grupa odraslih ljudi, prijatelja sa studija se sreće nakon što je jedan od njih, Alex, onaj oko koga se celo društvo okupilo, izvršio samoubistvo. Tokom vikenda oni će videti koliko su se promenili od studija, za tim žaliti ili ne, a na površinu će izaći stare tajne i nerešeni konflikti.
Ovo je bila radnja kultnog filma The Big Chill (1983), koji u poslednjih nekoliko godina doživljava reinkarnacije i reinkarnacije pod različitim imenima. About Alex zapravo najmanje odstupa od originala, ali to je apsolutno namera autora Jesseja Zwicka. Verovatno je jedna od ideja u takvoj postavci stvari naterati gledaoce sa solidnom memorijom i poštovanjem prema klasicima da traže sitne razlike i uživaju u referencama.
Problem je u tome što su razlike uglavnom sitne i nebitne, originalni Alex se ubio, dok je novi Alex (Ritter) to samo pokušao, i to, onako, polovično, više tražeći pažnju svojih starih drugara nego u želji da sam sebi uzme život. Razlika je i u tome što nisu svi postali “japiji”, nego samo jedan iz ekipe (jebiga, kriza je), ali on, Isaac (Minghella) dolazi na okupljanje sa novom, dosta mlađom devojkom, svojom bivšom sekretaricom Kate (Levy). Treća sitna razlika je u opravdanosti razlaza sa ekipom: ranije je geografija (“moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu”) bila dovoljan razlog, sada imamo internet i društvene mreže, po 1000 prijatelja, pratilaca i praćenih, ali koliko mi te ljude poznajemo pored činjenice da znamo šta su radili prošlog leta i gde su jeli prošlog petka...
Razlika u izvedbi je i to što je The Big Chil bio među prvim takvim filmovima, dok je About Alex samo najrecentniji, čak se ni ne nadam da je poslednji. Razlika je i u kalibru autora, Lawrence Kasdan je imao iskustva više kao scenarista nego kao reditelj, dok je Zwick novajlija čija je najača referenca to što je sin Edwarda Zwicka, uspešnog producenta i poznatog reditelja veoma klasičnih, ni po čemu posebnih filmova. Razlika je očita i u kalibru glumaca, The Big Chill je imao na raspolaganju solidno velika glumačka imena čiji su talenti već bili dokazani, dok se About Alex oslanja na glumce najpoznatije po radu na televiziji, od kojih su bar dvojica, Ritter i Minghella, sinovi slavnih očeva.
Radnja je predvidljiva čak i nekome ko nije gledao The Big Chill, likovi su predvidljivo odabrani i napisani, dijalozi su predvidljivi, ali svejedno inteligentni i zanimljivi. Obrati su strateški postavljeni, humor se izvodi iz karakterizacije likova, ali i iz referenci na film koji se kopira ili kojem se odaje poštovanje. Jedan od fazona je i nazivanje psa Jeff Goldbloom, što je jasna asocijacija, a ubedljivo najbolji počinje sa konstatacijom jednog od likova da mu situacija liči na neki film iz 80-ih. Dalje se poentira o promeni sistema razmišljanja u novom vremenu, kako naša generacija ima vrlo malo istinskih osećaja i kako su to sve odjeci nečeg drugog, pa može komunicirati samo kroz reference. Osim tog štosa i možda štosa sa pločama i “muzikom naših roditelja”, sve druge aluzije na razlike između današnjeg vremena i nekog prošlog koje je možda bilo bolje padaju dupetom na beton.
I pored toga, About Alex nije neprijatno filmsko iskustvo. Glumci su sasvim solidni i uspevaju da nas donekle vežu za svoje likove. Istina je da su muški likovi napisani malo detaljnije od ženskih, ali to ne sprečava Aubrey Plazu da izdigne iznad mogućnosti svog lika. Pitanje, međutim, ostaje koliko je About Alex potreban film i koliko je iskren. Iskren je u tome što ne beži od svog uzora i što nam makar u jednoj sceni daje likove onakve kakvi su bili na fakultetu, i možda bi od tog njihovog perioda života ispao i bolji i originalniji film. A da li je potreban – nije, klonova imamo koliko hoćemo i više od toga.

27.10.14

The Hundred-Year-Old Man Who Climbed Out the Window and Disappeared / Hundraåringen som klev ut genom fönstret och försvann


2013.
režija: Felix Herngren
scenario: Felix Herngren, Hans Ingemansson (po romanu Jonasa Jonassona)
uloge: Robert Gustafsson, Iwar Wiklander, David Wiberg, Mia Skaringer, Jens Hulten, Alan Ford

Naslov filma ne laže niti malo. Ovo je film o stogodišnjaku koji je izašao kroz prozor i nestao. To nas može navesti na trag ozbiljne drame o opasnostima staračke demencije, a može biti okidač za gorko-slatku, ponekad satiričnu, ali uglavnom ljudsku priču o osebujnom starijem gospodinu na tragu Nebraske, Harry and Tonto ili Straight Story. Može biti i komedija o zgodama i nezgodama starca i ljudi koje usput sreće. A može skrenuti prema nečemu mračnijem, crnohumornom, akcionom i kriminalističkom.
Ovaj film (naslov neću ponavljati iz očitih razloga) ima po malo od svega navedenog. Imamo starca Allana (Gustafsson) koji je malko izgubljen, ipak je stogodišnjak, ali ne može se reći da je baš dementan. On je jednog dana, na svoj jubilarni stoti rođendan, rešio da pobegne iz staračkog doma i nije mu naročito bitno kuda. Sitniš u džepu mu je dovoljan samo za kartu do obližnjeg opustelog sela, a spletom okolnosti će se u njegovom posedu naći i kofer sa ogromnom količinom novca, verovatno opljačkanog. To će ga uvaliti u nevolje, tražiće ga banda pljačkaša predvođena Gaddanom (Jens Hulten) koja kofer treba isporučiti britanskom gangsteru Pimu (Ford), a tražiće ga i šašavi, nesposobni i nemotivisani policijski inspektor. Allan će na svom putu okupiti družinu ljudi koji nisu ništa manje čudni nego on. Prvi se priključuje pijani pustinjak Julius (Wiklander) koji ne može odoleti besplatnom novca. Zatim i večiti student svih mogućih fakulteta Benny (Wiberg), čovek sa mnogo talenata, ali nijednim potpuno razvijenim, a na kraju i “no-bullshit” idealistična devojka Gunilla (Skaringer) koja dobro zna šta hoće, ali je prati loša sreća sa muškarcima. U priči se pojavljuje i jedan slon, i to nije najčudniji detalj u filmu.
 
