Limonov: The Ballad

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Savenko, Eduard Venjaminovič, službeno je prezime i ime javne osobnosti, provokatora opće prakse, solidnog pjesnika i romanopisca od jedne teme – sebe samoga, ekstremističkog političara, lidera terorističke organizacije i neosuđenog, ali zato dokumentiranog ratnog zločinca i zločinca protiv čovječnosti Eduarda Limonova. Rođen „negdje u Rusiji”, mladi Edička je odrastao u Harkovu, gdje je bio „školarac i baraba”, da bi se zaposlio kao tvornički radnik, a noću pisao pjesme. Prvo preseljenje u Moskvu s tadašnjom djevojkom Anom nije mu uspjelo: umjetnici-disidenti u svoje su ga krugove primili prije kao krojača za traperice nego kao pjesnika. Iz drugog puta se uspio elementarno etablirati u samizdat-krugovima, pa je i skovao pseudonim Limonov za svoje prezime, i to ne po citrusu, već po ručnoj bombi nazvanoj po njemu, limunu, valjda kako bi „zvučao bombastičnije” dok se jada i žali na sve svakoga. Upoznao je pjesnikinju i pratilju drugih umjetnika Jelenu Šćapovu, s njom emigrirao u Ameriku (vjerojatno po nagovoru KGB-a), pa su dvoje mladih, lijepih i fotogeničnih ljudi pokušavali živjeti boemski u New Yorku s malo novca. Šćapovoj je karijera foto-modela krenula prije nego Limonovljeva pjesnička, pa ga je napustila i nastavila dalje sa svojim životom. Pjesnik u pokušaju, pak, na teži je način shvatio da njegova poezija nikoga ne zanima, pa je prešao na memoarske romane i posao batlera za Stevea Rubela, milijunaša, patrona umjetnosti (naročito one koja bi u nekom trenutku bila u trendu) i tadašnjeg vlasnika Kluba 54. Limonov je nakon toga prešao u Pariz koji je imao više sluha za njegovo pisanije i kontroverzne stavove kojima je sablažnjavao građanstvo i salonsku ljevicu. Kao već poznati pisac, prvi se puta vratio u SSSR u vrijeme Glasnosti i Perestrojke, a konačno u doba raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Godinu dana kasnije, viđen je u brdima iznad Sarajeva na položajima Vojske Republike Srpske, a naredne godine je svoj pedeseti rođendan proslavio u Republici Srpskoj Krajini pucajući iz topa po hrvatskim položajima. Iste 1993. godine osnovao je ekstremističku Nacional-Boljševičku Partiju i počeo izdavati pamflet Limonku za koju je pisao uvodnike. Podržavao je separatiste u Gruziji i Moldaviji, zazivao intervenciju u Ukrajini davno prije nego što je to Putin otpočeo, te skupljao vojsku za napad na Kazahstan. Zbog svojih ekstremističkih stavova je jedno vrijeme i odrobijao da bi se vratio kao disident koji bi zastupao isto što i vlast, samo ekstremnije. Kao takav, unosio je sjeme razdora u građanski otpor Putinovoj diktaturi kada bi ovaj pokrao izbore, istom dao na raspolaganje svoje dobrovoljce za akcije na Krimu, Donjecku i Luhansku od 2014. godine nadalje. Putinovu invaziju nije dočekao, umro je 2020. godine u 78. godini života.

Ekscesa i kontroverzi iz Limonovljevog života bilo bi dovoljno i za raskošnu televizijsku seriju od desetak-dvanaestak epizoda, pa se herojskim poduhvatom čini obuhvatiti sve to u film u trajanju od nešto preko dva sata. Filmski projekt je originalno razvijao Pawel Pawlikowski, upravo redatelj koji je Limonovljevo nečovještvo prokazao i prikazao svijetu u svom televizijskom dokumentarcu Srpska epika (1992), ali je od njega odustao negdje u doba piščeve smrti u nemogućnosti da se na bilo koji način veže za lik. Pawlikowski je svejedno zadržao poziciju scenarista kao autor prvih nekoliko „ruku”, te izvršnog producenta, a projekt je naslijedio Kiril Serebrenikov koji je skupa s Benom Hopkinsom napisao konačnu verziju scenarija držeći se manje ili više biografske knjige Limonov koju je francuski novinar i pisac Emmanuel Carrere objavio 2011. godine. Film Limonov: Balada premijeru je imao prošle godine u Cannesu (kao i svi Serebrenikovljevi filmovi od međunarodnog proboja s Mučenikom iz 2016. godine do sada), ali je tamo naletio na hladni prijem kritike, žirija i festivalskih programera. Jer, ma koliko Serebrenikov bio dokazani disident koji je u Putinovom režimu već izdržavao kaznu kućnog pritvora, svi njegovi filmovi se bave takozvanom „ruskom dušom” i njenim usudom u okruženju gdje ljudski život vrijedi jako malo, a i tema Eduarda Limonova i njegovog naslijeđa može izgledati deplasirano u trenutku kada je njegov pobočnik Aleksandar Dugin glavni ideolog Putinove sile koja vodi imperijalni rat izvan granica svoje zemlje.

Dodatna otegotna okolnost za Serebrenikova je što sada po prvi puta radi na stranom jeziku, pa ruski likovi govore na engleskom ne samo u New Yorku ili Parizu, nego i u Harkovu, Moskvi i zatvorskoj koloniji. Treba tu imati razumijevanja i za činjenicu da je glumačka postava međunarodna, da je glavni glumac u naslovnoj ulozi Britanac Ben Whishaw, te da široka međunarodna koprodukcija također ima svoje imperative, a jedan od njih je da može igrati na najširem mogućem međunarodnom tržištu. Sa svoje strane, Whishaw ne radi samo dobar posao uvjerljivo „skidajući” Limonovljev loš, nikada zapravo savladani engleski, već i njegove neurotične manirizme i pozu buntovnika bez razloga protiv svega i svačega, a naročito protiv civilizacije i pristojnosti. U njegovoj interpretaciji, Eduard Limonov je posve na tragu pjesnikove javne persone, inicijalno šarmantan, ali u većim dozama neprijatan, toksičan i čak opasan po život, što je na svojoj koži zamalo osjetila njegova bivša supruga Lena. Nevolja s hiper-fokusom na jedan lik je i to što taj isti lik i glumac koji ga igra može preuzeti skoro cijeli film, pa ostalima ostaju tek „mrvice”. Srećom, u ulozi Lene imamo Viktoriju Mirošničenko (poznatu po svojoj debitantskoj, naslovnoj ulozi u filmu Visoka djevojka Kantemira Balagova iz 2019. godine) koja se u malo prostora i vremena može izboriti za poneku bravuru. Također, njenom liku pogoduje i redateljev tretman: čak i kada bivša supruga fizički ode iz života naslovnog anti-junaka, ona ostaje kao fantazmagorično prisustvo u njegovim snoviđenjima i paranoidnim košmarima. Ostatak glumačke postave nema ni takvu prezentnost i prepoznatljivost, a ni za njihove likove nema dovoljno prostora u filmu, pa se glumci uglavnom utapaju u pozadinu.

Takav pristup Serebrenikova se pokazuje kao ispravan, budući da je njegov Limonov: Balada prije svega film atmosfere kojem je ionako linearna i iz literature poznata radnja tek sekundarna stvar. Autoru i inače bolje leži taj atmosferični pristup, i to sa što je moguće košmarnijom atmosferom gdje „realnost” glavnog lika iz naše točke gledišta ne mora biti niti naročito čvrsta, niti naročito realna. Sjetimo se u tom smislu njegovog filma Petrovi u gripi (2021). U slučaju Limonova, Serebrenikov ne ide do tih ekstrema fluidnosti kadar-sekvenci, rezova na neočekivanim mjestima i subjektivnosti, ali svejedno poseže za nekim od tih trikova, kao što je montažna sekvenca s naslovima povijesno-političkih događaja 80-ih ili igranje s formatima i bojom slike. Nakon prologa sa scenom intervjua Limonova u Parizu i njegova povratka u Moskvu iz egzila, Serebrenikov nas vraća u crno-bijeli Harkov iz ere Leonida Brežnjeva u uskom formatu slike. Moskva godinu dana kasnije dobiva boju, ali format i dalje ostaje uzak, a širi se tek kada se naslovni protagonist domogne New Yorka. Tu, pak, imamo konstantnu gužvu na ekranu, bilo da je tu riječ o interijerima poput krcatih barova i zalogajnica, te natrpanih soba i stanova, ili, pak, nagužvanih ulica prekrivenih smećem. Serebrenikov u tim scenama na nekoliko mjesta citira amblematični film za New York 70-ih, Scorseseovog Taksista. Čini to prilično direktno, pozicionirajući Limonova, odnosno njegovog literarni alter-ego Eddieja kao pojačanu verziju Travisa Bicklea, junaka Scorseseova filma. Redatelj je tu pripremio još nešto trikova, kao što su to narator na tragu Limonovljevog prvog romana To sam ja, Eddie ili brechtovsko razbijanje „četvrtog zida”, a posebnu pohvalu zaslužuje općenita psihodeličnost montaže Jurija Kariha, i scenografija Ljubov Korolkove i Vladislava Ogaja često izgrađena „od nule” na lokacijama u Rigi, uz tek nešto snimki iz New Yorka. Također, briljantan je rad ekipe za vizualne efekte koja kao da u potpunosti generira pozadine u kojima obitavaju likovi i u njih ubacuje vijesti i arhivske snimke. Serebrenikov nas tako vodi u glavu Eduarda Limonova, odnosno njegovog Eddieja, i u njegov život, čime uspjeva rekreirati dio njegovih neuroza, psihoza, egzibicionističkih nagnuća, cinizma i bijesa prema svemu i svakomu. Međutim, kao što smo rekli u početku, toga je možda i previše za samo jedan film, pa je tretman političkih akcija površan i nakalemljen na sam kraj da bi se poantiralo i na tu stranu. U konačnici, Limonov: Balada dostojan je film svog autora i svakako mu otvara nove mogućnosti u internacionalnoj karijeri, ali imao je Serebrenikov i impozantnija ostvarenja do sada.

