Compartment Number 6 / Hytti Nro 6

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Juho Kuosmanen

scenario: Juho Kuosmanen, Andris Feldmanis (prema romanu Rose Liksom)

uloge: Seidi Haarla, Jurij Borisov, Dinara Drukarova, Julija Aug, Polina Aug, Tomi Alatalo

Stranci, više iz različitih svetova nego iz različitih zemalja, u kupeu voza (ili na bilo kakvom putu), pijanstvo od lošeg, jeftinog alkohola, spajanje izgubljenih duša, natruhe romanse i jasna sugestija nade u bolje sutra svojevrsni su klišei brojnih filmova. Spomenimo samo »road movie« kao žanr, »train movie« kao pod-žanr, pa i brojne urbane »pešačke« filmove. Postavlja se pitanje šta je tu stvarno, a šta iluzija: kretanje i sloboda ili okovi ograničenih prostora poput kupea voza ili unutrašnjosti automobila.

Pet godina nakon velikog festivalskog uspeha s dugometražnim prvencem The Happiest Day in the Life of Olli Mäki (glavna nagrada u Un certain regard programu Cannesa), Juho Kuosmanen ima novi film pod naslovom Compartment Number 6. Kao i prethodnik, i ovaj je film imao premijeru u Cannesu (ovog puta u glavnom programu, uz Grand Prix i Nagradu ekumenskog žirija). Kao i prethodnik, i ovo je u neku ruku »period piece«, ali ovog puta smešten u post-sovjetsku Rusiju 90-ih. Film je igrao u revijalnoj konkurenciji Horizons na festivalu u Karlovim Varima.

Iako se veći deo filma odvija u vozu na relaciji Moskva – Murmansk, film počinje na jednoj moskovskoj kućnoj žurci. Finkinja Laura (Haarla), studentkinja ruskog jezika i književnosti, se tamo oseća kao strankinja iako govori jezik. Njen jedini kontakt sa ekipom intelektualaca koja se tamo okupila je Irina (Drukarova), njena cimerica, gazdarica i, recimo, devojka. Čini se da se njihova »lagana« veza polako bliži svom kraju, a signal za uzbunu je to da Irina šalje Lauru samu na put koje su dugo planirale, u Murmansk da vide petroglife. Ti petroglifi su, uostalom, Irinina, a ne Laurina želja. Ipak, Laura se oprema amaterskom kamerom i odlazi na put nadajući se da priča još nije gotova.

U naslovnom kupeu brog 6, Laura upoznaje svog saputnika, Ljohu (Borisov). On deluje grubo, s obrijanom glavom i ne baš finim manirima (još od polaska se naliva votkom, psuje i priča gluposti), i čini se da njih dvoje ne mogu biti suprotniji svetovi. Laura, prirodno, želi prvo da se premesti, ali otresita kondukterka (Julija Aug) nije baš od pomoći, pa onda dobija želju da se na prvoj većoj stanici (što je, ispada, Sankt Petersburg) okrene i vrati nazad u Moskvu, ali Irina nije ni najmanje oduševljena idejom. Laura nema izbora nego da nastavi putovanje i nada se da će na njemu makar upoznati samu sebe.

Kako vreme prolazi, ona i Ljoha se zbližavaju. Ovde, međutim, nije reč o klišeu romanse iz filmova, već o tome da dvoje različitih ljudi koji su oboje na svoj način ranjeni u prijateljstvu pronalaze utehu i nadu. Uostalom, sve i da je Laura nekakav ekvivalent Celine iz Before Sunrise, Ljoha svakako nije Jesse, a ni voz, ni ruski gradovi na krajnjem arktičkom severu nisu turistima otvoreni Beč. Compartment Number 6, dakle, krši neke od žanrovskih konvencija, ali to čini nudeći sasvim čistu i iskrenu emociju.

Ograničeno okruženje unekoliko stavlja glumce pod pritisak. Seidi Haarla sasvim prirodno i ležerno kanalizira Laurine anksioze i krize kroz koje prolazi gubeći se i nalazeći se na nepoznatim, stranim mestima. Njoj je ovo prva uloga u dugometražnom filmu (igrala je u kratkim i na televiziju), što dodatno doprinosi utisku svežine, pa čak i otkrića. Sa druge strane, lik Ljohe dosta više upada u kliše »grubijana mekog srca«, ali u interpretaciji Jurija Borisova (glumac je, čini se, ove godine na putu da postane velika zvezda zbog izvrsnog izbora uloga), on postaje unikatan. Najvažnije od svega, njihova zajednička hemija, bilo da odlazi u negativan spektar emocija, bilo da odlazi u pozitivan, sasvim je uverljiva.

Sa zanatske strane, Kuosmanen sjajno koristi kombinaciju unikatnih ograničenih prostora i doista egzotičnih širokih prostranstava, bez nepotrebne glamurizacije, dodatne egzotizacije i »crtanja« zapadnoj publici. U tome treba posebno pohvaliti scenografiju koju potpisuje Kari Kankaanpää koja savršeno hvata detalje perioda kasnih 90-ih u specifičnom »settingu« provincijalne Rusije (to prepoznajemo samo po referencama, recimo na film Titanik, inače arhitektura je još uvek sovjetska, a na ulicama su predominantno ruski automobili takođe iz sovjetskog perioda). Izvrsna je i fotografija J.-P. Passija (koji je osim Kuosmanenovog prvenca uslikao i slovenačko-hrvatski noir Korporacija) koja glavne likova hvata bez glamurizacije i potrebe za istom.

