Toxic / Akipleša

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Najčešće stariji, a po pravilu površni pripadnici korpusa „zabrinutih dobrih građana“ vole da krivicu za sve olako prebace na uvozne (čitaj: zapadne, čitaj: američke) standarde koji su u naše „devičanske“ krajeve došli preko medija (čitaj: holivudskih filmova). Takvo razmišljanje je pogrešno na mnogo nivoa, pa da počnemo od kraja.

Holivud već poslednjih par decenija čak ni ne fingira utisak bilo kakve povezanosti s realnošću i to je očito. Film, takođe, nije više toliko uticajan medij da bi se viđeno u njemu uzimalo za realnost i za standard. Ne, realnost i standarde kroje neki drugi mediji, što informativni, što zabavni, u tome su agresivni, ali oni tu realnost nisu sami stvorili, već su je augmentirali iz onog postojećeg. Neko će u tome videti zapadni i američki „modus operandi“, ali, ako ga je uopšte bilo, on je u prolazu kroz veliki broj „ruku“ do sada potpuno izmenjen.

Uostalom, ljudska nedostatnost i na momente gadost nisu nikakva novotarija, već su iskonska pojava, samo se sada brže i bolje vide. Kao ogledni primer možemo uzeti film Toxic, dugometražni prvenac mlade litvanske autorice Saule Bliuvaite koji je upravo pobedio u zvaničnoj takmičarskoj konkurenciji Lokarna i tamo uzeo Zlatnog leoparda. Film igra i u Sarajevu.

U centru pažnje imamo dve trinaestogodišnje devojke u propalom industrijskom gradiću iz kojeg svako pri zdravoj pameti želi da pobegne. Ono što one vide kao svoju mogućnost za izlaz je već i na prvi pogled sumnjiva manekenska agencija čije im glavešine obećavaju poslove u Njujorku, Parizu i Tokiju ako devojke ispune nerealne standarde što se tiče smanjenja telesne mase i, naravno, ako za časove i svoja prva probna snimanja same plaćaju, i to progresivno sve veće svote novca.

Interesantno, njih dve isprva nisu prijateljice, nego ljute rivalke, a to rivalstvo nije vezano za agenciju kojoj će obe tek kasnije prići. Marija (Vesta Matulite) je došljakinja koju je majka ostavila babi na brigu. Pritom je „idealna meta“ za lokalne i školske siledžije jer šepa i jer nosi tip kupaćeg kostima za mlađe devojčice. S druge strane, Kristina (Jeva Rupejkaite) je oniža, energična i dečački gruba domaća cura koja voli košarku i među prvima je da pokrene sprdnju na Marijin račun. Slučaj ukradenih farmerki dovešće do tuče između njih dve, a novi zajednički interes za manekenstvo do mirenja i kovanja gotovo sestrinski bliskog prijateljstva.

Opet, manekenstvo je prilično toksična rabota, čak i na elitnom nivou, a kamo li u „pasivnim krajevima“ na rubu Evropske Unije, pa su pred curama nemogući zadaci koje treba ispuniti da bi se dobila obećana nagrada. Neki benefiti, doduše, stižu već odmah na početku: Marijino šepanje se popravlja do nivoa jedva vidljivog, a sređena Kristina počinje da dobija pažnju momaka. Doduše, tempo ulaganja treba pratiti, pred devojkama su novi i novi izazovi, pa se svaka od njih dovija kako zna i ume dok se njihova nevinost i naivnost sudaraju s mnogo moćnijim, žešćim i brutalnijim svetom odraslih.

Saule Bliuvaite sa svojim prvencem koji je, prema njenim rečima, baziran na nekim od ličnih iskustava, pokušava da sroči i kaže koju reč o uslovima u kojima je odrastala njena generacija, a i sve generacije posle. Da, sredina u svakom smislu te reči, od lokalne, preko poslovne, pa sve do medijski diktirane globalne, je toksična i postaje sve toksičnija. U njoj je opstanak za bilo kakvu vrstu nevinosti nemoguća misija, a otrov pritom sam sebe hrani i povećava dozu, pa je izlazak iz tog začaranog kruga sve teži.

Autorica to uspeva da izvede svojom stilski konciznom režijom u kojoj se spaja „luzerski“ milje na tragu radova Šona Bejkera, glasna muzika i nadahnuta gluma dveju mladih glumica. Fotografija Vitautasa Katkusa, koji je i sam reditelj nekoliko kratkih filmova, tu svakako pomaže u naglašavanju kontrasta između ružnoće sredine i lepote mladosti, pa Toxic postaje jedan difuzan, ali zato glasan vrisak generacije.

Indigo Crystal / Indigo Kristal

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Pored distribucijskih koincidencija i države porijekla, jedino što je zajedničko Kovačićevom i Mihailovićevom filmu je to da su im počeci „jači“ od krajeva. Indigo kristal je, primjerice, temeljno suvremen uradak koji se bavi društvenom stvarnošću, odnosno jednim njenim dijelom – kriminalnom i kriminogenom marginom, i to na način da društvena kritika nije nikad otvoreno dnevno-politička. Glamura nema, a ionako neglamurozno okruženje provinicijalnog grada Šapca i njegove blokovske četvrti Bara dodatno je „brutalizirano“ crno-bijelom fotografijom u kojoj se našlo mjesta i za oštre kontraste, ali i za nijanse sive koje njome dominiraju. Naslov koji korijene vuče iz New Age terminologije i vjerovanja kako će se u drugoj polovici XX. i prvoj XXI. stoljeća na svijetu pojaviti tri sukcesivne generacije posebne djece (indigo, kristalne i zvjezdane/dugine) koje će porušiti stari i iz temelja izgraditi novi, bolji svijet, pompozan je i zapravo nema nikakve opipljive veze s filmom (one simboličke, pak, nategnute su do pucanja). Film, doduše, govori o smjeni generacija „izvođača radova“ u provincijalnom kriminalnom miljeu (dok organizatori i naručioci ostaju isti i povezani kako u legalnim, tako i u ilegalnim aktivnostima), koristeći se glavnim antijunakom Vukom kao fokalnom točkom. Postavka priče je zasnovana na žanrovskim standardima: na početku filma, Vuk izlazi iz zatvora nakon odsluženja višegodišnje kazne i vraća se u matično susjedstvo s čvrstom namjerom da živi pošteno, ali ga legalna sfera društva odbija zbog njegove prošlosti. On se također vraća starim navikama konzumacije opijata i starom društvu koje je pretrpjelo određene, ali zapravo nesuštinske promjene. Njegov prijatelj Godži postao je interventni policajac koji sada operira s obje strane zakona, drugi prijatelj Mare, koji se kriminalom bavio više iz hobija, sada drži kafić u kojem se okuplja društvena i kriminalna elita, a četvrti član ekipe Toške izvršio je samoubojstvo. Vuk na sebe uzima zadatak da urazumi Tošketovog mlađeg brata Šoneta, koji se sada predstavlja kao Zizi i ima svoju ekipu gladnih i divljih klinaca koji ne prežu ni od čega, a konce cijelog biznisa drži bosanski kriminalac Kuridža, povezan s korumpiranim policajcima i sucima. Možda je slamka spasa za Vuka Maretova sestra Maja, a četiri dana u starom kraju mogu se ispostaviti kao dovoljna da on, ne svojim izborom, ponovo završi iza brave.

Priča o porijeklu filma i njegovom uspjehu u srbijanskim kinima, gdje je već skupio preko 100.000 gledatelja, svakako je zanimljiva. U pitanju je Mihailovićev diplomski rad, a njegov potencijal prepoznali su glumac Miodrag Radonjić i redatelj Miloš Avramović koji su iza njega stali kao producenti. Ne treba čuditi da su baš njih dvojica taj potencijal prepoznala: Radonjić je odigrao bitnu sporednu ulogu, a Avramović je režirao Južni vetar, koji je zapravo uspostavio suvremenu poetiku krimi-margine u srbijanskom filmu. Osim okruženja blokovske periferije, još jedna poveznica između dva filma je i glazbena podloga sačinjena od domaćih hitova „trap“ i „drill“ muzike, odnosno elektroniziranih derivata gangsterskog „rapa“, što unosi još jednu dozu realističnosti. Vizualno, pak, Mihailović se najviše poziva na Mržnju Mathieu Kassovitza, uz začin Trainspottinga Dannyja Boylea. Indigo kristal je izuzetno solidno režiran film u kojem Mihailović pokazuje određenu pripovjednu vještinu praćenja više likova na malom prostoru, a u određenim aspektima i sjajno odglumljen film u kojem briljiraju glumci mlađe generacije. Radonjić sada ima daleko zahtjevniji dramski zadatak nego u Južnom vetru, a izvrsno mu pariraju i Miloš Petrović Trojpec kao Godži, Nina Janković kao Maja i nekadašnje „čudo od djeteta“ Denis Murić (Ničije dete, Agape), koji još uvijek može odigrati uloge emocionalno nabijenih, „nabrijanih“ klinaca. Problem je, međutim, odsustvo snažnijih glumačkih imena u ulogama starije garde kriminalnog miljea, dok je Gorica Popović svedena na polukomičnu ulogu Vukove bake (odsustvo roditelja kod svih nosećih likova veoma je znakovito). Scenaristički, Mihailović demonstrira dobro uho time što suvremeni ulični žargon uklapa u vrlo fluidne dijaloge, ali pokazuje i određeno neiskustvo u ishitrenom i blago proizvoljnom raspletu priče i ponavljanju očitih poanti, što kroz simboliku, što korištenjem instrumenta naratora. Indigo kristal, dakle, nije savršen film ali zaslužuje određene pohvale i otkriva potencijal Luke Mihailovića da izraste u pažnje vrijednog autora.