Compartment Number 6 / Hytti Nro 6

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Juho Kuosmanen

scenario: Juho Kuosmanen, Andris Feldmanis (prema romanu Rose Liksom)

uloge: Seidi Haarla, Jurij Borisov, Dinara Drukarova, Julija Aug, Polina Aug, Tomi Alatalo

Stranci, više iz različitih svetova nego iz različitih zemalja, u kupeu voza (ili na bilo kakvom putu), pijanstvo od lošeg, jeftinog alkohola, spajanje izgubljenih duša, natruhe romanse i jasna sugestija nade u bolje sutra svojevrsni su klišei brojnih filmova. Spomenimo samo »road movie« kao žanr, »train movie« kao pod-žanr, pa i brojne urbane »pešačke« filmove. Postavlja se pitanje šta je tu stvarno, a šta iluzija: kretanje i sloboda ili okovi ograničenih prostora poput kupea voza ili unutrašnjosti automobila.

Pet godina nakon velikog festivalskog uspeha s dugometražnim prvencem The Happiest Day in the Life of Olli Mäki (glavna nagrada u Un certain regard programu Cannesa), Juho Kuosmanen ima novi film pod naslovom Compartment Number 6. Kao i prethodnik, i ovaj je film imao premijeru u Cannesu (ovog puta u glavnom programu, uz Grand Prix i Nagradu ekumenskog žirija). Kao i prethodnik, i ovo je u neku ruku »period piece«, ali ovog puta smešten u post-sovjetsku Rusiju 90-ih. Film je igrao u revijalnoj konkurenciji Horizons na festivalu u Karlovim Varima.

Iako se veći deo filma odvija u vozu na relaciji Moskva – Murmansk, film počinje na jednoj moskovskoj kućnoj žurci. Finkinja Laura (Haarla), studentkinja ruskog jezika i književnosti, se tamo oseća kao strankinja iako govori jezik. Njen jedini kontakt sa ekipom intelektualaca koja se tamo okupila je Irina (Drukarova), njena cimerica, gazdarica i, recimo, devojka. Čini se da se njihova »lagana« veza polako bliži svom kraju, a signal za uzbunu je to da Irina šalje Lauru samu na put koje su dugo planirale, u Murmansk da vide petroglife. Ti petroglifi su, uostalom, Irinina, a ne Laurina želja. Ipak, Laura se oprema amaterskom kamerom i odlazi na put nadajući se da priča još nije gotova.

U naslovnom kupeu brog 6, Laura upoznaje svog saputnika, Ljohu (Borisov). On deluje grubo, s obrijanom glavom i ne baš finim manirima (još od polaska se naliva votkom, psuje i priča gluposti), i čini se da njih dvoje ne mogu biti suprotniji svetovi. Laura, prirodno, želi prvo da se premesti, ali otresita kondukterka (Julija Aug) nije baš od pomoći, pa onda dobija želju da se na prvoj većoj stanici (što je, ispada, Sankt Petersburg) okrene i vrati nazad u Moskvu, ali Irina nije ni najmanje oduševljena idejom. Laura nema izbora nego da nastavi putovanje i nada se da će na njemu makar upoznati samu sebe.

Kako vreme prolazi, ona i Ljoha se zbližavaju. Ovde, međutim, nije reč o klišeu romanse iz filmova, već o tome da dvoje različitih ljudi koji su oboje na svoj način ranjeni u prijateljstvu pronalaze utehu i nadu. Uostalom, sve i da je Laura nekakav ekvivalent Celine iz Before Sunrise, Ljoha svakako nije Jesse, a ni voz, ni ruski gradovi na krajnjem arktičkom severu nisu turistima otvoreni Beč. Compartment Number 6, dakle, krši neke od žanrovskih konvencija, ali to čini nudeći sasvim čistu i iskrenu emociju.

Ograničeno okruženje unekoliko stavlja glumce pod pritisak. Seidi Haarla sasvim prirodno i ležerno kanalizira Laurine anksioze i krize kroz koje prolazi gubeći se i nalazeći se na nepoznatim, stranim mestima. Njoj je ovo prva uloga u dugometražnom filmu (igrala je u kratkim i na televiziju), što dodatno doprinosi utisku svežine, pa čak i otkrića. Sa druge strane, lik Ljohe dosta više upada u kliše »grubijana mekog srca«, ali u interpretaciji Jurija Borisova (glumac je, čini se, ove godine na putu da postane velika zvezda zbog izvrsnog izbora uloga), on postaje unikatan. Najvažnije od svega, njihova zajednička hemija, bilo da odlazi u negativan spektar emocija, bilo da odlazi u pozitivan, sasvim je uverljiva.

Sa zanatske strane, Kuosmanen sjajno koristi kombinaciju unikatnih ograničenih prostora i doista egzotičnih širokih prostranstava, bez nepotrebne glamurizacije, dodatne egzotizacije i »crtanja« zapadnoj publici. U tome treba posebno pohvaliti scenografiju koju potpisuje Kari Kankaanpää koja savršeno hvata detalje perioda kasnih 90-ih u specifičnom »settingu« provincijalne Rusije (to prepoznajemo samo po referencama, recimo na film Titanik, inače arhitektura je još uvek sovjetska, a na ulicama su predominantno ruski automobili takođe iz sovjetskog perioda). Izvrsna je i fotografija J.-P. Passija (koji je osim Kuosmanenovog prvenca uslikao i slovenačko-hrvatski noir Korporacija) koja glavne likova hvata bez glamurizacije i potrebe za istom.

Sve to pod Kuosmanenovom palicom deluje vrlo uigrano i neposredno, a reditelj uspeva da održi i neki literarni ugođaj izvornog materiala. Za potrebe filma je radnja, doduše, prebačena iz kasno-sovjetskog u post-sovjetski period, ali suština je na emotivnom planu zapravo ista. Compartment Number 6 je, kada se sve uzme u obzir, vrlo dobar i izuzetno lirski film.

Kursk

kritika objavljena na DOP-u

Lako rešenje nameće se samo od sebe: napišem “E, do Kurska” i završim posao, ali u svojoj razačoravajućoj pipavosti u cilju ne-talasanja, film Kursk u režiji Thomasa Vinterberga zapravo nije komad filmskog otpada. Ne, reč je o tehnički solidnom filmu čiji autori Vinterberg, scenarista Robert Rodat (poznat po filmovima s kraja prošlog stoleća Saving Private Ryan i The Patriot) i producet Luc Besson verovatno hteli različite stvari, pa u konačnici film deluje kao iznuđeni kompromis.

U prologu se upoznajemo sa likovima: Mihailom (Matthias Schoenaerts kao sinonim za evropsku muškarčinu novog kova), njegovom ženom Tanjom (lepotica Léa Seydoux vrlo dobra u deglamuriziranoj ulozi trudne ruske domaćice), kolegama koje ćemo kasnije razlikovati samo po funkcijama koje obavljaju, Mihailovim sinom Mišom (debitant Artemij Spiridonov) i drugima, a sve se događa na svadbi, kao naklon Ciminovom filmu The Deer Hunter, te otkrivamo neku vrstu esnafske povezanosti i međusobne lojalnosti mornara-podmorničara. Nakon toga se radnja grana na tri nivoa, onom podmorskom koji prerasta u film katastrofe, onom na površini koji prati Tanju i druge supruge u strahu, nadanju i potrazi za informacijama, te onom geopolitičkom koji, navodno, ispituje uzroke spore i neadekvatne reakcije ruskih vojnih i državnih vlati, te njihovo oklevanje da prihvate pomoć ponuđenu od strane britanske i norveške mornarice, u čemu naizmenično pratimo ruskog admirala Gruzinskog kojeg igra Peter Simonischek i britanskog komodora Russella (Colin Firth kojem ovakve dostojanstvene oficirske uloge stoje kao dobro sašivena uniforma), dok se ruska birokratija oličene u liku kojeg tumači legendarni Max von Sydow u priču uvode kasnije…

 

Što se same katastrofe tiče, Kursk mora “plivati uzvodno” glede na činjenicu da je u pitanju film ne samo prema istinitom, nego i detaljno ispitanom, dokumentiranom i medijski ispraćenom događaju iz novije istorije. Odgovor na to može biti delimična fikcionalizacija likova i njihovo građenje na osnovu potvrđenog materijala u smislu toga šta je izazvalo eksploziju, koliko je inicijalno preživelih bilo, u koji deo podmornice su se sklonili, šta im je protokol nalagao da moraju učiniti u slučaju havarije… Vinterbergov interes za zajednicu koji po pravilu pokazuje u svojim filmovima bi tu onda jako lepo došao do izražaja, recimo na tragu onoga što je njegov česti scenarista Tobias Lindholm napravio u svom slično postavljenom filmu A Hijacking, ali Rodat u svom scenariju taj aspekt ne razrađuje dalje od klišea, pa je vrhunac jedna i jedina žanr-scena rizične misije u potpoljeni deo podmornice po patrone za generator za kiseonik, dok je rasplet prigodno-slučajan, verovatno zbog kalkulacije koliko brutalnosti prosečan gledalac filma katastrofe može da podnese.

