Bullet Train

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čed Stahelski i Dejvid Lič privukli su dosta pažnje zajedničkim režijskim prvencem ,,John Wick“ (2015). Prvo zbog profesionalnog porekla, oni su kaskaderi, koordinatori i koreografi akcije (najpoznatiji po radu na ,,Matrix“ serijalu sestara Vačovski), a retko se dešava da se iz te profesije avanzuje u režisersku. Drugi razlog je to što je ,,John Wick“ uspeo da pogodi mešavinu između bazičnosti zapleta i razvoja likova s jedne strane, sa kompleksnom i vrlo stilizovanom izgradnjom sveta sa druge - i vratolomnom akcijom s treće.

Njih dvojica u međuvremenu su se kreativno razišli, tako da je Stahelski nastavio da sa manjim ili većim uspehom razvijao ,,John Wick“ franšizu, a Lič je krenuo s različitim projektima. Od pseudoretro špijunske akcije ,,Atomic Blonde“ (2017) sa Šarliz Teron u glavnoj ulozi, pa do uključivanja u franšize s Marvelovim ,,Deadpool 2“ (režirao ga 2018) i ,,Fast and Furious Presents: Hobbs & Shaw“ (2019). Magiju prve režiserske kolaboracije, međutim, nijedan od njih dvojice nije samostalno ponovio.

Najnoviji film Dejvida Liča, ,,Bullet Train“, svakako odaje utisak da je tako nešto bio režiserov cilj, premda u nekom drugom i drugačijem ključu gangsterskih akcionih komedija. Doduše, nemojte dozvoliti da vas zavara zvučna festivalska premijera kojoj smo prisustvovali na Pjaci Grande u Lokarnu, budući da je film već zaigrao u bioskopima u Londonu, Parizu, Berlinu i Los Anđelesu, a da su pretpremijere organizovane čak i u bioskopskim lancima u našem regionu.

Premijera je zapravo upriličena u čast jednog od glumaca iz zvezdane postave filma, Aronu Tejloru Džonsonu koji svakako ne spada u „najzvezdanije“ glumce, premda je ostvario par desetina dosta različitih filmskih uloga. Neke od njih bile su i u zvučnim ili komercijalno uspešnim filmovima poput s jedne strane ,,Nocturnal Animals“ (2016) Toma Forda, ili ,,Kick-Ass“ (2010) Metjua Vona sa druge. Opet, uprkos svečanosti atmosfere i dužini Tejlor-Džonsonovog govora punog pseudofilozofskih eskapada garniranih silnim zahvaljivanjem, nešto je neodrađeno mirisalo na kompromise u pokušaju da se izbegne haos i osećaj nedostatnosti za otvaranje jubilarnog 75. izdanja festivala.

Lokarno je oduvek bio festival pun iznenađenja i spreman na razne riskantne poteze, ponekad u komercijalnom smeru, ponekad u onom umetničkom, a ponekad negde između, ali čini se da sa filmom kao što je ,,Bullet Train“ nisu pogodili metu. Prvo, zbog same činjenice da film ulazi u globalnu bioskopsku distribuciju koliko sutradan po premijeri (u distribuciji podgoričkog bioskopa Cineplexx od prethodne sedmice). Drugo, ceremonija otvaranja festivala i dodele nagrade s pratećim govorancijama zbog koje kasni projekcija svakako će smanjiti užitak u filmu koji traje preko dva sata. I treće, ,,Bullet Train“ je daleko od dobrog filma.