Burning Days / Kurak günler

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da na ovom svetu ne postoji jača sila od puke slučajnosti. Mnogi će tražiti priliku da učitaju nekakvu simboliku, nekakav plan ili čak zaveru, ali zapravo slučajnost kroji ironiju sudbine.

Primera radi, sve i da su za vreme Kanskog festivala bile dostupne vremenske prognoze za srednji i malo duži rok koji podrazumeva ovo vruće leto, i sve da je u Puli festivalski program slagan prema vremenskoj prognozi, niko nije mogao da predvidi da će ovaj tekst o filmu ,,Burning Days“ turskog autora Emina Alpera biti pisan i objavljen usred toplinskog talasa. Slučaj-komedijant se za to pobrinuo, a Alperov film obasjan pržećim suncem i natopljen znojem vrele letnje noći, baš nekako paše na ovo vreme.

U njemu, međutim, ništa nije slučajno, od radnje i zapleta koji se vrti oko odnosa moći, nameštanja, kulture i politike jednog manjeg turskog grada, pa do Alperovih autorskih odluka i postupaka. Za početak, treba imati u vidu Alperov drugi dugometražni film, atmosferični i napeti paranoidni triler ,,Frenzy“ (2015) smešten u mahalu na rubu Istanbula u kojoj obitavaju marginalci, koji ga je i stavio na radar festivala i kritike, ali i njegov potonji film ,,A Tale of Three Sisters“ (2019) kojim je pokazao da makar može pokušati parirati najvećem imenu savremene turske kinematografije, Nuriju Bilžeu Džejlanu. I to na Džejlanovom polju, u adaptaciji dela Čehova.

Tragovi „džejalnovštine“ vide se i u filmu ,,Burning Days“, makar u smislu tog „neo-vestern setinga“ grada praktično u pustinji negde duboko u unutrašnjosti zemlje i pripadajuće fotografije koju ovog puta potpisuje Hristos Karamanis, čovek koji je uslikao neke od bitnih grčkih „weird“ filmova, poput naslova ,,Chevalier“ (2015) Atine Rejčel Cangari. Međutim, Alper je ovde prisutan u svom izvornom obliku, kao filmski autor koji kroz filmove između ,,art“ i žanrovskog pristupa traži neuralgične tačke turskog društva, propitujući njegove delove koji retko kad dolaze u centar medijskih zbivanja.

Već u prologu filma možemo naslutiti da se naš protagonista, mladi i ambiciozni tužilac Emre (Selahatin Pašali) neće dobro provesti u (fiktivnom) gradiću Janiklaru u kojem je dobio službu. Prvo sa sudinicom Zejnep (Selin Janinci) ide na uviđaj još jedne vrtače koja se na rubu grada pojavila, a onda, vraćajući se sa uviđaja svedoči hajci na divljeg vepra ili čak više njih u samom gradu, a ta jurnjava sa sve puškaranjem u stambenim četvrtima mu je neprihvatljiva i profesionalno i privatno, zbog čega promptno pokreće istragu protiv lovaca. Povrh toga, u gradu vode više nema nego što ima, projekat unapređenja vodovoda ostavlja sumnje na korupciju u vrhu gradskih vlasti, a i najbliže jezero za kupanje i rashlađivanje na svom dnu ima živi pesak. Barem tako tvrdi novinar Murat (Ekin Kodž) koji ne krije svoje opozicione stavove i veze s nekom od prethodnih gradskih garnitura.

Istraga lovaca biva prekinuta posetom dvojice istaknutih članova društva, advokata Šahina (Erol Babaoglu) i zubara Kemala (Erdem Šenocak) koji dolaze Emreu u posetu na radno mesto noseći darove i braneći lovačku tradiciju i potrebu za borbom protiv štetočina. Njih dvojica možda se prave blesavi, a možda i jesu zaista takvi, ali nastupaju samouvereno i sa pozicije moći, makar na nivou te lokalne sredine.

Neće dugo proći dok Emre otkrije zašto je to tako. Kada se odazove na poziv gradonačelnika za privatnu večeru i upoznavanje (takav je red u Janiklaru), otkriće da je Šahin njegov sin. Gradonačelnik će se sa večere ubrzo povući, svratiće Kemal, teći će rakija od anisa u potocima, a kada se u bašti pojavi plesačica, čije procene intelektualnih i mentalnih sposobnosti variraju od „malo šašava“ do ozbiljne dijagnoze, tužilac će već biti u treštenom stanju.

Prava nevolja za njega počinje sutradan: na toj zabavi u bašti, Pekmez je silovana i brutalno pretučena, tužilac je ujedno i nepouzdani svedok, a dvojica moćnika su njegovi osumnjičenici. Budući da je deo večeri prespavao, da ne zna kada je i u čijem društvu otišao kući (Murat, inače Šahinov komšija, tu se javlja kao spasitelj i potencijalni svedok, ali on je na zlom glasu kao čovek sklon piću i seksualnim eskapadama s muškarcima, na šta se u Janiklaru ne gleda blagonaklono), Emre mora da pazi na koga, kako i s kojim argumentima udara da ne bi inkriminisao i sam sebe. Savezništvo s Muratom čini se prirodnim, ali tu se takođe postavlja pitanje ne zavodi li ga on i ne koristi li ga kao pijuna u svojoj partiji šaha. Takođe, i izbori koji se približavaju i obećanje o vodosnabdevanju, faktori su koje svakako treba uzeti u obzir.

Voda, vrućina i igra moćnika svakako su nešto po čemu ,,Burning Days“ može i mora podsetiti na kultno ostvarenje ,,novog Holivuda“ ,,Chinatown“, (Roman Polanski, 1974) ali su sredina i okruženje prilično drugačiji, s dobrim razlogom. Alper, naime, ima sasvim drugačije ciljeve od onih koje je imao Polanski. ,,Burning Days“ nije samo priča o korupciji i borbi za moć u bazenu punom krokodila, već i vivisekcija sadašnjeg turskog društva i njegove politike spuštena na lokalni nivo na kojem se kao recidivi ogledaju marifetluci na nacionalnom.

Zamenimo pesak i sunce hladnoćom i snegom i pomerimo fokus sa retkog poštenog državnog službenika na zapostavljenog građanina, pa će okruženje jako zaličiti na ,,Leviathan“ (2014) ruskog autora Andreja Zvjaginjceva.

Politička poenta demistifikacije Erdoganove Turske ovde funkcioniše vrlo dobro iz razloga dobre do odlične izvedbe jednog punokrvnog žanrovskog filma (spoj političkog trilera i provincijalno-ruralnog noara, doduše bez fatalnih žena, ali zato sa spletkama sklonim muškarcima). Film je vizuelno fascinantan, vešto montiran, perfektno odglumljen, ali je pre svega sjajno napisan sa izvrsno profiliranim likovima, pažljivo izgrađenim odnosima, a sve u smeru otkrivanja ne samo korupcije, već i mizoginije, homofobije i zloupotrebe moći na privatnom, a ne samo na javnom nivou. Treba istaknuti da očitih pozitivaca u ovoj priči nema: Emre je arogantan, ne poznaje sredinu s kojom bi se rado sukobio i zato sebi navlači bedu na vrat, a sudinica Zejnep je „token“-ženska u muškom svetu koja aminuje njihove marifetluke.

Postoji tu, međutim, nešto što sprečava da ,,Burning Days“ nadraste nivo vrlo dobrog i približi se odličnom. To bi bio kraj filma koji nakon kulminacije deluje pomalo nakalemljeno i zbrzano kako bi se zatvorio simbolički krug sa početkom. Alper je problema s krajem imao i na filmu ,,Frenzy“, i tamo je zbrzao, ali ga je odveo u smeru tripa ili noćne more, misleći da je dovoljno dobro izgradio alibi za tako nešto. Ovde je petljanje malo drugačije i usmereno na poentiranje da čak i kad se nešto kozmetički menja, trula suština ostaje ista. Opet, ni to ne može pokvariti utisak da je ,,Burning Days“ jedan od najboljih filmova ovogodišnjeg Kanskog festivala iz paralelne sekcije „An sertan regar“, te ponajbolji film u međunarodnoj konkurenciji Pule. Ali i dokaz da Emin Alper postaje još jedan turski filmski autor svetske klase.

Loan Shark / Lihvar

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U poslednjih deceniju-dve, srpska kinematografija doživela je priličan pomak: žanrovski film više se ne smatra komadom egzotike, a sve priče nisu nužno i suštinski vezane za Beograd u kojem je iz logističkih razloga najlakše snimati. Međutim, kombinacija ta dva faktora, žanrovskog pristupa i lokacije van Beograda, i dalje je retkost. Zbog toga „Lihvar“, dugometražni prvenac Nemanje Ćeranića nakon nekoliko kratkih filmova i rada na serijama, predstavlja još jedan dodatni sveži dašaka vazduha.

Ćeranićev triler premijerno je prikazan na beogradskom Festu, i to u takmičarskom programu, a u bioskopsku distribuciju ulazi u četvrtak, 20. maja.

Mundir (Dušan Petković) je bivši bokser, a sadašnji uterivač dugova koji nikome nije ostao dužan i koji ne dozvoljava drugima da mu predugo i previše duguju. Sa druge strane, on je i porodični čovek, otac dvoje dece koju odgaja čvrsto ali sa ljubavlju, te koji planira da završi započete poslove i okrene se legalnom biznisu. Činjenica da je dijabetičar predstavlja mu samo dodatnu motivaciju, a njegova teretana je, naime, već skoro spremna i čeka otvaranje.

