2013.
scenario
i režija: Ari Folman (po romanu Stanislawa Lema)
uloge:
Robin Wright, Harvey Keitel, Jon Hamm (glas), Danny Huston, Paul
Giamatti, Kodi Smith-McPhee, Sami Gayle, Michael Stahl-David
Ari
Folman je genijalan autor. In Therapy je revolucionaran
televizijski format razumljiv jednako Izraelcima, Amerikancima i
gomili drugih kultura po celom svetu. Waltz With Bashir je
primer kako i zašto se upotrebljava animacija na dokumentarni
sadržaj jednu duboko ličnu, traumatičnu temu. Naprosto, efekat je
maksimalan, nije moglo drugačije. The Congress, veoma
slobodna adaptacija romana genijalnog poljskog SF pisca Stanislawa
Lema, je film koji u trajanju od dva sata, u maničnom tempu, u
kombinaciji animiranog i igranog filma ispaljuje nekoliko veoma
dubokih filozofskih dilema, nijednom nije dosadan i didaktičan, ali
je zato provokativan, šokantan, strašan i istovremeno ostavlja
prostor za nadu.
Film
počinje sa nekom meta-pričom nalik na Being John Malkovich.
Robin Wright igra samu sebe, glumicu srednjih godina čija je
karijera u silaznoj putanji. Kolje je godina proizvodnje (ipak nije
Meryl Streep), ali i čudni, čak pogrešni karijerni izbori. Koliko
se to odnosi na uloge (ipak je film sniman 2011. godine, dakle pre
Moneyballa i Fincherove verzije The Girl with the Dragon
Tattoo, a definitivno pre House of Cards, serije koja je
oživela glumičinu karijeru), a koliko na brak sa Seanom Pennom,
procenite sami.
U
svakom slučaju, njen dugogodišnji agent Al (Keitel), poprilična
ljiga, ali ne baš tolika ljiga da mu nije stalo do svoje verne
glumice, joj donosi ponudu od studija Miramount (veoma namerna
zajebancija) i njegove glavešine Jeffa Greena (Huston). Ponuda je
malo neobična i nova, predviđa revoluciju u svetu filma. Naime, oni
će glumicu kompletno skenirati, svaki njen pokret, izraz lica,
emociju, i ubaciti u digitalni format koji će slobodno koristiti, a
Robin će dobiti dovoljno love da živi do kraja života. U normalnim
okolnostima, glumica bi odbila ovakvu ponudu, ali njen problem nije
navučenost na glumu ili na slavu, već progresivno bolesni sin Aaron
(Smith-McPhee) o kome se treba starati.
Folman ovakav film ne bi mogao da snimi u Hollywoodu, jer ničim
potkrepljeni ego ljudi sa kalkulatorom umesto mozga ne trpi kritiku. Folman se odlučio na teži put, manje novca, francusko-izraelsku
koprodukciju i autorsku slobodu. Rezultat je film koji ne krije
otrovan stav prema filmskoj industriji u poređenju s kojim Altmanov
The Player izgleda kao limunada. The Congress je od
prvog minuta bez lepih manira i respekta za “fabriku snova”.
Međutim,
to je tek početak. Nakon prvog čina, film nas transportira 20-ak
godina u budućnost gde već primetno ostarela Robin dobija poziv za
kongres futurologa na kojem će potpisati ugovor o nastavku saradnje.
Ona, međutim, nema pojma šta su joj priredili. Prvo, kongres se
održava u Abrahami, isključivo animiranoj zoni i sve izgleda kao
jako loš trip. Drugo, Miramount je u međuvremenu postao ne samo
filmski, nego i globalni koncern sa prstima u svemu, pa i u hemijskoj
industriji. Robin, odnosno njena mlađahna, digitalna verzija je
zlatna koka za studio sa serijom idiotskih SF akcionih nastavaka, pa
korporativne njuške misle da bi sintetizovana Robin Wright koju
možete popiti u šejku, pa postati ona ili je jebati u snu od života
ili šta god, sledeći stupanj evolucije. To bi značilo da će i
film nestati kao “relikt XX veka”, a ljudi će dobijati digitalne
i hemijske fikseve koji će projektirati filmove koje oni osmisle u
podsvesti.