Premisa uzeta iz izvorne knjige Kotara Isake čak je vrlo zanimljiva: mnoštvo plaćenih ubica, karijernih kriminalaca i sličnih koloritnih likova nađe se na naslovnom superbrzom vozu između dve japanske prestonice, nove - Tokija i stare - Kjota. Mi, naravno, očekujemo da će doći do rokanja između njih po nekom već osnovu (kofer s novcem je uvek dobra motivacija i zbog toga sasvim pouzdan „mekgefin“). A činjenica da oni pripadaju različitim organizacijama (japanske jakuze, ruska mafija, meksički karteli, misteriozne američke organizacije, privatni izvršioci koji rade za ko zna koga, ludi naučnici, trovači, kineske trijade i ko sve ne) garantuje ludu zabavu u stilu, recimo, velikog hita ,,Snatch“ (2000) Gaja Ričija na čiji se stil Lič najviše vezuje.

Cilj našeg protagoniste, Bubamare (Bred Pit) kojeg, čini se, prati neverovatna (ne)sreća, upravo je taj kofer. U koferu se, pak, nalazi novac misterioznog ruskog psihopate Bele Smrti (Majkl Šenon u kameo-ulozi). A u voz su ga, zajedno s psihopatinim spašenim sinom, zaštekala dvojica specijalaca pod kodnim imenima Limun (Brajan Tajri Henri) koji svet vidi kroz likove i odnose među njima u dečijoj animiranoj seriji ,,Thomas the Tank Engine“, i u svetu odraslih nešto funkcionalniji Mandarina (dobitnik Zlatnog leoparda za doprinos filmskoj umetnosti i slavljenik večeri, Tejlor-Džonson).

Jakuze, Stari (Hirojuki Sanada) i njegov sin Kimura (Endrju Kodži), pak, pokušavaju da se osvete za pokušaj ubistva njihovog sina, odnosno unuka i traže osobu koja je to pokušala. Ta osoba može biti Princ (Džoi King), devojka maskirana u naivnu srednjoškolku, ali sa izraženim psihopatskim i manipulativnim sklonostima. U priču ulaze i Vuk (Benito A. Martinez Okasio), meksički ubica, kao i Stršljen (Zazi Bits u još jednom od kamea u filmu), trovačica. Sve njih povezuju isprepletani incidenti u kojima su ginuli njihovi supružnici, drugi članovi porodice i prijatelji.

Takva konstrukcija podrazumeva određene digresije koje je na papiru, bilo u knjizi ili u stripu, dosta lakše izvesti nego na filmu jer to podrazumeva „fleš-bek“ momente na drugim lokacijama i u drugim vizuelnim ključevima, čime se pomalo gubi prednost osnovne lokacije filma – brzog voza.

To, opet, dovodi do utiska o filmu koji prevladava, a reč je o inflaciji apsolutno svega: likova, njihovih motivacija, zapetljavanja odnosa, stila, akcije, na kraju i haosa, pa film postaje naporan i zamoran, te naročito teško pratljiv u svim tim brzim i kusim logičkim preskocima.

Čini se da Lič i scenarista Zak Olkevic pokušavaju da nas zbune, misleći da će nas time zabaviti. Donekle to i funkcioniše, u rapidnim dijaloškim prepucavanjima i u koreografiranim akcionim scenama tučnjave i pucnjave ispresecanim komičnim intervencijama.

Akcija je svakako Ličov adut, a ovde je prilično raznolika, kako u vozu (što je uspeh za sebe) tako i van njega, ali kada voz prvo metaforički, a onda i bukvalno iskoči iz šina, onda i ona postaje ekscesna. Gluma donekle spasava stvar, pre svega kad se vidi da su svi uključeni poprilično nonšalantni i da se zapravo dobro zezaju, ali ostaje nekakav utisak da smo sve njih ili barem većinu gledali i u boljim izdanjima.