U Inđiji, u kojoj je svako u nekoj „kombinaciji“, od kredita do kocke, svi rizikuju da pre ili kasnije postanu Mundirove „mušterije“, ostanu bez novca i pokretne imovine, a sa slomljenim kostima. Probleme sa zakonom Mundir rešava poznanstvima i dobrim odnosima sa policijom, posebno s inspektorom Kantarom (izvrsni Jovo Maksić) koji će ga upozoriti kada neće moći da ga zaštiti. Međutim, i Mundir ima dug prema gangsteru Blečiću (Zlatan Vidović) koji bi, pak, hteo da ga zadrži kao pouzdanog saradnika čak i nakon što mu ga isplati.

Mundirovi planovi za penziju izjaloviće se spletom nesrećnih okolnosti kada mu pozli u lokalnom bircuzu, a narkomani Soni (Branko Vidaković Čombe) i Katana (Milica Grujičić) ga „olakšaju“ za torbicu u kojoj je bilo i 200 eura. Lova možda nije neka, ali princip je princip, a Mundir će u intervenciji malo preterati, pa će se naći u problemu i sa zakonom i sa podzemljem. Hoće li se i kako izvući, s obzirom na to da je jedini na koga može da računa njegov kum Ramljan (Strahinja Blažić), inače nervozan i nestrpljiv čovek?

U pitanju je, dakle, poštena i žanrovski standardna priča koja je sama po sebi dobra, a milje provincijskog gradića filmu dodaje jednu dozu interesantne egzotike za uslove srpske i regionalne kinematografije.

Režiser i njegov brat i producent filma Aljoša Ćeranić su iz Inđije, kao i dobar deo amaterske ili poluprofesionalne glumačke ekipe. Dodatno, direktor fotografije Dušan Grubin ima izuzetno oko za detalje specifične lokacije, što ne treba da čudi budući da je radio na dokumentarnim filmovima više nego na igranim.

Problem je, međutim, u tome što temelji na koje se oslanja priča nisu zadovoljavajuće razvijeni u scenariju Strahinje Madžarevića koji je sa Ćeranićem prethodno radio na kratkim filmovima i serijama „Ekipizza“ i „Grupa“. Skriptu fali barem još jedna „ruka“, poželjno i više njih. To važi i za likove koji nisu razrađeni dalje od grubih skica, ali i za dijaloge koji zvuče tvrdo i drveno, naročito kada te replike izgovaraju neiskusni glumci.

Oni su, pak, većinom u velikom problemu, vidljivo se muče sa tekstom i izgledaju kao da im je neprijatno, pa pokušavaju da se izvuku na štos: Zlatan Vidović pozom bosanskog šereta, Branko Vidaković Čombe preglumljivanjem narkomanske tuposti, a Dušan Petković u glavnoj ulozi krupnom i pretećom pojavom.

Za sve njih, naročito za potonjeg, vredi da bi svoje uloge uverljivije odigrali čak bez ikakvog teksta nego s ovim. Jovo Maksić je izuzetak, ali on je glumac mnogo većeg formata, što je dokazao brojnim drugim ulogama na filmu i televiziji.

Ovakva glumačka ostvarenja otkrivaju nedostatke i Nemanje Ćeranića kao režisera koji ili nije znao da ih pravilno usmeri ili se zbog ograničenog budžeta i ograničenog vremena snimanja odlučio na kompromis u kojem će stradati perfekcionizam po pitanju glume. Sa druge strane, režiser vrlo dobro barata nekim drugim aspektima režije, upotrebom muzike, što originalne, što iz drugih izvora; i kontrolom montaže koja postaje značajno izražajno sredstvo.

Kada se crta podvuče, „Lihvar“ će ostati jedan od onih grubih ranih radova koji nagoveštavaju potencijal, ali ga ne realizuju. Sledeću priliku će Ćeranić i Madžarević imati, nadajmo se, već ove godine sa jednim od najiščekivanijih naslova „Volja sinovljeva“, koji je zamišljen kao akcioni film smešten u postapokaliptično okruženje Balkana nakon nuklearnog rata.

Certain Women

2016.

scenario i režija: Kelly Reichardt (prema kratkim pričama Maile Maloy)

uloge: Laura Dern, Jared Harris, Michelle Williams, James Le Gros, Sara Rodier, Rene Auberjonois, Lily Gladstone, Kristen Stewart

Svojim osebujnim stilom Kelly Reichardt je obezbedila da se njeno ime nađe pri vrhu lista američkih nezavisnih i art autora, a njeni filmovi na dugim festivalskim turnejama koje počinju na Sundance festivalu, pa dalje po Americi i Evropi. Reč je o niskobudžetnim dramama postavljenim u uzak krug likova i malu sredinu koje dubinski ispituju odnose među ljudima i ljudsku psihu. Certain Women je njen najnoviji i najambiciozniji film koji istovremeno predstavlja i kontinuitet i diskontinuitet sa njenom dosadašnjom karijerom.

U pitanju je ekranizacija kratkih priča Maile Maloy za koju je Kelly Reichardt napisala scenario prvi put bez pomoći Jonathana Raymonda. Takođe, milje filma nije potpuno isti kao u njenim prethodnim, umesto unutrašnjosti Oregona sada smo istočnije, dublje u američkom kontinentu, u ruralnoj Montani, ali “Smalltown, USA” je u suštini isti milje, nalazio se on istočnije, zapadnije, severnije ili južnije od neke zadate tačke.

Neke druge autorske odluke su ostale na kursu ranijih radova. Kelly Reichardt se ponovo odlučuje za više linija radnje, ovde u formi blago povezanog triptiha (reći “hyperlink” bi bilo preterivanje jer su poveznice skoro slučajne i bez nekih posledica). Takođe, ona sama montira svoj materijal. A fotografija Christophera Blauvelta sa kojim se sarađivala na svoja prethodna dva filma je izrazito sugestivna u svojim prirodnim, smeđe-sivkastim tonovima.

Tema filma su naslovne izvesne žene i njihova usamljenost i neostvarenost u maloj sredini. Prvo upoznajemo lokalnu advokaticu Lauru (Linney) u post-koitalnom “motelskom” kadru: ona leži u krevetu, a njen ljubavnik se tušira na drugom kraju kadra, između njih je zid. Veza je osuđena na propast (potvrda za to će uslediti uskoro), a ni na poslovnom planu stvari ne stoje bolje: klijent (Harris) nikako ne uspeva da shvati da su ga terminalno zajebali i da nema osnova za tužbu. Kada mu to kaže njen muški kolega iz većeg grada, on će privremeno odustati, toliko da Laura kontemplira koliko bi joj život bio lakši da je slučajno rođena kao muškarac, ali nije sve tako jednostavno. Posebno kad razočarani muškarac reši da uzme taoca bez jasne ideje šta bi i kako bi.

Druga priča počinje sa Ginom (Williams) koja trči po prirodi, pre nego što se vrati u šator na proplanku. Ispostavlja se da je ljubavnik iz prve priče njen nezadovoljni muž Ryan (Le Gros) i da ona vodi glavnu reč u domaćinstvu, čemu on pruža samo pasivni otpor. Kćerka-tinejdžerka je po tom pitanju malo tvrđi orah, a odnos snaga je nekakva večita pat-pozicija pasivne agresivnosti i ignoriranja. Ginina trenutna opsesija je da od starog i lagano senilnog gospodina (Auberjonois) iskamči redak kamen za vikendicu koju želi izgraditi. Iako se gospodin ne želi toga rešiti iz sentimentalnih razloga, Gina je spremna da ide daleko u pogađanju, čak po cenu moralno sumnjivih postupaka.

  Treća priča prati bezimenu rančericu (Gladstone) koja živi usamljeničkim životom, družeći se samo sa konjima i psom. Jedini kontakt sa ljudima su posete kursevima u večernjoj školi u malom i zabitom mestu. Kada slučajno završi na času prava u prosveti kod jednako usamljene i nesnađene sveže diplomirane pravnice Elizabeth (Stewart), ona će razviti opsesiju s njom. Opsesija može biti čisto socijalne prirode, čoveku je potrebno društvo s vremena na vreme, ali prisutni su i romantični pod-tonovi pošto rančerica sa svakom posetom odlazi korak dalje. Šta će se dogoditi kada Elizabeth pogrešno pročita njene signale ili ih ne pročita uopšte?

Ma koliko te tri priče bile tematski odvojene, sentiment u njima je sličan. U tom smislu, poveznice, ma koliko bile artificijelne, imaju u sebi nešto elegancije, emocija i smisla u filmskom pogledu. Certain Women je u određenim delovima i slojevima čisto zadovoljstvo za gledati, od fotografije, preko ambijenta do glume koja je savršeno dozirana i vođena sigurnom autorskom rukom. Zanimljiva je i perspektiva iz koje se posmatra tema filma, koja ni u jednom trenutku ne postaje agitatorska ili aktivistička, kako to već obično biva po filmovima, već ostaje duboko lična.