Paralelno sa tom avanturom odvija se i jedna druga. To je priča o Allanovom dugom i nadasve čudnom životu punom slučajnih susreta i avantura. Allan je oduvek bio haotičan i samoživ, možda i zbog toga što je rano ostao bez roditelja. Njegov otac je bio neuspešni revolucionar pre svog vremena i zbog toga je streljan. Majka mu je umrla nedugo za tim. Još od detinjstva Allan je razvio nezdravu opsesiju sa eksplozijama i to će mu obeležiti život. Prvo će ga odvesti u ludnicu gde će se susresti sa rasnim biologom, zatim na posao u fabrici municije, pa u Španski građanski rat, pa u Ameriku, pa u Rusiju, pa u gulag, pa u svet špijunaže... Allana politika nikad nije zanimala, ali je svejedno uspeo da upozna genrala Franca, Roberta Oppenheimera, Harrija Trumana, Staljina, Einsteinovog brata blizanca, Reagana, Gorbačova i koga sve ne. Allana su u životu zanimale samo dve stvari: eksplozije i dobra kapljica.
Prva i očita asocijacija je Forrest Gump i u pravu ste. Ni izvorni roman, a ni film ne kriju svoj uzor. Mala razlika je u zamahu i u nameri. Forrest Gump je mnogo ambiciozniji film, a komični momenti su izmešani sa vrlo ozbiljnim podtekstom i neuralgičnim tačkama američkog društva druge polovine XX veka. U ovom švedskom filmu toga nema, uglavnom je sve u komičnom tonu, ponekad kroz furioznu akciju i avanturu, ponekad kroz laganu satiru. Kontekst je prisutan, ali i on je ironičan, zezalački i neozbiljan, a sve slavne ličnosti koje se u filmu pojavljuju su karikirane. Ovo je film koji savršeno korespondira sa jugoslovenskim poimanjem humora, od montypythonovskog apsurda do Alana Forda (ime glumca je slučajno, ali je iz naše perspektive jedna čudna podudarnost), a prikaz istorije u filmu nije ništa ozbiljniji od priča Broja 1.
 
Robert Gustafsson je apsolutno savršen kao osebujni starčić koji se spletom čudnih okolnosti uvek nalazio u prvom redu istorijskih događaja i kao poprilično aktivni stogodišnjak kojem nije mesto u staračkom domu. Posebno je interesantna činjenica da glumac ima 50-ak godina i da je u potpunosti “skinuo” držanje, mimiku i gestikulaciju starca, ali i da mu je maska savršena. To ovaj film dovodi u vezu sa još jednim američkim kolažnim filmom, Pennovim Little Big Man (1970) i njegovim ironičnim komentarom na western mitologiju. Po stepenu transformacije, Gustafsson ne zaostaje za Dustinom Hoffmannom.
Ostali glumci ga pristojno prate i kreiraju skup veoma koloritnih, iako ne naročito uverljivih likova. Niko tu ne istupa, zna se ipak ko je zvezda filma. Reditelj Felix Herngren i sam ima glumačkog iskustva, pa mu rad sa glumcima ne predstavlja problem. Ono što je ugodno iznenađenje u celoj ovoj priči je to da se Herngrenu nigde ne ocrtava televizijsko “poreklo”, film je detaljno produciran, dinamičan i napet. Televizijski štih je dosta često boljka skandinavske kinematografije, ali Herngren i producenti ovde stvaraju apsolutni bioskopski ugođaj.
 
Zbog toga mu je i bioskopska turneja bila više nego uspešna. Premijera je bila zakazana za prošli Božić, a film je već u Skandinaviji isplatio svoj budžet. Usledili su festivali i bioskopska distribucija svugde po svetu i hitro uspinjanje na prvo mesto liste najuspešnijih švedskih hitova, na kojem se do sada nalazio prvi film iz Millenium trilogije. Za očekivati je da, veseo kakav jeste, film završi u brojkama od nekoliko stotina miliona dolara zarade, što je uspelo samo retkim filmovima van engleskog govornog područja, kao npr. Intouchables (2011). Ništa manje i nije bilo očekivano ako se uzme u obzir da je i izvorni roman bio bestseller.
Ovo je jedan zabavan i univerzalno simpatičan film koji mogu preporučiti apsolutno svima. Dopadljiv je, provokativan taman koliko treba, ali istovremeno lagan i neopterećujući. Ako želite komediju koja će vam popraviti raspoloženje, ova avanturica je pravi izbor za vas.

26.10.14

The Expendables 3

2014.
režija: Patrick Hughes
scenario: Sylvester Stallone, Creighton Rothenberger, Katrin Benedikt
uloge: Sylvester Stallone, Jason Statham, Arnold Schwartzenegger, Wesley Snipes, Antonio Banderas, Harrison Ford, Mel Gibson, Dolph Lundgren, Randy Couture, Terry Crews, Jet Li, Kelsey Grammer, Glen Powell, Victor Ortiz, Ronda Rousey, Kellan Lutz, Robert Davi

Za sebe ne mogu reći da sam frajer čija se filmska dijeta sastoji isključivo od akcionih filmova. Znam za nekoliko takvih, ima ih raznih sorti, od filmskih analfabeta koji jedino shvataju tuču i pucnjavu, preko generalno simpatičnih ljudi koji ne traže puno od filma, samo da ih zabavi, do detaljnih poznavalaca žanrova, podžanrova, glumaca, boraca i sve moguće akcione trivije. Nisam ni tip koji ne voli ili nedajbože ne poštuje akciju, akcioni filmovi me najčešće zabavljaju, bilo da su jako dobri ili namerno loši, jedino mi osrednjost i kalkulantstvo idu na živce. O poštovanju je glupo i trošiti reči, ako ništa drugo, potrebno je zanatsko znanje da se napravi akcijada, od koncepta, preko scenarija, do produkcije i režije.
Kada su se pojavili prvi The Expendables, bio sam jako veseo: neki veliki “revival” film sa “all star” postavom što starih, što nešto mlađih akcionih zvezda. Neverovatno “cheesy” dijalog i autoironija su se podrazumevali, kao i “over the top” makljaža i puškaranje. Daleko od toga da je to bio savršeni akcioni film, autori su malo zabrljali sa pričom, ali bila je to sasvim solidna zabava. Dva nastavka dalje, Stallone i društvo bi mogli razmisliti o povlačenju, jer je serijal u velikoj meri izgubio smisao.