Kao socijalna drama smeštena u povezanu zajednicu kojom upravlja tradicionalni autoritet (u ovom slučaju mornarica), Kursk je više “vinterbergovski”, ali i tu granice postavlja scenario koji ne produbljuje sukob mornarskih žena sa mornaricom samom po sebi, već kao da pokušava da izbalansira strah i nadu sa kritikom društva i jednog sistema koji se raspada, a da bi sačuvao iluziju veličine spreman je da žrtvuje ljude. Opet, kritička oštrica je ublažena i otupljena, da ne kažem potpuno iskrivljena u smislu koga cilja i koga treba ciljati, ali to već može biti krivica Luca Bessona koji je čak pristao da pokojnog Jeljcina ni krivog ni dužnog “namaže govnima” ne bi li sakrio trag Putinove nesposobnosti i neodlučnosti na njegovom prvom državničkom testu. Čini se da je namera bila na taj način “izmoliti” snimanje na lokacijama, ali izgleda da ni takav kompromis nije bio dovoljan trenutnom ruskom diktatoru.

 

To nas dovodi do geopolitčkog nivoa katastrofe i pitanja zašto Rusi nisu prihvatili ponuđenu pomoć sa Zapada, a odgovor je isti kao i u slučaju odbijanja snimanja na lokacijama i koprodukcije: hladnoratovsko stanje uma. Prvo, ugled države se mora očuvati po svaku cenu, a to je nemoguće ako priznaš da ti se “trofejna” nuklearna podmornica “spotakla” na vlastiti trenažni torpedo, pa zato u prvo vreme izmišljaš bajke o neprijateljima, a onda odbijaš da pustiš pomoć. Druga stvar, Kursk je bio prepun napredne tehnologije i vojnih tajni, pa ne bi bilo zgodno da se konkurencija toga domogne, premda su one bile skoncentrirane u prednjem, uništenom delu. Treće i konačno, valja sakriti vlastitu bedu i nesposobnost od očiju sveta: činjenicu da su spasilačke podmornice prodate ili na dugotrajnom remontu, da je oprema neodržavana i da se ekonomija države generalno raspada, a da vojske može samo slediti taj trend. Za takvu državu su gubici ljudskih života podnošljiva alternativa. Upravo je taj nivo filma relativno najuspeliji, a bio bi još uspeliji da je dobio više prostora na ekranu jer je o tome dostupno i najviše podataka i ima najviše manevarskog prostora za detaljnu doku-dramu.

Opet, teško je reći da Kursk, ma koliko u konačnici bio rađen za generalnu i ne naročito političnu kino-publiku (i to na Zapadu pre svega), nema momenata čiste inspiracije. Jedan od tih detalja je i briljantna anti-intuitivna odluka da klaustrofobični kadrovi u podmornici pod vodom budu snimani u širem “widescreen” formatu od onih nadzemnih koji su uslikani u standardnih 16:9. Među uspelije delove se mogu ubrojiti i vrlo elegantan “soundtrack” ruskog i klasičarskog štiha koji potpisuje Alexandre Desplat, te korištenje VHS-snimke legendardnog koncerta Metallice u Moskvi kao najave zloslutnih događaja. Za verovati je da bi Vinterberg više postigao da je imao više kreativnog uticaja, ali studijski sistem oličen u Europacorp.-u je uzeo svoj danak. Opet, kada se crta podvuče, Kursk nije loš film. Nije ni dobar. Tek korektan.

Putin’s Witnesses / Svideteli Putina

tekst objavljen na XXZ portalu

2018.

scenario i režija: Vitalij Manski

U poslednjih nekoliko godina dokumentarcima Pipeline (2013), Under the Sun (2015) i Close Relations (2016), rusko-ukrajinski sineast Vitalij Manski se pozicionirao kao hroničar one istine koju ne možemo videti jer je skrivena od naših očiju, bilo da je reč o stanovništvu u ruralnim zabitima oko trans-sibirskog gasovoda, Severnoj Koreji ili dualnog nacionalnog i građanskog identiteta u svetlu događaja na Majdanu. Sa svojim novim filmom, Manski se, međutim, vraća u prošlost, u period na prelasku milenijuma, između Putinovog preuzimanja mesta V.D. predsednika države, preko odlučujućih izbora na kojima je potvrdio svoj mandat, pa do prve godine njegove vladavine.

Putinovi svedoci su film potpuno sačinjen od starih snimaka s lica mesta jer je Manski, kao reditelj sa stalnim narudžbama od državne televizije, Putinovu kampanju pratio izbliza. Dosnimljenog materijala nema, kao što nema ni “govorećih glava”. Jedino novo u filmu je naracija koju Manski izvodi sam, iskreno se prisećajući svojih stajališta iz tog perioda, a opet sa naknadnom svešću i naknadnom pameću glede istorijskog značaja tih događaja. Uostalom, on kombinuje materijale iz dva televizijska dokumentarca koja je uporedo snimao o ruskim (bivšim) predsednicima Gorbačovu i Jeljcinu sa materijalom iz takođe naručenog dokumentarca o Putinu i njegovoj kampanji, kao i sa kućnim snimcima koje je radio što za projekat, što iz hobija.

 

Manski svoj film počinje direktno i od početka priče. Datum je 31.12.1999. i ruski predsednik Jeljcin u svojoj “novogodišnjoj poslanici” poručuje kako će odstupiti s položaja zbog slabog zdravstvenog stanja i da će ga zameniti dotadašnji premijer Vladimir Putin. U kući Manskih šok i neverica: supruga Natalija je jako nepoverljiva prema novom vođi, naročito zbog njegove prošlosti u KGB-u, Vitalij sa druge strane čeka da vidi kako će se stvari odvijati, verujući u zdrav razum ruskog establishmenta i odanost istog unapređenju demokratije. Uostalom, on ima posao koji mora da obavi, a i, setimo se, Putin je u to doba i još nekoliko godina za tim odavao utisak posvećenog demokrate i liberala.

Centralni deo filma posvećen je Putinovoj predsedničkoj kampanji sa povlaštenog mesta V.D.-a zasnovanoj na frazama o čvrstom, racionalnom i stabilnom lideru, te o kontinuitetu. Putin je svakako bio Jeljcinov projekat, bivši predsednik je barem nekoliko godina tražio svog naslednika u sebi bliskim političkim krugovima, ali ga je našao tek u Putinu koji je isprva bio dovoljno bezličan da bi se uklopio u profil: govorio je u frazama, pozirao kako “sluša i čuje” narod, imao je prošlost i sovjetsku i tranzicionu i na njega je svako mogao projektirati svoje stavove i želje. Kampanju su vodili Jeljcinova kći Tatjana i njen tadašnji verenik Valentin Jumašev.

Prvi signal da nešto nije kako treba je tipična ruska šifra, odnosno Putinov postupak koji bi negde drugde prošao nezapaženo. Kada su rezultati izbora objavljeni, Jeljcin je lično nazvao Putinov štab da novom izabranom predsedniku čestita pobedu. Manski je za to vreme snimao u Jeljcinovoj kući. Neko iz štaba se javio i odgovorio da će novi predsednik nazvati nazad čim za to nađe vremena. Poziv nije došao, ni te noći, ni kasnije.

Drugi znak za uzbunu je, pored predsednikove nezgodne navade da se ubeđuje sa sagovornicima dok isti ne priznaju kako je dotični u pravu, te vrlo paušalnog tumačenja demokratije koje se svodi da je on za pluralizam mišljenja, ali da je zdravije slagati se s njegovim, bila puzajuća rehabilitacija simbola sovjetske totalitarne prošlosti. Vojsci je ponovo uspostavljen kontinuitet s Crvenom Armijom (pod egidom antifašizma, naravno), državna himna je kozmetički promenjena tako da zvuči “crvenije” i sve u tom smislu. Danas imamo neo-sovjetsku politiku Rusije ne samo na teritoriji bivših sovjetskih repulika (gde je Gruzija za sada najgore prošla, a Ukrajina svoju kalvariju još uvek prolazi), nego i u Siriji, na Balkanu i na globalnom nivou kroz hakersko-špijunsko-propagandne marifetluke.