Certain Women, međutim, pati i od nekih problema koji se ponavljaju u opusu Kelly Reichardt. Sve počinje sa neujednačenošću segmenata, od kojih se srednji može nazvati čak i pomalo banalnim. U skladu sa tim, celi epilog se čini usiljenim (premda ima svoje momente). Drugi problem je nešto što može karijeru ove autorice usporiti i ograničiti: Certain Women ima probleme sa tempom prilično slične kao njen prethodni film Night Moves, odnosno od početka do kraja pada u tempu, što uzrokuje i pad u dinamici. Ovde se to posebno odražava na poslednjoj priči koja je zamišljena kao emotivni vrhunac, ali nam to može pobeći usled anesteziranosti presporim tempom. Iako film nudi dosta toga za uživanje, posmatranje i analizu, tanka je linija između metodičnog izlaganja i “downright” smaranja. A smaranje nije neka naročita umetnost.

I Am Not a Serial Killer

2016.

režija: Billy O’Brien

scenario: Billy O’Brien, Christopher Hyde (po romanu Dana Wellsa)

uloge: Max Records, Christopher Lloyd, Laura Fraser, Karl Geary, Lucy Lawton

Šta razlikuje serijskog ubicu u nastajanju od običnog nepopularnog i neshvaćenog tinejdžera u gradiću duboko u američkoj snežnoj provinciji? Istini za volju, John Wayne Cleaver (Records) je više nego malo čudan, fasciniran je serijskim ubicama, apsolutno ne-empatičan i nedruželjubiv, zbog čega je na meti školskih siledžija i pitanje je trenutka kada će im odgovoriti. Možda je to zbog neobičnog odgoja i porodičnog zanata: zajedno sa majkom (Fraser) i tetkom se bavi pogrebničkim poslom. Možda samo skreće pažnju na sebe. U svakom slučaju, terapija kod doktora Neblina (Geary) ne daje očekivane rezultate.

Međutim, to je sve samo “setting” za tinejdžersku detektivsku priču kada se u gradiću počnu dešavati čudna ubistva i sakaćenja koja kao da je počinio natprirodni entitet. John, kao svaki entuzijasta za serijske ubice i mogući serijski ubica u nastajanju koji se drži strogog “dexterovskog” kodeksa, počinje svoju istragu. Ona ga vodi prema starom komšiji Billu (Lloyd) koji nije ni tako nemoćan i bezazlen kakvim se na prvi pogled čini...

Glavni štos nije, kao u većini filmova sa serijskim ubicama, “who done it”, jer već negde na trećini od 100-ak minuta vrlo dobro znamo ko je zlikovac i zašto čini to što čini. Iako je deo napetosti u tome hoće li ga i kako John zaustaviti u tom pohodu, centralna drama se odvija u glavi našeg protagoniste. Sa jedne strane, on mora preživeti u okruženju koje ga ne razume, bilo da je reč o sredini u kojoj se druži sa još jednim “otpadnikom” kako bi imao iluziju normalnosi i gde ne primećuje da je jednoj curi (Lawton) zapao za oko, bilo da je reč o njegovoj neposrednoj familiji koja ne može da se nosi sa njegovim ekscentričnostima i čak ga se plaši. Sa druge, John se bori sam sa sobom, da se ne prepusti impulsima. Sa treće, ni ti impulsi nisu toliko prirođeni koliko naučeni i očekivani jer, pored svega, John možda nije “Dexter” u nastajanju, nego sasvim normalan mladi otpadnik pod pritiskom.

Ono što se može zameriti filmu je neuverljivost i labava konstrukcija koja je tipična za izvorni materijal: “young adult” triler-misteriju o klincu koji se igra detektiva i serijskog ubice. Suviše je tu nedoslednosti. Recimo, zašto se serijski ubica pojavljuje baš u tom određenom trenutku, a ceo život je mirno živeo? Zašto ne “lovi” negde drugde, van grada u kojem ga svi poznaju? Kako je uspeo da održi masku toliko godina, pa čak i usred svog ubilačkog pohoda? Zašto se time aktivno bavi samo suludi momčić, a pasivno (tračevima) celo selo i gde je tu nekakav organ reda, makar lokalna policija?

Billy O’Brien se sa svoje strane snalazi kako najbolje zna, insistirajući na mračnoj i gustoj atmosferi i vizuelnom stilu koji podseća na neka druga vremena. Zrnasta fotografija na 16mm asocira na 70-te, neobični srednjoškolski gubitnik kao protagonista i izbor Christophera Lloyda za ulogu, pa makar i kontra uobičajenog tipa, na 80-te, a moda i muzika na 90-te, iako se u priči, čak na ključnim mestima, pojavljuju dostignuća moderne tehnologije kao što su to GPS uređaji za praćenje i pametni telefoni. Spajajući sve to, O’Brien uspeva da stvori amalgam vanvremenskog “Smalltown, USA” i to ima svoj posebni šmek, što je posebno dostignuće za ovaj irsko-britanski film snimljen sa ne baš impozantnim finansijskim sredstvima sredstvima.

 Valja pohvaliti i Maxa Recordsa u ulozi Johna. Ovaj momčić kojeg smo upoznali kao dečaka u Where the Wild Things Are Spikea Jonzea je konačno porastao da bi mogao da odigra jednu profiliranu i pamtljivu ulogu, čije čudaštvo i “geekovština” nije samo kopija i gde se od njega traži osećaj za tajming, naročito u crnohumornim momentima kojih ne manjka. Vođen sigurnom rukom, Records jednostavno briljira. Nadajmo se da će ga to usmeriti putem glumačke versatilnosti i osigurati mu karijeru.

The Fundamentals of Caring

2016.

scenario i režija: Rob Burnett (prema romanu Jonathana Evisona)

uloge: Paul Rudd, Craig Roberts, Selena Gomez, Jennifer Ehle, Megan Ferguson

ALOHA. Ask – Listen – Observe – Help – Ask Again. To su, pojednostavljeno, kurserski rečeno, osnove brige za nekoga. Odnos između onoga koji brine i onoga o kojem se brine je fiksan i profesionalan. Onaj koji brine briše tuđe dupe za 9 dolara na sat, onaj kome je briga potrebna plaća tu cifru i kaže “hvala” ako je pristojan. The Fundamentals of Caring će nas povesti utabanom indie – Sundance – road movie stazom komične melodrame da nam dokaže da to nije baš tako, da je briga za čoveka kompleksnija od akronima naučenog na kursu od nekoliko nedelja.

Ovo je jedan od onih filmova u kojem je protagonista imena Ben (Rudd) pisac koji je otišao u penziju nakon porodične tragedije i koji na početku filma odbija da ženi potpiše papire za razvod. Jasno nam je da će se do kraja filma te dve stvari iz fundamenta promeniti. Jednako tako, druga strana u tom odnosu, pacijent Trevor (Roberts), cinični tinejdžer oboleo od mišićne distrofije koji se nikada nije udaljio na više od sat vremena od kuće (osim selidbe iz Engleske u Ameriku, što nije poenta), takođe će promeniti svoje obrasce ponašanja. I to će se desiti na putu, onom jednom putu koji će promeniti sve...

Predlog za put je upravo negacija ALOHA-e, aktivno učešće personalnog asistenta, nešto možda zabranjeno etičkim kodeksom profesije, ali verovatno potrebno. Jer Trevor je upao u rutinu koja se svodi na istu hranu tri puta dnevno, u kalendar upisane izlaske u park, televiziju koja se gleda u tačno određeno vreme, uvek isti seksualno intonirani humor kao predmet frustracije, crnohumorno prestrašivanje i maltretiranje majke (Ehle) i svakoga ko ima tu nesreću da bude njegov potrčko. I sama ideja za put je trashy i dolazi sa lokalne televizije odakle Trevor beleži bizarne podatke o američkoj provinciji i njenim atrakcijama pretvorenim u nekakve muzeje i turistička mesta: najveća krava, najdublja jama i sve u tom stilu.

Logično je za pretpostaviti da će im se na putu priključiti i drugi ljudi. Tako imamo mladu i lepu stoperku Dot (Gomez) koja ima zacrtan cilj da bi zbrisala iz teških životnih okolnosti. Ona će poslužiti Trevoru kao motiv da se otisne u svet i dokaz da i on, vezan za invalidska kolica, može biti nekom stvarno simpatičan. Jednako tako, trudna Peaches (Ferguson) čiji je dečko preko reda pozvan na još jednu turu u Afganistanu postaće Benova “štaka” na putu iskupljenja i preboljevanja traume iz prošlosti.

Ništa, dakle, novo pod kapom nebeskom, osim statističkih podataka da je reditelj Burnett debitant (inače je iskusni televizijski producent) i da je The Fundamentals of Caring još jedna Netflixova produkcija i dokaz da ljudi zaduženi za upravljanje ovom nekadašnjom online videotekom zaista misle ozbiljno kada je reč o snimanju vlastitih filmova. Nije naročita vest ni da je Paul Rudd izvrstan i versatilan glumac sa posebnom žicom za uloge običnih, nedominantnih ljudi.

Otkriće je pak da je Craigu Robertsu falila jedna veća uloga da bolje pokaže raskoš svog talenta (osećaj za komičarski tajming), kao i da je Selena Gomez izrasla u pravu glumicu, pod uslovom da dobije pristojno napisanu ulogu, a ne neko đubre od filma što je uglavnom bio slučaj. Istini za volju, njen lik je tipski, ali makar nije karikaturalan i ne izaziva transfer blama.

 Iako ne nudi ništa novo, The Fundamentals of Caring je simpatičan i pozitivan film. Svakako bi bio bolji kada bi tu i tamo iskočio iz šablona, što čini izuzetno retko (recimo scena sa prepariranom kravom). Ali i ovako je gledljiv, pre svega zahvaljujući raspoloženim glumcima.

