Caught Stealing

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Daren Aronofski voli da svoje likove stavlja na muke, što je sasvim legitimno. Problem je i što se gledaoci često nađu na mukama gledajući njegove filmove, i to ne nužno zbog saosećanja sa junacima. Razlog tome je po pravilu spoznaja da nam Aronofski otkriva „toplu vodu“ i banalnost prodaje kao vrhunsku filozofiju. Nema, dakle, neke „nagrade“ za našu patnju, od nas se očekuje samo da se divimo samozvanom geniju.

To, naravno, ne znači da je Aronofski potpuni anti-talenat za režiju, jer na nivou pojedinih scena i sekvenci zna biti briljantan. Konzistentnost tehničkih aspekata iz filma u film je takođe pohvalna, čak i u onim manje uspelim radovima. A imao je Aronofski i izrazito uspele filmove: prvenac Pi (1998) kojim je nagovestio i talenat i nešto intelekta i natreniranost veštine u niskobudžetnim uslovima, diptih koji sačinjavaju The Wrestler (2008) i Black Swan (2010) s kojima je demonstrirao da je sposoban i da zađe ispod površine ljudske psihe ili, pak mother! (2017) u kojem je, čini se, prihvatio svoju pretencioznost kojom sakriva banalnost uvoda, pa je sve okrenuo na dinamičan, atmosferičan i na košmarni način zabavan film. Imao je, doduše i podvalu zvanu Requiem for a Dream (2000) gde je otkrivao toplu vodu kroz „torture porn“, potpunu katastrofu s The Fountain (2006), orgiju pretencioznosti s Noah (2014) i gadost zvanu The Whale (2022) kojeg čak ni „oskarovska“ gluma Brendana Frejzera nije mogla elementarno popraviti.

S najnovijim filmom Caught Stealing koji nam se upravo ukazao na bioskopskom repertoaru, čini se, Aronofski po prvi put nema ambicija da nam poruči nešto važno. I to je odlično, jer može da se koncentriše na ono važnije, na pričanje priče koja čak i nije njegova – u pitanju je ekranizacija romana Čarlija Hjustona koji je sam pisac pretočio u filmski scenario. Ali je makar milje Njujorka s kraja 90-ih nešto što Aronofski poznaje i zna da inkorporira u milje filma.

Protagonista koji je sjeban, a ne zna ni kako, ni zašto, ni do koje mere, takođe je tipičan za Aronofskog i kao takav će proći kroz seriju muka na putu prema iskupljenju. On, Henk (Ostin Batler), nekadašnji je talenat za bejzbol, viđen za Veliku Ligu odmah nakon srednje škole, ali je svoje šanse upropastio saobraćajnom nesrećom u kojoj se povredio i usmrtio školskog druga. Rodnu Kaliforniju je zamenio Njujorkom gde radi kao šanker, od bejzbola mu je ostao „fandom“ prema Džajantsima iz San Franciska koji deli sa svojom majkom (glasom i u jednoj od poslednjih scena i stasom Lora Dern) i kapa koju nosi. Nakon što na spavanje pošalje goste i gazdu (Grifin Dan, nimalo slučajno) i zatvori bar, Henk običava da se nađe sa svojom devojkom, budućom bolničarkom Ivet (Zoi Kravic), sa kojom uživa u slobodnoj vezi koja preti da se pretvori u ozbiljnu.

Henkovi problemi počinju s njegovim prvim komšijom, britanskim pankerom Rasom (Met Smit, neprepoznatljiv pod „čirokanom“ neprirodnih boja), koji mora hitno da otputuje u London, pa ga moli da mu pričuva mačka koji grebe i grize ljude. Međutim, zajedno s mačkom, Ras mu je uvalio na čuvanje i nešto što će postati predmetom interesa dvojice ruskih mafijaških siledžija, dvojice braće Hasida, Lipe i Šmalija Drukera (Liv Šrajber i Vinsent D‘Onofrio), jednog portorikanskog makroa i prevejane detektivke Roman (Redžina King) iz odeljenja za narkotike. Sa zdravljem već načetim nakon prvog susreta s Rusima, Henk mora da nađe načina da se ispetlja iz nečega što ne zna šta je i u šta se nije upetljao svojom voljom, dok se spirala nasilja oko njega širi velikom brzinom.