Možda ne bi bilo loše podsetiti se na druge Putinove svedoke koji su, pored Manskog, učestvovali u kampanji i imali prilike tesno sarađivati sa predsednikom. Medvedev je jedini koji je još uvek živ i na položaju – možda zbog neograničene lojalnosti – on i Putin po potrebi menjaju fotelje kako bi se ispoštovala procedura fasadne demokratije. Ostali su, poput Čubajsa, Gleba Pavlovskog, Kasjanova, bračnog para Jumaševih, Surkova, završili u opoziciji i daleko od poslovno-političkih struktura, možda čak i u zatvoru na neko vreme jednom kada su se s Putinom razišli, a Mihail Lesin i još par njih su i ubijeni pod “nerazjašnjenim okolnostima”. Sloboda medija iz 90-ih je sada sanak pusti, a postoje i indicije da se iza dobrog dela terorističkih napada u zemlji kriju duge ruke državnih struktura.

Manski o tome govori sam, bez straha ili sa strahom da bi mogao završiti dva metra ispod zemlje, govori hrabro i čisto. Možda je siguran da će ga latvijska adresa na kojoj živi sačuvati od osvetoljubive naravi bivšeg prijatelja. Možda veruje da se zbog filma glava (još uvek) ne gubi. Uostalom, nema mu ko drugi u tome pomoći: sećanja se sama po sebi distorziraju s vremenom i uklapaju u određeni narativ, a svedoci, komentatori, analitičari koji su ostali u Rusiji su ili mišljenje promenili ili su zastrašeni suviše da bi bili otvoreni. Bilo kako bilo, Putinovi svedoci je jedno pošteno napravljeno, napeto i implicitno potresno svedočanstvo jednog vremena i karta za tumačenje posledica tih događaja u vremenu sadašnjem.

Red Army

2014.
autor: Gabe Polsky

Šta možemo očekivati od klasično postavljenog dokumentarca (“talking heads & archive footage”)? Još kada je o sportu? I to o ne baš najpopularnijem i najrasprostranjenijem kao što je to hokej? Pa čak kad ne govori o našim herojima, što će reći Amerikancima, nego upravo o (u toj grani) nadmoćnim i sistemski podržanim neprijateljima?
Verovali ili ne, dosta toga. Kao što pametnom čoveku sport nije samo sport, nego produžetak rata i propagande o superiornosti prefinjenijim sredstvima, tako je i dokumentarac koji govori samo o sportu generalno nezanimljiv ako ne pratimo dotični sport. Međutim, kada je osmišljen i napravljen kako treba, dokumentarac o sportu zapravo mnogo više govori o drugim stvarima: istoriji, politici, načinu života... Red Army je takav film: na prvi pogled deluje klasično i vrlo ograničeno, ali je pametan, pronicljiv i zanimljiv, te stoga sjajna polazna tačka ako želite znati nešto više o kraju Hladnog rata sa sovjetske strane koju niste imali prilike slušati.

Nije tajna da je u sumornoj egzistenciji sovjetskih građana bilo izuzetno malo prilika za socijalnu mobilnost. Pre svega partija, onda vojska, nauka, umetnost i sport. Sport je posebno zgodan za propagandu jer siromašnom čoveku bez perspektive vrlo lako podvaljuje ideju kolektivne narodne superiornosti. U svetu sovjetskog sporta hokej zauzima posebno mesto. Pošto konkurencija drugih zemalja nije bila brojna, hokej je bio idealna prilika za okršaj sa arhi-neprijateljem – Amerikancima. I, logično, svaki sovjetski omladinac je hteo da se uključi na taj voz. To je bila prilika za čast, slavu i određene privilegije u zemlji i da se lično učestvuje u bubetanju neprijatelja.
Naslov se odnosi na armijski klub, moskovski CSKA, šampiona države sa razrađenim sistemom od najmlađih kategorija do onih udarnih, seniorskih i klub čiji su igrači bili baza reprezentacije koja je, opet, bila uverljivi svetski i olimpijski favorit. Dovoljno govori činjenica da su se o američkoj slučajnoj (ili ne) pobedi na Olimpijadi u Lake Placidu 1980. godine snimali filmovi i da se o njoj govorilo kao o pobedi Davida protiv Golijata. Sovjeti su uzeli dve sledeće olimpijske medalje, u Sarajevu i Calgaryju, ali je i sport kao ponos nacije polako počeo da se urušava sa ostatkom ekonomski iscrpljenog sistema.
Autor Gabe Polsky je prvu pravu odluku doneo kada je izabrao sagovornika. Vjačeslav “Slava” Fetisov, momak iz siromašnog predgrađa koji je postao globalna sportska zvezda je zaista sjajan sagovornik: televizičan, inteligentan, ponekad nadrkan i ruski osoran, predan radnik, veliki šampion, čovek unutar sistema, čovek koji je imao problema sa sistemom, nesentimentalni komentator ruske tranzicije, Putinov ministar i senator, jedno od zaštitnih lica Olimpijade u Sočiju. Sve i da je Red Army potpuno običan “talking heads” dokumentarac, sama priča Slave Fetisova i način na koji je izlaže je dovoljan razlog da se film pogleda.

Fetisov je počeo da trenira kod možda najboljeg sovjetskog hokejaškog trenera svih vremena, Anatolija Tarasova. Međutim, u diktatorskoj državi, čak su i likovi besprekorni poput Tarasova bili u opasnosti da budu “obezglavljeni” samo na osnovu volje jednog čoveka. Na njegovo mesto je došao aparatčik Viktor Tihonov koji je pozirao kao veliki stručnjak, a zapravo je samo bio sadista koji je maltretirao igrače koji, opet, kao oficiri Crvene Armije nisu smeli da pisnu. Jer, kako dečija pesma kaže, hokej nije za kukavice. Međutim, kako se ekonomija SSSR-a rušila i kako su subvencije za sport postajale bednije, tako su noseći igrači poput Fetisova, Makarova, Kasatonova i drugih počeli dobijati primamljive ponude od “neprijatelja” iz NHL-a. Dovoljno je reći da se oko toga Fetisov sukobio sa ministrom odbrane maršalom Jazovim. Da, tim maršalom Jazovim kojem je Milošević prerano čestitao na uspešno obavljenom puču...
Naravno, jednom kad su Rusi dospeli u NHL nije sve išlo kao po loju. Igrala se drugačija igra, individualnija i grublja, ni izbliza toliko baletski elegantna i naučno nastudirana kao što je to bio sovjetski hokej. Tek je duboko u 90-ima, kada je Fetisov imao blizu 40 godina, došlo ne samo do pomirenja ta dva sistema nego do svojevrsne fuzije krunisane dvema uzastopnim titulama Detroit Red Wingsa sa dominantno ruskom postavom i filozofijom igre. Podsetimo, u isto vreme je u Rusiji pobedio "kapitalizam" sa svim nuspojavama poput novobogataša i korupcije...
Osim što ima zanimljive sagovornike od kojih je Fetisov možda najsnažnija i najharizmatičnija ličnost, a pored njega su tu njegovi saigrači, američki treneri i sportski novinari, pa i jedan pravi KGB-ovac u penziji zadužen za praćenje i čuvanje (od prebega) igrača na turneji, Polsky zna da im postavi prava pitanja. Ponekad će zbog toga dobiti srednji prst od Fetisova, vrdanje od strane drugih ili makar poneku neprijatnu grimasu na njihovom licu, što znači da je pogodio. Neizgovoreno i neodgovoreno ponekad ima veću težinu nego ono očigledno.

Još jedna stvar u kojoj je Polsky jak je osećaj za detalj. To je demonstrirao u svom prethodnom filmu The Motel Life (2012), predivnoj, tužnoj i snažnoj socijalnoj drami u kojoj je svaki detalj iz teksture filma toliko promišljen i pred nama prisutan tako da ga skoro možemo dodirnuti. Sada nemamo mračnu varijantu Americane. Čak ni raspad SSSR-a nije prikazan dramatičnim ljudskim pričama, niti dosadno kao kakvo predavanje iz novije istorije. Prikazano je zanimljivim živim svedocima i zanimljivim detaljima, kako iz perioda uspona i vrhunca (poput onih predivnih sličica igrača-heroja koje prosto odišu soc-realizmom), tako i onima iz perioda raspada, anarhije i ponovne obnove sovjetskog duha.
Najvažnije od svega, Polsky je uspeo da ukapira i sport, ali da se time ne pokazuje, nego da svoje znanje plasira znalački i diskretno. Hokej je izuzetno dinamičan sport, akcije znaju delovati naprasito, i treba ispratiti kuda se pločica kreće po terenu. Red Army je retko dinamičan i snažan dokumentarac koji poput dobre hokejaške utakmice (sa pauzama) traje 80 i nešto minuta i nijednog trenutka ne posustaje i ne postaje predvidljiv.