La belle saison / Summertime

2015.

režija: Catherine Corsini

scenario: Catherine Corsini, Laurette Polmanss

uloge: Izia Higelin, Cecile de France, Noemie Lvovsky, Jean-Henri Compere, Kevin Azais, Benjamin Bellecour

Kruži po internetu štos gde se polaznica kursa ženskih studija hvali da joj je profesorica obećala ekstra poene ako joj priloži dokaznu fotografiju na kojoj je muškarac u Subwayu koji joj slaže sendvič. Osnovna linija rasprave glede tog štosa je ironija izjave “Bitch, make me a sandwich” ili ironija objave polaznice kursa ženskih studija kojoj karijaera polako klizi prema poslu u Subwayu ili sličnoj uslužnoj delatnosti i slaganje sendviča, potpuno svejedno muškarcima ili ženama. Nad-poenta obeju ironija je notorna činjenica da je danas, kada se mogu studirati “studije spola”, nije naročito teško biti feminist(kinj)a, naročito instant-sorte. Temeljna prava su ionako odavno izborena i valja ih samo održavati ili produbljivati.

 Sada kada su se feminističke tendencije ukorenile i u balkanskim vukojebinama sklonim zaumnim tradicijama i retradicionalizacijama, nije lako pojmiti da je pre manje od 50 godina i u civilizacijski naprednijim delovima sveta situacija bila drugačija. Žene su se hrabro borile za jednake plate, pravo na abortus i kontracepciju, pa čak i osnovne stvari kao što su pravo glasa, pravo na imovinu i upravljanje istom. Borba nije bila gotova ni u poslovično naprednijim gradovima, dok u tradicionalno patrijarhalnoj seoskoj sredini nije ni počela u pravom smislu reči.

La belle saison nas vodi na farmu u Francuskoj gde početkom 70-ih živi Delphine (Higelin). Ona je kod kuće poslušna i sposobna kćerka koja možda vozi traktor, ali njen otac (Compere) njeno mišljenje ne smatra jednakim kada je reč o vođenju farme. Delphine noću izlazi u duge šetnje i njeni roditelji misle, ili se pre nadaju, da ona nešto muti sa Antoineom (Azais), susedovim sinom. Međutim, ona je lezbejka koja se tajno sastaje sa drugom curom iz sela, ispostavlja se po poslednji put. Njena devojka će se udati za gospodina i preći u obližnji grad...

Razočarana, Delphine odlazi u Pariz, gde se seosko životarenje menja za radničko: nastanjuje se u tipičnoj garsonjeri sa hladnom vodom u potkrovlju i radi u fabrici. Tu će, potpuno slučajno, na ulici, naleteti na feminističku akciju u kojoj devojke seksualno uznemiravaju muškarce. Kako neki od njih nisu baš oduševljeni performansom, pa imaju nasilne reakcije, Delphine će se kao zdrava seoska devojka umešati i odbraniti druge devojke koje će je zauzvrat pozvati na sastanke svoje feminističke grupe pri univerzitetu. I baš tu će se Delphine zaljubiti u Carole (de France), stariju i za tolerantnog muža udatu profesoricu španskog jezika i ona u nju...

 Međutim, kada Delphinin otac doživi moždani udar, ostane nepokretan i bez moći govora, ona mora da se vrati i pomogne majci (Lvovsky) na farmi. Carole će je slediti i njih dve će svoju strasnu i iskrenu romansu morati da održavaju pažljivo i u potaji. Ono što u teoriji deluje kao feminističko-socijalistička fantazija o pomaganju (svima) ugroženima, ubrzo će se pretvoriti u surovu realnost preživljavanja u konzervativnoj sredini. Za Parižanku Carole selo u kojem mora skrivati svoju novootkrivenu seksualnu orijentaciju ubrzo će postati teret, dok je Delphine rastrgana između lojalnosti svojoj novoj ljubavi i tradicionalnoj sredini u kojoj još ni ženska samostalnost nije prihvaćena, da ne govorimo o lezbejskim vezama...

Paralele će se povlačiti sa La vie d’Adele, filmom o lezbejskoj vezi dveju devojaka različitog klasnog porekla, ali La belle saison je dosta drugačiji film. Prvo, osim eksplicitnih scena lezbejskog seksa, La vie d’Adele zapravo nije gay film koliko je film o mladoj, prvoj pravoj ljubavi. Što se seksualnih scena tiče, blaži i izbalansiraniji (mada, naravno, ni u kom slučaju beskrvan ili bez strasti) La belle saison je po svojoj tematici i problematici ipak mnogo više na gay stranu, uz sveprisutnu feminističku potku. Naprosto, seksualna orijentacija i politička ubeđenja naših junakinja presudno utiču na njihove živote.

 Film je dosta uspešan kao “period piece”, ne samo u smislu detalja kao što su scena, kostim i rekviziti (tu je francuski ukusan, iako za nijansu suviše “retro-chic” da bi delovao realno). Film pre svega uspeva da nas prebaci u “mindset” vremena u kojem se homoseksualnost smatrala psihičkom bolešću ili božjom kaznom, a feminizam nekom novom gradskom fićfirićkom modom za dokone žene. S tim u vezi, zanimljivo je zapažanje kako su se sva ta napredna i žestoko teoretična post-68-ška gibanja primala kod “malih ljudi” za čije su se interese borila. U dekadentnoj, buržoaskoj, gradskoj sredini, ona su makar tolerirana kao nekakva socijalna buka, ali su kod tradicionalnijih proletera i seljaka ona izazivala dosta veću jezu nego prirodni neprijatelji: kapitalizam, buržoazija, religija, konzervativizam.

Catherine Corsini je autorica srednje generacije koja se kreće u klasičnim dramskim i arthouse vodama sa promenljivim uspehom kod publike i kritike. Nade su polagane u nju nakon provokativnog La nouvelle Eve, ali je Corsinijeva uglavnom igrala na sigurno u daljoj karijeri, praveći pristojne, ali ni po čemu posebne filmove na tipične teme za arthouse kinematografiju. La belle saison je tematski isto relativno siguran izbor, a ni realizacija, ma kako bila korektna, ne izlazi iz okvira očekivanog. Film je, međutim, bolji od toga zahvaljujući glumcima i naročito glumicama koje svoje solidno napisane, mada svejedno arhetipske likove igraju sa zadovoljstvom. Tako Cecile de France uspeva da izvuče neurotičnost gradske cure, a relativno nepoznata Izia Higelin joj sjajno kontrastira kao iskrena seoska devojka razapeta između nekoliko svetova. Noemi Lvovsky ima veoma bitnu ulogu kao dobrohotna, premda za svoje dobro suviše tradicionalna majka, a Kevin Azais, vrlo dobar u Les combattants, briljira u epizodnoj ulozi zbunjenog seoskog momka Antoinea.

 U konačnici, La belle saison je prijatno filmsko iskustvo, premda ne izuzetno. Solidno napisan i režiran, još bolje odglumljen i postavljen u prostor i vreme svakako je gledljiv i pitak, dok je po pitanju svoje teme više informativan, nego dubokouman i provokativan. Solidno, sasvim solidno.

The Confirmation

2016.

scenario i režija: Bob Nelson

uloge: Clive Owen, Jaeden Lieberher, Maria Bello, Matthew Modine, Tim Blake Nelson, Robert Foster, Patton Oswalt, Stephen Tobolowski

Jaeden Lieberher. Ako do sada niste, zapamtite to ime. Trebaće vam. Ovaj momčić će, ako bude ovako nastavio i u daljoj karijeri bude birao odgovarajuće uloge, biti velika zvezda i, još važnije, veliki glumac. Njegov glumački instikt je već sada nepogrešiv, slobodan je i ne biva nadigran ni od strane velikih glumačkih imena kao što su Bill Murray (St. Vincent), Michael Shannon (Midnight Special) i sada Clive Owen. Sa takvim čudom od deteta najbolje što reditelj može da uradi je da ga što više pusti i vrlo blago usmerava. Ovde još igra protiv svih šansi, klinca koji plače kad zgazi bubu i toliko naivnog da prosto privlači pažnju baraba koje bi ga uzele na zub. Lieberher je i sa takvom ulogom svejedno simpatičan.

 Reditelj Bob Nelson je debitant, ali očito ima šlifa za neke stvari kao što je to okruženje, milje i kolektivna psihologija i sasvim dobru intuiciju kojom se vodi u izboru i usmeravanju svojih glumaca. Scenarista sjajne Nebraske je za svoj debi izabrao slično, provincijalno okruženje sa svojim osobenostima, tračevima, podvalama, ali i srdačnošću i neposrednošću, iskrenom ili fingiranom religioznošću i toplinom. Nebraska, pojačana rediteljskom odlukom Alexandra Paynea da se snimi crno-belo, ipak je primetno ozbiljniji film od The Confirmation, premda je portret provincije pritisnute krizom i pod-zaposlenošću zajednička strana, ali The Confirmation to nadoknađuje toplinom i vedrinom.

  Opet imamo odnos oca i sina, samo što sad otac nije star i dementan, nego navodno u naponu snage, samo bez imalo sreće na horizontu. Walt (Owen) je razveden, bez stalnog posla (iako sa određenim veštinama), pred deložacijom je iz iznajmljene kuće zbog neplaćanja kirije, auto mu je na izdisaju, a sina viđa samo vikendom. Njegov sin Andrew (Lieberher) je zlatan momčić koji voli da provodi vreme sa ocem i njih dvojica se raduju predstojećem vikendu kada majka (Bello) i očuh (Modine) odlaze na odmor u hrišćanskom duhu.

