Monkey Man

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Indijski glumac Dev Patel proslavio se ulogom u Oskarom nagrađenom filmu Slumdog Millionaire Denija Bojla. Karijeru nakon toga je gradio raznolikim ulogama u raznolikim filmovima koji su, u teoriji i praksi, privlačili pažnju šire međunarodne javnosti. Krunom se, za sada, može smatrati njegova sopstvena nominacija za Oskara za ulogu u filmu Lion Garta Dejvisa.

Dve naredne uloge, u filmovima Hotel Mumbai i The Wedding Guest, nagovestile su da Patel može operisati i u jednom novom registru, akcionom i fizikalnom, ali malo ko je zaista na to obraćao pažnju, kao i na činjenicu da je glumac, svojoj vitkoj građi uprkos, nosilac crnog pojasa u tekvondou. Sve do sada i do Patelovog dugometražnog autorskog prvenca Monkey Man koji nam se ubrzo nakon premijere na festivalu SXSW u Ostinu ukazao na bioskopskim platnima širom planete.

Produkcija ovog filma može se bez svake sumnje nazvati problematičnom. Započeta je još pre korone i nekoliko puta je prekidana, da bi na kraju Džordan Pil uskočio kao producent i zapravo je spasio od gotovo sigurne propasti. Za to vreme se malo ko pitao gde je Dev Patel nestao s filmskih ekrana, naročito nakon što je viđen u glavnoj ulozi Ser Gavina u filmu The Green Knight Dejvida Loverija, kao i zašto je usporio sa svojom obećavajućom glumačkom karijerom.

Već na prvi pogled je jasno da je Monkey Man tip projekta koji može čoveku uzeti svu kreativnu energiju i sve vreme ovog sveta. Zapravo, ovakav akcioni film se čini kao vrlo neobičan izbor za glumca koji je do tada egzistirao uglavnom u dramskom i komičnom registru. Gluma je tu ipak najmanji problem, ali Patelove domete moramo procenjivati još u domenu scenarija i režije, a akcioni film kao takav je zapravo dosta komplikovan i za pisanje i za režiju jer su pravila žanra vrlo čvrsta i treba dosta znanja da bi se ona subvertirala.

Priča sama po sebi je dosta bazična: Dev Patel igra neimenovanog borca koji se bori pod maskom majmuna (eto odakle naslov) u ilegalnim borbama koje vodi ljigavi promoter Tajger (Šarlto Kopli). On po scenariju te borbe mora da gubi, a ekstra novčanu nagradu dobija ako usput i zakrvari. Naš „dečko“ (tako je potpisan na odjavnoj špici) zapravo krije traumatičnu tajnu iz prošlosti: komuna u kojoj je odrastao razorena je od strane policije po naredbi verskog gurua Baba Šaktija (Markand Dešpand), a šef policije Rana (Sikandar Ker) mu je svojeručno ubio majku.

Da bi mogao da mu se osveti, dečko mora da se zaposli u ljigavom seks-klubu maskiranom u ekskluzivni hotel kojim upravlja Kvini (Ašvini Kalsekar) i da pokuša da napreduje po hijerarhiji od pomoćnog radnika do konobara koji ima direktan kontakt s bogatom klijentelom. Na tom putu može da se osloni, i to vrlo uslovno rečeno, na muljatora Alfonsa (Pitobaš, zadužen da pre svega pruži malo komične relaksacije) i na jednog uličnog psa.

Kada prvi pokušaj osvete propadne, naš „Majmun“ mora da beži i od gangstera i od policije, pa tako prebijen utočište pronalazi u jednom podzemnom hramu u kojem se okupljaju marginalci poput njega ili čak još gore marginalizovani. Srećom, glavni guru tog hrama Alfa (Vipin Šarma) će s njim podeliti mudrost, tamo će unaprediti i svoje borilačke veštine, a s vernicima zapravo ima zajedničkog neprijatelja.

Strukturalno, dakle, imamo četiri čina: uvod, sekvencu borbe, oporavak i još jednu sekvencu borbe, što nije neobično za akcioni ili borilački film. Ono što ovaj konkretni naslov opterećuje su, pak, suviše česte i krajnje repetitivne „flešbek“ scene koje nas vraćaju u dečkovu prošlost i „zakucavaju“ njegovu motivaciju. To dovodi do dva povezana efekta: kinetički kontinuitet akcionih i borbenih sekvenci se prekida, pa mi stičemo utisak da Patel-reditelj i Patel-scenarista ne veruju dovoljno Patelu-glumcu da može s vrlo malo reči preneti emociju glavnog lika. To je, naravno, loše iz više razloga, ali glavni se sam po sebi nameće: Patel je pre svega glumac, i to prilično sposoban da odglumi dosta toga.

S druge strane, Dev Patel kao scenarista i reditelj ima na šta da se osloni, budući da je istorija akcionog i borilačkog filma i vrlo bogata i odlično dokumentirana. Tako da ovde imamo malo klasičnog Brusa Lija, malo korejskih akcionih filmova s početka milenijuma, više nego prstohvat saradnje Gerta Evansa i Ika Uvaisa na indonežanskim Raid-filmovima, te, naravno, Kijanu Rivsa i serijal John Wick s kojim će Monkey Man često biti poređen, naročito ako preraste u franšizu, što je vrlo moguće.

Opet, vižljast i tanak kakav je, Patel teško može da se osloni na sirovu snagu, pa tome moraju da se prilagode i koreografija i režija. Koreografija mora ići u smeru spretnosti, ali Patel i njegov tim to iz nekog razloga ne čine. To onda generalni koncept režije akcionih scena od pregledne, u dužim i širim kadrovima, da se vidi i koreografija i broj ljudi uključen u nju, tera u smeru haotičnosti, nošene kamere, perspektive koja se stalno menja, bliskih planova i oštrih rezova. Brzina i haos, odnosno haos u brzini se često koristi kao atraktivan i efektan način da se zamaskira krhkost znanja, ali Patel makar ima nešto interesantnih ideja, recimo da se švenkovi i zumovi koriste umesto grubih i prljavih rezova. To pod pritisak stavlja direktora fotografije Šarona Meira i tročlani tim glavnih montažera, ali oni se na zanatskom nivou pokazuju kao da su dorasli zadatku.

Indija, odnosno velegrad Mumbai u svoj svojoj raznolikosti, partikularnosti i različitosti od drugih lokacija širom sveta je takođe nešto što može uzdignuti ili potopiti film. Patel tu raznolikost, odnosno raspon od „kamenog doba“ do visoko-tehnološke budućnosti shvata i hvata, ali akcenat stavlja na ono ružno, neprijatno, neljudsko, prljavo i gadno. Da je ovakav film radio neko sa strane, filmska javnost bi ga optužila za kolonijalni pogled, orijentalizam ili makar egzoticizam. Patel je svestan da mu poreklo u ovom slučaju dobro dođe kao alibi, ali isto tako zna da to možda neće biti dovoljno, pa zato uvodi i političku priču koja pojednostavljeno mimikrira indijsku političku scenu u ovom trenutku, sa sve verskim i sektaškim nasiljem, homofobijom, kastinskim netrpeljivostima i spregom religije i politike.

To opet iziskuje umnožavanje i produžavanje „flešbek“-scena i trajanje filma podiže na dva sata, što nije nepodnošljivo, ali nije ni optimalno. Sve u svemu, Monkey Man je, za prvenac, jedan izuzetno ambiciozan poduhvat čiji je krajnji rezultat solidan film sa svojim prednostima i nedostacima posle kojeg Deva Patela niko neće smeti da optuži za nedostatak hrabrosti.

John Wick Chapter 4

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Četvrti i planirano posljednji nastavak u serijalu o Johnu Wicku traje cijelih 169 minuta i operira s proračunom od 100 milijuna dolara što su već brojke u rangu stripovskih super-herojskih franšiza. Dalek je to put od početaka koji možda nisu bili eksplicitno skromni, ali su zato „na juriš“ osvojili kritiku i publiku svojom jednostavnošću, originalnošću i stilom. Originalni John Wick iz 2014. godine (režija Chad Stahelski i David Leitch) bio je srednjebudžetni akcijski film s jednostavnom pričom i stilom koji je kombinirao neonom osvjetljeno okruženje koje funkcionira mimo svijeta po svojim tajnim pravilima i „gun-fu“ akciju u kojoj se, oslanjajući se najviše na kaskaderske trikove, inzistira na bliskoj borbi što golim rukama i nogama, što vatrenim oružjem. Tako nešto ne treba čuditi, budući da oba redatelja dolaze iz redova kaskadera i koordinatora kaskaderske akcije, a film je na svojim plećima iznio glumac Keanu Reeves s kojim su Stahelski i Leitch surađivali na The Matrix trilogiji. Uspjeh originalnog Johna Wicka bio je svakako simbolički bitan, prije svega za Reevesa koji je na taj način oživio svoju posrnulu karijeru (što je prije toga već učinio s The Matrix), ali i za akcijski film kao takav. Naime, nakon „zlatnih“ 80-ih i 90-ih, žanr je zapao u mulj B-produkcije financirane u Zapadnoj, a snimane u Istočnoj Europi, dok su se veliki proračuni usmjerili prema super-herojskim spektaklima. Originalni John Wick je, dakle, poslužio kao iskupljenje i za glumca i za žanr, a sve to s jednostavnom pričom koja zapravo prevodi akciju od „točke A do točke B“, 20 milijuna dolara proračuna i ugodnih 100-ak minuta trajanja.