,,Bullet Train“ je pritom natrpan i u smislu referenci, uticaja, elemenata zapleta i obrata iz drugih filmova, pa se zbog toga doima i kao prilično neoriginalan film koji pokušava da podvali originalnost ili makar nekakvu duhovitu referentnost. Osnova je svakako poetika Gaja Ričija, začinjena sa ponešto Tarantina (dominiraju oba toma filma ,,Kill Bill“, „japanizam“ u smislu akcionih filmova iz prvog i povišeni emocionalni registri iz drugog). Ali, i sa svim zamislivim filmovima koji se dešavaju u vozu od ,,Runaway Train“ (Andrej Končalovski, 1985) preko ,,Narrow Margin“ (Piter Hajams, 1990) do ,,Train to Busan“ (Jeon Sang-ho, 2016). Na kraju, ma koliko na početku bio atraktivan zbog sve te gužve, film na kraju postaje odveć haotičan, ekscesan i inflatoran, pa time uspeva da izmori gledaoca, a svaki pokušaj da se utisak popravi se u toj inflaciji i tom haosu gubi.

Compartment Number 6 / Hytti Nro 6

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Juho Kuosmanen

scenario: Juho Kuosmanen, Andris Feldmanis (prema romanu Rose Liksom)

uloge: Seidi Haarla, Jurij Borisov, Dinara Drukarova, Julija Aug, Polina Aug, Tomi Alatalo

Stranci, više iz različitih svetova nego iz različitih zemalja, u kupeu voza (ili na bilo kakvom putu), pijanstvo od lošeg, jeftinog alkohola, spajanje izgubljenih duša, natruhe romanse i jasna sugestija nade u bolje sutra svojevrsni su klišei brojnih filmova. Spomenimo samo »road movie« kao žanr, »train movie« kao pod-žanr, pa i brojne urbane »pešačke« filmove. Postavlja se pitanje šta je tu stvarno, a šta iluzija: kretanje i sloboda ili okovi ograničenih prostora poput kupea voza ili unutrašnjosti automobila.

Pet godina nakon velikog festivalskog uspeha s dugometražnim prvencem The Happiest Day in the Life of Olli Mäki (glavna nagrada u Un certain regard programu Cannesa), Juho Kuosmanen ima novi film pod naslovom Compartment Number 6. Kao i prethodnik, i ovaj je film imao premijeru u Cannesu (ovog puta u glavnom programu, uz Grand Prix i Nagradu ekumenskog žirija). Kao i prethodnik, i ovo je u neku ruku »period piece«, ali ovog puta smešten u post-sovjetsku Rusiju 90-ih. Film je igrao u revijalnoj konkurenciji Horizons na festivalu u Karlovim Varima.

Iako se veći deo filma odvija u vozu na relaciji Moskva – Murmansk, film počinje na jednoj moskovskoj kućnoj žurci. Finkinja Laura (Haarla), studentkinja ruskog jezika i književnosti, se tamo oseća kao strankinja iako govori jezik. Njen jedini kontakt sa ekipom intelektualaca koja se tamo okupila je Irina (Drukarova), njena cimerica, gazdarica i, recimo, devojka. Čini se da se njihova »lagana« veza polako bliži svom kraju, a signal za uzbunu je to da Irina šalje Lauru samu na put koje su dugo planirale, u Murmansk da vide petroglife. Ti petroglifi su, uostalom, Irinina, a ne Laurina želja. Ipak, Laura se oprema amaterskom kamerom i odlazi na put nadajući se da priča još nije gotova.

U naslovnom kupeu brog 6, Laura upoznaje svog saputnika, Ljohu (Borisov). On deluje grubo, s obrijanom glavom i ne baš finim manirima (još od polaska se naliva votkom, psuje i priča gluposti), i čini se da njih dvoje ne mogu biti suprotniji svetovi. Laura, prirodno, želi prvo da se premesti, ali otresita kondukterka (Julija Aug) nije baš od pomoći, pa onda dobija želju da se na prvoj većoj stanici (što je, ispada, Sankt Petersburg) okrene i vrati nazad u Moskvu, ali Irina nije ni najmanje oduševljena idejom. Laura nema izbora nego da nastavi putovanje i nada se da će na njemu makar upoznati samu sebe.