Već drugi deo mi je delovao kao kalkulantski pokušaj da se izvuče još više kinte sa još širom “all star” postavom. Pored redovne ekipe, gde su Schwartzenegger i Willis dobili malo jače uloge na štetu Lundgrena, Coutura, Crewsa i naročito Lija, pojavili su se JCVD kao negativac i Chuck kao “one man army”. Priča je bila formulična i čak joj pojačana doza meta-humora i “in character” šala nije poslužila kao spas. Od samog filma mnogo je zanimljivija bila “kladionica” ko će se u njemu pojaviti, a ko ne. Skuplje latinoameričke lokacije su bile zamenjene bugarskim i to naprosto nije bilo to.
Treći deo je blizu potpunog koncepcijskog fijaska. Prvo, Stallone i produkcijska kuća Lionsgate su dobili ideju da promene formulu “old school” akcije i da sadržaj prilagode mlađoj publici. U tu svrhu je rejting spušten sa “R” na “PG13”, što u prevodu znači više nasilja kao u crtanim filmovima i eksplozija, a manje krvi i brutalnosti. U tu svrhu je doveden i podmladak u ekipu plaćenika i svi su oni opasno promašena investicija. Stvar donekle vade najbolji negativac do sada, bivši su-osnivač bande plaćenika Stonebanks (Gibson), kao i raspoloženi Wesley Snipes kao bivši član koga na početku vade iz ćorke i Harrison Ford, zamena za pohlepnog Willisa, u ulozi koja je blender dve njegove kultne uloge (agent je CIA-e kao Jack Ryan, a pilotira kao Han Solo). Banderas je na momente simpatičan kao brbljivi bivši vojnik Galgo, član ekipe koga Barney (Stallone) prima iz očaja. Kelsey Grammer se očito lepo provodio u ulozi netipičnoj za njega, kao lovac na talente u svetu plaćenika.
 
Scenario je formuličan i neinteligentan, toliko da to nije ni zabavno. Priča bi se svela na malo punjenja među akcionim sekvencama. Dakle, naši momci počinju tako što Snipesa vade iz oklopnog voza koji ga premešta u drugu ćorku. Onda imaju misiju u Somaliji gde love dilera oružja, za koga se ispostavlja da je Barneyev stari neprijatelj i bivši kolega Stonebanks koga je ovaj već jednom ubio ili je barem bio uveren da ga je ubio. Stvar odlazi u majčinu i Crews dobija metak i za razliku od ostatka originalne ekipe, barem ima kakvu-takvu ulogu u priči. Nakon toga Barney raspusti staru bandu i dovuče nove klince – antipatični Lutz, beskorisni Powell i dvoje opasnih antitalenata za glumu u vidu Ortiza i Rouseyeve – u nameri da sa tehnički naprednijim sredstvima doaka Stonebanksu. Stvar opet odlazi u majčinu i stara ekipa dolazi u pomoć za konačni obračun u nekoj izmišljenoj sovjetskoj republici gde pričaju na sakatom srpskom.
Ono što je posebno razočaravajuće je činjenica da je Stallone kao autor potrošio skoro sve fore i fazone, pa se humor uglavnom oslanja otrcane “one-linere” i povremeni ping-pong između njega i njegovog zamenika Stathama. Meta-humor je isto uglavnom potrošen i svodi se na šale o starosti (ima smisla u ravno jednoj sceni u filmu) i štoseve oko profesionalne i privatne trivije određenih glumaca (Ford kao pilot, Snipes koji robija zbog utaje poreza, Banderasovo brbljanje kao u The Assassins, Gibsonove amoralne tirade, svaka Schwartzeneggerova replika na njegovom engleskom i na kraju Stalloneova parafraza replike iz Judge Dredda). Ne znači da to povremeno nije smešno i zabavno, naprotiv, ponekad je urnebesno, ali sve je već viđeno. Drugo veliko razočaranje je to što se “stara ekipa” u velikoj meri smara, opale poneku repliku i poneki šaržer metaka, ali uglavnom statiraju. Najgore je prošao Jet Li koji se pojavljuje tek na kraju da puca iz helikoptera i da se Schwartzenegger šali na račun njegove visine.
 
Daleko od toga da je film negledljiv. Režija je kompetentna da čak i sterilna, beskrvna akcija svedena najčešće na pucačinu, nije potpuno dosadna. Nažalost, ima vrlo malo scena borbe “jedan na jedan” i generalno fali brutalnosti iz prva dva dela. Furiozni tempo filma će vam zamagliti i sećanje na prvi deo i možda nećete odamh uočiti očiti diskontinuitet u priči: u prvom filmu The Expendables su bili plaćenici bez moralnih načela, u drugom osvetnici (zbog ubistva člana bande, pa to još i ima smisla), dok su u trećem skoro pa odeljenje CIA-e za specijalne zadatke lova na ratne zločince.
Priče o pirateriji na stranu, The Expendables 3 je ostao žrtva od starta pogrešnog koncepta, udvaranja krivoj ciljnoj grupi. Mlađi gledaoci se ne sećaju akcijada iz 80-ih i 90-ih, verovatno ih nisu gledali. Stara i nova škola su se u ovom slučaju pokazale kao nespojive. Za razliku od prva dva dela, treći je bio fijasko na američkim blagajnama. Kada se uzme u obzir učinak van Amerike, stvari ne stoje tako loše i verovatno ćemo dobiti četvrti nastavak. To bi značilo da će Stallone morati dobro da razmisli šta će i kako će, da ponovo “razigra” staru ekipu, da smisli koji će novu facu dovesti (izostali su Steven Segal, Michael Dudikoff, The Rock, Nicolas Cage, Charlie Sheen, Keanu Reeves, Tom Cruise, ali bih jako voleo da vidim Clinta Eastwooda), i da se vrati na stare staze. Pitanje je koliko sve to ima smisla, pošto interesovanje za “old school” akciju odumire, a ništa neće biti toliko novo kao originalni The Expendables. A nešto ne polažem previše nade u The Expendabelles.