Crkva je neobično važna i Andrewu, na čuđenje svog oca razočaranog ateiste, redovan je tamo i pridržava se zapovesti. Upoznajemo ga u ispovedaonici gde je, čini se, prvi put. Jedino što ima da ispovedi je to da se dugo nije ispovedio. Po svom mišljenju je poštovao roditelje, nije lagao, ne dao bog krao, nikome nije poželeo zlo, čak nije imao ni grešne misli. Da, Andrew je ili tako naivan ili se naprosto pravi blesav. Sveštenik (Tobolowski) očito misli da se mali izmotava i svejedno mu odredi pokoru.

Zanimljivo, ali sve i da mali nije lagao do tada, prvu laž će izgovoriti koliko u sledećoj sceni na parkingu ispred crkve: reći će da je izmolio celu pokoru, što nijedno dete ne uradi. Do kraja gorko-slatkog tragikomičnog vikenda s ocem Andrew će prekršiti još neke zapovesti, izgovoriće nekoliko “belih laži”, skrivaće istinu, ukrašće (već ukradenu) stvar, čak će mahati pištoljem (u samoodbrani), neće poštovati starije, preskočiće crkvu da bi bio s ocem. Znači li to da Andrew postaje baraba ili makar normalan nevaljalac? Ne, on samo upoznaje svet odraslih, moralnu sivu zonu koja stoji kao praksa nasuprot teoriji koju čuje u crkvi, školi i kod kuće.

Ono što će pokrenuti radnju i voditi je u krugovima je kutija specijalnog alata koji je ukraden iz Waltovog kamioneta dok je ovaj pio u baru, a Andrew se smorio čekajući ga u autu, pa pošao po njega. Alat ne samo da je redak i da je lopov tačno znao šta krade, nego mu je preko potreban za posao koji ga makar nakratko može održati iznad vode. Otac i sin, usput rešavajući svoj odnos i životne probleme (sin sa naivnošću, otac sa alkoholizmom), kreću u potragu za alatom kroz zamršeni socijalni pejzaž starih majstora (Foster), bivših i sadašnjih lopova (Tim Blake Nelson, nije u srodstvu sa autorom), lokalnih ridikula (uglavnom televizijski glumac Patton Oswalt u jednom od svojih tipičnih neurotičnih komičnih ostvarenja), prepredenih zalagoničara i očajnika, inače dobrih ljudi koje je muka pritisla toliko da moraju da kradu da se prehrane.

Iako se malo previše vuče i vrti u krugovima, pa bi uz vešto kraćenje bio ugodnije iskustvo, The Confirmation je film itekako vredan vašeg vremena. Dok gledate Jaedena Lieberhera, videćete kako se kali jedan glumac. Tim Blake Nelson uspeva da u par scena odigra provincijalnog mutikašu. I Clive Owen je odličan u ulozi van uobičajene tipologije, ulozi pristojnog, običnog čoveka koji žali za vremenima kada su ljudi radili i stvarali, te stoga i poštovali rad i prave stvari. Izvrsna je i galerija epizodista koja upotpunjava sliku Americane danas: izmučene krizom, moralno nagrižene, ali ne potpuno bez nade u bolji svet.

 Ako imate dobro pamćenje, imena kompanija na špici će vam se učiniti poznatima. Saban Films kao distributer je ista ona kompanija koja stoji iza Power Rangers i drugih raznih trasheva. Takođe, Lighthouse Entertainment nije ime koje obećava ništa dobro, pošto je ova kompanija poznata po štancu božićnih i sličnih filmova ultra-religiozne tematike za televizijske kanale poput Hallmarka. Istina, ima ovde hrišćanske propagande, ali je Bob Nelson dovoljno vešt pisac da to ostane diskretno i u trećem planu. Učinite sebi uslugu, zanemarite ove upozoravajuće znakove i uživajte u jednom vrlo pristojnom i prijatnom filmu zbog drugih stvari.

Road Games

2015.

scenario i režija: Abner Pastoll

uloge: Andrew Simpson, Josephine de la Baume, Frederic Pierrot, Barbara Crampot, Feodor Atkine

Prekinite me kad vam ovo zazvuči poznato. Par slučajno spojenih nesrećnika stopira u suncem okupanoj zabiti dok okolinom operira serijski ubica, pa zato njih dvoje baš i nemaju sreće sa nalaženjem vožnje. Jednom kad je uhvate, to će im za sva vremena promeniti život jer će se naći na meti terora manje na cesti a više oko nje.

Naivnijem od para, Jacku (Simpson), čini se da se to promenilo kad im stane lokalac koji ih pozove na kafu, klopu i noćenje dok se ne okonča štrajk na trajektima koji su mu neophodni da bi nastavio put. Jer šta je loše u krevetu, klopi i kafi? Istina, tip imena Grizard (Pierrot) deluje kao čudak i njegovi hobiji su odveć ekscentrični (skuplja pregažene leševe sitnih životinja), ali opet sve deluje bezopasno. Sabranija Veronique (de la Baume) nije baš tako sigurna da je to dobra opcija. Još kad u jednačinu dodamo i Grizardovu rastresenu suprugu Mary (Crampton) koja se čini kao da je previše vremena provela zatvorena u dvorcu u kojem živi, sve smo manje uvereni da se tu radi samo o kafi i večeri...

Naravno, na tom osnovnom planu je sve predvidljivo i to je ono što Road Games čini prosečnom i prolaznom filmskom zabavom, bilo da ste fan žanra ili da ste pogledali tek nekoliko sličnih filmova. Čak ni razrade pozadinskih priča naših protagonista koje su sasvim pristojne, kao ni obrati i iznenađenja nisu toliko neočekivani jer zapravo sve vreme očekujemo neočekivano. Čak i odluka da se serijski ubica krije na otvorenom (vidimo posledice njegovog dela, ali ne i njegovo lice), pa ni to da film zapravo nije toliko o njemu (dok to ne uskoči u miks), nego je više nekakav bau-bau ne produbljuje misteriju koja ostaje tipska i plitka, više kao nekakav okvir. Tempo je pogođen sasvim solidno, promene ritma su po žanrovskim pravilima i interna logika se dovoljno poštuje kada dođe do “naplate” ranijih hintova, pa Road Games ipak ne možemo tek tako otpisati kao bespoentni žanrovski štanc.

Kvaliteti filma se nalaze na drugom mestu. Recimo, iako nije naročito nova, ideja da se “suspense” triler sa skretanjem prema hororu odvija uglavnom po danu a ne po noći nije baš standardna. Abner Pastoll je izvodi kako treba, okruženje snima u živim, sunčanim bojama i postiže psihološki efekat kako se pitoreskna provincija u tren oka pretvara u zastrašujuću i neprijateljsku. Takva francuska provincija može biti zamenjena za britansku, američku ili koju god na svetu bez većih posledica, što dodaje na univerzalnosti.

Psihološka slika okruženja takođe stoji u skladu sa psihološkom slikom odnosa među likovima i tu pozadinske priče, kao i sigurna gluma dolaze do izražaja. Postavka situacije da se u filmu paralelno i u jednakoj meri govore dva jezika je intrigantna, a to da likovi samo jedan od ta dva jezika zapravo govore, dok se sa drugim tek snalaze je gotovo briljantna. Iako mi putem titlova ili sa poznavanjem oba jezika (što se mene tiče, na francuskom moram još poraditi kako bi ga vratio u formu) možemo shvatiti sve aspekte izrečenog, likovima to nije dato, pa često ostaju zbunjeni i sa polu-informacijama, pa moraju da se vode instinktima.

Hemija između dva glumačka para je izvanredna. Mlađi par odaje utisak upoznavanja i možda nove ljubavi, ali i određenog zazora, njihova scena seksa je erotična iako nije eksplicitna (ili baš zbog toga), a zabrinutost možemo prihvatiti kao logičnu. Istini za volju, Andrew Simpson je nešto slabiji i manje ekspresivan glumac od Josephine de la Baume, a i ograničen je manje kompleksinim, tipskijim likom, pa u zajedničkim scenama deluje inferiorno njenim mračnim pod-tonovima. Kod starijeg para se vidi rezignacija i frustracija dugogodišnjim zajedničkim životom i nemogućnošću efektnog razbijanja kolotečine. Grizard je seoski grubijan sa dosta novca i vremena, te dozom ekscentričnosti koja ga maskira, a Pierrot ga igra sa uživanjem. Barbara Crampton kao Mary je stalno u grču i to je upozorenje, kao i uopšte pojavljivanje ove nekadašnje “scream queen” u filmu.

Što nas dovodi do referenci koje su još jedna od jačih strana filma. Osim Barbare Crampton kao kraljice vriska u ulozi koja sad više odgovara njenim godinama, imamo i muziku na tragu Carpentera koja diktira tenziju, ali i radi kao posveta žanrovskom velikanu, što je dodatno podvučeno jednom scenom koja citira Halloween. Međutim, Pastoll ne staje samo na očiglednim stvarima, nego u tekstu pominje i Chabrola, francuskog majstora trilera, čime pokazuje da je njegovo poznavanje filmske istorije i teorije na visini zadatka. Čak je i naslov preuzet od australskog eksploatacijskog filma, ali to ostaje samo kao žanrovska referenca, pošto Road Games nije remake varijanta.