Kako vreme prolazi, ona i Ljoha se zbližavaju. Ovde, međutim, nije reč o klišeu romanse iz filmova, već o tome da dvoje različitih ljudi koji su oboje na svoj način ranjeni u prijateljstvu pronalaze utehu i nadu. Uostalom, sve i da je Laura nekakav ekvivalent Celine iz Before Sunrise, Ljoha svakako nije Jesse, a ni voz, ni ruski gradovi na krajnjem arktičkom severu nisu turistima otvoreni Beč. Compartment Number 6, dakle, krši neke od žanrovskih konvencija, ali to čini nudeći sasvim čistu i iskrenu emociju.

Ograničeno okruženje unekoliko stavlja glumce pod pritisak. Seidi Haarla sasvim prirodno i ležerno kanalizira Laurine anksioze i krize kroz koje prolazi gubeći se i nalazeći se na nepoznatim, stranim mestima. Njoj je ovo prva uloga u dugometražnom filmu (igrala je u kratkim i na televiziju), što dodatno doprinosi utisku svežine, pa čak i otkrića. Sa druge strane, lik Ljohe dosta više upada u kliše »grubijana mekog srca«, ali u interpretaciji Jurija Borisova (glumac je, čini se, ove godine na putu da postane velika zvezda zbog izvrsnog izbora uloga), on postaje unikatan. Najvažnije od svega, njihova zajednička hemija, bilo da odlazi u negativan spektar emocija, bilo da odlazi u pozitivan, sasvim je uverljiva.

Sa zanatske strane, Kuosmanen sjajno koristi kombinaciju unikatnih ograničenih prostora i doista egzotičnih širokih prostranstava, bez nepotrebne glamurizacije, dodatne egzotizacije i »crtanja« zapadnoj publici. U tome treba posebno pohvaliti scenografiju koju potpisuje Kari Kankaanpää koja savršeno hvata detalje perioda kasnih 90-ih u specifičnom »settingu« provincijalne Rusije (to prepoznajemo samo po referencama, recimo na film Titanik, inače arhitektura je još uvek sovjetska, a na ulicama su predominantno ruski automobili takođe iz sovjetskog perioda). Izvrsna je i fotografija J.-P. Passija (koji je osim Kuosmanenovog prvenca uslikao i slovenačko-hrvatski noir Korporacija) koja glavne likova hvata bez glamurizacije i potrebe za istom.

Sve to pod Kuosmanenovom palicom deluje vrlo uigrano i neposredno, a reditelj uspeva da održi i neki literarni ugođaj izvornog materiala. Za potrebe filma je radnja, doduše, prebačena iz kasno-sovjetskog u post-sovjetski period, ali suština je na emotivnom planu zapravo ista. Compartment Number 6 je, kada se sve uzme u obzir, vrlo dobar i izuzetno lirski film.

Busanhaeng / Train to Busan

2016.

scenario i režija: Sang-ho Yeon

uloge: Yoo Gong, Soo-an Kim, Yu-mi Jeong, Dong-seok Ma, Woo-sik Choi, So-hee Ahn, Eui-sung Kim

Sang-ho Yeon je do sada bio autor animiranih filmova, i to onih kojih se baš ne može nazvati dečijima. The King of Pigs se bavio vrlo čudnim reminiscencijama na srednjoškolski period, a The Fake je bila triler-priča o bivšem robijašu koji se suprotstavlja bandi religioznih fanatika koji ugnjetavaju ljude u njegovom kraju. Train to Busan je prvi njegov igrani film, što u principu nije sasvim novi štos (neka Tim Burton posluži kao primer čoveka koji elegantno skakuće između igranog i animiranog), ali radi se o posebnom filmu.

U pitanju je igrani “sequel” za tek mesec dana stariji animirani film Seoul Station i po “fantastic” festivalima se često prikazuju u paketu, što je, pretpostavljam, najbolji način za gledanje. Oba filma bi se ugurati u zombi žanr, podvrsta agilni zombiji koje pokreće virus nalik besnilu, ali oni nude više od žanrovske zabave. Oni imaju kontekst, distinktivno korejski, socijalno osvešteni i žestoko političan. Ako ćemo po istini, Romerovi zombiji su isto imali političku pozadinu i generalno su pogodna metafora za konzumerizam, ali ovde se ne radi o tome.