Caught Stealing možda pomalo „pati“ od predvidljivost mehanike tipičnog trilera. Ali ta trilerska osnova je začinjena sa sasvim dovoljno brutalne akcije koja više nego u drugim filmovima sličnog kova ostavlja opipljive i trajne posledice. Posebnu pažnju treba obratiti na jurnjave automobilima i sudare – posle ovog filma ćete po dvaput proveravati da li ste vezali pojas. Aronofski i montažer Endrju Vajsblum drže tempo na visokom nivou od početka do kraja, i pritom ostavljaju taman toliko predaha koliko treba da se gledalac malo relaksira, između ostalog i kroz manje ili više crni humor.

Tome ponajviše služi dinamika između Ivet i Henka u početku filma, uz suverenu interpretaciju već „zvezdanih“ glumaca Ostina Batlera i Zoi Kravic. Komične poene ubiraju i Met Smit kao karikaturalni panker (Džoni Roten za siromašne), te Grifin Dan kao logorejični stari roker i vlasnik neuglednog bara (CBGB za siromašne). U drugoj polovini dobijamo i celu „sitkom“ sekvencu kada hasidska braća koja ne mogu da se odluče jesu li religiozni vernici ili mafijaši-psihopate vode Henka kod svoje babe (Kerol Kejn) na obred pred šabat, a Šrajber i D‘Onofrio prosto blistaju u verbalnom humoru na engleskom i jidišu. Komična nota ne umanjuje njihovu pretnju, što je takođe slučaj i sa tupavim ruskim gangsterima ili hvalisavim portorikanskim makroom.

Međutim, u filmu postoji još jedan „lik“ koji je jednak protagonisti, ako nije i važniji od njega. U pitanju je Njujork kao grad koji nikada ne spava. Ili, još specifičnije, Njujork iz 90-ih kada je džentrifikacija tek počinjala da uzima maha i to ne svugde podjednako. Taj grad je prljav, nasilan, nagužvan, gadan, a u svemu tome ipak i nekako glamurozan, što scenograf Mark Fridberg sjajno dočarava, a direktor fotografije Metju Libatik briljantno uslikava. Važnu ulogu tu ima i muzika, bilo da se tu radi o inkorporaciji onovremenih hitova uglavnom iz pank, rok i alternativnog registra ili o novim stvarima koje izvodi sastav Idles.

Čak je i zaplet u kojem protagonista ni kriv ni dužan upada u nevolje koje prvo mora da shvati, pa da se iz njih izvadi je tipično njujorški. Caught Stealing tako nastavlja niz vrlo njujorških filmova nalik na After Hourse (Martin Skorseze, 1985), i tu shvatamo otkud baš Grifin Dan u glumačkoj postavi, ili Uncut Gems (braća Safdi, 2019) kao modernog klasika. Vremenski se smešta između njih, u vreme i na mesto koje Aronofski poznaje kao svoj džep. Zato o njemu možemo govoriti kao o autorovom najzabavnijem, možda u detaljima čak i najintimnijem filmu, te jednom od vesnika da bi jesenja „berba“ mogla da popravi prosek do sada neimpresivne 2025. godine.

Pain Hustlers

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako su po pravilu bolje plaćeni i više cenjeni od ljudi koji se bave nekim drugim zanimanjima, doktori su na kraju dana ipak samo ljudi sa tipičnim ljudskim vrlinama i slabostima. Što znači da nisu imuni na pohlepu i korupciju raznih oblika ako bi to njima donelo ličnu korist. Takav tip „dilova“ s farmaceutskom industrijom je, primera radi, bio pogonsko gorivo epidemije opoida u Americi u kojoj su pacijenti bili radi profita sistematski „navlačeni“ na tehnički legalne, ali zapravo opasne supstance poput sada već notornog fentanila.