Pioniri-geroi / Pioneer Heroes

2015.

scenario i režija: Natalija Kudrjašova

uloge: Natalija Kudrjašova, Darja Moroz, Aleksej Mitjin, Varja Šablakova, Sima Vibornova, Nikita Jakovljev, Jurij Kuznjecov, Aleksandr Userdin, Svetlana Smirnova-Marcinkevič

“Danas kad postajem pionir dajem časnu pionirsku reč da ću...” Ne znam dalje. I ovo što znam, znam iz reklame za proizvode konditorske industrije “Pionir” Subotica. Nisam primljen u pionire, iako sam u školu pošao dok se moja država još uvek zvala SFRJ. Ne zato što nisam hteo, ko je mene pa pitao o takvim stvarima, nego su tu organizaciju jednostavno ukinuli. Mog dve godine mlađeg brata su primili u neku opskurnu organizaciju zvanu “Dečji savez”, ali to jednostavno nije bilo to. Ne znam čemu je ta organizacija služila osim da redovno naplaćuje članarinu. Od pionirskog nasleđa u Beogradu mogu da se setim samo Pionirskog Grada, gde su nas kao osnovce vodili na izlete i sportske aktivnosti i Pionirskog Parka, meni značajnog samo po tome da se preko puta njega nalazi Tuckwood, prvi beogradski multipleks. Znam da postoji i Dom Pionira, ali niti znam gde je, niti znam čemu to danas služi.

Nemam, dakle, plavu kapu “titovku” i crvenu maramu. Ne žalim zbog toga, verovatno bi se takve stvari izgubile pri nekoj selidbi. Ne žalim zbog toga kao što ne žalim zbog činjenice da nisam kršten. Kao uvereni liberal, smatram da čovek svoje odluke treba doneti sam, a to je nemoguće dok si dete i dok ti roditelji ili organi sistema (od škole nadalje) ispiraju mozak i pune glavu svojim idejama.

Kada sam ja izašao iz strogo porodičnih okvira i ušao u sistem, već se provodila tranzicija, i to ne ona iz socijalizma u kapitalizam (uzgred budi rečeno, to se u Jugoslaviji nije dogodilo, ono što se naziva kapitalizmom je najobičniji etatizam i “burazerizam), nego iz jugoslovenske komunističke “bratstvo-jedinstvo” mitologije u nacionalističku, u svakoj novonastaloj državi posebno. Kada sam iz sistema izašao, nakon srednje škole, ona je bila već gotova, a u međuvremenu je bila konfuzna, gotovo shizofrena. Ono što se na “tržištu ideja” nudilo probavao sam pomalo i kratko, kao sendviče na lošem banketu, možda po jedan zalogaj dok ne bih shvatio da je 'lebac buđav, meso trulo, a sir gumen. Sada, sa trideset-i-nešto godina, kao i većina ljudi iz moje generacije, nepoverljiv sam prema velikim idejama i brzim rešenjima i plivam samo toliko da ne potonem. Zovite to kako hoćete, rezignacijom, depresijom ili apatijom.

Stvaran život ne ostavlja puno prostora za velike snove i to je ono što sam ja, kao i moji ruski vršnjaci, junaci filma Pioniri-geroi naučili na teži način, na svojoj koži. Njih troje, Olga, Katja i Andrej, su svoj život pun ideološki nametnutih snova započeli u razredu u Nižnjem Novgorodu koji se tada još uvek zvao Gorki. Olga je sanjala da otkrije imperijalističke špijune koji crnim “volgama” gaze sovjetsku decu, Katjina lojalnost je bila podeljena između siromašne porodice koja je zarađivala na ilegalnoj proizvodnji alkohola i “majke”-države, a Andrej je svoj mladi život posvetio velikom cilju da otkrije lek za neku bolest ili čak za smrt kao takvu.

Dvadeset i nešto godina kasnije, oni su u ogromnoj, surovoj Moskvi i vode naizgled uspešne živote, to jest imaju naizgled fina zanimanja. Olga je glumica, Katja je “event manager”, a Andrej nezavisni novinar. Njihovi odrasli životi, opet, imaju i tamnu stranu. Olga (Kudrjašova) pati od agorafobije i sa njom se svaki dan susreće, Katjin (Moroz) privatni život je isprazan i besmislen, a Andrej (Mitjin) je očigledno u depresiji i, iako ima divnu devojku koja mu pruža samu podršku, sakriva se od sveta u posao, alkohol i kompjuterske igrice. Njihovi junački snovi iz mladosti sada su samo uspomena...

Jasno je, naravno, zašto me je ovaj film privukao, blizak mi je na više nivoa: generacijskom, kulturološkom i socijalnom. Priča svakog od njih, izložena kroz “hyperlink” postupak, mogla je biti moja ili nekog od mojih prijatelja i znanaca. Pa opet, film mi se nije svideo i umesto jakog emotivnog utiska, na mene je ostavio onaj mlakušni. Nije tu problem u tehničkim komponentama filma, jer su one u rasponu od solidnih do izvrsnih (recimo fotografija), niti u nedostatku poetičnosti, jer autorica i jedna od glavnih glumica Natalija Kudrjašova, čini se, svakoj pojedinačnoj sceni pristupa sa srcem i dušom. Čak je i centralna ideja filma o disparitetu između dečijih snova i krute stvarnosti u ruskom društvu između socijalizma i “putinizma” više nego intrigantna. Problem su pojedinačni koncepti troje glavnih likova, u detinjstvu i odrasloj dobi, koji su, jednostavno rečeno, potpuno tipski i u njihovom spoju u priču koji deluje kao vrlo klimava konstrukcija.

Možda se ja varam, pošto ne poznajem rusko društvo u tančine, ali njihove detinje ideje mi se čine previše naivnim. Razumem uticaj nametnute ideologije na mlade mozgove, ali je li u Rusiji pred sam raspad SSSR-a iko ozbiljno verovao u špijune koji gaze decu ili u to da će od prljavštine koju čuva ispod kade napraviti čudotvorni serum? Katjina moralna dilema je svakako snažna i uvodi socijalni momenat, ali opet... Ne žive li njeni od tog “kriminala” i ne donosi li taj “kriminal” hranu na sto, slatkiše, igračke, odeću? Nisu li deca po definiciji materijalistička, praktična bića kojima su od herojskih dela važnije stvari lopta, bicikl ili kakav muzički instrument?

Opet, ako prihvatimo njihove detinje ideje kao neku vrstu autorske nostalgije za čistotom detinjstva, kako onda gledati na njihove isprazne, odrasle živote? Je li tu reč o cinizmu i mizantropiji ili o starom, proverenom, popovanju? Zašto Katja kao najkompleksniji dečiji lik postaje šablonski i nedorečen lik u odrasloj dobi. Zašto inteligentni i pronicljivi Andrej drži distancu od jedinih ljudi kojima je stalo do njega i zašto je ta distanca toliko karikaturalna da ga devojka oslovljava po prezimenu? Kako tumačiti Olginu agorafobiju, a ona, recimo, nema strah od nastupa koji bi tom psihičkom stanju bio komplementaran? Gde je tu fokus? Na kojem od dva tranzicijska šablona? Na trci za novcem ili na otuđenju? I kao šlag na torti, onaj tipično ruski patetičan kraj... Ima šarma u ruskoj patetici (pada mi na pamet Čajkovski), ali ne kada je ona tako vidno iskonstruisana od prepoznatljivih sastavnih delova.

Iako me je film razočarao i upotrebiću za njega jedan engleski termin (iako sam ih u ovoj kritici izbegavao), “underwhelming”, nimalo mi nije žao da sam ga pogledao. Ako vam nije jasno zašto, vratite se na početak teksta. Ta priča je, rekoh, mogla biti moja, a u tragovima zaista i jeste moja, iako nisam nikad bio ni pionir ni heroj.

The Search

2014.

scenario i režija: Michel Hazanavicius (po istoimenom filmu iz 1948. godine)

uloge: Bérénice Bejo, Annette Benning, Maksim Emelyanov, Abdul Khalim Mamutsiev, Zukhra Duishvili

Kakav dan! Prvo na televiziji naletim na ono nedelo Angeline Jolie, In the Land of Blood and Honey i iz neznanog razloga (mazohizam, šta li) rešim da repriziram mučenje, uz grafičko nasilje, dramaturgiju iz pakla i najpešačkiju od svih pešačkih režija, a onda se za veče dokrajčim sa nešto manje lošim, ali svejedno poprilično usranim i slično problematičnim The Search koji mi se dosta dugo, još od Festa, nalazio na spisku filmova za gledanje.