25.10.14

Like Father, Like Son / Soshite chichi ni naru


2013.
scenario i režija: Hirokazu Kore-eda
uloge: Masaharu Fukuyama, Machiko Ono, Riri Furanki, Yoko Maki, Keita Nonomiya, Shogen Hwang

Japanski film Soshite chichi ni naru (naslov je nemoguće smisleno prevesti da ne zvuči rogobatno, pa su se prevodioci poveli za engleskim naslovom koji nije baš najsrećniji) mi je dugo stajao na listi. Otkako se pojavio i uzeo nagradu žirija u Cannesu i prošetao se kroz svetski festivalski cirkus, imao sam ogromnu želju da ga pogledam. Zbog nedostatka vlastitih organizacionih sposobnosti (a možda i iz objektivnih razloga, davno je to bilo, ko će se svega setiti), uspeo sam da ga promašim i na prošlogodišnjem LIFFE-u i na ovogodišnjem Festu. Ali upornost i dugotrajno čekanje su se u ovom slučaju isplatili, Like Father, Like Son je film vredan gledanja i čekanja.
Naviknuti smo da nam iz Japana dolaze uglavnom žanrovski filmovi. Japanska kinematografija je uglavnom i tako ustrojena od najranijih dana. Kurosawa, Ozu i ostali umetnici su bili i ostali retkost u japanskoj kinematografiji. Stanje je možda malo popravio Novi val, ali je žanrovski film ostao predominantan, naročito kada se ispostavio kao odličan izvozni proizvod. Mi smo naviknuti na anime, akcije, trilere i horore, na istorijske i SF spektakle, dok o japanskoj art sceni znamo vrlo malo. Zapravo su mi sećanja na japanske moderne art filmove (one koji nisu delo starih majstora) ograničena na možda nekoliko naslova.
 
Like Father, Like Son mi je odmah privukao pažnju savremenom i univerzalnom tematikom. U pitanju je film koji na veoma poznatoj i veoma rabljenoj premisi o deci zamenjenoj pri rođenju gradi inteligentnu i intrigantnu raspravu od genetskom nasleđu, empirijskom uticaju sredine, formiranju mlade ličnosti i ublažavanju rigidnosti kod odrasle. Premisa je standard, u anglo-američkoj kulturi je prisutna još od legende o kraljeviću i prosjaku, u sapunicama i sličnim formatima to je standardni “kec u rukavu” za veliki obrat. Tretirala se kroz različite žanrove, uglavnom kroz komediju i melodramu, ali retko kad, ako ikad, kroz ozbiljnu, realističnu, životnu dramu. U tome je ovaj film poseban.
Familija Nonomiya živi svojim ustaljenim životom japanske više srednje klase. Otac Ryota (Fukuyama) je ugledni arhitekta i radoholičar opsednut uspehom. Majka Midori (Ono) je domaćica koja prema svom strogom i zahtevnom mužu pristupa kao iz nekakve dužnosti. Njihov sin Keita je malo introvertan, ali dobroćudan i kulturan momčić koji se trudi da svima ugodi, koji se izražava ozbiljno i sa poštovanjem i svira klavir iako od toga neće napraviti karijeru. Upoznajemo ih na intervjuu koji Keita “polaže” za upis u prestižnu privatnu školu. Njihova rutina biće prekinuta saznanjem da su Keita i dečak Ryusei zamenjeni u porodilištu. Drugo u nizu saznanja je da je njihov biološki sin odrastao u potpuno drugačijim uslovima, u skromnom domu vlasnika radnje za popravku audio-video tehnike, Yudaija (Furnaki) i njegove žene zaposlene u restoranu brze hrane Yukari (Maki), sa još dvoje braće u atmosferi potpuno suprotnoj od stroge discipline na kojoj Ryota insistira.
 
Ryoto i Yudai jesu različiti, ali to ovde ne poprima komične dimenzije sudara dveju klasa, nego dimenzije stalne komparacije dva tipa ličnosti. Ryoto je hladan i strog, Yudai je srdačan. Ryoto uvodi disciplinske rituale, Yudai se igra sa klincima. Ryota ne zanima novac, ima ga i previše, nego nekakvo zadovoljenje pravde (ni njemu nije baš najjasnije kako bi to izgledalo). Yudai bi se zadovoljio sa masnom odštetom, a oko ostalog će se odrasli već dogovoriti. I njihova shvatanja o odrastanju su drugačija, i njihova iskustva sa sopstvenim odrastanjem su drugačija.
Zamena dece do koje će doći će posebno uticati na Ryota, koji će umesto povučenog dobiti tvrdoglavog sina, dosta sličnog sebi po tim nekim naslednim osobinama, ali naviknutog na potpuno drugačiji režim u kući. Njegov diktatorski karakter koji je izgradio je u priličnoj meri slika i prilika japanskog društva, bogatog, tehnološki naprednog, ali duboko patrijarhalnog. U neplaniranoj i nepredvidivoj situaciji poput ove, čak se i Ryotov i Midorin brak drma iz temelja.
Iako se iz filma da iščitati ta socijalna, pa čak i filozofska dimenzija, Like Father, Like Son ostaje pre svega ljudska priča. Hirokazu Kore-eda joj prilazi na pravi način, nikad ne objašnjavajući preterano kroz dijalog i trudeći se da što je moguće više pokaže slikom, na primeru. To ne znači da je film dijaloški škrt i sveden, ali je implikacije potrebno čitati između redova. Autor pripoveda, a ne propoveda i na taj način nas angažuje da razmišljamo o mogućim posledicama događaja koje vidimo na filmu.
 
Ovaj film me je pogodio iako nisam roditelj. Mogu samo da pretpostavim kakva bi moja reakcija bila da imam decu. Svaki argument iznesen u filmu je validan, nema protagonista i antagonista, nema ljudi zlih namera i tačka iz koje potiče zabuna i konflikt je obična greška. Važno je da su roditelji materijalno obezbeđeni, ali je važno da su prisutni u životu svoje dece, ne samo kao figure autoriteta, nego i kao podrška u emocionalnom smislu. Važno je i tempirati zamenu, ako će do nje doći, dati deci dovoljno vremena da se adaptiraju na nove uslove života.
Soshite chichi ni naru je ultimativni film o roditeljstvu i potresna priča nabijena emocijama i moralnim dilemama. Ovo je jedan od onih filmova koji pokušavaju da odgovore na pitanje šta znači biti čovek.