Uspjeh prvog filma otvorio je mogućnosti za nastavke. Ko-redatelj David Leitch napustio je franšizu, zadržavši od svog prvijenca tek neonski stil u svojim potonjim filmovima Atomic Blonde i Bullet Train, te zaigravši za „suparnički tabor“ režijom drugog dijela Deadpoola. Ostali su, dakle, Stahelski i scenarist Derek Kolstad koji su se našli pred dilemom žele li ponoviti ono neponovljivo iz originala, samo brže, jače, raskošnije i bučnije, ili otići u pravcu franšiziranja i produbiti kako glavni lik, tako i mitologiju svijeta u kojem isti obitava. Tu su dilemu riješili „kombiniranom tehnikom“, odnosno ponovnim „vađenjem“ naslovnog junaka iz „penzije“ po sličnom sistemu kao u prvom filmu (s razlikom da umjesto ubijenog psa sada imamo ukradeni auto), ali i odvođenjem priče dalje geografski (osim New Yorka imamo i Rim) i dublje u organizaciju čiji je John Wick bio dio prije nego li se povukao. Rezultat je bio korektan nastavak za kojeg je sasvim jasno da je korak u pravcu franšize i odstupanja od onoga što je originalni film učinilo tako posebnim, ali je stil makar bio vjeran originalu i jednako upečatljiv. S trećim dijelom podnaslovljenim Parabellum (2019) je već bilo jasno da pred sobom imamo ozbiljnu franšizu u poslovnom smislu. Budžet je narastao na 75 milijuna dolara, a trajanje na 130 minuta, dok smo umjesto jednog scenarista sada dobili tim. Rezultat svega toga je bio taj da je protagonist ostao fokalna točka, ali da smo se kroz njegovu borbu protiv organizacije kojoj je pripadao, a koja se uslijed spletki i konflikata interesa sada okrenula protiv njega, zapravo više bavili tom organizacijom i njenim izmišljenim, stripovski stiliziranim svijetom na još više lokacija. Pored urbanih pejzaža i interijera, sada smo dobili i one pustinjske i sa štimungom marokanskih bazara, pa je John Wick otišao malo i u smjeru špijunskih akcijskih serijala poput onih o Jamesu Bondu, Jasonu Bourneu ili Ethanu Huntu, ali sa kriminalnim sindikatima namjesto špijunskih organizacija koje se bore za svjetsku dominaciju.

Četvrti dio zamišljen je kao posljednji u nizu, a na njegov izlazak smo neplanirano čekali dvije godine duže zbog distributerskih odluka vođenih pandemijskom računicom. Njegov inicijalni financijski uspjeh (tri četvrtine proračuna pokrivene su već u prvom vikendu prikazivanja) ne samo da je odagnao svaku sumnju da će serijal dobiti i svoj „spin-off“ naslovljen Ballerina s Anom de Armas u glavnoj ulozi smješten u svijet Johna Wicka i sa Wickom kao jednim od epizodnih likova, već su sve bliže potvrdi i glasine da će i sam John Wick dobiti i peti film u serijalu. To će, međutim, možda predstavljati suviše „glavolomni“ izazov za kreativni tim koji je odlučio četvrti dio završiti onako kako je odlučio, ali franšizna logika ne mora biti uvijek u skladu s našom, smrtničkom.

Bilo kako bilo, radnja četvrtog nastavka počinje tamo gdje se radnja trećeg završava. Ulozi su još dodatno podignuti jer „novi egzekutor Visokog Stola“ Markiz (Bill Skarsgard) sada ne želi samo ubiti Johna Wicka, nego i svaku ideju o njemu tako što će uništiti sve čega se Wick dotakao. Wickovom matičnom hotelu Continental u New Yorku više neće pomoći ni to što se upravitelj Winston (Ian McShane) distancirao od njega: Markiz će ih sa svojim ljudima napasti i savladati, recepcionara Charona (Lance Reddick u svojoj posljednjoj ulozi) pogubiti, a Winstona ekskomunicirati. Dodatno, Markiz će unajmiti i Wickovog bivšeg prijatelja, slijepog plaćenog ubojicu Cainea (Donnie Yen) da ga islijedi i ubije, pa se Wick može pouzdati samo u ono malo prijatelja i bivših kolega koji su mu ostali vjerni. Jedan od njih je otpadnik Kralj Bowery (Reevsov kolega iz The Matrix, Laurence Fishbourne) koji mu služi kao oružar, a drugi je upravnik hotela Continental u Osaki, Koji (Hiroyuki Sanada). Upravo u Osaki će ga pronaći ne samo Markizovi ljudi i unajmljeni Caine, već i misteriozni lovac na glave (Shamier Anderson) koji će sačekati da cijena Wickovoj glavi skoči do vrtoglavih visina. Akcija nas dalje vodi od Osake i New Yorka, preko Berlina gdje stoluje Wickova matična obitelj ruskih Roma, pa sve do konačnog obračuna s Markizom i njegovim ljudima, odnosno dvoboja sa Caineom.

Iako svi John Wick filmovi svojom strukturom manje ili više podsjećaju na računalne igrice, to je u četvrtom dijelu najočitije. Svaki lokacijski određeni „nivo“ završava se bitkom s jednim od „bossova“ koju Wick mora dobiti ili makar preživjeti da bi došao do slijedećeg, a priča bilo u pauzama između nivoa, bilo kroz pompozne dijaloge u kraćim pauzama u toku borbi služi samo da prevede akciju s jednog nivoa na drugi, pritom minimalno produbljujući cijeli „svijet“ u kojem Wick i njegovi neprijatelji obitavaju. Logika računalnih igrica prenosi se i na zanatsku egzekuciju tih dugih akcijskih sekvenci, pa tako imamo podražavanje različitih stilova video-igara, od 3D borilačkih i pucačkih igrica, preko onih izometrijski postavljenih (u jednoj sceni koja simulira jedan kadar iz ptičje perspektive tako John Wick ide iz prostorije u prostoriju i savladava bezimene protivnike) do simulacije linearnih i kružnih „side scrollera“ sa automata iz 80-ih i 90-ih godina prošlog stoljeća. Pritom se „statisti“ u tim tučnjavama i pucnjavama često ne ponašaju kao živi ljudi, čak ni kao „NPC“ likovi iz igrica, već upravo kao dio pozadine i scenografije koji će se možda maknuti od centra akcije, ali neće prestati sa svojim „redovnim aktivnostima“ poput plesa u berlinskom klubu dok se John Wick mlati s „bossom“ Killom (Scott Adkins sa sve prostetičkim odijelom koje ga čini pretilim i metalnim zubima) ili vožnje ukrug oko Trijumfalne kapije u Parizu dok je Wick pod napadom armije očajnika. Režijski je Stahelski sazrio i još je sigurniji nego ranije, što pokazuje vještom emulacijom ne samo stilova video-igrica već i akcijsko-filmskih stilova (borbe u Osaki podsjećaju na azijske akcijske i borilačke spektakle, dok one u Parizu u sjećanje prizivaju najveće hitove filmova produkcijske kuće Europacorp), kao i umetanjem citata kultnog klasika Waltera Hilla The Wariors. Na kraju, četvrti dio Johna Wicka je neosporno intenzivno gledalačko iskustvo (za to treba čestitati i direktoru fotografije Danu Laustsenu i montažeru Nathanu Orloffu) sa svojom stimulativnom i oku ugodnom akcijom, ali je u svom ekstenzivnom trajanju zapravo i umarajuće ili čak iscrpljujuće, budući da je dramaturški izrazito tanko. Čini se da su kreatori ostali bez velikih i jasnih ideja što bi dalje sa franšizom, pa se ona utopila u „fan fiction“ verziju originalnog filma.

Bullet Train

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čed Stahelski i Dejvid Lič privukli su dosta pažnje zajedničkim režijskim prvencem ,,John Wick“ (2015). Prvo zbog profesionalnog porekla, oni su kaskaderi, koordinatori i koreografi akcije (najpoznatiji po radu na ,,Matrix“ serijalu sestara Vačovski), a retko se dešava da se iz te profesije avanzuje u režisersku. Drugi razlog je to što je ,,John Wick“ uspeo da pogodi mešavinu između bazičnosti zapleta i razvoja likova s jedne strane, sa kompleksnom i vrlo stilizovanom izgradnjom sveta sa druge - i vratolomnom akcijom s treće.

Njih dvojica u međuvremenu su se kreativno razišli, tako da je Stahelski nastavio da sa manjim ili većim uspehom razvijao ,,John Wick“ franšizu, a Lič je krenuo s različitim projektima. Od pseudoretro špijunske akcije ,,Atomic Blonde“ (2017) sa Šarliz Teron u glavnoj ulozi, pa do uključivanja u franšize s Marvelovim ,,Deadpool 2“ (režirao ga 2018) i ,,Fast and Furious Presents: Hobbs & Shaw“ (2019). Magiju prve režiserske kolaboracije, međutim, nijedan od njih dvojice nije samostalno ponovio.

Najnoviji film Dejvida Liča, ,,Bullet Train“, svakako odaje utisak da je tako nešto bio režiserov cilj, premda u nekom drugom i drugačijem ključu gangsterskih akcionih komedija. Doduše, nemojte dozvoliti da vas zavara zvučna festivalska premijera kojoj smo prisustvovali na Pjaci Grande u Lokarnu, budući da je film već zaigrao u bioskopima u Londonu, Parizu, Berlinu i Los Anđelesu, a da su pretpremijere organizovane čak i u bioskopskim lancima u našem regionu.

Premijera je zapravo upriličena u čast jednog od glumaca iz zvezdane postave filma, Aronu Tejloru Džonsonu koji svakako ne spada u „najzvezdanije“ glumce, premda je ostvario par desetina dosta različitih filmskih uloga. Neke od njih bile su i u zvučnim ili komercijalno uspešnim filmovima poput s jedne strane ,,Nocturnal Animals“ (2016) Toma Forda, ili ,,Kick-Ass“ (2010) Metjua Vona sa druge. Opet, uprkos svečanosti atmosfere i dužini Tejlor-Džonsonovog govora punog pseudofilozofskih eskapada garniranih silnim zahvaljivanjem, nešto je neodrađeno mirisalo na kompromise u pokušaju da se izbegne haos i osećaj nedostatnosti za otvaranje jubilarnog 75. izdanja festivala.