Nemam nameru da ih kompariram, ali neka poređenja se sama nameću. Sličnost između jednog i drugog je što će kojekakvi pajseri u njima tražiti zaveru engleske kraljice, Vatikana, masona i judeo-islamista protiv pravoslavaca ili makar ideološku zloćudnost, dok su oba zapravo samo loši filmovi sa tankom faktografijom i još tanjom filmskom logikom. Druga sličnost je da se oba bave konfliktima koji odavno nisu u fokusu javnosti na Zapadu, Angelinin prvenac Bosnom (koja je još i povremeno bivala temom filmova zapadne produkcije), a Hazanaviciusov prvi film nakon dobijenog Oscara Čečenijom (koja nikad nije bila tema zapadnih filmova). Sličnost je i u upotrebi lokalnih glumaca i realističnom tretmanu glede jezika: na kojem bi se jeziku odvijala konverzacija u životu, na tom se odvija i u filmu. Taj trend je, barem što se ratnih filmova tiče, pokrenuo Clint Eastwood sa The Letters from Iwo Jima i negde to ima smisla, a u pozerskim, seratorskim filmovima i to deluje kao sranje.

Razlike ipak postoje i možda su čak upadljivije nego sličnosti. Prvo, dok za Angie postoji sumnja da joj se motivi svode na najpovršniji “red carpet aktivizam”, Hazanavicius ipak ne gaji tu sliku o sebi, pa možda ima i legitimnije umetničke motive, recimo da snimi prvi nasmrt ozbiljan film ili da tretira rat koji nije manijački izrabljivan. Drugo, Hazanavicius ipak nije diletant nego školovani reditelj (ma šta ja mislio o Artistu – a ne mislim ništa ne znam kako dobro), pa i u tom smislu The Search, iako loš, deluje dosta kompetentnije i manje ravno režiran. Treće, razlika je i u stilu: In the Land of Blood and Honey je apsolutni nered od filma, dok The Search, iako teškom rukom režiran, pokušava da uhvati standard ratne drame i začini ga, ne preterano uspešno, sa “inarrituovskim” hyperlinkom, što nije uspeo ni Inarritu, pa neće ni Hazanavicius.

No, dobro, o čemu se tu radi? Sve počinje sa “found footage” snimkom iz Drugog čečenskog rata (1999. godine) na kome se vidi kako ruske snage ubijaju čečenski bračni par. Njihov sin Hadji (Mamutsiev) uzima mlađeg brata, ostavlja ga nekome na nekom kućnom pragu i nastavlja da se sklanja i luta dok ga ne pokupi grupa izbeglica i ne dopremi do kolektivnog centra u Ingušetiji. Njegova starija sestra Raisa (Duishvili) traži obojicu braće, mlađeg relativno brzo locira, ali Hadji kao da je u zemlju propao...

Zapravo, ćutljivi dečak kojeg razjeda trauma i griža savesti je nekoliko dana proveo u kampu, ali je usled nasilja odatle pobegao, dok ga nije našla i pod svoje uzela jedna NGO radnica po imenu Carole (Bejo), zadužena za ispitivanje ljudskih prava na ratom zahvaćenom području. Ona, pak, za svoj izveštaj mora biti na vezi sa drugom humanitarnom radnicom Helen (Annette Benning, potpuno nemotivirana, ravna, zarobljena sa likom viška, kao da joj je jedini cilj pokupiti honorar i kao da je ime na posteru dala iz usluge, i to onako protiv volje).

Za to vreme u jednoj drugoj, potpuno odvojenoj priči momak Kolya (Emelyanov), biva uhapšen zbog jednog džointa i umesto u zatvor biva upućen u vojsku, prvo na obuku, a onda i na front. Ova priča na tragu Full Metal Jacket je možda dinamična i koloritna (premda ruske vojnike tretira poprilično površno, kao profesionalne sadiste sa jedne i istraumirane klince sa druge strane), ali sa druge dve međusobno povezane ne tvori nikakvu celinu. Čini se da samo dodaje na panoramsku i “turnejsku” sliku rata i služi da dodatno podvuče poentu kako je rat sranje (nismo znali, makar iz filmova) i kako u njemu najviše stradaju civili i smušeni regruti, to jest oni koji nisu niti hteli, niti prizivali.

I to tako traje i traje preko dva sata, u ispranim sivkastim i blatno-smeđim tonovima, uz slike uništenja i posledica. Hazanavicius se decidirano stavlja na čečensku stranu, ali svejedno ne pravi pamflet koliko šabloniziranu, mnogo puta viđenu ratnu dramu. Ideologiju, politiku ili “navijačke strasti”, tu stvarno nema ničeg novog i zanimljivog, pa je The Search mučno iskustvo. Ima film i nešto svojih boljih momenata, kao u scenama između Carole i malog Hadjija koje su energične, emotivne i u kojima dvoje glumaca različitih generacija i iskustava pokazuju zavidnu dozu međusobne hemije i imaju savršenu interakciju.

Sva je prilika da se Hazanavicius iz petnih žila trudio da snimi ozbiljan i relevantan film, ali da prosto nije za to. Do sada je imao iskustva sa lakšim filmovima, dva nastavka OSS 117 (francuske parodije na Bond filmove koje su solidno prošle kod kritike i publike) i sa na prvi pogled zanimljivim, ali ipak površnim Artistom. Ovde mu čak nije pomogao ni sasvim solidni predložak, klasik Freda Zinnemanna. Pažnju zavređuje činjenica da se Hazanavicius pozabavio sa jednim manje poznatim i manje obrabljenim ratom (btw, lokacijsko snimanje se odvijalo u Gruziji, cinici bi rekli da ima i ratnih ruševina i da geografija nije odveć različita), ali nije uspeo u nameri da se tej rt čini unikatnim. Jednostavno dosadno filmsko iskustvo. Izbegavati.

Child 44

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Daniel Espinosa

scenario: Richard Price (po romanu Toma Roba Smitha)

uloge: Tom Hardy, Gary Oldman, Noomi Rapace, Joel Kinnaman, Fares Fares, Nikolaj Lie Kaas, Jason Clarke, Paddy Considine, Vincent Cassel

Oko globalne premijere filma Child 44, možda čak i malo pred tim, internetom i konvencionalnim medijima kružila je vest kako je ovaj film već zabranjen u Rusiji pod objašnjenjem da “njihovu zemlju predstavlja kao Mordor”. To je bila samo jedna u nizu vesti jer je Child 44 privlačio pažnju već dugo vremena pre premijere: glumačka ekipa sačinjena je od velikih evropskih i amričkih (ne i ruskih) imena, scenarista Richard Price ima iza sebe jake referenece na filmu i televiziji (The Wanderers, The Color of Money, Clockers, The Wire), reditelj Daniel Espinosa je primer uspešnog švedskog reditelja (Snabba cash) koji solidno gradi internacionalnu karijeru (Safe House), a producent je proslavljeni Ridley Scott. Pritom je i priča “period piece” smešten u komunističku Rusiju, što samo po sebi ima šmeka, i ima elemenata biografije poznatog serijskog ubice Andreja Čikatila.

Onda je usledila premijera i salva loših kritika, uglavnom dobro argumentiranih. Moja očekivanja su u tom trenutku toliko opala da sam bio spreman zadovoljiti se sa komadom zabavnog, stereotipnog “meanwhile back in communist Russia” trasha. Ipak me je kopkala ta cenzura i prosto sam morao videti zbog čega je ovaj komad globalne konfekcije zabranjen, a neki mnogo subverzivniji i opasniji filmovi nisu. Fascinantni su mi paranoidni diktatorski mozgovi, a još fascinantniji provincijalno-udvorički cenzorski. Nadrealan mi je fenomen “čuvanja ugleda zemlje” kojim se radi cenzure služe diktature i nezrela društva. Toga nema u demokratskom svetu. Stanovnici i načelnici nekog američkog ili engleskog okruga se ne bune oko filmova koji ih predstavljaju kao agresivne seljačine, recimo Peckinpah nije imao problema sa Velikom Britanijom nakon što je snimio Straw Dogs.

 

Da se vratimo na temu, beskompromisni anti-ruski, anti-sovjetski i anti-komunistički stav koji Child 44 ima je jedan od njegovih retkih kvaliteta i svakako najveći. Film je pritom strogo i mudro datiran baš u 1953, godinu Staljinove smrti. Naravno da kroz prošlost govori o sadašnjosti i to na nimalo suptilan način, i naravno da u tome ima i viškova i ne baš potrebnog podjebavanja (kao što su to rane reference na ukrajinski gladomor, nevešto naplaćene kasnije u filmu), ali Putinove cenzore niko nije terao da se dižu i brane Staljinovo nasleđe. Problem, kao i sa svim direktnim i nimalo suptilinim demostracijama stava, može biti i u tome da su Ridley i autorska ekipa išli upravo na takav ishod radi podizanja prašine, da su se na to fokusirali, a da im se film raspao po šavovima jer osim stava i natrpanih referenci (gladomor, Drugi svetski rat, Staljinova paranoja, agresivna komunistička propagande, represivno društvo i, kao šlag na tortu, Čikatilo) film zapravo ne nudi puno toga. Buka i bes po pravilu skrivaju loš materijal i strukturne greške.

Ovde je to jasno odmah na početku. Razvojni put protagoniste Lea Demidova (Tom Hardy u odrasloj dobi, Xavier Atkins kao dečak) sačinjen je od samih klišea: siroče kojeg je pronašla vojska i usvojio visoki oficir postaje jedan od ratnih heroja Sovjetskog Saveza, onaj koji je okačio crvenu zastavu na Reichstag. Tu upoznajemo i njegove ratne drugove, sitnu dušu Alekseja (Fares) i kukavicu i budućeg zlikovca Vasilija (Kinnaman).