24.10.14

Starred Up


2013.
režija: David Mackenzie
scenario: Jonathan Asser
uloge: Jack O'Connell, Ben Mendelsohn, Rupert Friend, Peter Ferdinando, Tommy McDonnel

“Starred Up” je termin iz britanskog robijaškog žargona koji označava izuzetno opasnog maloletnika koji biva “unapređen” i poslat u zatvor za odrasle. To nam govori o dve karakteristike ovog filma: u pitanju je izuzetno nasilna zatvorska drama čiji ćete dijalog jedva razumeti jer je u velikoj meri neprevodiv. Dobra vest je da vam razumevanje dijaloga nije ključno za razumevanje filma, jer se većina stvari nalazi između redova.
Naš junak je Eric Love (O'Connell), veoma nasilni i opasni mladi robijaš koji deluje gotovo nehumano. On se ispoljava i dokazuje isključivo kroz nasilje i nepoverljiv je kao divlja zver. Kako je veći deo života proveo iza brave, što u domovima za napuštenu decu, što u popravnim domovima, može se osnovano pretpostaviti da nije sposoban za bilo kakvu formu života na slobodi, a sasvim je moguće da je on greška sistema.
 
Prvo ga vidimo kako prolazi svu proceduru transfera, dolazi u marici sa lisicama na rukama, prolazi kroz skenere, proveravaju mu opremu i telesne šupljine i određuju mu mesto. Zatvor kao zatvor je sistem i ima formalnu i neformalnu hijerarhiju. Eric će morati da se “dokaže” u obe, u nadi da će ga, tako nenormalnog, pustiti na miru. Sve to manje ili više znamo iz mnogih zatvorskih drama, novine su uglavnom vezane za specifikum određenih zatvorskih sistema i određenih zatvora. U ovom filmu, zatvor je mesto gde će Eric upoznati svog oca Nevilla (Mendelsohn), okorelog robijaša na doživotnoj, čoveka kojeg verovatno nije pre upoznao i sa kojim ne zna kako bi se uopšte postavio. Ako ćemo iskreno i Neville je u istom problemu.
Kada Eric već napravi neko sranje i tuča sa robijašem eskalira u tuču sa čuvarima, neformalni gazda krila, ljigavi Dennis (Ferdinando) zaduži Nevilla da malog dovede u red. Nemajući drugu opciju, Neville natera sina da posećuje terapiju kod Olivera (Friend), volontera čija je motivacija svakako plemenita, ali nije baš jasno jesu li njegove metode uspešne i da li dele viziju sa upravom. U svakom slučaju, u njemu će Eric naći još jednog “oca”, mentora čije je oruđe razgovor, a ne agrasivnost.
Scenarista filma Jonathan Asser je i sam volontirao kao terapeut u zatvoru i kroz ovaj film i likove nam daje zanimljiv pogled na zatvorski sistem. Ma koliko to delovalo strašno strogo nekome sa strane, to ne može biti dalje od istine. Pravila jesu stroga, ali su često neprimenjiva i podložna su promenama u zavisnosti od društvene klime, a čuvari baš i ne razumeju i ne prihvataju ideju o rehabilitaciji (cinici bi rekli da su u pravu) i misle da će najbolje pomoći društvu tako što ološ drže iza brave. Rehabilitacija postoji kao ideja u glavama nekih službenika nekog ministarstva, ali ti službenici su miljama daleko od terena kada izdaju direktive. Rehabilitacija kao takva je posao polu-zainteresovanih psihologa i volontera punih elana kojima skoro svi podmeću nogu. Zato, kada je održavanje reda u pitanju, na scenu stupaju mehanizmi neformalne hijerarhije. Stariji robijaši kontrolišu mlađe, zatvorenici se spajaju u klanove, uspostavlja se korupcija sa čuvarima i otvaraju se kanali šverca. Rezultat je možda naoko liberalnija okolina, ali zbog toga ništa manje strašna od one vizije koju svi imamo kada se pomene zatvor.
 
Zatvorska priča je samo jedan od slojeva koje Starred Up ima. Na tom planu je film više nego delotvoran i uverljiv, pre svega zbog izuzetno realističkog prikaza, ali i zbog impresivne fotografije koja skučenost prostora i gužvu ljudi hvata na najbolji mogući način. Očito da saradnja između scenariste i reditelja funkcioniše sjajno, pošto je svaki kadar pun diskretnih detalja iz zatvorskog života, od uređenja ćelija do primenjene zatvorske fizike, izrade priručnog oružja i oruđa, pronalaženja štekova za stvari i priprema za tuču.
Drugi sloj kojim se reditelj Mackenzie bavi je sloj međuljudskih odnosa u ograničenom prostoru natrpanom agresivnim muškarcima. Uglavnom su to okoreli kriminalci koji razumeju jedino jezik nasilja, sa kojima ima vrlo malo prostora za manevar i diplomatiju. Neki su toliko iskusni da znaju svoje mesto u hijerarhiji, drugi su mladi i željni dokazivanja, dok su treći dovoljno inteligentni i beskrupulozni da se popnu na vrh. Sistem neformalne kontrole i mentorstva je tu od izuzetne važnosti i predstavljen je uverljivo, mada to nije novina kada su u pitanju zatvorski filmovi, od Shawshanka do Un Prophete.
Novinu, međutim, predstavlja uvođenje porodične priče u sve to. Kroz Erica se prelamaju dva pristupa. Njegov biološki otac je prema njemu agresivan jer ne zna kako bi se drugačije postavio. Oliver ima potpuno drugačiji, terapeutski pristup koji na duže staze pomaže, barem je pomogao nekima. U Oliveru će Eric pronaći zamenu za oca, a u društvu sa terapije, mahom mladim robijašima poput njega, zamenu za braću. To, naravno, ne znači da se nekakav odnos neće razviti između oca i sina.
 
Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Starred Up je film koji jako zavisi od glumaca. Casting je apsolutno savršen. Mladi Jack O'Connell je zvezda u nastajanju, glumac koji pršti od talenta i uspeva da ga upotrebi tako da u filmu nema jedan loš kadar, jedan loš pokret, o jednoj lošoj sceni da i ne govorimo. Njegova uloga ovde podseća na ono šta je Tom Hardy izveo u Bronsonu (kad smo već kod zatvorskog miljea) i na rane uloge Ryana Goslinga. Ben Mendelsohn mu je sjajan partner u ulozi iskusnijeg, dobronamernog, ali okorelog i sputanog čoveka. Rupert Friend, najpoznatiji po ulogama u romantičnim filmovima, im sa svojim lagano aristokratskim i plemenitim držanjem sjajno služi kao kontrast. Za njima ne zaostaje ni galerija živopisnih epizodista.
Mackenzie je veteran filmova koji za temu imaju međuljudske odnose. Uglavnom su to bili filmovi o relativno običnim ljudima u neobičnim okolnostima, često u formi nekakve izolacije ili iznuđene upućenosti jednih na druge. Mackenzie je uglavnom išao na naturalistički pristup raznim temama, ma koliko premise bile nategnute. Tako je testirao prijateljske odnose, ljubav, seks, i sve je to radio bez romantizacije i glamurizacije.
Starred Up mu je najuspešniji film što se tiče kritičkog konsenzusa i nije teško pretpostaviti zašto. Zatvor je ekstremna okolina za ispitivanje međuljudskih odnosa, okolina koja postiže najbolji efekat. Sa svojim znanjem i veštinom, sa više nego sposobnim glumcima i sa inteligentnim scenariom, Starred Up je kompletan, promišljen i inteligentan film. Preporuka.

23.10.14

La jaula de oro / The Golden Dream


2013.
režija: Diego Quemada-Diez
scenario: Diego Quemada-Diez, Gibran Portela, Lucia Carreras
uloge: Brandon Lopez, Rodolfo Dominguez, Karen Martinez, Carlos Chajon

Španski naslov filma je ujedno i naslov meksičke folk-balade o surovoj sudbini ilegalaca u potrazi za boljim životom u Americi. Čak i kad se domognu sna, oni ostaju zarobljeni u zlatnom kavezu, bez dokumenata i bez mogućnosti za socijalnu mobilnost, zauvek na loše plaćenim manuelnim poslovima. Engleski naslov je prevod jedne druge balade i ukazuje mnogo više na put nego na destinaciju, koja ostaje u snu.
Znamo dosta o položaju Meksikanaca i inih Latinoamerikanaca u Sjedinjenim Državama, čitali smo novine i gledali filmove i dokumentarce. Znamo da im nije lako i da slika koju dobiju sa terena retko korespondira sa slikom iz sna. Ostaje, međutim, pitanje zašto se oni ipak odlučuju na rizični put prepun smrtnih opasnosti da bi samo bili loše plaćeni ilegalni radnici na farmama, po kućama i u fabrikama. Razlog je jasan: njihovo američko siromaštvo se čini kao bogatstvo u poređenju sa siromaštvom u kojem su živeli u Meksiku, a posebno južno od Meksika, u Americi barem mogu da zarade za hranu i krov nad glavom, čak i da uštede nešto novca i na jedan ili drugi način pomognu familiji. Pitanje ilegalnih migracija je u startu pre svega klasno pitanje: uspešni i obrazovani Latinoamerikanci se ne zaleću u ilegalne migracije, oni migriraju legalno ili pronalaze način da prežive u svojoj zemlji. Ilegalne migracije su “sport” za sirotinju.

I meni su, kao i većini publike asocijacija za ilegalne imigrante Meksikanci, verovatno zbog brojki ili zbog marketinga ili zbog prostih rasnih stereotipija. La jaula de oro se uopšte ne bavi meksičkim imigrantima, nego onim još očajnijim, siromašnijim i ugroženijim koji moraju da prođu ceo surovi Meksiko (neki od njih još nekoliko slično surovih zemalja) ne bi li se dokopali svojeg komadića američkog sna. La jaula de oro na putu prati troje tinejdžera iz slamova Gvatemale i jednog mladog Indijanca iz Chiapasa.
Prvo upoznajemo Saru (Martinez) u sceni u kojoj odseca svoju kosu, pritiska grudi zavojem i oblači mušku odeću i stavlja kapu na glavu. Ona je svesna da je put posebno opasan za devojku, pa se zato predstavlja kao dečak Osvaldo. Njeni saputnici su Juan (Lopez), neformalni vođa puta, da li zato što je najstariji, da li zato što je najsnažniji, da li zato što je to sve bila njegova ideja. Treći član je Samuel (Chajon). Po prelasku meksičke granice, njima će se priključiti Chauk (Dominguez), Indijanac koji ne govori šanski i koji je sam krenuo na put. Juan će ga doživljavati kao rivala za Sarinu pažnju, ali i kao pretnju svom liderskom statusu, jer je Chauk od Juana dosta snalažljiviji u prirodi.
Kada pogledamo šta ih sve čeka, jasno nam je da neće svi na putu istrajati, a da verovatno neće ni svi preživeti. Čeka ih kešanje na teretne vozove, život pod vedrim nebom, besparica iako je potrebno platiti određene “usluge”, kao i neprijatni susreti, kako sa surovom meksičkom imigracionom policijom, tako i sa naoružanim bandama pljačkaša, silovatelja i trgovaca drogom i belim robljem. Na kraju puta ih čeka i krajnje negostoljubiv prijem kod Amerikanaca, granične patrole i privatni vlasnici rančeva koji na “Meksikance” gledaju otprilike kao neku vrstu štetočine koja se može ubiti ako zabasa na privatni posed. Ipak, nije sve tako crno, klinci će na putu uživati u momentima igre i zabave, kao i u gostoljubivosti humanitarnih i crkvenih organizacija koje će im stajati na raspolaganju, doduše ni izbliza dovoljno često.