Lokarno je oduvek bio festival pun iznenađenja i spreman na razne riskantne poteze, ponekad u komercijalnom smeru, ponekad u onom umetničkom, a ponekad negde između, ali čini se da sa filmom kao što je ,,Bullet Train“ nisu pogodili metu. Prvo, zbog same činjenice da film ulazi u globalnu bioskopsku distribuciju koliko sutradan po premijeri (u distribuciji podgoričkog bioskopa Cineplexx od prethodne sedmice). Drugo, ceremonija otvaranja festivala i dodele nagrade s pratećim govorancijama zbog koje kasni projekcija svakako će smanjiti užitak u filmu koji traje preko dva sata. I treće, ,,Bullet Train“ je daleko od dobrog filma.

Premisa uzeta iz izvorne knjige Kotara Isake čak je vrlo zanimljiva: mnoštvo plaćenih ubica, karijernih kriminalaca i sličnih koloritnih likova nađe se na naslovnom superbrzom vozu između dve japanske prestonice, nove - Tokija i stare - Kjota. Mi, naravno, očekujemo da će doći do rokanja između njih po nekom već osnovu (kofer s novcem je uvek dobra motivacija i zbog toga sasvim pouzdan „mekgefin“). A činjenica da oni pripadaju različitim organizacijama (japanske jakuze, ruska mafija, meksički karteli, misteriozne američke organizacije, privatni izvršioci koji rade za ko zna koga, ludi naučnici, trovači, kineske trijade i ko sve ne) garantuje ludu zabavu u stilu, recimo, velikog hita ,,Snatch“ (2000) Gaja Ričija na čiji se stil Lič najviše vezuje.

Cilj našeg protagoniste, Bubamare (Bred Pit) kojeg, čini se, prati neverovatna (ne)sreća, upravo je taj kofer. U koferu se, pak, nalazi novac misterioznog ruskog psihopate Bele Smrti (Majkl Šenon u kameo-ulozi). A u voz su ga, zajedno s psihopatinim spašenim sinom, zaštekala dvojica specijalaca pod kodnim imenima Limun (Brajan Tajri Henri) koji svet vidi kroz likove i odnose među njima u dečijoj animiranoj seriji ,,Thomas the Tank Engine“, i u svetu odraslih nešto funkcionalniji Mandarina (dobitnik Zlatnog leoparda za doprinos filmskoj umetnosti i slavljenik večeri, Tejlor-Džonson).

Jakuze, Stari (Hirojuki Sanada) i njegov sin Kimura (Endrju Kodži), pak, pokušavaju da se osvete za pokušaj ubistva njihovog sina, odnosno unuka i traže osobu koja je to pokušala. Ta osoba može biti Princ (Džoi King), devojka maskirana u naivnu srednjoškolku, ali sa izraženim psihopatskim i manipulativnim sklonostima. U priču ulaze i Vuk (Benito A. Martinez Okasio), meksički ubica, kao i Stršljen (Zazi Bits u još jednom od kamea u filmu), trovačica. Sve njih povezuju isprepletani incidenti u kojima su ginuli njihovi supružnici, drugi članovi porodice i prijatelji.

Takva konstrukcija podrazumeva određene digresije koje je na papiru, bilo u knjizi ili u stripu, dosta lakše izvesti nego na filmu jer to podrazumeva „fleš-bek“ momente na drugim lokacijama i u drugim vizuelnim ključevima, čime se pomalo gubi prednost osnovne lokacije filma – brzog voza.

To, opet, dovodi do utiska o filmu koji prevladava, a reč je o inflaciji apsolutno svega: likova, njihovih motivacija, zapetljavanja odnosa, stila, akcije, na kraju i haosa, pa film postaje naporan i zamoran, te naročito teško pratljiv u svim tim brzim i kusim logičkim preskocima.

Čini se da Lič i scenarista Zak Olkevic pokušavaju da nas zbune, misleći da će nas time zabaviti. Donekle to i funkcioniše, u rapidnim dijaloškim prepucavanjima i u koreografiranim akcionim scenama tučnjave i pucnjave ispresecanim komičnim intervencijama.

Akcija je svakako Ličov adut, a ovde je prilično raznolika, kako u vozu (što je uspeh za sebe) tako i van njega, ali kada voz prvo metaforički, a onda i bukvalno iskoči iz šina, onda i ona postaje ekscesna. Gluma donekle spasava stvar, pre svega kad se vidi da su svi uključeni poprilično nonšalantni i da se zapravo dobro zezaju, ali ostaje nekakav utisak da smo sve njih ili barem većinu gledali i u boljim izdanjima.

,,Bullet Train“ je pritom natrpan i u smislu referenci, uticaja, elemenata zapleta i obrata iz drugih filmova, pa se zbog toga doima i kao prilično neoriginalan film koji pokušava da podvali originalnost ili makar nekakvu duhovitu referentnost. Osnova je svakako poetika Gaja Ričija, začinjena sa ponešto Tarantina (dominiraju oba toma filma ,,Kill Bill“, „japanizam“ u smislu akcionih filmova iz prvog i povišeni emocionalni registri iz drugog). Ali, i sa svim zamislivim filmovima koji se dešavaju u vozu od ,,Runaway Train“ (Andrej Končalovski, 1985) preko ,,Narrow Margin“ (Piter Hajams, 1990) do ,,Train to Busan“ (Jeon Sang-ho, 2016). Na kraju, ma koliko na početku bio atraktivan zbog sve te gužve, film na kraju postaje odveć haotičan, ekscesan i inflatoran, pa time uspeva da izmori gledaoca, a svaki pokušaj da se utisak popravi se u toj inflaciji i tom haosu gubi.

John Wick Chapter 2

2017.

režija: Chad Stahelski

scenario: Derek Kolstad

uloge: Keanu Reeves, Riccardo Scamarcio, Ian McShane, Common, Ruby Rose, Claudia Gerini, Lance Reddick, John Leguizamo, Laurence Fishburne, Peter Stormare, Franco Nero, Peter Serafinowitz

Originalni John Wick od pre tri godine je u svojoj tupavosti bio osvežavajući. Tupav scenario sa još tupavijim dijalozima? Nema veze. Loš glavni glumac? Tim bolje. Negativac predobar za svoju ulogu? Ma neka. Štos je bio u akciji, mlaćenju, pucanju, klanju, ubijanju 120 ljudi za 100 minuta filma, ali i u stripovski oslikanom svetu kojim se te ubice i mafijaši kreću. U dukatima kojima se plaćaju usluge. U naručivanju “čistača” koji simulira rezervaciju večere. U hotelu koji ubicama služi kao utočište u kojem je zabranjeno ubijanje. Bio je to zabavan film i ništa više od toga.

Problem sa nastavcima, naročito sa drugim u serijalu, je to što oni predstavljaju prelazno razdoblje između “single” zaokruženog filma i trilogije ili franšize bez završetka u planu. To podrazumeva određena pravila i smernice, fora “još istog, samo jače” više ne pali. Međutim, malo je filmova poput drugog Kuma koji će istovremeno biti i nastavak i “prequel” ili drugog The Raid koji umesto jednostavne “beat ‘em up” akcijade skreće u pravcu gangsterske epopeje sa mnogo koreografiranog šibanja. John Wick Chapter 2 ipak ne pomera planine toliko, već se kompromisno kreće pomalo u svim pravcima, onako kako to čine korektni, a ne impozantni nastavci.

Sa jedne strane, sam lik Johna Wicka se produbljuje malo, ali ne suviše, da ne bi izgubio na svojoj enigmatičnosti, a da bi, opet, dobio jednu crtu stoičke melanholije atipične za akcione filmove, koja ipak nije totalno “hoće kaki, neće kaki” varijanta. John će ovog puta imati više interakcije sa više likova iz tog sveta, što nas dovodi do sledeće stavke: priče.

Prvi film je mogao da preživi od tučnjave do tučnjave, ali ovde ipak moramo znati koga to John mlati i zašto. Film počinje poveznicom sa prvim delom i objašnjenjem ruskog mafijaša (Stormare) kako John Wick, čovek koji je ubio trojicu običnom olovkom, dolazi da ih poubija jer drže njegov auto. Zašto ne pošalju još ljudi? Bilo bi besmisleno. Zašto mu ne vrate auto? John je već ubio mafijaševog glupog nećaka, pravila su pravila, nekada je pošteno biti glup. Nakon te uvodne pasaže prava priča počinje: John dobija token od do-šefa italijanske mafije (Scamarcio) da zvekne njegovu sestru (Gerini), šeficu, kako bi ovaj zauzeo njeno mesto za “velikim stolom”. John odbije, iako se to ne odbija, pravila su pravila, pa mu spale kuću. Pa prihvati. Pa odradi. Pa gad stavi cifru za njegovu glavu. Pa ga jure plaćene ubice. Pa krene da se sveti, sve dok ne napravi nešto što ne sme, opet, pa to otvori prostor za treći nastavak u kojem će ga juriti plaćene ubice iz celog sveta.