Videli smo da Pastoll dobro stoji i sa praksom, barem kad se radi o promišljenim detaljima kojim puni film. Ali problem ostaje osnova, što će reći priča koja nije nova čak ni u francuskom okruženju (Alexandre Aja i njegov Haute Tension), pa čak i najosnovniji koncept koji je toliko obrabljen da bi ga trebalo pustiti da se odmori. Pastoll solidno piše, slika, produbljuje i oplemenjuje taj sivi i kockasti standard, ali u ovakvim filmovima detalji ostaju ukrasi, a osnova zadržava nominaciju ukoliko autor ne radi esej o žanru, što ovde nije slučaj. I to je ono što Road Games koči da se uzdigne iznad proseka, aiko Abner Pastoll pokazuje potencijal za daleko više od toga. Pomalo frustrirajuće iskustvo.

Sparrows / Prestir

2015.

scenario i režija: Runar Runarson

uloge: Atli Oskar Fjalarsson, Ingvar Eggert Sigurdsson, Kristbjorg Kjeld, Rakel Bjork Bjornsdottir, Valgeir Skagfjord, Rade Šerbedžija

Jasno nam je da je odrastanje proces koji traje, ali koja je to prelomna tačka nakon koje više nismo deca? Je li to čisto “kalendarska” kategorija, napunimo 18 godina, steknemo pravo glasa, upravljanja motornim vozilom i slobodne konzumacije alkohola i duvana? Ili su to, pak, događaji koji nas oblikuju? Prvi seks, prva plata, selidba iz roditeljskog doma, odlazak u lov i donošenje hrane na sto? Ili je to možda više metafizička kategorija, neko ponašanje koje smo ispunili ili neki zadatak koji smo prošli na ispitu zrelosti? Shvatiti prijateljstvo, odgovornost, nešto istrpeti, nekoga zaštititi? Islandski film Sparrows će pokušati da odgovori na ta pitanja kroz standardnu formu filma o odrastanju i standardni okvir “leta koje je promenilo sve”.

Ari (Fjalarsson) je momčić od nekih 16 godina koji odlazi da živi sa ocem na selo. To mu ne odgovara, ali nema izbora: majka i očuh odlaze na dugotrajni humanitarni rad u Afriku i šesnaestogodišnjak im je višak: ne mogu ga ni povesti zbog školskih obaveza, niti ga mogu ostaviti potpuno samog u stanu. Život na selu sa ocem zvuči još manje primamljivo jer je otac Gunnar (Sigurdsson) seljačka sirovina, pijanac i patološki gubitnik, a selo na Islandu ne znači “pola sata vožnje od grada”, nego podrazumeva impozantnu prirodu, hladno more i retku naseljenost uglavnom besperspektivnim ljudima, mladim ili starim.

Svetla strana svega toga je da je Ari tamo živeo ili makar letovao kad je bio dete, pa makar elementarno poznaje okolinu. Tu mu je i baka (Kjeld), stereotip fine i brižne starice koja ima neograničeno ljubavi za unuka. Tu mu je i prijateljica Lara (Bjornsdottir) koja je izrasla u lepu devojku. Imaće i posao, makar letnji, pa će nešto kruna staviti u džep. Naravno, pozitivne stvari dolaze sa senkom negativnih, pa tako Lara ima dečka, seoskog grubijana, a posao je fizikala u fabrici za preradu ribe, i to pod Radetom Šerbedžijom u tipičnoj imigrantskoj ulozi... Kažem ja, i to iz ličnog iskustva, dolazak na selo je zajeban za gradskog fićfirića i sa 30 godina, a mogu samo zamisliti kako to deluje nekome od 16.

Sparrows počinje i traje i traje i traje kao tipičan predstavnik svog žanra, sa svim mogućim opštim mestima sukoba urbanog i ruralnog, nestabilne porodične dinamike, povremene patetike, nezavidne socijalne situacije (pijanci imaju običaj da zapiju i kuću), nesnalaženja i krize koju naš momak proživljava. Ni on se u tome ne drži naročito frajerski, naprotiv, lagano je pičkast i ide nam na živce. Curica je simpatična, ali mutava i možda ju je seoski život uzeo pod svoje. Ostatak epizodnih likova su samo skicirani po šablonima kakve viđamo i u američkoj i u evropskoj kinematografiji. I sve što se dešava smo videli nekoliko desetina puta. Jedino što ga vadi su atraktivni pejzaži. Islandska priroda je impozantna sama po sebi i još je impozantno uslikana, ali koliko je to novo za islandske filmove i filmove o Islandu?

A onda – obrat. I to kakav! Jedan od onih neočekivanih, lepo pripremljenih i pametno izvedenih. Nismo ni pomislili na taj razvoj situacije, ali je i logičan i provokativan u najboljem smislu te reči. Autorska odluka da se baš to ubaci u film i to pred kraj je rizična, ali se isplatila. Ta jedna scena iz fundamenta menja ceo film i od nečeg uglavnom bezukusnog i dosadnog iz domena festivalske konfekcije, Sparrows postaje ne samo prijatno iznenađenje, nego i film koji valja gledati i koji pleni iskrenošću i hrabrošću. Jedna scena menja sve.

Back Home / Acasa la tata

2015.

režija: Andrei Cohn

scenario: Mimi Branescu

uloge: Alexandru Papadopol, Andi Vasluianu, Iona Flora, Florin Zamfirescu, Natasa Raab, Mirela Oprisor

Znate za ono “Sa namerom pođoh u veliki grad” i sve priče o uspehu koje uslede. Te priče su ponekad istinite, mnogo češće od toga kompletni “bull” ili makar preuveličane i zgodno servirane za godišnjicu (male) mature. Svi muški su odjednom gazde, ali “mečka” im je, eto, kod majstora, a sve ženske su se lepo poudavale i imaju zlatnu decu, poneko je cenjeni umetnik i tako to. Posle galona piva ispostavlja se da je gazda zapravo potrčko kojem šef diše za vrat, zlatni muž pijana baraba, a zlatna dečica barabe, narkomani i šta sve ne.

Rumunski film Acasa la tata, debitantsko ostvarenje Andreia Cohna, pokazuje epilog te namere i snova o velikom gradu i naličje narativa o roditeljskom domu (na selu, kako drugačije) u koji se vraćamo da ližemo svoje rane. A naš junak Robert (Papadopol) je, onako, baš izranavljen. On se vraća iz Bucharesta u svoje rodno selo, kod tate kući, da promisli o važnoj odluci koju treba da donese i generalno da se skloni od gungule i svakodnevne neizvesnosti.

Naravno, u selu je on neviđena faca, poznati pesnik o kojem pišu novine i koji je video sveta, nedosanjani san mnogih devojaka i sve u tom smislu. Robert je zapravo propali pesnik koji je obajvio par teorijskih radova za vreme studija i čije se poneke pesme mogu naći u zajedničkim zbirkama koje niko živi ne čita, a i u novinama je izašao jednom, na grupnoj fotografiji. Situaciji ne pomaže ni to što je njegov otac (Zamfirescu) zapravo priprosta seljačina koja se priženila netom posle razvoda od Robertove majke, kao ni to što je u selu jedna jedina birtija, pritom istovremeno i prodavnica u kojoj profesor u penziji pije sa propalitetima poput Robertovog školskog druga Petrice (Vasluianu) i u kojoj radi Paula (Flora), kćerka bivšeg gradonačelnika, nekada glavna riba, a sada oronula razvedena žena na pragu srednjih godina.

Uostalom, znate kako je sa selima, svi imaju nekakvu zajedničku prošlost koja se proteže do sadašnjosti i može ugroziti budućnost. A ljudi rade svakakve stvari iz puke dosade ili iz dubokog očaja, što neće zaobići naš ljubavni trougao u centru priče i svu silu epizodista u toku dva siva dana i jedne duge i čudne noći.

Prvo što upada u oči je tipična rumunska sporost, na rubu toga da film deluje kao da je u pitanju “real time” i duge, dijaloške scene. Za razliku od uobičajene kamere iz ruke, iza ramena junaka, ovde u tim dugim scenama imamo duge, statične kadrove. I ta kombinacija radi svoj posao: oslikava svakodnevnu učmalost provincije i njen kontrast od snova o velikom gradu. I snovi i velegrad nisu prikazani u filmu, ali daleko od toga da su odsutni, jer predano iskaču iz “off-a” i onakvi su kakve ih očekujemo: raspršeni, puni lažnog sjaja, a prljavi ispod površine.

Drugo što upada u oči je zapravo klasična struktura pogodna za teatar, gde su duge, pažljivo napisane i elaborirane scene zapravo zamena za prizore i činove. Svaki pojedinačni takav “set piece” je zapravo komad teatra, sa takvim ritmom, tempom i smenom ozbiljnih emocija sa nekakvim gorko-slatkim humorom. To i ne treba da čudi jer je Acasa la tata upravo to: vizualizirana prerada pozorišnog teksta koji dosta zavisi od glumaca i likova.

Glumci su raspoloženi, ležerni i komotni u svojim ulogama i takvi uspevaju da ostvare dobru interakciju. Likovi su, iako ne preterano novi na filmu i još manje novi u teatru, prilično lepo nijansirani i detaljno napisani. Tu dolazimo do jednog “twista”: ne dešava se često da muški autorski dvojac toliko pažnje posveti ženskim likovima koji imaju čak i manje vremena da se pokažu, ali koji su toliko realni i životni da muški protagonisti pored njih ispadaju patetične cendrave budale. Iako primarno pratimo prvo jednog, pa onda dvojicu zgubidana, film svoje emotivne vrhunce doživljava kada se u njemu pojave te tužne, ali ipak borbene žene.