Ako vam se ovo učini poznatim, verovatno ste u pravu. Pre nekoliko godina je film Sin nombre Carija Fukunage pratio devojčicu iz Hondurasa na istom tom putu kroz Meksiko i pokupio brojna priznanja na festivalskom ciklusu, pažnju kritike i u konačnici i publike. Istina, Fukunagin film je prošao kroz primetnu “hollywoodizaciju”, što je, u konačnici, razlog za uspeh kod publike, ali i Fukunagin munjeviti proboj u višu ligu.
Diego Quemada-Diez dolazi iz potpuno drugog miljea. Ovaj Španac je karijeru započeo kao momak zadužen za traku kod Kena Loacha, da bi vrlo brzo uznapredovao do prvog asistenta kamere kod istog autora. Kasnije je dogurao prvo do direktora fotografije, a kasnije do autora kratkometražnih filmova. La jaula de oro mu je dugometražni prvenac i njegovo “poreklo”, bilo profesionalno, bilo u smislu autorskih uzora je jasno. To u prevodu znači da je fotografija odlična, analogna na traci od 35 mm i da je kompozicija kadra besprekorna. Od Loacha je, međutim, pokupio kako socijalno osetljivu tematiku, tako i sličan način obrade. On pušta svoje naturščike koji su u scenariju samo skicirani u slobodnu interakciju sa okolinom i sa pričom. To sve kao rezultat daje jedan gotovo dokumentarni film koji će svakako pogoditi emocije kod gledalaca, uprkos nekim neskrivenim manama. Karakterizacija likova ni u kom slučaju nije potpuna, oni su ostali na nivou proto-tipova sa kojima bi se gledaoci povezali, a ni priča nije naročito ispolirana, sve je svedeno na hronološku seriju epizoda nedaća, bez ikakvih akcenata ili makar promene ritma.
Sve u svemu, La jaula de oro je solidan, čak i dobar film, ali daleko od savršenog. Tema kojom se bavi će ostati aktuelna barem za još neko vreme, a ona ne dopušta previše varijacija. Zanimljivo je da Diego Quemada-Diez ne podilazi publici, ali nije ni posebno brutalan. Deluje kao da iskreno priča jednu priču koju bi trebalo ispričati. Autor ne odstupa od svog stava, a mi se možemo složiti s njim, ali i ne moramo.

22.10.14

The One I Love


2014.
režija: Charlie McDowell
scenario: Justin Lader
uloge: Mark Duplass, Elizabeth Moss, Ted Danson

Ponekad je za uspešan film dovoljno samo imati ideju i pustiti je da se razvija. Sitan budžet nije teško nakupiti, posebno ako si rođen u svetu industrije zabave, kao što je to slučaj Charlijem McDowellom, sinom poznatog glumca Malcoma McDowella. Ako imaš sreće, filmskog umeća i kontakata, neka od velikih produkcijsko-distributerskih kuća će pokupiti tvoj film u nekoj od razvojnih faza ili kao gotov proizvod, pa su na taj način rešeni zarada, inicijalna reputacija i referenca za sledećih nekoliko projekata. Celoj toj jednačini pomaže i malo ekonomskog razmišljanja, vešt scenarista i pristojni glumci.
Treba imati ideju, ali ideja ne mora biti originalna, barem ne apsolutno originalna. Nekoliko referenci na pop-kulturne fenomene, nešto citata i oprobano tehničko znanje nisu na odmet. Cilj je napraviti dobar miks, a The One I Love to svakako je. U pitanju je pre svega žanrovski miks u kome se mogu naći elementi drame, misterije komedije, ljubavnog filma, naučne fantastike, pa čak i natruhe trilera i horora, sve to sa najčešće samo dvoje glumaca. Deluje šašavo, ali radi.
Njih dvoje su bračni par pred raspadom veze, braka i godina zajedničkog života. On je Ethan (Duplass), pomalo uštogljeni cvikeraš, a ona je Sophie (Moss), pomalo pasivno-agresivna domaćica. Oni su nekada bili mladi i lepi, a sada su potrošeni, izbistrili su svoje razgovore odavno i sve u tom stilu. Ethan je čak uspeo i da prevari svoju ženu, a ona da mu oprosti, iako ne potpuno: ona njemu više ne veruje iako bi želela da se sve vrati na staro.
 
Upoznajemo ih na terapiji za parove kod otkačenog terapeuta (Danson) koji pokušava sa nekoliko različitih, uglavnom “random” pristupa. Kada čak i aritmično sviranje klavira padne u vodu, terapeut im nudi poslednje rešenje: romantični vikend u kući na osami. Ostatak filma imamo prilike da gledamo kako protiče taj vikend...
A počinje dobro, imanje je predivno, sa sve nasadima narandži, bazenom, vrtom i čak dve kuće, jednom glavnom i jednom gostinskom u maniru kalifornijskih vila. I naš par je dobro raspoložen, najeli su se romantične večere, napili vina i napušili trave i dobro se izezali. Međutim, sledećeg jutra će shvatiti da imaju potpuno suprotna sećanja na prethodno veče, kao i na događaje od malopre, a sve to ima veze sa gostinskom kućom.
Lako je te stvari otpisati na kombinaciju vina i trave (iz iskustva govorim, to se može završiti epskim provodom u dvoje, ali i naizmeničnim bacanjem pegle u klonju, ako se pretera). Ali to ipak nije posredi, a autor nam je pripremio prvo iznenađence (računajte to kao blagi spoiler, neophodan za dalji tok kritike) u vidu mladolikijih, opuštenijih i više cool verzija našeg para, gde svako viđa takvu verziju svog partnera kada ostane sam u gostinskoj kući. Na primer, “cool” Ethan radi jutarnju gimnastiku i pokušava da slika, a “cool” Sophie je mazna, ugodna i svom mužu će pripremiti omlet sa slaninom. Šta su oni? Duhovi? Vanzemaljci? Klonovi? Projekcije? Jesu li uopšte stvarni ili su samo prikaze?
 
