Pioniri-geroi / Pioneer Heroes

2015.

scenario i režija: Natalija Kudrjašova

uloge: Natalija Kudrjašova, Darja Moroz, Aleksej Mitjin, Varja Šablakova, Sima Vibornova, Nikita Jakovljev, Jurij Kuznjecov, Aleksandr Userdin, Svetlana Smirnova-Marcinkevič

“Danas kad postajem pionir dajem časnu pionirsku reč da ću...” Ne znam dalje. I ovo što znam, znam iz reklame za proizvode konditorske industrije “Pionir” Subotica. Nisam primljen u pionire, iako sam u školu pošao dok se moja država još uvek zvala SFRJ. Ne zato što nisam hteo, ko je mene pa pitao o takvim stvarima, nego su tu organizaciju jednostavno ukinuli. Mog dve godine mlađeg brata su primili u neku opskurnu organizaciju zvanu “Dečji savez”, ali to jednostavno nije bilo to. Ne znam čemu je ta organizacija služila osim da redovno naplaćuje članarinu. Od pionirskog nasleđa u Beogradu mogu da se setim samo Pionirskog Grada, gde su nas kao osnovce vodili na izlete i sportske aktivnosti i Pionirskog Parka, meni značajnog samo po tome da se preko puta njega nalazi Tuckwood, prvi beogradski multipleks. Znam da postoji i Dom Pionira, ali niti znam gde je, niti znam čemu to danas služi.

Nemam, dakle, plavu kapu “titovku” i crvenu maramu. Ne žalim zbog toga, verovatno bi se takve stvari izgubile pri nekoj selidbi. Ne žalim zbog toga kao što ne žalim zbog činjenice da nisam kršten. Kao uvereni liberal, smatram da čovek svoje odluke treba doneti sam, a to je nemoguće dok si dete i dok ti roditelji ili organi sistema (od škole nadalje) ispiraju mozak i pune glavu svojim idejama.

Kada sam ja izašao iz strogo porodičnih okvira i ušao u sistem, već se provodila tranzicija, i to ne ona iz socijalizma u kapitalizam (uzgred budi rečeno, to se u Jugoslaviji nije dogodilo, ono što se naziva kapitalizmom je najobičniji etatizam i “burazerizam), nego iz jugoslovenske komunističke “bratstvo-jedinstvo” mitologije u nacionalističku, u svakoj novonastaloj državi posebno. Kada sam iz sistema izašao, nakon srednje škole, ona je bila već gotova, a u međuvremenu je bila konfuzna, gotovo shizofrena. Ono što se na “tržištu ideja” nudilo probavao sam pomalo i kratko, kao sendviče na lošem banketu, možda po jedan zalogaj dok ne bih shvatio da je 'lebac buđav, meso trulo, a sir gumen. Sada, sa trideset-i-nešto godina, kao i većina ljudi iz moje generacije, nepoverljiv sam prema velikim idejama i brzim rešenjima i plivam samo toliko da ne potonem. Zovite to kako hoćete, rezignacijom, depresijom ili apatijom.

Stvaran život ne ostavlja puno prostora za velike snove i to je ono što sam ja, kao i moji ruski vršnjaci, junaci filma Pioniri-geroi naučili na teži način, na svojoj koži. Njih troje, Olga, Katja i Andrej, su svoj život pun ideološki nametnutih snova započeli u razredu u Nižnjem Novgorodu koji se tada još uvek zvao Gorki. Olga je sanjala da otkrije imperijalističke špijune koji crnim “volgama” gaze sovjetsku decu, Katjina lojalnost je bila podeljena između siromašne porodice koja je zarađivala na ilegalnoj proizvodnji alkohola i “majke”-države, a Andrej je svoj mladi život posvetio velikom cilju da otkrije lek za neku bolest ili čak za smrt kao takvu.

Dvadeset i nešto godina kasnije, oni su u ogromnoj, surovoj Moskvi i vode naizgled uspešne živote, to jest imaju naizgled fina zanimanja. Olga je glumica, Katja je “event manager”, a Andrej nezavisni novinar. Njihovi odrasli životi, opet, imaju i tamnu stranu. Olga (Kudrjašova) pati od agorafobije i sa njom se svaki dan susreće, Katjin (Moroz) privatni život je isprazan i besmislen, a Andrej (Mitjin) je očigledno u depresiji i, iako ima divnu devojku koja mu pruža samu podršku, sakriva se od sveta u posao, alkohol i kompjuterske igrice. Njihovi junački snovi iz mladosti sada su samo uspomena...