Seoul Station je pratio devojku pobeglu od kuće kroz jednu noć u korejskoj prestonici na putu do železniče stanice u trenutku izbijanja epidemije. Ona je, možemo pretpostaviti, nevoljni nulti pacijent na vozu za Busan. I u vozu će izbiti sranje, a znate kako je to s vozovima: prolazi su uski, prostora je malo, zaraženi se brzo množe (koga zombi ujede taj i sam zombi postaje), ali makar se jedan vagon, jedan kupe ili jedan toalet mogu braniti od napada ovih mozgojedaca. Ali vratimo se malo unazad...

Naš anti-junak je Seok Woo, nemilosrdni berzanski špekulant i radoholik koji zanemaruje svoje najbliže: majku i kćerku Soo-an, pošto je ženu već oterao od sebe. Kući dolazi kasno, a kćeri za rođendan na savet kolege kupuje istu konzolu koju joj je već poklonio za neki od prethodnih praznika. Kćerka, međutim, ima samo jednu želju: da koliko sutra poseti majku u Busanu. Seok Woo na to nevoljno pristaje i eto njih u vozu...

Polako upoznajemo i ostatak ekipe putnika: dve sestre koje bacaju komentare na vesti o učestalim neredima (jedna od njih će reći da se to u starim, vojnohuntaškim vremenima nije dešavalo, država bi se pobrinula za “re-edukaciju” takvih), bejzbol ekipa u kojoj se najviše ističu jedan zbunjeni mladić i devojka – navijačica, tip koji izgleda kao beskućnik, te par sačinjen od priprostog i kao stena jakog debeljka i njegove trudne žene. Nešto nam govori da će naš poslovnjak doživeti promenu svoje ličnosti i da će shvatiti vrednost zajednice ako želi spasiti svoju kćerku, a i da će se ostatak profiliranih ljudi zadržati (u ljudskom obliku) dobar deo filma.

Train to Busan će nam ponuditi i kvalitetnog negativca, menadžera prevozničke kompanije, dakle uplašenog, sebičnog čoveka, a ne kralja zombija. Jasno, zombiji su opšti pojam za agresiju koja se nakuplja u društvu, a kao bića bez mozga i volje, svedena na (doduše agilne) reakcije, ne mogu sami biti odgovorni za sranje. Samo ljudima se mogu očitati sebičluk, gaženje preko leševa i žrtvovanje drugih. U tom smislu je direktor transportne firme idealan za negativca, obratite pažnju na koji način demonstrira autoritet, a ni “real life” katastrofa na trajektu koja se više puta spominje na televizijskim izveštajima nije tu slučajno.

Voz kao “setting” je iskorišten odlično, akcione sekvence su impozantne, koreografirane azijski savršeno, brutalne, ali i poetične. Naći će se tu koja borba viška u kojoj nećemo videti ništa što ranije nismo videli (recimo neku novu taktiku), ali dok je akcija u vozu, film se napeto prati. Istini za volju, tempo prema kraju pada, što nije čudno za “sprinterski” naravnan film koji traje puna dva sata, ali dotle smo već dobili potrebnu dozu napetosti.

 Druga zgodna stvar sa vozom, već demonstrirano u sjajnom Snowpierceru, je to što je pogodan za klasne i socijalne metafore. Ovde to nije tako očito i linearno raspoređeno kao u Snowpierceru, ali ideja ograđivanja kao preduslova sigurnosti je tu. Ovde pripadnici različitih klasa možda dele skupni prostor, ali će se ponašanje svakog od njih biti uslovljeno upravo klasnom pripadnošću. Na taj način Train to Busan sjajno hvata sadašnji trenutak u korejskom društvu, a sve to nije teško zamisliti ni na globalnom nivou. Dovoljno je samo pogledati vesti s vremena na vreme i videti kako se agresija i besnilo šire i među civiliziranim ljudima.