Iako debitant, mladi McDowell nije diletant i jasno se vidi da je pohađao nekakve škole ili makar sam dobro nastudirao filmsku umetnost. Ritam mu je dostojan Hitchcocka, a “suspense” i elementi iznenađenja su raspoređeni taman kako treba, kao i vizuelni “hintovi”, dok je sountrack pomalo napadan. Ni sa referencama nije preočit, u filmu se jasno “telefoniraju” samo dve – Twilight Zone i Who's Afraid of Virginia Woolf, ali tu ima elemenata i drugih veoma poznatih filmova i književnih dela. Možemo prepoznati uticaj Solarisa, Inceptiona ili priča Stephena Kinga, kao i radova autorskog dvojca Kaufman-Jonze.
Kao i svaki komorni film sa ograničenim brojem likova, ovde ih kroz većinu filma imamo 2x2, tako i The One I Love zavisi od glumaca. Mark Duplass konačno blista u nosećoj ulozi, iako je do sada uglavnom imao epizode u zapaženijim filmovima. Elizabeth Moss je uglavnom igrala na televiziji. Između njih dvoje postoji dovoljno hemije za igranje dvostrukih likova, što dosta toga menja. Pored toga, oni zaista deluju kao par koji možda možete sresti. Pomaže dosta i što njihove likove (u obe verzije) možemo zamisliti i u stvarnom svetu. Bilo bi glupo da ne pomenem Teda Dansona, iako ima samo jednu scenu, on u njoj naprosto briljira sa likom koji je mogao da sklizne u neumesnu karikaturu.
Percepcija filma The One I Love zavisi od gledaočevog pristupa. Ja sam mu pristupio kao zaluđenik za filmove sa iskustvom i nisam se razočarao. Nisam mogao da mu pristupim drugačije, iako je i to legitimno. Fanovi različitih žanrova će pronaći nešto u njemu, ali će, plašim se, propustiti širu sliku. Naravno, to nije film bez mane i jednom kada su svi trikovi na stolu treba ga nekako završiti, a McDowell to čini početnički, oslanjajući se na oprobana rešenja koja stoje u suprotnosti sa čudaštvom kojim je film dotle obilovao. Pa i pored toga, The One I Love je definitivno vredan gledanja, možda čak i više od jednom.

21.10.14

Jamie Marks Is Dead


2014.
scenario i režija: Carter Smith (prema romanu Christophera Barzaka)
uloge: Cameron Monaghan, Morgan Saylor, Noah Silver, Liv Tyler, Judy Greer, Madisen Beaty, Ryan Munzert

Neke stvari se ne daju spojiti tako lako, samo dohvatiti, nabiti u žanrovski blender i izmešati. Drama, misterija, “supernatural” horor i “young adult” tematika. Možda je nekad to i uspelo (u pamet mi nekako dolazi Donnie Darko, mada nije to baš isti miks), ali Jamie Marks Is Dead svakako nije primer uspešnog filma. Ono što zapravo zabrinjava je što u njemu ima dosta elemenata koji bi, da su razrađeni, mogli čak i sami izneti po jedan film, ali je konačni problem kod ovog partikularnog filma što je dosadan i odaje dojam ispraznosti.
Izvorni roman Christophera Barzaka je bio nekakav hit među američkom omladinom. Carter Smith je autor koji ima već jedan horor (Ruins, 2008) zapažen od strane kritike iza sebe. Jamie Marks Is Dead je imao premijeru na Sundance Film Festivalu i bio je u konkurenciji za Grand Prix. Došao je u distribuciju i pobrao natprosečne kritike. Meni je još uvek nejasno zašto. Možda zbog toga što mi uporno promiče poenta filma.
Naslovni junak, Jamie Marks (Silver) je neprilgođeni klinac koji svojim školskim kolegama služi kao vreća za udaranje. Pronađen je mrtav na obali reke jednog tmurnog jesenjeg ili zimskog dana. Pronašla ga je Gracie (Saylor), usamljena i pomalo čudna cura koja živi u prostranoj kući, ali čije roditelje nikad ne vidimo u kadru. Dan kasnije, baš na mestu nesreće, Gracie upoznaje Adama (Monaghan), junaka naše priče, u suštini dobrog momka koji dolazi iz sjebane kuće. Njih dvoje započinju neku nespretnu tinejdžersku romansu.
Tada im se ukaže Jamiev duh. Oni ne znaju šta on hoće od njih, a izgleda da ni Jamie baš nema pojma šta bi. Sigurno nije osveta. Možda je u pitanju samo društvo. Gracie nema nameru da se zajebava sa duhovima, ali je Adam rešen da pomogne. Ovo je, dakle, jedan od onih “I see dead people” filmova, spor, rasplinut, naizgled slojevit, ali uglavnom dosadan.
Šteta. Jer gluma je dobra, Adam, Gracie i Jamie su razrađeni likovi, a mladi glumci ih igraju sa dovoljno strasti da nam je stalo do njih. Atmosfera je gusta i elegična (zapravo, depresivna, ali to je samo stvar semantike), vizuelni identitet očaravajući u svojim hladnim plavim i zelenim tonovima, a muzika sugestivna, ali na onaj pravi, odmereni način. Problem je u tome što sve to vrlo malo pomaže kada je dominantan utisak za radnju živi smor.
Možda je problem u izvornom materijalu koji nije baš jednostavan za ekranizaciju, a možda je i u neuspeloj adaptaciji, ko će to znati. U svakom slučaju, film se kreće u mnogo pravaca istovremeno, ali se ne kreće dovoljnim intenzitetom, čak ni sa dovoljnom upornošću da makar jednu od tih priča zaokruži. A aspekata je mnogo. Tu je socijalni i psihološki, vezan za Adama, njegovog brata (Munzert), majku (Tyler) u invalidskim kolicima i susedu (Greer) koja ju je u kolica poslala svojim veštinama upravljanja motornim vozilom sa ili bez pomoći alkohola, kao i socijalni i psihološki aspekt vezan za Gracie, njenu kuću i roditelje kojih kao da nema, pa i socijalni i psihološki aspekt agresivnosti među omladinom, posebno u učmalim vukojebinama u kojima se radnja ovog filma dešava. Sa druge strane, tu je aspekt misterije šta se sa Jamiem dogodilo, da li se sam ubio ili su ga ubili, kakav je zapravo bio, pošto ga niko nije poznavao. Tu je i gay aspekt filma i ta nekakva zaljubljenost, fascinacija i posesivnost koju Jamie (androgino ime nije tu slučajno) oseća prema Adamu. Na kraju krajeva, tu je i kosmologija sveta duhova. Svi ti aspekti su nagovešteni, ali ih mi nećemo videti.
Ilustracije radi, film ima dve poznate glumice na spisku glavnih uloga, i njih dve imaju sasvim solidnu količinu vremena na ekranu, ali je provode ne radeći gotovo ništa. Jedna od njih, Liv Tyler, je uglavnom ispala iz fokusa filmske industrije, a bila je zvezda i njen povratak na film bi mogao nešto i značiti. Judy Greer je uglavnom televizijska glumica, ali je prilično cenjena u svojoj branši. Čak ni njih dve nisu uspele da mi održe pažnju na filmu. Sve vreme sam “kljucao”. Ne, nisam ga gledao u gluvo doba noći i ne, nisam na dopu i nemam običaj da “zakljucam” iz čista mira. Da, Jamie Marks is Dead je toliko dosadan film.