Jasno je, naravno, zašto me je ovaj film privukao, blizak mi je na više nivoa: generacijskom, kulturološkom i socijalnom. Priča svakog od njih, izložena kroz “hyperlink” postupak, mogla je biti moja ili nekog od mojih prijatelja i znanaca. Pa opet, film mi se nije svideo i umesto jakog emotivnog utiska, na mene je ostavio onaj mlakušni. Nije tu problem u tehničkim komponentama filma, jer su one u rasponu od solidnih do izvrsnih (recimo fotografija), niti u nedostatku poetičnosti, jer autorica i jedna od glavnih glumica Natalija Kudrjašova, čini se, svakoj pojedinačnoj sceni pristupa sa srcem i dušom. Čak je i centralna ideja filma o disparitetu između dečijih snova i krute stvarnosti u ruskom društvu između socijalizma i “putinizma” više nego intrigantna. Problem su pojedinačni koncepti troje glavnih likova, u detinjstvu i odrasloj dobi, koji su, jednostavno rečeno, potpuno tipski i u njihovom spoju u priču koji deluje kao vrlo klimava konstrukcija.

Možda se ja varam, pošto ne poznajem rusko društvo u tančine, ali njihove detinje ideje mi se čine previše naivnim. Razumem uticaj nametnute ideologije na mlade mozgove, ali je li u Rusiji pred sam raspad SSSR-a iko ozbiljno verovao u špijune koji gaze decu ili u to da će od prljavštine koju čuva ispod kade napraviti čudotvorni serum? Katjina moralna dilema je svakako snažna i uvodi socijalni momenat, ali opet... Ne žive li njeni od tog “kriminala” i ne donosi li taj “kriminal” hranu na sto, slatkiše, igračke, odeću? Nisu li deca po definiciji materijalistička, praktična bića kojima su od herojskih dela važnije stvari lopta, bicikl ili kakav muzički instrument?

Opet, ako prihvatimo njihove detinje ideje kao neku vrstu autorske nostalgije za čistotom detinjstva, kako onda gledati na njihove isprazne, odrasle živote? Je li tu reč o cinizmu i mizantropiji ili o starom, proverenom, popovanju? Zašto Katja kao najkompleksniji dečiji lik postaje šablonski i nedorečen lik u odrasloj dobi. Zašto inteligentni i pronicljivi Andrej drži distancu od jedinih ljudi kojima je stalo do njega i zašto je ta distanca toliko karikaturalna da ga devojka oslovljava po prezimenu? Kako tumačiti Olginu agorafobiju, a ona, recimo, nema strah od nastupa koji bi tom psihičkom stanju bio komplementaran? Gde je tu fokus? Na kojem od dva tranzicijska šablona? Na trci za novcem ili na otuđenju? I kao šlag na torti, onaj tipično ruski patetičan kraj... Ima šarma u ruskoj patetici (pada mi na pamet Čajkovski), ali ne kada je ona tako vidno iskonstruisana od prepoznatljivih sastavnih delova.

Iako me je film razočarao i upotrebiću za njega jedan engleski termin (iako sam ih u ovoj kritici izbegavao), “underwhelming”, nimalo mi nije žao da sam ga pogledao. Ako vam nije jasno zašto, vratite se na početak teksta. Ta priča je, rekoh, mogla biti moja, a u tragovima zaista i jeste moja, iako nisam nikad bio ni pionir ni heroj.

Spomenik Majklu Džeksonu / The Monument to Michael Jackson

kritika originalno objavljena na: www.fak.hr

2014.

scenario i režija: Darko Lungulov

uloge: Boris Milivojević, Nataša Tapušković, Dragan Bjelogrlić, Ljubomir Bandović, Toni Mihajlovski, Branislav Trifunović, Marko Janketić, Mirjana Karanović, Srđan Miletić

Da bi se bolje razumeo ovaj film treba biti upoznat sa relativno novim balkanskim trendom postavljanja spomenika ličnostima iz pop-kulture po gradovima i selima sa kojom pomenute ličnosti ili fiktivni filmski likovi nemaju veze. Sve je počelo sa Mostarom i spomenikom Bruce Leeja, podignutom u čast ličnosti za koju sve lokalne zajednice smatraju da ništa nikome nije skrivila. Spomenik je u roku od nekoliko dana oskrnavljen, pa je i sklonjen sa mesta gde je stajao u neki podrum. Svetlim mostarskim primerom poveli su meštani vojvođanskog sela Žitište, i postavili spomenik Rockiju Balboi, a Sylvester Stallone je bio sprečen da dođe na otvaranje, ali je poslao najlepše želje. Meštani kažu da su bili vođeni idejom proširenja lokalne turističke ponude. Treći regionalni spomenik te vrste je spomenik Tarzanu u selu Međa, ali za to postoji razlog: legendarni plivač i glumac Johnny Weissmuller je rođen upravo u tom selu.