Nekoliko godina kasnije, njih trojica rade za MGB, javnu bezbednost, i po zemlji ogrezloj u paranoju love “strane plaćenike i domaće izdajnike”. Leo uredno izvršava naređenja, iako pokazuje da mu je makar malo trulo. Vasilij ih izvršava sa uživanjem i više od svega želi Leov život: njegovu ženu Raisu (Rapace), njegov stan i njegovo komandujuće mesto. Leo upada u frku kada dobije signal iz komande da treba da prokaže Raisu, što on odbija učiniti manje iz neke slepe ljubavi (Raisa ga se čak otvoreno plaši), a više zbog toga što za njenu anti-državnu aktivnost nema dokaza. Neko mu je očito smestio.

 

Sve to koincidira sa serijom ubistava dece koja se maskiraju u nesrećne slučajeve. Jedna od žrtava je Aleksejev sin i Leo odlučuje da se slučajem pozabavi podrobnije. Zvanična komunistička dogma, međutim, nalaže da je “ubistvo kapitalistička bolest” i da “nema ubistva u raju”, što njihov nadređeni, major Kuzmin (Cassel) nekoliko puta iritantno ponavlja. Konačno, Leo dobija izgnanstvo iz Moskve i prekomandu u običnog policajca u provinciji, a Raisa od učiteljice postaje čistačica. Međutim, slučajevi ubistava se pojavljuju i tamo, a Leo na svoju stranu dobija i lokalnog policijskog generala Nesterova (Oldman). Takođe i Vasilij ne prestaje da ga gnjavi i vrši pritisak na njega, pa Leo mora učiniti nešto, bilo šta.

Druga dobra stvar sa Child 44 je da ni u jednom trenutku nije dosadan. Nije lako postići takav tempo u filmu od preko dva sata. Istini za volju, akcijske scene su sve samo ne impresivne i oslanjaju se na “shaky-cam” mnogo više nego što bi to bilo uputno. Uostalom, samo sam rekao da film nije dosadan, ne da nije iritantan.

Tempo sam po sebi u ovom slučaju služi kao maska. Jasno je da je izvorni materijal užasan i da pokušava da istovremeno zapakuje ruske pisce-disidente i “Biography TV” podatke o poznatom serijskom ubici u novo delo namenjeno američkoj čitalačkoj publici bez dovoljno obrazovanja. Čak je i anti-komunistički stav upravo takvoj publici namenjen. Iz takvog paprikaša polu-koherentnih ideja je teško izvući scenario za jedan film. Mini-serija koja bi išla polako i staloženo bi bila prikladniji format. Price se tu uzda u tezgaroški pristup, vrlo malo je elegantnih rešenja, neka su u najboljem slučaju zanatski korektna, dok su većinom zbrzana i zbrljana, čak u ključnim segmentima kao što je karakterizacija likova. Dijalozi su mu takođe blago rečeno kriminalni i iz njih se iščitava namera da se izvuče što je moguće više materijala za efektan foršpan.

 

Režija je ista takva, tezgaroška i na auto-pilotu. To je najočitije u radu sa glumcima. Neverovatno je da film koji ima toliko sposobnih glumaca bude tako loše odglumljen. Za početak, odluka da se radi na engleskom jeziku sa ruskim akcentom je pogrešna jer svaki glumac ima svoju verziju ruskog engleskog. Što glumac ima više replika, to je neprijatnije i više para uši. Drugi problem je to što reditelj ne gaji nimalo simpatije za svoje likove, pa nam prodaje kreature i karikature pod nijansiranost. Nema nijednog simpatičnog lika u celom filmu. Negativci su karikaturalni u svojoj zlobi, ludilu (Paddy Considine kao serijski ubica) ili nesposobnosti. Oni za koje bi, kao, morali navijati su monotono cendrava i preplašena Raisa i dve agresivne prostačine, general Nesterov i sam Leo.

Opet, sve bi se to lakše provarilo da je spoj između hajke na Lea i Raisu (društvena kritika) i priče o serijskom ubici elegantnije izveden. Ovako sve deluje nategnuto i usiljeno. Kome je do prave, bespoštedne i iskrene kritike real-socijalizma, neka pogleda East-Ouest (1999). Kome je, pak, do filma o lovu na Čikatila, neka pogleda Citizen X (1995). Child 44 prolazi jedino kao trash, ali i za to imam bolju preporuku: izašao je Kung Fury.

Deadly Code / Educazione siberiana

2013.

Režija: Gabriele Salvatores

Scenario: Stefano Rulli, Sandro Petraglia, Gabriele Salvatores (po romanu Nikolaja Lilina)

Uloge: Arnas Fedaravicius, Vilius Tumalavicius, Eleanor Tomlinson, Jonas Trukanas, Vitaliy Porshnev, Peter Stormare, John Malkovich

Gabriele Salvatores je filmskoj publici najpoznatiji kao reditelj „oscarovskog“ filma Mediteraneo (1991). Iako posle toga nije imao briljantnu svetsku karijeru, ostao je relativno plodan autor koji skoro svake godine izbaci po jedan film. Većeg uspeha je imao samo sa I Am Not Scared (2003), dok je većina drugih filmova prošla gotovo nezapaženo van Italije, s izuzetkom Nirvane (1997), tipičnog B filma sa Christopherom Lambertom. Educazione siberiana iliti Deadly Code je njegov najsvežiji film.

Produkcija je od početka nesvakidašnja, u pitanju je čista italijanska produkcija na engleskom jeziku, snimljena na lokacijama u Litvaniji i studiju u Rimu, sa uglavnom litvanskim glumcima, uz dodatak globalnih zvezda Eleanor Tomlinson, Petera Stormarea i Johna Malkovicha. Priča se dešava u Transnistriji, ruskoj paradržavi u Moldaviji, razvučena je na period od Gorbačova preko raspada SSSR-a do divljih 90-ih, a milje je sibirski, dođoško-kriminalni. Izvorni materijal je autobiografski roman transnistrijskog emigranta Nikolaja Lilina, koji je utočište od rata i kriminalne prošlosti pronašao u Italiji.

Priča bi se komotno mogla nazvati Once Upon a Time in Transnistria, pošto je gotovo klon poznatog Once Upon a Time in America (Sergio Leone, 1984). Tome se može dodati i uticaj Scorseseovog Goodfellas, pa je konačni proizvod klasična priča o kriminalnom odrastanju četvorice mladića. Imamo dve linije priče. U prvoj pratimo glavnog lika Kolymu (Fedaravicius) i njegova tri drugara, Gagarina (Tumalavicius), Mela (Trukanas) i Vitaliya (Porshnev) kako se grade kao pošteni sibirski kriminalci pod kodeksom Kolyminog dede Kuzye (Malkovich). Kodeks glasi da se smeju tuku samo sa banditima, a pljačkati samo vlast i institucije moći: državu, banke, vojsku i policiju. Novac se ne drži u kući, pištolj se ne poteže u kući, deca prvo dobijaju noževe, tek odrasli dobijaju pištolje i sve u tom stilu. U principu, pratimo njihove gluparije, dok Gagarin ne zaglavi u ćorci i iz nje se vrati kao potpuno promenjen čovek u potpuno promenjenom sistemu.

Premisa je, inače, da je njihov rodni grad Bender (u filmu potpuno bespotrebno nazvan Riverbank) neka vrsta kažnjeničke kolonije naseljene kriminalnim, anti-državnim i terorističkim elementima iz raznih delova SSSR-a, za njenu tačnost nisam našao nikakve podatke. Nekakvu potvrdu u filmu dobijamo kad Gagarin izađe iz ćorke i shvatimo kako se kriminalni pejzaž promenio, šta drže Gruzini, šta Jevreji, a šta banditi sa Crnog Mora. Stvari se dodatno komplikuju kako se ekipa razilazi sa Gagarinom, koga samo lova zanima, a i kad u ekipu uđe Xenia (Tomlinson), izuzetno lepa, ali autistična (retardirana, zaostala, šta god) devojka.

Druga linija priče prati dešavanja kada se Kolyma priključi ruskoj vojsci u poteri za kriminalnim, dilerskim i terorističkim klanom. Deo tog klana je i Gagarin, pa ćemo do kraja filma saznati otkud Kolyma radi za zakletog neprijatelja, a protiv bivšeg prijatelja.