Spletom
okolnosti, Robinina poseta animiranom svetu će se kolidirati sa
revolucijom, pa će joj jedina nada biti jedan od pobunjenika, bivši
animator Dylan (Hamm) koji prema njoj gaji romantične osećaje. Njih
dvoje će u vrlom novom svetu slobode, mašte i fantazije u kojem je
svako ono što želi, tražiti Aarona, koji je možda ipak ostao u
spoljnom svetu, svetu ružne i neprijatne istine.
Sama
radnja je dovoljno zanimljiva da se može pratiti sama. Ono u čemu
leži genijalnost Congressa su pitanje koja on postavlja.
Pitanja društva pohlepe. Pitanja sve većeg klasnog raslojavanja.
Pitanja distorzije realnosti. Pitanja bega u fantaziju koji je možda
poguban, a možda i jedini način da pobegnemo od groznog, groznog
sveta. Nedavno sam pročitao zanimljivu tezu o tome kako je
kapitalistička klasa potpuno izokrenula suštinu dekonstruktivizma
koji je isprva služio kao oruđe za kritiku kapitalizma i koječega
drugog svođenjem datih pojmova na apsurd u svoje oružje koje vrši
relativizaciju svakog legitimnog društevnog pokreta. Centralno
pitanje koje The Congress postavlja je hoće li bogati i moćni
isto učiniti sa slobodom, maštom i snovima.
Obratite
pažnju na detalje u centralnom, animiranom delu, na po nekoliko
Isusa, Kennedija, Michaela Jacksona, Marylin Monroe, na apsolutnu
slobodu da se pretvaramo da smo neko drugi i da je to naša suština.
Obratite pažnju i na halucinogeni svet prepun čudesa i mitoloških
bića koji smo stvorili. The Congress nudi bogatstvo tripova.
Animacija
je ovde potpuno drugačija nego u Waltz With Bashir. U
prethodnom Folmanovom filmu je animacija bila usmerena ka
artikulaciji besa i osećaja izdanosti i ispraznosti godinama nakon
rata i to je izgledao kao noćna mora, trip PTSP-ovca nakon trave,
tableta i alkohola. The Congress se kupa u živim bojama i
jednako je potresan. Koristeći stilove Ralpha Bakshija (Cool
World), Looney Tunes, Yellow Submarine, pa i Disneya, The
Congress izgleda veoma atraktivno.
Odlični
su i glumci u igranim delovima, posebno oni sa epizodnim ulogama.
Harvey Keitel pokazuje da je majstor glume u jednom monologu koji
istovremeno deluje i iskreno i kalkulantski, ali koji kupujemo bez
ikakvog dvoumljenja. Paul Giamatti ima svega dve scene kao Aaronov
doktor i Robinin prijatelj, ali u obe je briljantan. Robin Wright
pokazuje glumačku i ljudsku hrabrost što je uopšte prihvatila
ovakvu ulogu koja je istovremeno zahtevna, posebno na nivou
mikro-glume i finog emocionalnog štelanja, a nije nimalo laskava
njenom egu. Bez potrebe za naglašavanjem, ona pogađa sve prave
note.
The
Congress je film koji je suviše hrabar i uvrnut da bi pokrenuo
revoluciju u filmskoj industriji, ali nema takvih ambicija.
Verovatnije ga je zamisliti kao kultni klasik na nivou Brazila
ili Blade Runnera. Film nam jednostavno pokazuje koliko je
tanka granica između utopije i distopije, koliko su naša očekivanja
od budućnosti nebitna ako je kroji neko drugi. Možda će neko ovaj
film gledati samo kroz tamne naočare i videti samo mrak i strah, ali
The Congress nudi i nešto difuzne, tinjajuće nade u žilavost
ljudskog roda koji će svakoj budućnosti prilagoditi, makar to
značilo pristajanje na život u svetu snova. The Congress je
zaokružen, stilski i dramaturški kompletan i koherentan film koji
će napraviti zbrku u vašoj glavi. Preporuka za ovaj film se
podrazumeva, ovo je jedno od najinteresantnijih ostvarenja u skorije
vreme.