Što nas opet dovodi do još jedne stvari koju nastavci rade: produbljivanje našeg znanja o svetu. Derek Kolstad možda i nije neki scenarista koji će napisati neke briljantne dijaloge, ali to je ovde više nego svrsishodno, jer likovi govore u svom nekom žargonu, znaju se od ranije, i nema preteranog i nepotrebnog objašnjavanja. Umesto toga, videćemo sve te “bits and pieces” čudaštva koje nas je fasciniralo u prvom delu, a ovde je nadograđeno. Recimo, hotel Continental je internacionalna franšiza, a rimskim upravlja Franco Nero, oružje se kupuje kod somalijera (sečiva su za dezert), a ubistva se naručuju i kazne se određuju preko informacionog sistema sastavljenog od telefonske centrale od pre rata, tubica za poruke kao u Gilliamovom Brazilu i kompjutera iz ranih 80-ih. Ti fazoni ne služe ničemu, osim za malo smeha, ali neka ih.

Nastavak, međutim, ima par nedostataka. Prvo, umesto dva reditelja kao u prvom delu imamo jednog i to, ispostaviće se, onog lošijeg. David Leitch, kolega iz kaskaderskih dana koji mu je pomagao u originalnom filmu dobio je angažman za Atomic Blonde i, sudeći po kritikama, reč je o jednom izuzetno “stylish” i pronicljivom akcionom filmu, pa je Stahelski ostao sam za kormilom. Chapter 2, dakle, izgleda pristojno i pratljiv je, premda predugo traje, ali nema one svežine iz prvog dela.

Drugi problem je “casting” koji je u prvom delu bio jači. Lako za Keanu Reevesa, on je uvek isti, čak i kada se reditelji otvoreno zajebavaju s njim, poput Refna u The Neon Demon. Negativci su nekako bledunjavi, Common deluje smoreno, a Riccardo Scamarcio je zarobljen sa slabim likom. Zavodnica je prilično zaboravljivo iskustvo koje ima trenutni efekat, ako i to. Gluvonema atentatorka je “stunt” i ništa više. U suštini najbolje epizode se ponavljaju iz prvog dela, Lance Reddick kao recepcionar, Ian McShane kao menadžer, John Leguizamo kao mehaničar... Franco Nero je zanimljiv dodatak, dok je Laurence Fishburne kao mudri klošar-špijun-ubica očita aluzija na Morpheusa i The Matrix.

U konačnici, John Wick Chapter 2 je umereno zabavan, u velikoj meri iskalkuliran i u suštini običan nastavak filma koji je bio osvežavajući, ako ne i senzacionalan. Budžeti rastu, ambicije isto tako. Razvodnjavanje se skoro podrazumeva u Hollywoodu. Jedno gledanje je ok, opetovano uživanje... nisam siguran.

Sleepless

2017.

režija: Baran bo Odar

scenario: Andrea Berloff (prema filmu Nuit blanche Frederica Jardina)

uloge: Jamie Foxx, Michelle Monaghan, Dermot Mulroney, Scoot McNairy, Tip “T.I.” Harris, David Harbour, Gabrielle Union, Octavius J. Johnson

Ako mu je namera da vas održi budnim tokom noćnog (porno termin) gledanja na nekom kablovskom ili zemaljskom TV kanalu, Sleepless taj test prolazi: ima akcije, nasilja, tuče, neverovatno glupih obrata i promena lojalnosti pojedinih likova. Film inače nema velikih problema sa ambicijama, u pitanju je klasičan primerak “januarskog đubreta”, pritom labavi “remake” solidnog francuskog krimi-trilera Nuit blanche uz očitu furku na “tata spasava stvar” fintu iz Taken franšize, ranije nastavke Die Hard, de Palmin Snake Eyes, samo bez te autorske veštine i azijski “nasilni balet” bez toliko spektakla.

Ako prolazi kao zabava uz sendviče, pivo i nesanicu, to ne znači da Sleepless prolazi kao film. Naprotiv, on je od one najgore vrste, za zaborav, a ne za pamćenje; loš, ali ne za pamćenje, trash i ironijski odmak; glup, ali na onaj nekompetentan način; očito lažan, a opet tako van kontrole. Skoro mi dođe da žalim švicarskog direktora Barana bo Odara što u Hollywood ulazi sa takvim smećem posle filmčine kakva je The Silence (2010) koje se ne bi postideli ni mnogo veća imena.

Priča počinje napeto, sa glasnom zvučnom shemom (koja nabija kroz ceo film) i naizmeničnim totalima Las Vegasa iz visine i snimcima jurnjave sa zemlje. Jurnjava jedan na jedan prerasta u pucnjavu dva na dva, a razlog sukoba je droga. Taman kad napadači srede dvojicu kurira u šorku se umešava još jedan auto sa trojicom naoružanih, ali se šorka završava kada se začuju policijske sirene, a napadači uzimaju 25 kila kokaina.

Ispostavlja se da su njih dvojica policajci, Vincent (Foxx) i Sean (Harris) i to možda od one podmićene sorte. Naravno, njih dvojica se javljaju za istragu pucnjave, ali ih do mesta zločina pretiče dvojac iz unutrašnje kontrole, Bryant (Monaghan) i Dennison (Harbour), a agentica Bryant je posebno sumnjičava prema Vincentu. Međutim, to je tek početak njegovih problema: drogu je prevozio ljigavi vlasnik kockarnice Rubino (Mulroney) za račun sadističkog doglavnika kriminalnog klana Novaka (McNairy), pa njegovi ljudi otimaju Vincentovog sina Thomasa (Johnson) kao zalog da će ovaj vratiti oteto. Jednom kad se svi nađu u kazinu, kreće opšti pičvajz uz sve one navedene nedostatke.

Počnimo od toga kako su likovi napisani – kao najkockastiji mogući klišei svojih funkcija: policajac za kojeg sumnjamo da je korumpiran zapravo kaže da je na tajnom zadatku i nekako je takav tip, agentica unutrašnje kontrole je suviše revnosna, vlasnik kazina je preko svake mere ljigav (iako ga vrlo solidno igra Dermot Mulroney), a od krimosa makar dvodimenzionalno čovekoliko biće ne može načiniti ni poslovično dobri Scoot McNairy. Zatim, casting je u velikoj meri pogrešan: Jamie Foxx deluje kao Denzel Washington za sirotinju, Michelle Monaghan nije baš neka iznimna akciona heroina, a David Harbour je makar zbog svoje face hodajući spoiler. Lokacija kazina, njegovih noćnih klubova, hodnika, garaža i pomoćnih prostorija očito je kompozit, a ne celina, što autor i direktor mu fotografije Mihai Malaimare Jr. pokušavaju da maskiraju slikama Las Vegasa, a jednako tako neuverljivo, a opet providno deluju i postupci likova u priči.

Od ovakvih filmova ne očekujemo izuzetnost i ona, ako je ima, češće ide na lošu, trash stranu, ali u slučaju Sleepless bi i to bio napredak. Ovde očito nedostaje kompetencija i kontrole, reklo bi se čak i brige šta se sa filmom dešava i zašto. Mi za svoje uloženo vreme osim šprance i klišea ne dobijamo ništa, ni atmosferu, ni neku realnu napetost, pa čak ni neki segment koji odudara poput, recimo, tuče. Sve je nekako generički bezvezno i nevredno planiranog utroška vremena. Ionako stiže na televiziju uskoro, u šta se kladimo...

The Magnificent Seven

kritika objavljena na Monitoru

2016.

režija: Antoine Fuqua

scenario: Nic Pizzolatto, Richard Wenk (prema filmu Seven Samurai Akire Kurosawe)

uloge: Denzel Washington, Chris Pratt, Ethan Hawke, Vincent D’Onofrio, Byung-hun Lee, Manuel Garcia-Rulfo, Martin Sensmeier, Haley Bennett, Luke Grimes, Peter Sarsgaard

Za razliku od mnogih autora, Kurosawa nije u svojoj karijeri imao jedno remek-delo, nego dosta njih, a Seven Samurai (1954) se čak i među njima ističe po inovativnost, kvalitetu scenarija i genijalno preciznoj režiji. Zbog toga i ne čudi da je western rekontekstualizacija Johna Sturgesa, The Magnificent Seven (1960) na početku dočekana sa nepravedno lošim kritikama koje su inače sasvim dobrom filmu zamerali što je tek kopija boljeg. Međutim, umešala se publika, čak više evropska nego američka, i Sturgesov film je zaradio kultni status. Nakon tri nastavka, prerada postavljenih u svemir i Stari Rim i televizijske serije, sedam revolveraša koji brane seljane od bandita su opet dobili hollywoodski “remake”.

 U najgorem slučaju, to bi bila još jedna u moru potvrda da je “fabrika snova” ostala bez ikakve ideje, pa samo kopa po svojoj slavnoj prošlosti ne bi li “prelakirala” nešto klasično i to dobro naplatila. U najboljem, to bi moglo biti novo, savremeno promišljanje trenutno nepopularnog, ali mitološki potentnog žanra i njegovih varijacija kroz prostor i vreme. Sa zanatski korektnim, ali ne više od toga Antoineom Fuquom kome se posrećio Training Day jednom u karijeri u rediteljskoj fotelji i sa etnički šarenom postavom revolveraša koju predvodi Fuquin česti saradnik Denzel Washington, činilo se da ni to žanrovsko promišljanje neće biti naročito novo i originalno, nego će slediti trag Quentina Tarantina i njegovog crnog Djanga i šarene mrske osmorke. A ni scenaristi različitih senzibiliteta, Nic Pizzolatto (serija True Detective) sa svojim duhovitim nihilističkim monolozima i štancer osrednjih do bezveznih akcića Richard Wenk (The Equilizer, The Mechanic), kao tim nisu ulivali naročito poverenje.