Autor Darko Lungulov koristi taj fenomen kao osnovu za svoj drugi film Spomenik Majklu Džeksonu, ne bi li na smešno-setan način pokazao naličje srpske provincijalne tranzicione svakodnevice. Glavni lik je Marko (Milivojević), lokalni berberin i zamlata kojoj je svaki biznis u životu propao. Marko je tipičan predstavnik svoje izgubljenje generacije, prosto, sazreo je u pogrešno vreme, pogrešno za sve, ali se izvlači nepopravljivim optimizmom. On svoje ružičaste naočare neće skinuti ni kada ga ostavi žena Ljubinka (Tapušković), očajna radnica u lokalnoj kladionici, kojoj je dosadilo da ima zamlatu za muža. Udružen sa galerijom likova tranzicionih gubitnika – pilotom “bez vojske” koji čuva devastirani aerodrom Dušanom (Bjelogrlić), sveštenikom (Bandović) čija je kćerka veliki fan Michaela Jacksona i veselim Ciganinom Dokijem (Mihajlovski), Marko će se dati u akciju podizanja spomenika “kralju popa” u nadi da će udahnuti život u svoju varošicu, pobuditi turizam, revitalizirati aerodrom i ponovo osvojiti Ljubinkino srce. Na tom putu problem će mu predstavljati lokalni gradonačelnik (Trifunović) koji je dobro povezan sa kastom svih mogućih tranzicionih pobednika, desničarsko-fašističkom organizacijom, političkom partijom (na vlasti ili u opoziciji svejedno, ista je to bagra), “kontroverznim biznismenima” i policijom. Ono što sledi je 90 minuta gorko-slatkog, tragikomičnog slaloma kroz ceo spektar peripetija oko naizgled jednostavne stvari.

Sa svojim prvim filmom Ovde i tamo (Here and There, 2009), Darko Lungulov je privukao pažnju međunarodne kritike i publike. Njegov prvenac je bio skoro tipična američka indie priča o imigrantu koji u New Yorku traži bolji život i Newyorkeru koji u Beogradu pronalazi ljubav. Film je bolje prošao na festivalskoj turneji i kod američke publike nego na srpskom terenu. U svom drugom filmu Lungulov je odustao od “americane”, i snimio film sa jugoslovenskom estetikom koji prolazi sve “checkpointe” domaćih “feel good” komedija sa malo ozbiljnijim podtekstom. Američki ili britanski film na sličnu temu bi izgledao drugačije, možda bi bio bizarniji, možda topliji, u svakom slučaju bi se više bavio lokalnim koloritom i ulivanjem osećaja zajedništva, a manje nerešenim nacionalnim frustracijama.

Film izgleda i zvuči dobro. Fotografija Mathiasa Schoningha je perfektna i asocijativna i od srpskih lokacija (prednost neimenovane varošice je što se može snimati na više mesta) izvlači apsolutni maksimum. Lokacije su propraćene prigodnim soundtrackom koji se kreće od domaćeg rocka do etno-tema, bržih ili sporijih, apsolutno u skladu sa tempom filma. Jedina zamerka na tom polju je što fali malo više Michaela Jacksona. Režija i montaža su dovoljno dinamične da nije dosadno gledati već dobro poznatu filmsku formulu.

Glumci su vrlo pažljivo i vrlo dobro izabrani. Istina je da Nataša Tapušković i Mirjana Karanović (u svojoj kratkoj cameo ulozi) ponekad odlaze u preterivanje, kao i da Boris Milivojević igra svoju standardnu budalastu ulogu (koja mu nedvosmisleno stoji kao salivena) u već poznatom maniru, kao i da se Dragan Bjelogrlić drži svoje zone komfora i svojih manirizama. Zato su Toni Mihajlovski i Ljubomir Bandović pravo osveženje, kao i Branislav Trifunović.

Sa Spomenikom Majklu Džeksonu ćete se dobro nasmejati. Uglavnom će to biti onaj lagani, ali trajni smešak, ali će on par puta prerasti u smeh naglas. Očekujte jednu još nepotrošenu, ali brutalno smešnu politički nekorektnu foru. Očekujte hvatanje na sentimentalnost i na nostalgiju, nema ničeg lošeg ni nemoralnog u tome. Ali očekujte i jednu poprilično učestalu boljku post-jugoslovenskih filmova.

Ta boljka je skretanje u patetiku pred kraj. Razlog je jasan: scenario podrazumeva gomilu likova sa gomilom interesa, i jednu tačku sukoba. Pravilo je da ono što se pojavi ranije u priči dođe na naplatu na kraju. Problem je što je ta naplata u velikoj meri veštačka, deluje nakalemljeno i nikako tonalno ne korespondira sa ostatkom filma. Istina, socijalna i politička situacija u Srbiji (a i drugde u bivšoj nam državi) je ozbiljna, ali to se sasvim dobro vidi i kada ostane u pozadini. Neki standardni bauci poput fašističke rulje su strašniji ako se pojave samo jednom. Da se ne lažemo, ta scena je redak primer zanatski korektne “masovke” u post-yu kinematografiji, ali je u kontekstu filma ne samo nepotrebna, nego i kontraproduktivna.

Spomenik Majklu Džeksonu ostaje film sa ispravnom porukom i genralno pristojan uradak. Da se na kraju odstupilo od ustaljene, a loše formule, bio bi čak i dobar, iako ne spektakularan.