Linije radnje se zgodno preklapaju i uklapaju, pa su uticaji starijih i poznatijih filmova vidljivi do granice otvorenog plagijata. Prosto se čini da je sve u filmu sačinjeno od recikliranih delova drugih filmova. Radnja je tu najmanji problem, posebno ako volite mafijaške filmove. Nije problem čak ni širok zamah koji treba figurirati kao epski, ali zbog relativne skromnosti produkcije daje lagano jeftin ugođaj. Najveći problem je sa glumom. Litvanski glumci naprosto nisu na nivou, pa uglavnom šmiraju. Od Johna Malkovicha smo navikli na, u najmanju ruku, pristojna i konkretna ostvarenja, ali ovde to nije slučaj. Ovde prosto karikira svoj raniji prepoznatljiv lik, Teddy KGB-a iz filma Rounders, sa još preteranijim ruskim akcentom. Peter Stormare je zaglavljen sa premalim likom tattoo majstora, dok se Eleanor Tomlinson trudi da svoj jako čudan i preteran lik odigra sa osećajem. Uspeva joj onoliko koliko joj sklepani scenario i koncepcija lika dozvoljavaju: njena Xenia je senzualna i simpatična, ali svejedno „over the top“.

Deadly Code, da se samo drži standardnih motiva, bio bi ne-iritantan i uglavnom nepamtljiv film. Ima nekoliko vrednih detalja, od kojih je scena sa ringišpilom i Bowievim hitom Absolute Beginers možda i najbolja. Najveći problemi se pojavljuju kada film pokušava da bude originalan, zapanjujući i veći od života. Ceo motiv zabranjene ljubavi sa „disabled“ devojkom je, najblaže rečeno, uznemirujući (ali ne na prijatan način). Ni tretman likova nije odgovarajući, deda-Kuzyino pripovedanje i popovanje je dosadno, Gagarin je previše lud da bi bio uverljiv, dok su dva „sidekicka“ jedan debeljko i jedan ćoravko. Čak ni baltički pejzaž ne prolazi kao moldavska pripizdina, akcenti su karikirani, a scenografija i kostimi potpuni kič.

Problem sa ovakvim filmovima po literarnim predlošcima sumnjivog kredibiliteta i kvaliteta su preterane ambicije. Sa nevelikim sredstvima, možda i mogu privući nekoliko zvezda i upariti ih sa početnicima, ali to retko rezultira željenim efektima. Epski ugođaj se retko kad postiže sa „reci mi kako da se osećam“ soundtrackom, urlanjem i panoramskim kadrovima svako malo. Ono malo akcije izgleda pristojno, ali onaj silni prazni hod za relativno prihvatljivih 110 minuta ubija želju za gledanjem. Dodajmo na to nekoliko tipičnih „wtf“ momenata, i Deadly Code postaje film idealan samo za izbegavanje. Možda je i bilo neke ideje, ali ovaj film je promašaj na skoro svakom polju. Učinite sebi uslugu i preskočite ovo.

Jack Ryan: Shadow Recruit

2014.

režija: Kenneth Branagh

scenario: Adam Cozad, David Koepp (na osnovu likova Toma Clancija)

uloge: Chris Pine, Kenneth Branagh, Keira Knightley, Kevin Costner, Mikhail Baryshnikov

Koliko god neki serijal knjiga bio komercijalno uspešan, od filma snimljenog po bestselleru se očekuje još veći komercijalni uspeh. To uglavnom stoji, stvar je prosta: ko čita plitke bestsellere, pogledaće i filmove po njima jer takvi filmovi zahtevaju još manje koncentracije nego čitanje. Primera radi, Bond filmovi se još uvek rado gledaju, a ime Iana Fleminga je manje ili više komad trivije. Sa druge strane, treba biti potpuni bilmez pa zajebati The Da Vinci Code, ali i to je ne samo moguće, to se desilo.

Tom Clancy i njegova petparačka patriotska literatura su svakako materijal za jednu književno-filmsko-ekonomsku analizu. Nesumnjivo, Clancy je popularan i dobro prodavan autor i umro je kao veoma bogat čovek. Imao je nos, pa je prodavao svoja prava čak i kompjuterskim kompanijama, a Rainbow Six igrice su obeležile jedno vreme. Za film je najznačajniji kao autor romana o CIA-inom agentu Jacku Ryanu, a četiri romana su već ekranizovana. Tu priča dobija jedan čudan “twist”: Jacka Ryana su već odigrala trojica glumaca (Alec Baldwin, Harrison Ford i Ben Affleck), a pauza između trećeg i četvrtog filma je trajala skoro deset godina. Filmovi su varirali u stilu i tonu, pa se teško može govoriti o franšizi. Stoga mi se čini da je peti film o Jacku Ryanu temeljni “reboot” i poslednji pokušaj da se od Ryana stvori nekakva franšiza.

 

Meni je osobno najviše odgovarao Alec Baldwin kao “zeleni” analitičar bez ikakvog iskustva na terenu koji se plaši svega, a i The Hunt for Red October je nekako najbolje pogađao duh vremena – kraj hladnog rata i početak raspada sistema. Harrison Ford je Ryana igrao u već lagano shizofrenim, ali zabavnim akcionim filmovima Patriot Games i The Clear and Present Danger čiji su negativci bili katolici – IRA i kolumbijski karteli. The Sum of All Fears mi nije privukao pažnju, pogledao sam ga jednom na televiziji, i to istovremeno čitajući novine.

Jack Ryan: Shadow Recruit nedvosmisleno pravi odmak od prethodnih filmova: za njega su iskorišćeni samo Clancijevi likovi, ali scenario nije adaptacija romana, nego je nanovo napisan. Vreme dešavanja je prebačeno u post-9/11 svet, prvi draft je obećavao globalni finansijski triler smešten u Dubai, ali je naknadno prebačen u Rusiju, što se i vidi po ne baš glatkom i jasnom scenariju. Rupe u priči su veličine omanjeg slona, mehanizmi zavere veoma ofrlje i neuverljivo objašnjeni, ali film je manje ili više akcioni, pa logika tu igra sporednu ulogu.

Dakle, Jack (Pine) je napustio doktorske studije ekonomije kada su se Arapi zakucali u Bliznakinje i prijavio se u marince. Godinu i po kasnije, Jack preživi helikoptersku nesreću i završi u bolnici, paralizovan. Tu će upoznati doktorku Cathy (Knightley), ali će i biti zavrbovan od strane Harpera (Costner) da izgradi karijeru kao CIA-in finansijski analitičar zadužen da prati sumnjive transakcije kojima se finansira terorizam.

 

Deset godina kasnije, Jack će nabasati na gomile ruskih kompanija u vlasništvu tajkuna Cherevina (Branagh) i njihove sumnjive transakcije. Sve u svemu, Rusi planiraju da sruše američki ekonomski sistem pomoću simultanog monetarnog i terorističkog udara (kako i zašto, nije mi najjasnije), a Jack mora u Moskvu da sasluša Cherevina.

Deo u Moskvi je i ponajbolji, iako na momente generički i naivan, jer prepliće špijunsku priču sa sasvim solidnim akcionim scenama i budi uspomene na zlatno doba Bond filmova. U Moskvi će se dogoditi i jedina pamćenja vredna dijaloška scena između Knightleyeve i Branaghe u kojoj oni pričaju o ruskom romantizmu. Razgovor je pretenciozan i u konačnici bedast, ali ima iskrenosti u tome da se Branagh makar na trenutak vrati u svoj element intelektualca. Nakon Moskve, film postaje tipična dosadnjikava utrka sa vremenom sa brzim konfuznim monolozima (glasno razmišljanje pod stresom) i ispucavanjem pojmova u redu tek malo uređenijem od slučajnog.

Prvi utisak je da film u svakom pogledu deluje kompozitno. Producenti su angažovali reditelja koji je poznatiji po svom “shakespearijanskom” opusu nego po spektaklima, iako se i u tom svetu snalazi (Thor). Scenario je budžen i prepravljan i zatrpan klišejima iz drugih filmova. 

 

Glumci nisu baš najbolje odabrani. Chris Pine je u redu kao mladi Jack Ryan, iako svom liku ne daje neki očiti pečat. Kevin Costner je prilično uverljiv kao veteran i glavešina i, što je najvažnije, dokazuje da se na njega kao glumca može ponovo računati. Kenneth Branagh je sam sebi dao ulogu možda iz ego-tripa, a možda i iz krajnje nužde i sve vreme deluje kao da mu je mesto u nekom drugom, boljem filmu, ali se istovremeno sjajno zabavlja kao zlikovac iz Bonda. Kiera Knightley je očita greška, lik joj je plitak i jednostavan, a ona je glumica za drugačije filmove, pa u velikoj meri radi “planking”, odnosno glumi kao daska. Jedan mali dragulj je baletan Mikhail Baryshnikov u cameo ulozi visokog funkcionera u Kremlju.

Iako neujednačen i ultimativno trashy uradak sastavljen iz dostupnih, ali ne nužno najboljih sastavnih delova, Jack Ryan: Shadow Recruit nije strašno loš film. Akcione scene su napete, špijunski triler zaplet radi svoj posao i film nije dosadan. Najčudnije od svega je to što je u silnim budženjima i petljanjima Hollywood nekako opet pogodio duh vremena. Novi hladni rat je već izbio i vodi se ekonomskim sredstvima, a prathodni je još uvek u živom sećanju. Sasvim je moguće da nismo videli sve od Jacka Ryana, i možda će baš taj lik postati američki odgovor na Jamesa Bonda.