  A onda – početak. Epska orkestarska muzika i široka veduta u toplim bojama ne baš toliko stare “35-ice”, apsolutno idealan početak jednog westerna. Nakon njega je, međutim, usledio hladan tuš. Usred mise se u crkvi raspravlja o taktici kako se suprotstaviti lokalnom moćniku, vlasniku obližnjeg rudnika zlata, koji ima privatnu vojsku i šerifa na platnom spisku i koji se namerio da poštene farmere otera sa zemlje. A onda se pojavljuje on, Bartholomew Bogue (Peter Sarsgaard, obično vrsan negativac koji ovde malo i preteruje) u svoj svojoj zlokobnosti, preuzima govornicu, drži predavanje o demokratiji, kapitalizmu i Bogu (nepotrebno je naglašavati koliko to nije bilo moguće u malom i nebitnom gradiću na Divljem Zapadu iz prostog razloga što je ta politikantska konstrukcija proizvod XX stoleća i uspona “bezbožničkog” komunizma), da bi im ponudio nešto što ne mogu prihvatiti, a ne smeju odbiti i na kraju, za dobru meru, spalio crkvu jer mu se može.

Ne znam čija je to bila ideja, ali takva nesuptilna i ničim izazvana politizacija je malo čak i gadna. Surovi i nezasiti kapitalista Bogue je očito nekakav Donald Trump, pa će onda, logično, Denzel Washington, jednom kada se pojavi, igrati Obamu pomešanog sa Occupy i Black Lives Matter pokretima. Sa još jednim takvim logičkim iskliznućem koje ruši karakter filma, The Magnificent Seven ne bi preživeo. Iskliznuća su se na nekoliko mesta ponovila, doduše samo u dijalogu koji je zvučao suviše moderno za western okruženje, ali jednom kada se film vratio svojoj osnovnoj akcijaško-revolveraškoj priči, sve je bilo bolje.

Zapravo, jedan od najboljih momenata u filmu je okupljanje ekipe. Ona je svakako šarenija nego u starim westernima, ali svi njeni članovi imaju karakter. Crni lovac na ucene kao koncept podseća na kasnog Tarantina, ali ga Washington igra prilično ležerno. Chris Pratt kao pijanac i kockar u dugovima je zadužen za komične momente. Ethan Hawke donosi dubinu kao bivši južnjački snajperista smešnog imena Goodnight Robicheaux koji pati od PTSP-a. Njega u stopu prati kineski majstor za noževe takođe smešnog imena Billy Rocks (Lee). Uvek rizičan izbor, Vincent D’Onofrio igra podivljalog čoveka koji živi sam s medvedima u planini i uglavnom govori nesuvislo. Družinu još kompletiraju obavezni meksički begunac (Garcia-Rulfo) kojeg lovac na glave poštedi zatvora i Indijanac (Sensmeier) sa lukom, strelom, ofarbanim licem i zastrašujućom frizurom. Promenila se i struktura poslodavaca, pa tako pored obaveznog smotanog farmera (Grimes), sada imamo i ženu – mladu, otresitu udovicu (Bennett). Neki će svoj karakter održati jednom kad izbije borba, drugima će se on putem izgubiti i utopiti u haosu koji je nastao, ali je makar sekvenca upoznavanja bila koloritna.

 U intervjuima je Fuqua govorio da to etničko i rasno šarenilo nije nikakva moderna intervencija za potrebe filmske industrije ili publike, već prosto ispravljanje istorijske nepravde: da su postojali i crni kauboji, da su Azijati gradili železnicu, da su se tim prostorom smucali veterani obeju vojski iz Građanskog rata, i da je granica između Amerike i Meksika bila mnogo poroznija nego danas, pa zašto se svi oni ne bi sreli na jednom mestu. Glupo je govoriti o istoričnosti nečega mitološkog kao što je to ceo svet westerna jer kada bi se u njemu ispravljale istorijske neistine, neutemeljene legende i bedastoće, od njega ničeg više ne bi ostalo. Opet, u svakom slučaju je legitimno u tu već ukorenjenu mitologiju dodati i nešto svojega.

Fuqua westernu kao filmskom žanru prilazi jedino kako ume, kao reditelj akcionih trilera, i to je ovde više nego ispravno. Razlog tome je bliskost žanrova. Mehanika tučnjave, pucnjave i mužjački nepristojnog humora je zajednička, kao i svetonazor utemeljen na pravdi, avanturi i izazovu. Uostalom, nije li i “originalni” The Magnificent Seven samo “remake” filma iz još jednog svetonazorski bliskog žanra, istorijskog spektakla? Ograničenja takvog “akcijaškog” pristupa vidljiva su u scenama borbe koje su previše moderne, masovne, koreografirane i na licu mesta uz hektičnu kameru.

 Međutim, ima tu sasvim dovoljno westerna u kojem će ljubitelji žanra uživati. Ima tu klasike, predivnih panorama od kojih zastaje dah, orkestra kao muzičke podloge, ali i bazično crno-bele karakterizacije u kojoj je jasno ko su pozitivci, a ko negativci. Ima tu i Leonea, njegove ružnoće, prljavštine i zlobe ljudskog karaktera, moralne sive zone, a čak se u jednom trenutku pojavljuje mitraljez kao tipičan “spaghetti” deus-ex momenat, a njime upravlja kreatura s povezom na oku. Ima tu i Peckinpahovih potoka krvi, revizije, aluzija na moderna vremena... Ima i ritma, i tempa, i akcije, toliko akcije, sasvim dovoljno za dva sata pozornog gledanja. Veličanstveno možda baš i nije, ali to i nismo mogli očekivati. Ali da je zabavno – to je svakako.

Hardcore Henry

kritika objavljena na Monitoru

2015.
režija: Ilya Naishuller
scenario: Ilya Naishuller, Will Stewart
uloge: Sharlto Copley, Danila Kozlovsky, Haley Bennett, Tim Roth

Kada su se video-igrice razvile dalje od najosnovnijih koncepta gađanja nečega ili prebacivanja loptice, njihovi autori su poželeli da im ugrade neku narativnu liniju i u tome su posuđivali od filmova. Često su igrice za inspiraciju uzimale poznate i popularne filmove i pokušale rekreirati pojedine potpisne scene na svoj interaktivni način. Onda su se vremena promenila, pa su filmaši u nedostatku inspiracije počeli ekranizirati igrice. Uwe Boll je na svojim trash ekranizacijama izgradio karijeru, čak i kultni status.
Sada je i to “passé”. Zamislite film snimljen da izgleda kao igrica, i to pucačina iz prvog lica, sa obiljem akcije, nasilja, krvi, oružja i eksplozija. Ako ste razmišljali na tu temu i pitali se kako bi to izgledalo, odgovor je film Hardcore Henry Ilye Naishullera, debitanta koji je sličan štos već isprobao sa video-spotovima.

Jasno, autora treba pohvaliti za originalnost ideje i posvećenost da sve to istera do kraja, pa i za neka pojedina rešenja poput toga da naslovnog lika igra više od deset različitih osoba, mahom kaskadera na koje su prikačene “GoPro” kamere koje se i inače koriste u ekstremnim sportovima. Čak ni ideja u svojoj osnovi nije potpuno originalna, “first person” filmovi se pojavljuju od noira Lady in the Lake (1947), pa do Ogrestinih Projekcija (2013), ali filmovanu pucačinu, pa još prema originalnom scenariju još nismo imali. Naravno, sve oko ovog filma je trik i “gimmick”, pa je logično upitati se koliko se daleko može stići samo sa tim. To što je nešto novo ne znači nužno da je automatski dobro i da ima neograničeno kredita.
Priča je minimalna, kako i priliči igrici. Naš Henry je kiborg koji se budi bez ikakvih sećanja na operacionom stolu. Naučnica u laboratoriji mu se predstavlja kao Estelle (Bennett), šrafi mu ruku i nogu i kaže mu da mu je žena. Ubrzo ih sustiže nevolja kada zlikovac sa planom da osvoji svet i telekinetičkim moćima, Akan (Kozlovsky) napadne laboratoriju u želji da se domogne nacrta za vojsku kiborga. Henry se za dlaku izvuče, a Estelle ostaje zarobljena, pa njegov cilj postaje osujetiti Akana, spasiti Estelle i ceo svet. U tome će mu nakon prve šorke pomagati i Jimmy (Copley), naučnik i majstor za prerušavanje koji je takođe u sukobu sa Akanom.

Logika igrica ne prestaje samo na prikazu iz prvog lica. Hardcore Henry je zaista materijal koji pre možemo zamisliti na kompjuteru ili konzoli, sa nama za komandama, kako trošimo dane i noći. Film ima logiku igrice do kraja. Dijalozi i pokušaji građenja pozadine oko likova su nalik na one animacije u igrici između dve akcione scene i služe kao kratka pauza između šorke i šorke, jurnjave i jurnjave, te pucačine i pucačine. Čak su i elementarno filmske stvari poput “cliffhangera” i obrata urađene površno i naivno kao u igrici. Štos sa tom doslednošću je da se dosta brzo potroši: jednom kad izbaci karte na sto, Hardcore Henry može samo dodavati još istoga u nadi da će kako vreme prolazi i što smo bliži “bossu” to postajati samo veća i bolja senzacija. Neće.

No, kome je do logike, filmske i svakidašnje, verovatno neće biti privučen ovim naslovom. Hardcore Henry je film kome nije potrebna logika iza tog silnog nasilja, buke i akcije. Biće tu promašenih prilika, preterivanja i amaterskog kurčenja, ali Hardcore Henry svoj osnovni cilj ispunjava bez pardona. Cilj je zabava i to ćemo i dobiti, ni manje ni više.
Jedan od razloga za tu zabavu, ako vam klanje, propucavanje i eksplozije nisu dovoljne, je i Sharlto Copley koji igra nekoliko uloga. To je bio rizičan potez jer Copley nije toliko dobar glumac koliko ima trikova u džepu da svaki svoj lik oneobiči. Sada kada ih je nekoliko, Copley je neujednačen u kvalitetu pruženog, ali je istovremeno i zabavan, makar je nepredvidljiv i brbljiv (kako to priliči “sidekicku” ako već junak ne govori, nego samo mlati i puca. Nažalost, iako je visoko na popisu, Tim Roth ima samo cameo ulogu, skoro da je šteta da su zvali za nešto tako sitno.
Akciju kao takvu treba uzeti sa malo rezerve. Da, ima je i sveprisutna je, ali teško je reći da li je dobra. Zbog količine se relativno brzo devalvira, pa treba ubacivati sve više i više protivnika kada već nisu osmišljeni sve jači i jači. Ako ćemo gledati čisto vizuelno ili prema svom oduševljenju, verovatno ćemo biti razočarani, naročito ako smo gledali savršeno koreografirane azijske filmove. Inače, The Raid serijal je još uvek neprikosnoven.