Sve to pod Kuosmanenovom palicom deluje vrlo uigrano i neposredno, a reditelj uspeva da održi i neki literarni ugođaj izvornog materiala. Za potrebe filma je radnja, doduše, prebačena iz kasno-sovjetskog u post-sovjetski period, ali suština je na emotivnom planu zapravo ista. Compartment Number 6 je, kada se sve uzme u obzir, vrlo dobar i izuzetno lirski film.

Hymyileva mies / The Happiest Day in the Life of Olli Maki

2016.

režija: Juho Kuosmanen

scenario: Juho Kuosmanen, Mikko Myllylahti

uloge: Jarkko Lahti, Oona Airola, Eero Milonoff, John Bosco Jr.

Bokserskih filmova ima pregršt i ima ih svakakvih, ali većina se vozika na istim štosevima. Hoće li neko prevazići kult Rockyja Balboe kao lika ili kvalitet emotivne razornosti Raging Bulla? Sumnjam. Ali ljudi svejedno vole priče u kojima simpatični autsajderi ne samo da imaju šansi, nego i pobeđuju i u kojima je magičan povratak moguć. E, pa, ništa od toga, ili skoro ništa, nećete videti u ovom simpatičnom finskom filmu koji je možda o bokseru, i to stvarnom, ali ni u kom slučaju nije klasičan bokserski film.

Nije tolika novina ni to što je bokser zaljubljen, imali smo zaljubljenih boksera. Mnogo je veća novina kako je naš naslovni junak (kojeg zbog fizičke sličnosti sa stvarnom ličnošću sjajno igra Jarkko Lahti) zapravo smušen i izgubljen i kako mu se stalno dešavaju pizdarije. Tipa, auto neće da upali. Tipa, nikako ne uspeva da skine kilažu pred važan meč. Tipa, menadžer ga smara. Pa i to zaljubljivanje nije moglo da se desi u gorem trenutku.

Olli se, naime, priprema za važan meč, prvi pravi profesionalni meč u Finskoj, onakav o kakvima se slušalo kada se pričalo o Americi. Meč je za titulu svetskog šampiona, protivnik je dosta iskusniji, ali je nacija izuzetno napaljena na ovog simpatičnog i skromnog momka. Svi su spremni da ga proglase herojem i ako pobedi, to će biti najsretniji dan. Njima sigurno, njemu kako se uzme.

Olli ne voli medijsku i drugu gužvu, preferira mir, pa je kao takav sasvim nepogodan za bučne američke spektakle kakav želi njegov menadžer i bivši šampion Elis (Milonoff). Njemu je neprijatno da kaže bilo šta osim “neka bolji pobedi”. Njemu je neprijatno da se ulaguje sponzorima, da se slika s missicama, da glumi u “dokumentarcu” o njegovim pripremama i meču koji je u planu. Povrh svega, on se, kao dečko iz provincije, slabo snalazi u Helsinkiju, a njegova devojka Raija (perfektna Oona Airola) je gradskom vrevom toliko prestrašena da se u jednom trenutku vraća kući. Može li se u tako stresnim okolnostima on pripremiti za meč?

The Happiest Day in the Life of Olli Maki jedan je izuzetno simpatičan film, i to od one sorte koja je toga jako svesna. Snimljen je na analognoj kameri, na filmu od 16mm i u crno-beloj paleti, sasvim na tragu onovremenog verizma. Stvarni događaji su tako složeni da izgledaju kao snolika fikcija. Glumci su izuzetno raspoloženi u svojim ulogama, od vrlo metodičnog pristupa Jarkka Lahtija, do apsolutno predive Oone Airole.

Juho Kuosmanen, jedan od nadolazećih autora, zapravo je čovek teatra, i to amaterskog i u provinciji, i entuzijasta za dokumentarne filmove. Od njega se dosta očekuje, ali pitanje je koliko njega zanima da očekivanja ispuni. On snima lokalne priče, sa lokalnim ljudima i glumcima koje poznaje i ovog puta mu je uspelo. Oseti se da on sportistu iz svog kraja smatra herojem, prilazi mu s poštovanjem i insistira na čovečnosti. Zato se film i izdiže iznad nivoa standardnog biografskog, standardnog sportskog filma i standardne romantične komedije, iako u njemu ima ponečeg od svega toga.

Zanimljiv je kontekst cele te priče. Olli Maki je bio komunista, u vreme dok Finska još nije postala država blagostanja, znači u doba kada to baš i nije bilo tako uputno. Međutim, on je tim idealima bio veran i živeo ih. Amaterski boks je voleo više nego profesionalni i vratio mu se, a nakon sportske karijere je bio trener klincima-početnicima. Ceo svoj radni vek je proveo kao pekar. Nisu ga privlačili novac i slava. A u Finskoj su se stvari menjale, svakako nabolje: država na kraju sveta se uključivala u globalne tokove, a socijal-demokratija koja je tamo zaživela je pustila duboke korene u društvu koje se smatra jednim od najuređenijih u Evropi i svetu. Možda Olli nije baš tako zamišljao taj vrli, novi svet, ali je u njemu, zajedno sa Raijom, proživeo uglavnom kako je hteo. Pitao bih ga sada (još uvek je živ, ima i cameo-ulogu u filmu, skupa sa Raijom, naravno) kako gleda na boks i stanje stvari u Finskoj i u svetu, ako ga to još zanima. I verujem da bi dao skroman i iskren odgovor.