Međutim, to su samo zanimljivosti koje će biti interesantne uživljenom poznavaocu filma, dok će pored običnih gledalaca proći nezapaženo. Njima će Back Home biti još jedna varijacija na dobro poznatu temu snova i neuspeha. A vi birajte da li vas više zanima celina, koja je uglavnom statična i nezanimljiva, sastavljena od događaja izuzetno niskog intenziteta, ili detalji koje možda od sporosti i bolne poznatosti “settinga” nećete ni primetiti.

The Judge

2014.

režija: David Dobkin

scenario: Nick Schenk, Bill Dubuque

uloge: Robert Downey Jr, Robert Duvall, Vera Farmiga, Billy Bob Thornton, Vincent D'Onofrio, Jeremy Strong, Dax Shepard, Ken Howard, Leighton Meester, Emma Tremblay

Na papiru sve izgleda sjajno. Relativno cenjeni reditelj očajnih-do-solidnih komedija (uzmimo Wedding Crashers kao primer potonje) sa dugotrajnom željom da snimi ozbiljan film, pritom sudsku dramu (otac mu je advokat), konačno uspeva da zbere pristojna sredstva, studijsku podršku i omanju armiju poznatih glumačkih imena. Format filma od skoro 2 i po sata nekako odgovara velikim temama krivice i otuđenosti, kao i ozbiljnim ambicijama po pitanju nagrada. Istina, procesna drama ili triler je svojevrsni retro, star žanr koji je nemilice trošen, a možda do konca potrošen u bezgraničnim ekranizacijama Grishamovih romana, ali je zato drugi aspekt uspešnog seratora koji se vraća kući u provincijalni gradić svojevrsni “evergreen”. Pa ipak sa The Judge nije baš sve u najboljem redu, pa ni prilično loši rezultati u sezoni nagrada nisu nikakvo iznenađenje. Jednostavno rečeno, The Judge nije baš dobar film...

Svašta je tu pošlo po zlu, ali krenimo od onoga što nije. Glumačka ekipa, uprkos svojoj brojnosti (dovodi do svojevrsne “inflacije”), sjajno radi svoj posao, uglavnom. To se odnosi pre svega na dvojicu Roberta sa vodećim ulogama. Robert Downey Jr. ima svoj manirizam da na veoma simpatičan način igra logorejičnog ego-manijaka, tipa koji nije samo najpametniji u prostoriji, nego i u krugu od tri bloka. Takav je kao Tony Stark, takav je kao Sherlock Holmes, takav je i kao dečko Ally McBeal u istoimenoj seriji. Nije to pomenuto bezveze, Downey ovog puta nema kostim i akcione scene, čak ni pseudo-dosetljive “one-linere”, pa mora da se osloni na “rapid fire” dijalog i može se reći da je u The Judge raspoloženiji nego ikad. Posebno zbog činjenice da iz glumačkog duela ne izlazi kao poražen ili oštećen iako mu je partner uvek dobri Robert Duvall u svojoj tipičnoj ulozi matorog kenjca, strogog ali pravednog sudije koji čak i od svojih sinova traži da ga oslovljavaju po tituli. Duvall je sjajan i zasluženo je pokupio brojne nominacije. Ostali nisu bili te sreće: Downeyu bi pomoglo da je film bio bolji, drugi su u velikoj meri ograničeni svojim likovima koje moguće odigrati pristojno, možda dobro, ali ni u kom slučaju za pamćenje. Vincent D'Onofrio začudo ne klizi u preglumljivanje (sklon je tome inače), Vera Farmiga je uvek dobrodošlo prisustvo na ekranu, a Billy Bob Thornton pomalo istupa iz svoje zone ugodnosti igrajući uglađenog tužioca.

Dakle, Hank Palmer (Downey) je “hot shot” advokat u Chicagu specijalizovan za privredni kriminal koji nema problema sa mirnom savešću. Njemu je bitno da bude pobednik, a nevini ionako nemaju kinte da ga unajme. On, pak, ima problema na kućnom frontu, otkrio je da ga žena vara i sprema se gadna brakorazvodna parnica, a kao i svaki radoholičar sa kćerkom već nema neki blizak odnos. Na svu svoju muku, Hank dobija poziv od brata da dođe u rodni gradić u Indijani na majčinu sahranu i, po svemu sudeći, još jednu partiju igre živaca sa ocem.

Otac Joe (Duvall), sudija i svojevrsni provincijalni gospodar pravde je i dalje drkoš i familijarni patrijarh koji nije nimalo impresioniran karijerom svog srednjeg sina. Hanka barem braća, stariji Glen (D'Onofrio), bivši sportista koji je odustao od karijere zbog povrede i zadovoljio se šljakom u vulkanizerskoj radnji, i mlađi Dale (Strong), koji ima posebne potrebe ili nekakvu vrstu autizma, pa staru 16mm kameru koristi kao terapijsko sredstvo, dočekaju toplo. Raduje mu se i Sam (Farmiga), njegova bivša srednjoškolska ljubav koju je napustio iz nepoznatih razloga posle koncerta Metallice.

Hank gleda da se što pre vrati svom životu, ali stvari se zapetljavaju kada sudija bude optužen da je autom ubio jedinog tipa pri čijoj je presudi jednom pogrešio. Da li se, u napadu žalosti, napio ili je posredi dugotrajni plan osvete ili, pak, nešto treće, otkrićemo u sudskom procesu, baš u njegovoj sudnici. Shvativši da ga pred agresivnim i opasnim tužiocem po imenu Dickham (Thornton) i samoljubivim sudijom (Howard) neće uspešno odbraniti lokalni advokat (Shepard) polu-amaterskog nivoa, Joe se obraća sinu za pomoć. To će, očekivano, izvući na površinu neke brižljivo čuvane tajne, pre svega sudijinu bolest, što će prouzročiti moralne dileme i kulminirati pred kraj sudskog procesa. Treba li posebno naglasiti da je sudija Joe apsolutno nemoguć klijent, a da je njegov sin Hank suviše ljigav i prepotentan da bi se uklopio u provincijalnu atmosferu?

Štos je u tome da se spoj sudske drame sa elementima trilera s jedne i nostalgične porodične i lokalne melodrame ne drži najbolje, i što je najgore, traje skoro nepodnošljivo dugo. Sudski deo je nekako okosnica filma i bolje se drži sam za sebe, ali je problem u tome što smo to već videli ranije, a i to je bilo bolje. The Judge se ni u jednom trenutku ne diže do nivoa The Verdict ili 12 Angry Men, pa čak ni do Grishamovih ekranizacija iz 90-ih. Sam proces deluje aljkavo i loše osmišljeno po pitanju logike i kako se približava kraju klizi u katastrofu. Ono što se dešava u kući ili sa Sam je gledljivo zahvaljujući glumcima i na momente iskrenom i fino napisanom dijalogu, ali većina pod-zapleta nema nikakvog smisla niti uticaja na glavnu sudsku priču. Odnos između oca i sina je značajan i dobro izveden i pozicija starijeg brata je tipska, ali se još i nekako uklapa. Problem nastaje sa mlađim bratom koji je potpuni višak, nijedna njegova akcija nema posledica na ostatak priče. On je možda tu da bude “comic relief” kada ispali nešto neprimereno. Takav lik je i lokalni advokat koji je komično nesposoban i od čijeg se povraćanja pred sudnicom na silu pravi “running joke”. Film, istini za volju, ima nekoliko uspešnijih izleta u humor od izlučivanja telesnih fluida. Ponajbolja scena tog tipa je scena izbora porote koju Hank bira po “bumper stickerima”, po sistemu: što gluplje, to bolje. Očekivano, ali ipak zabavno.

Najveće razočaranje je ipak muljava i mlitava ljubavna priča između Hanka i Sam, koja je, u najboljim momentima, tipska i klišeizirana i koja se oslanja na velike reči i ostaje nedorečena. Da ne pominjemo i ne “spoilamo” jednu potpunu grešku u kontinuitetu nastalu u želji da se postigne efekat šoka za moralne čistunce. Downey i Farmiga su sjani sami za sebe, imaju i nešto zajedničke hemije na ekranu, ali slaba je to uteha kad im tekst ne dozvoljava da tu svoju priču razviju i učine životnom.

Po svemu sudeći, jasno je da se Dobkin ne može tek tako odreći svojih manirizama iz svojih ćoravijih komedija iako silno želi da bude shvaćen ozbiljno. To se vidi po tonu i formatu i pokušaju da film proda kao nešto jako mudro. Vidi se da je i scenario prošao malo previše ruku i da su se njime bavili i drugi pored dvojice potpisanih, te da je svako dodavao nešto svoje malo mareći za kontinuitet sa prethodnikom. Problem sa filmom kao konačnim proizvodom je da predugo traje (ako mene pitate, skratio bih ga za 45 minuta), neki likovi i zapleti vezani za njih ne vode nikuda i ne služe ničemu osim da kradu vreme i na kraju krajeva, nije ni izbliza dobar koliko bi morao biti.

Naprosto, nije toliko pametan, nov, svež i inovativan kao što želi da bude. The Judge je film koji po tome podseća na svog glavnog lika kojeg većina ostalih ima poriv da napuca. I to je već ozbiljan problem, jer ni publika ni kritika tu neće prepoznati iskrenost, nego palamuđenje. I tu savršen casting, vrlo dobra kontrola glumaca i atraktivna fotografija u nostalgičnim tonovima američke provincije neće biti dovoljni da nam skrenu pažnju sa fundamentalnih problema i od The Judge naprave onakav film kakav Dobkin želi. Šteta.