Štos sa tim filmskim eksperimentima je što su često sami sebi cilj. Izuzeci postoje, kao u slučaju iranskih reditelja koji se dovijaju kako da izvrdaju državne zabrane ili u slučaju Timecode (2000), filma snimljenog u četiri kvadranta i četiri neprekinuta kadra koji je jednostavno uspeo da ispriča svoju priču. Prošlogodišnja senzacija Victoria je pala žrtvom snimanja u jednom kadru, bez ikakvih trikova i skrivenih rezova jer je postupak bio sam sebi cilj. Hardcore Henry je sličan slučaj: dobar koliko može biti sa datom idejom i u datim okolnostima, svakako zabavan, iako prema objektivnim merilima sigurno nije sjajan.
Ali to ne znači da ga ne čeka velika budućnost. Za to čak nije nužno da film bude dobar. Setimo se Avatara, toliko puta ispričane priče, ali spektakla koji je pokrenuo celu tu 3D lavinu. Na ovom mestu se usuđujem dodati da bi Hardcore Henry čak i profitirao od toga da je još i 3D, ali to je nebitno. Suština je da će ovaj film možda pokrenuti lavinu filmskih pucačina iz prvog lica i tako promeniti filmsku industriju.

Heist / Bus 657

2015.

režija: Scott Mann

scenario: Stephen Cyrus Sepher, Max Adams

uloge: Jeffrey Dean Morgan, Robert De Niro, Dave Bautista, Gina Carano, Mark-Paul Gosselaar, Morris Chestnut, Stephen Cyrus Sepher

Još uvek mi je misterija kako regionalni distributeri slažu kino-program, odnosno kako biraju šta će pustiti u dvorane, a šta eventualno na DVD-u. No dobro, pustimo njih, jer ma koliko bilo čudno propustiti ili beskonačno odlagati filmove iz Oscar-sezone, ipak je čudnije kako eminentni hollywoodski distributeri uopšte pokupe nešto tako loše i potrošeno kao što je to Heist, poznat pod alternativnim nazivom Bus 657. Možda su se vodili za logikom da je tu ipak Robert De Niro, pa će to privući gledaoce, pritom zaboravljajući da ovaj veliki glumac u poslednje vreme igra gotovo isključivo u budalaštinama, a dobri filmovi mu se možda potkradu tu i tamo.

Dakle, od Heist ne treba ništa očekivati i to je jasno od prvog kadra, busa koji kruži neimenovanim američkim gradom. Na stanici u ne-baš-elitnom delu grada ulazi trudnica (Bosworth), uz očekivano prebiranje po sitnišu i bus odlazi samo da bi bio zaustavljen pod pretnjom oružja od strane trojice maskiranih tipova koji su, očito, upravo obavili pljačku.

Rez. Kliše “sedam dana ranije”. U nekom podrumu razjareni crnac (Chestnut) muči neko dvoje jadnika. Saznajemo da su oni navodno drpili nekih 10.000 dolara od njegovog gazde. Gazda Pope, to mu je i prezime i nadimak, kojeg igra Robert De Niro u svom sada već klasičnom “ja sam ovde samo zbog para” maniru, objašnjava da nije stvar love nego principa. Ubija jednog od njih dvoje i odlazi na svoju “žurku iznenađenja”. On je vlasnik kockarnice i odlazi u penziju.

U toj kockarnici radi Vaughn, ne znamo je li mu to ime ili prezime, igra ga Jeffrey Dean Morgan, i deluje kao pristojan i ispravan tip, ali je u problemu. Njegova kćerka je bolesna i treba joj operacija (od čega bolesna i kakva operacija, to nećemo saznati, ali nije ni bitno, to je jednostavno takav film), za šta mu treba novac koji on nema. Moli šefa za pomoć, odnosno za uslugu, biva odbijen i usput otpušten i namlaćen od strane razjarenog crnje (ima on ime, ali nisam ga zapamtio, niti ima potrebe, jer sve što ćemo o njemu primetiti je da je crn i da je razjaren). Jedini izlaz mu je da prihvati Coxovu (Bautista) ponudu i da njih dvojica i još neka dvojica (među kojima i ko-scenarista filma Sepher, što je čudno: zašto bi neko sebi napisao tako bezličnu ulogu?) opljačkaju njegovo nekadašnje radno mesto, uz očekivanu montažu “evo kako ćemo” monologa sa planom i scene same akcije. Stvari kreću po zlu, oni umesto autom beže pešice i moraju da zaustave pomenuti bus. Sve to prati policajka u patroli (Gina Carano, suviše slatka da bi se zadržala u MMA svetu, pa se bacila na glumu za šta ima talenta kao i prosečan komad nameštaja) i jurnjava počinje.

Jurnjava sa autobusom... Pitam se gde smo to već videli... A, da, Speed. I Heist ga bezočno krade, ali pokušava da u priču ubaci još silu nekih drugih naslova. To nisu ni reference, to su samo “skinute” i smuljane ideje. Policajka sa intuicijom, nakurčeni detektiv (Gosselaar), razlika u psihološkim profilima otmičara (Vaughn je pristojan i trudi se da sve prođe bez žrtava, Cox je nasilni ludak koji to i ne krije), mafijaš koji ima svoju ljudsku stranu (kćerka ne podnosi ono što je on postao), i tako dalje, kliše do klišea.

Zapravo nisam siguran da li je to ono najgore u filmu. Naravno, početak svega lošeg je u kriminalnom scenariju: loša karakterizacija likova, obrati koji su istovremeno i nelogični i potpuno očekivani, drveni dijalog koji treba da zazvuči cool, a ne uspeva... To se, naravno, nastavlja sa nemaštovitom “paint by numbers” režijom u standardu B-filma i aposlutno očajnom glumom. Jeffrey Dean Morgan se trudi da svog pristojnog lika odigra kao pristojan glumac, dok su ostali jednostavno užasni, u čemu prednjače Chestnut i Bautista.

A Robert De Niro? Znam da će ovo zvučati malo prejako, ali čini mi se da ga još nisam gledao u slabijem izdanju. A gledao sam Killing Season, tamo je barem dokazao da zna ispričati vic, ali ga je Travolta “pojeo” u lošosti sa svojim falšim srpskim. Ovde De Nirova gluma, kao uostalom i ceo film, nema čak ni onu ironičnu i nenamerno komičnu trash vrednost. Heist je film jednostavno nevredan gledanja.

Mission: Impossible - Rogue Nation

2015.

režija: Christopher McQuarrie

scenario: Christopher McQuarrie, Drew Pearce (po motivima televizijske serije)

uloge: Tom Cruise, Jeremy Renner, Simon Pegg, Ving Rhames, Rebecca Ferguson, Alec Baldwin, Sean Harris, Simon McBurney, Tom Hollander

Znam da sam lenjština jer sam dozvolio da mi se jedan letnji akcioni “blockbuster” vuče na listi za gledanje skoro do Nove Godine. Praštajte mi, bila je ovo izuzetno aktivna godina za mene u smislu festivala i filmskih događanja, pa u slučaju “normalnih” filmova ispada da dolazim na kraj banketa. Uz to, molim vas da uzmete u obzir i moje generalno nepoverenje prema franšizama i nastavcima kao takvim.

Recimo, nisam još pogledao novog Bonda, ali sa Bondom imam poseban odnos. Volim Bondove sa patinom vremena, kad izađe neki novi to mi uglavnom nije napeto. Možda za kakvih desetak godina prihvatim ove nove Craigove “dark & gritty” filmove kao legitimne, ali još uvek mi ne leže. Taj moj “wait and see” stav prema Bondu datira još od razočaranja sa prvim gledanjem Golden Eye u klinačkoj dobi, a jedan od uzroka tome je i što se samo godinu dana kasnije pojavio alternativni akciono-špijunski filmski heroj primereniji svom vremenu i unipolarnom svetu 90-ih. On se zvao Ethan Hunt.

Prvi, de Palmin Mission: Impossible je bio sve što onovremeni Bond nije bio - zanatski perfektan akcioni film sa oportunim zlikovcem i akcionim scenama da ti pamet stane, a bez klimavog pokušaja oživljavanja Hladnog rata. Drugi je bio još akcioniji, ali je zbog toga stradala priča koja je postala potpuno nebitna. Pročitah negde da je Robert Towne scenario pisao oko akcionih scena koje je John Woo već bio osmislio. Rezultat toga je bila čista akcijada, pomalo praznjikava, ali sa jednim zanimljivim scenarističkim rešenjem o otrovu sa odloženim dejstvom. Treći nastavak u režiji J.J. Abramsa, tada sveže pridošlice s televizije, a sada frajera koji potpisuje i Star Wars i Star Trek, već nisam uspeo da izdržim do kraja, iako je imao ponajboljeg od oportunih negativaca. Džaba to kad je ceo film bio opterećen naivnom pozadinskom pričom o Huntovoj budućoj ženi koja misli da je on patroldžija na autoputu ili tako nešto. Ghost Protocol nisam ni gledao i verovatno sam pogrešio: po svemu sudeći u pitanju je dobar film koji konačno ubacuje kontekst i ne troši sporedne likove kao sitan novac. Rogue Nation je peti nastavak i bio sam spreman da ga propustim bez griže savesti, ali sam se nećkao da ga maknem sa kompa. Razlog tome svakako nije bio Tom Cruise, niti reditelj Christopher McQuarrie sa kojim glumac već ima novi serijal Jack Reacher, nego prilika da vidim Aleca Baldwina u ulozi birokratskog drkadžije koja mu stoji kao salivena.