Snowpiercer

2013.

režija: Joon-ho Bong

scenario: Joon-ho Bong, Kelly Masterson (po francuskom stripu Le Transperceneige)

uloge: Chris Evans, Tilda Swinton, Jamie Bell, John Hurt, Ed Harris, Alison Pill, Octavia Spencer, Kang-ho Song, Ah-sung Ko, Vlad Ivanov

Pred nama je internacionalna produkcija u pravom smislu te reči, potpuno van studijskog sistema i sa očito veoma velikim stepenom umetničke slobode. Autor filma je poznati korejski filmaš Joon-ho Bong (The Host, Memories of a Murder), ko-scenaristkinja amerikanka Kelly Masterson (Before The Devil Knows You're Dead), glumačka postava hollywoodska, britanska, evropska i korejska, što filmu pravi svetski marketing. Film je pritom sniman u Češkoj, u nizu studija. Koliko je produkcijski šaren, toliko je i žanrovski pomešan. Osnovna premisa je SF i postapokaliptična, mehanika radnje akciona i trilerska, likovi su izgrađeni kao u kakvoj drami i sve vreme se jasno oseća filozofska potka.

Odsustvo studijskih restrikcija ovde je upotrebljeno gotovo genijalno, film je rađen prema viziji, a ne prema ciljnoj grupi. Budžet je oko 40 miliona dolara, što zvuči kao mnogo novca, ali je zapravo neuporedivo manji od sličnih studijskih projekata. Međutim, to se samo vidi na nešto slabijem CGI-ju, i to samo u scenama eksterijera. Snowpiercer je retka kombinacija “high concepta” i vrhunske intelektualne obrade, pa imamo film koji je istovremeno i art i blockbuster i koji ne vređa inteligenciju svojih gledalaca. Poslednji put sam tako nešto video u Inceptionu.

 

Skoro cela radnja filma se dešava u ogromnom vozu koji pokreće perpetuum mobile. Pretpostavka je da je globalno zagrevanje toliko uzelo maha da su se svetski moćnici i naučnici dogovorili da probaju da ga smanje sa nekakvim reagensom, ali je ceo eksperiment otišao u materinu. Zemlja je ušla u novo ledeno doba, čovečanstvo je izumrlo, a jedini preživeli su se ukrcali na Wilfredov (Harris) voz koji nikad ne staje, koji reguliše klimu i u kojem je uspostavljen ujednačen eko-sistem. U trenutku kad počinje radnja filma, voz je u pokretu punih 17 godina.

Voz je naravno simbol nezaustavljivog protoka vremena, budućnosti u koju idemo. Zasnovan je na dva broda, jedan od njih je, logično, biblijska Arka kao simbol novog života koji treba da se održi i umnoži nakon katastrofe, ali je po sistemu podele sličniji Titanicu. Svi znamo kako je Titanic skončao, a ako je verovati Jamesu Cameronu (što bi bilo naivno), tome su pridonele i klasne tenzije, koje su u Snowpierceru još izraženije.

Wilfred ima status božanstva, njegova “premijerka” je Mason (Swinton), karikaturalna engleska gospođa sa tvrdim akcentom, lošim zubima i manirima iz romana Agathe Christie, ogrezla u okrutni klasizam i sposobna da uvredi na 1001 način. Njihova vlast se temelji na pretnji više nego na sili. Zbog toga na suprotnom kraju, na začelju, periodično izbijaju pobune. Tamo žive oni koji se besplatno voze u prepunim vagonima na jednoj “proteinskoj kocki” dnevno. Nova pobuna se sprema, a njen nevoljni lider je Curtis (Evans). Njegov ađutant je Edgar (Bell), a guru stari Gilliam (Hurt), ime je logična posveta jednom od majstora distopije. Oni dobijaju uputstva od nekoga iz prednjih vagona umuljana u dnevni obrok. Prvi zadatak je zauzeti vagon-zatvor i osloboditi Nama (Song), stručnjaka za sigurnost koji je ujedno bio i konstruktor vrata između vagona.