Film počinje u Belorusiji jednom od onih potpisnih akcionih scena. Hunt se keša na avion koji poleće, naš znanac kompjuteraš Benji (Pegg) mu iz trećeg pokušaja otvara prava vrata, a i Brandt (Renner) je prisutan kao planer akcije. Fino. Sad, ta scena je uglavnom nepovezana sa ostatkom filma, osim što saznajemo ime glavnog negativca, organizacije Syndicate koja skuplja napuštene agente svih obaveštajnih službi i pravi sranja po svetu. Huntov prvi susret s njima prolazi lošije po njega, uspeva da se izvuče, ali jedva, i to uz pomoć misteriozne dvostruke agentice Ilse Faust (Ferguson).

U međuvremenu, novi CIA-in direktorčić, pomenuti birokratski drkadžija Hunley (Baldwin) je rešen da ukine IMF zbog tajnosti njihovih operacija i zato što mu se njihovi uspesi čine kao čista sreća koja ostavlja krš i lom iza sebe i košta u smislu publiciteta, a objašnjenje o super-tajnom Syndicatu mu se čini neuverljivim. Ostatak tima se ili povlači ili uklapa u druge CIA-ine operacije, a Hunt ostaje ostavljen na cedilu i sa metom na leđima, pa se sklanja u ilegalu. Dok njega traže svi živi, on na osnovu jedne fotografije traži vođu organizacije...

Dalje kreće već regularni pičvajz, jurnjava po svetu (Beč, Casablanca, London), okupljanje tima pod pritiskom vremena, akcija od koje zastaje dah i moralne dileme. Kada smo kod akcije, scena u bečkoj Operi jako podseća na scenu sa prijema u Pragu u prvom delu, dok scena upadanja u vodom čuvani trezor u Maroku po vratolomnosti nadmašuje i onu provalu u CIA-in sef takođe u prvom delu. Naravno, Tom Cruise, koji svoje kaskaderske “stuntove” navodno izvodi sam, mora da visi s nečega, i to je ovde avion, a scene vožnje i jurnjave su snimane tako da liče na kompjuterske igrice. Prema tome, adrenalinska zabava za ljubitelje akcijada ni ovog puta nije izostala.

No dobro, to smo i očekivali. Čak i minimalne promene da Ethan Hunt sada nije vuk-samotnjak koji se može osloniti isključivo na tehnologiju, nego pre svega igrač u timu su uglavnom očekivane kad već film za filmom “nasleđujemo” njegove pomagače. Čak smo i auto-ironiju (Baldwin koji objašnjava Hunta kao “živu manifestaciju sudbine” je blago neprocenjive vrednosti) mogli nekako da predvidimo znajući da franšiza traje već skoro 20 godina. Ono što je prijatno osveženje je činjenica da sad imamo i kontekst, ne samo priču oko ukidanja IMF-a, nego i vrlo moćnu organizaciju negativaca umesto oportunog pojedinca ili potpunog ludaka koji sledi ne baš produktivnu destruktivnu filozofiju.

Reč-dve o tome. Prvo, Syndicate približava franšizu trenutno popularnoj “dark & gritty” odrednici, ali sa time ne gnjavi. Drugo, Syndicate i naročito njihov vođa Solomon Lane (Harris) predstavljaju savršen antipod IMF-u i Huntu. Ne samo da su u pitanju odbačeni i besni agenti, nego su oni organizacija sa vrlo modernim anarhističkim idejama (koje kruže po svim tim velikim protestima, ali ih zastupaju ljudi koji ne prelaze s reči na delo), razumljivim i sa kojima je čak moguće i složiti se. Organizacija u službi anarhije postaje glavni protivnik grupi anarhista kojima je cilj očuvati postojeći poredak. Vrlo zanimljiva tema za filozofsku raspravu u filmu je tek natuknuta, valjda da ne bi oterala postojeću publiku željnu kaskaderske akcije i eksplozija, ali je svejedno hvale vredan dodatak.

Problem sa tim je što sam Lane u interpretaciji Seana Harrisa nije ni izbliza dovoljno zastrašujući, čak ni u onom smislu ludog filozofa kao što bi to morao biti. Ne, frajer zapravo deluje kao besni, otpušteni računovođa koji je proveo vikend režući ženine fotografije i razbijajući zajedničko posuđe: još uvek besan, ali zapravo na izmaku snaga. Naravno, otkrićemo i pozadinu Syndicata, ali ni ona neće biti naročito uverljiva, niti će Laneova metiljavost s tim otkrićem postati podnošljivija. Naprosto, za takvog negativca je potreban i bolje napisan lik i konkretniji glumački zadaci, možda čak i jači glumac.

Drugi problem je što u filmu postoji ceo jedan ženski lik, dok su ostale u najboljem slučaju statistkinje sa zadatkom. Istini za volju, Ilsa Faust je možda i najbolji i najkompleksniji ženski lik u celom serijalu i relativno nepoznata švedska glumica (ovo joj je drugi film na engleskom jeziku, posle trashy Herculesa, a igrala je i u dve TV serije) Rebecca Ferguson uspeva da je uverljivo odigra kao odlučnu, tajnovitu, vrlo sposobnu, ali ipak ranjivu ženu. Međutim, ona je JEDINI ženski lik, i nema veze je li zapravo jedina ravnopravna Huntu i da li ćemo je gledati u sledećem nastavku (pregovori su u toku, prostor je ostavljen), kada Hunt čak niti nema neke usputne ženske ili makar protivnice. Za razliku od Bonda, Hunt nije džentlmen i bonvivan koji voli biti u društvu žena sa porno-imenima ili nadimcima, nego je efikasni tehno-frik fokusiran na svoj zadatak, ali previše je previše, odnosno premalo je premalo. Odnos između njih dvoje do samog kraja nije čak ni platonski, jednostavno je poslovni.

I pored tih sitnih nedostataka mogu reći da sam uživao u petom delu franšize za koju sam mislio da je definitivno izgubila moje interesovanje. Za očekivati je da pogledam i šesti deo najavljen za dve godine. Ekipa će uglavnom biti ista i očekujem u svakom slučaju zabavn film. Pitanje je koliko još tako nešto može trajati, Tom Cruise ipak nije rosno mlad ma kako se folirao. Mada i Bond je postao Bond tek kad je Sean Connery ustupio mesto Rogeru Mooreu. Mislite o tome.

Survivor

2015.

režija: John McTeigue

scenario: Philip Shelby

uloge: Milla Jovovich, Pierce Brosnan, Dylan McDermott, Robert Forster, Roger Rees, James D'Arcy, Angela Bassett, Frances De La Tour, Paddy Wallace

Ima tome već neko vreme, možda desetak godina, kako svako malo dobijemo film koji upada u kategoriju “euro-akcića” ili “globalnog trilera”. To je počelo sa Europacorpom i Lucom Bessonom, ali na taj trend se kače i mnogi drugi, Amerikanci, Britanci, Evropljani, nebitno. Filmovi su to u kojima se naš junak / junakinja preganja sa kriminalcima, teroristima, korumpiranim ili priglupim pandurima po nekoj od evropskih / svetskih metropola, a razlog za tu jurnjavu, pucnjavu i tučnjavu može biti bilo šta. Smislenost i formalna logika su tu više luksuz nego obaveza. Sad je došao red na London kao poprište ganjanja i na Millu Jovovich kao junakinju u centru pažnje.

A film zapravo počinje u Afganistanu u sceni koja deluje toliko van rute filma da će se uklopiti tek negde na dve trećine kao izuzetno kilavo objašnjenje / naplata. U njoj Talibani zarobljavaju pilota i strelca iz oborenog helikoptera, jedan od njih je niko i ništa, pa ga poliju benzinom i zapale, a drugog drže radi nekakve ucene. Nekoliko godina posle toga i u jednoj sasvim drugoj priči upoznajemo ekipu odeljenja za vize u američkoj ambasadi u Londonu. Njihov cilj je sprečiti teroriste da uđu na američko tlo i uigrana ekipa je upravo dobila “hotshot” pojačanje iz Washingtona, agenticu diplomatske službe Kate Abbott (Jovovich) koja će u kratkom roku otkriti sumnjivog sredovečnog rumunskog naučnika (Rees) kako pokušava da se domogne vize. Sad, on je istovremeno stručnjak za eksplozive i lekar opšte prakse koji ide na pedijatarsku konferenciju i to je sumnjivo, iako nije nimalo logično, ali koga briga za logiku. Naravno da je on deo međunarodne zavere i da ima lični motiv, a autori su verovatno smatrali da bi kakav ludi Rus ili fanatični Arapin bio malo previše očit negativac, pa eto ga rumunski doktor. Istočnoevropska post-komunistička gamad, to je valjda bila logika scenarija.

Naša Kate će biti u pravu, ali to će je uvaliti u nevolje. Moćna korporacija ili ko god će alarmirati britansku policiju i vladu, oni će, pak vršiti pritisak na ambasadu, ali Kate neće popustiti. To će joj na vrat natovariti nesposobnu birokratsku ambasadoricu (Bassett), korumpiranog nadređenog (Forster), nadrkanog i ne baš bistrog pandura (D'Arcy), kao i beskrupuloznog sadističkog bomabaša - plaćenog ubicu kodnog imena Urar (Brosnan) koji će je ganjati po Londonu. Kada većina službenika ambasade pogine u eksploziji bombe, ona će igrom slučaja biti par kuća dalje i ostati nepovređena i tako postati glavni osumnjičeni. Srećom pa ima dvoje kolega (McDermott i de la Tour) koji će joj bezrezervno verovati, a akcija će i nju i nas furati od silnih prepoznatljivih londonskih lokacija (da ne ispadne da je film sniman u Bugarskoj) do novogodišnje noći na newyorškom Times Square-u.

Ovakvih filmova bilo je masu, i to ne samo u poslednje vreme, od Three Days of the Condor (1975) preko The Fugitive (1993) do savremenih “neesonijada” u kojima nevino optuženi ili ugroženi junak beži od svih živih i dokazuje zaveru iza cele priče. Promena je jedino u tome što sada imamo ženu na toj poziciji. Čini li to razliku? Niti ne, jer umesto Mille Jovovich možemo tu zamisliti bilo kojeg glumca i glumicu. Ona čak nije prikazana ni kao neka akciona heroina, iako glumica svakako ima reputaciju jer se u pet nastavaka Resident Evil franšize peglala sa zombijima i monstrumima (šesti je u planu) i “vozi se” na ukupno dve fore: poznavanje lokalne geografije i zabijanje prstiju u oči negativcima kad je sabiju u kut.

Retke pozitivne strane filma su relativno kompetentna režija u čisto zanatskom smislu kada dođe do akcionih sekvenci. John McTeigue je u tom smislu veoma potkovan reditelj koji se praksirao kao asistent režije na The Matrix trilogiji i koji je debitirao sa V for Vendetta. Problem sa tim akcionim scenama je što su funkcionalne samo i isključivo van bilo kakvog konteksta i što su zapravo loše tempirane tako da je kraj svojevrsni anti-klimaks.

Zapravo, kompletan kontekst filma je problematičan jer ga se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep, a scenarista Philip Shelby ga menja kako mu je kada zgodno. Vizura se u roku od nekoliko minuta menja od izrazito kritičke prema američkoj vanjskoj politici i naročito birokratiji do već oprobanog udaranja u patriotske gusle. Tako ćemo u razmaku od nekoliko scena imati i teoriju da iz terorističkog napada na Kule Bliznakinje stoje interesi velikih korporacija koje su zaradile na zatvaranju i ponovnom otvaranju Wall Streeta (moram reći da je to pomak u odnosu na “zeitgeist” teoriju po kojoj je Bush skoro pa lično naredio terorističke napade kako bi ograničio slobode građana) i pohvale na sve spremnim američkim sigurnosnim službama koje su samo na teritoriji New Yorka sprečile preko 50 terorističkih napada.

Moram priznati da je Survivor zabavan na jedan nenameran, trashy način kroz tu svoju neuverljivost. Tome u velikoj meri pomaže transformacija bivšeg Bonda Piercea Brosnana u lika nalik na sadističke Bond-negativce sa malo do nimalo motivacije. Transformacija je dodatno pojačana maskom koju povremeno, bez ikakvog reda nosi u vidu tankih “švalerskih” brčića. Osim njega, koji je koloritan glumac i to demonstrira, i poneke akcione scene, te nešto nenamerno smešnih “one-linera”, dijaloga ili čak čitavih pod-zapleta, Survivor je zapravo mučno iskustvo. Postavlja se pitanje može li se uopšte gledati i kao propaganda, jer čak i propaganda mora biti u najmanju ruku suvisla.

Run All Night

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2015.

režija: Jaume Collet-Serra

scenario: Brad Ingelsby

uloge: Liam Neeson, Ed Harris, Joel Kinnaman, Boyd Holbrook, Bruce McGill, Vincent D'Onofrio, Common, Genesis Rodriguez, Radivoje Bukvić, Aubrey Joseph, Nick Nolte

Liam Neeson je svakako najbolji glumac među akcijašima i još uvek drži tempo od najmanje dve glavne uloge godišnje. Primetni su, doduše, tragovi tzv. “seagalizma”, poremećaja u shvatanju glume kao igranju jednog te istog lika pod različitim imenima, u Neesonovom slučaju su to pijani Irci, nekada strah i trepet, a sada samo senke bivših sebe koji su sjebali sve što su mogli i imaju snage koliko za još jednu finalnu borbu. To ipak ne znači da je Neeson spreman za penziju ili ulogu u The Expendables serijalu, ali primetan je zamor materijala u mikro-žanru akcijade sa Liamom Neesonom. Istina, nije Neeson izmislio žanr, setimo se Charlesa Bronsona, samo ga je revitalizirao do te mere da se sad i drugi ostareli akcioni i ne-akcioni glumci guraju da dobiju svoj komad kolača. Uglavnom bezuspešno, ideje su se potrošile.

Run All Night deluje kao kompilacija akcionih standarda. Reditelj Jaume Collet-Serra i Liam Neeson su sarađivali već dvaput, u euro-trileru Unknown i klaustrofobičnoj akciji Non-Stop. Oba filma su imala malo pomerene premise, Unknown sa buđenjem iz kome i krađom identiteta, Non-Stop sa ograničenim prostorom aviona u letu. Run All Night je u tom smislu klasičniji, ograničenje je vremenske prirode, a našeg heroja proganjaju stari policajci koji ga love zbog nedela iz prošlosti, mlađi policajci koji su pod šapom mafije i pomenuta mafija (brooklynska irska), a kao dodatni bonus imamo i porodične priče dva oca i dva sina. Međutim, jedino zaista vredno pažnje u ovom filmu je to da konačno imamo razrađenog negativca i sjajnog glumca u toj ulozi.

Dakle, Jimmy (Neeson) je tužna kesa, bivši profesionalni ubica kojeg muči savest, pa se leči alkoholom i sa tim preteruje. Nije u stanju da se suzdrži ni kao Deda Mraz na zabavi za gangstersku decu. Sin Michael (Kinnaman) ga izbegava i pokušava da ostane pošten. Sa druge strane, ozbiljni mafijaš sa mnogo love i uticaja i sada uglavnom legalnim biznisom, Shawn (Harris), ga štiti koliko može. Problem je Shawnov sin Danny (Holbrook), drogirani kreten koji stalno upada u nevolje. Poslednja od njih je petljanje sa albanskim dilerima i sve odlazi dovraga. Nema da ih isplati za zavlačenje nakon što je Shawn odbio posao, pa reši da ih pokoka, a Michael to vidi, pa je u opasnosti... Stvari se okreću kada se pojavi Jimmy i u deliću sekunde ubije Dannija. Sada Jimmy i Michael moraju bežati od Shawnove osvete jer ipak familija je važnija od starog prijateljstva, što podrazumeva i policiju i mafiju i plaćenog ubicu (Common).

Osnova je, dakle, jasna da jasnija ne može biti. Sam film je, međutim, izuzetno problematičan. Ne možemo se otresti utiska konfekcije i već viđenog, a najbolje scene i “catchy” linije dijaloga smo videli već u traileru. Osećaj neposredne opasnosti i napetosti je tu negde, ali ne baš sasvim pogođen, jer Collet-Serra kao da gleda da prečekira sve šablone akcionog filma, pa se tu malo toga čini iskrenim i organskim. I vizuelni aspekt je problematičan, hektični “shaky cam” potpuno preuzima, akcione scene su nepregledne i trapave.

Ponešto rupa u priči možemo podneti, ipak je to akcija sa namenom da nas zabavi i razonodi, pa nije uputno pamtiti svaki detalj. Štos je u tome da se u Run All Night s tim preteruje, kao da je film namenjen publici koja nema nimalo koncentracije. Zapravo, konstrukcija filma je pogrešna. Uvod je tipski, sredina umrtvljena, a kraj hektičan. Povrh svega, film je i razdužen, ima barem 20-ak minuta viška od kojih je većina potrošena na jednu iznurujuću jurnjavu i lupanje sa autima i još jednu akcionu sekvencu u zgradi koja valjda služi kao “showcase” za efekte koji izgledaju solidno iako su uglavnom logički neosnovani. Problem je što se išlo na kvantitet, a ne na kvalitet. Sa zabavom kao ciljem formula “još istoga” retko kad uspeva.

Film, međutim, jako spasavaju glumci. Iako im likovi nisu baš perfektno napisani, odlična glumačka postava im unosi kakav-takav kolorit. Ne čudi nas Neeson, on je retko sposoban glumac kojem su akcijade trenutna fora i možda nekakav “running joke” i koji može odigrati sve i svakoga, naročito istorijske ličnosti. Ne čudi nas toliko ni Ed Harris, dokazan više kao karakterni epizodista nego kao nosilac. Njihove zajedničke scene su glumački perfektne i možemo osetiti iskrenost iako su replike koje izgovaraju kliše do klišea. Joel Kinnaman sa svojom čudnom dikcijom i karakterističnim gardom od spoljnog sveta ovde uspeva da izgradi potpuno drugačiji lik od onog iz serije The Killing koji ga je i proslavio pred američkom publikom. Vincent D'Onofrio je pod strogom kontrolom i ne popušta mu koncentracija, ne klizi u glumatanje i ne ispada iz ritma. Muzičar Common je uverljiv kao plaćeni ubica. Naletaćemo na poznate njuške posvuda u filmu i to nam neće smetati jer su barem na nivou. Šteta je, međutim, da legenda kao što je Nick Nolte ima samo jednu scenu i to tako površno napisanu, a njegov lik je tanak poput papira. Takav glumac je zaslužio bolje.

Kao akcija za opciju “mozak na off”, Run All Night je solidan izbor. Razočaravajuće je što nije više od toga. Ta nedovršenost i posezanje za najočitijim rešenjima prisutni su na svim nivoima. Suhi prosek od filma.