 

Pobuna izbija, Nam joj se priključuje, a za svaka vrata traži isplatu u drogi. Ovog puta se ide do kraja, do komandnog vagona, do motora i do samog Wilfreda, što filmu daje neku izmenjenu marksističku poentu (preuzimanje nad sredstvima za proizvodnju, je li). Put do tamo je naporan i opasan, voz uzak i klaustrofobičan (posveta trilerima smeštenim u voz poput The Narrow Margin i Runnaway Train), protivnik bolje naoružan, okršaji očajnički.

Put od začelja prema lokomotivi je jedna zanimljiva vožnja, akcione scene su napete i nasilne, likovi razrađeni do tančina, detalji sjajno inkorporirani i sve izgleda sjajno. Svaki vagon je priča za sebe, za šta treba pohvaliti scenografa, montažera i direktora fotografije. Nakon nagužvane bede vagona za plebs i učestalih inspekcija naoružanih zaštitara, pobunjenici će videti i lepše prizore, restorane, vagon za uslužne delatnosti, akvarijum, mesaru, staklenik... Posebno je impozantna učionica u kojoj trudna učiteljica (Pill) ucepljuje deci religiju Wilfreda i predodređenosti i ideologiju represivne diktature koja je na snazi. Sve se to dešava u okruženju Disneya na tripu i presečeno je velikobratovskim TV obraćanjem. Kako pobunjenici napreduju dalje, dekadencija bogataša (teza o 1%) je vidljivija i grotesknija.

 

Ovo je važan film za potvrdu o živahnosti korejske kinematografije i njenog značaja u globalnim okvirima. Nešto ranije su još dva autora okušala sreću na globalnom nivou. Kim Jee-woon (A Tale of Two Sisters, I Saw The Devil) je okušao sreću u Hollywoodu sa muljavom žanrovskim akcionim filmom The Last Stand i neslavno propao na blagajni. Chan-wook Park (“osvetnička” trilogija – Sympathy for Mr Vengeance, Oldboy, Lady Vengeance) je snimio artsy, atmosferični i lagano poremećeni film Stoker i imao vrlo nestabilne rezultate. Bong se odlučio za autorsku slobodu i pažljivo napravio jedan globalni film.

Istina, ritam Snowpiercera je sporiji nego u većini blockbustera, ali nikad ne odlazi u inerciju, već se dodatak vremena pametno koristi za pozadinske priče o društvenom uređenju voza i o prošlosti likova – generacijske razlike, motivacije, prethodni životi... Glumci su iskorišćeni sjajno, ma kako malu ulogu imali ili veliku ulogu imali. John Hurt se, izgleda, pretplatio na uloge u distopiji, nakon 1984 i V for Vendetta. Tilda Swinton pokazuje da sjajno karikira britansku rezervisanost, Vlad Ivanov briljira bez ijedne izgovorene replike, a Kang-ho Song nije riba van vode, iako govori samo na korejskom jeziku, dok ostali upotrebljavaju engleski. Chris Evans pokazuje da glumački može znatno više od blockbustera koje trenutno radi.

Snowpiercer je film koji ne smete propustiti i koji vas neće ostaviti ravnodušnim, koji će vas naterati da mislite i koji će vas možda i emotivno uraditi. Inteligentno zamišljen i pažljivo realizovan, sa napetim akcionim scenama, fluidno ispričan i nimalo banalan ili pojednostavljen, ovaj film je pravo uživanje kakvo se retko sreće. Gledajte do kraja i razmislite dobro o dilemama koje postavlja.