O epidemiji opoida su već snimljeni TV-specijali, dokumentarci, pa i igrani filmovi, a najnoviji dodatak niz, Pain Hustlers u režiji Dejvida Jejtsa (najpoznatiji po radu na Harry Potter serijalu i njegovom svojevrsnom produžetku Fantastic Beasts). Kao inspiracija za film za koji je scenario napisao pisac Vels Tauer poslužio je novinski članak Evana Hjuza u Njujork Tajmsu i knjiga nastala kao ekspanzija istog, ali je Pain Hustlers ipak potpuno fikcijski film.

Zapravo, u pitanju je hronika uspona i pada neobrazovane, ali inteligentne i odlučne Lajze Drejk (Emili Blant). Kada je upoznamo i mi i njen primarni poslovni partner Pit Brener (Kris Evans), ona je po danu razvedena majka koja zajedno sa svojom majkom (Ketrin O‘Hara) živi u garaži svoje sestre i zeta, a po noći plesačica u noćnom klubu. Ona, međutim, ima talenat da zagovara mušterije kako bi one više novca potrošile na piće, a Pit joj u trenutku slabosti ponudi posao kod njega u farmaceutskoj firmi, što će ona i prihvatiti kada upadne u nevolje sa sestrom.

Posao koji će joj navodno zaraditi šestocifrenu svotu u dolarima za godinu dana je zapravo prodavačka „tezga“ na procenat, ne mnogo različita od „Kirbi“-usisivača i „Emvej“-kozmetike. Razlika je, međutim, u tome da su i roba i klijentela ipak specifičniji. Roba je novi, revolucionarni lek protiv bolova primeren za pacijente u poodmaklim stadijumima raka, a klijentela su lokalni doktori na Floridi. Štos je, pak, u tome da Pitova firma nije jedina u poslu, odnosno da doktori imaju svoje snabdevače, a ni Pit nije baš taj koji donosi odluke, već je to ekscentrični gazda Džek Nil (Endi Garsija).

Ipak, kada Lajza i Pit prvi probiju led i „dilom“ spasu kompaniju od propasti, stvari se drastično menjaju. Opskurna kompanija postaje predmet interesa medije i berze, a Lajza od sirotinje koja živi u motelu bogatašica s ekskluzivnim stanom s pogledom na zaliv. I sve je divno i krasno dok se za celu situaciju ne zainteresuju policija, tužilaštvo i sudovi, te dok gazda u trci za profitom ne donese odluku da se lek nudi svima i svakome za baš svašta...

Problem s dramama o ličnim usponima i padovima, bilo da su po istinitim događajima, ili da to samo fingiraju, je taj da ih ima dosta, a one bolje se trude da uvedu nekakve novine u žanr i time odskoče od konkurencije. U Tauerovom debitantskom scenariju i Jejtsovoj ne baš veštoj rediteljskoj izvedbi to, međutim, nije slučaj: svaki uticaj boljih primeraka žanra, od Erin Brokovič odakle se pozamljuju pseudo-dokumentarističke intervencije u vidu crno-belo snimljenih intervjua s akterima, preko I, Tonya i The Wolf of Wall Street, pa do The Big Short, ovde je belodano jasan i providan. Pritom, poznaju se i određene rupe u poznavanju filmske baštine, naročito one novije poput Molly‘s Game ili Blackberry, pa nam autorski dvojac nešto generično prodaje kao sasvim novo.

Glumačka postava je po imenima svakako iznad nivoa do kojeg Pain Hustlers dobacuje, ali samo Emili Blant ovde uspeva da ostvari relativno nadahnutu ulogu, dok je Kris Evans očito pogrešan izbor, a kod Endija Garsije se insistira na ekscentričnosti njegovog lika, što ne prosto ne funkcioniše u filmu koji zapravo nema neku izraženu komičnu notu. Problem za Emili Blant je i to što ona sama na može uzdignuti film na viši nivo od onog do kojeg on prirodno dobacuje (usput, ni njen lik nije naročito dobro napisan i zapravo je u velikoj meri prazna ljuštura s minimumom karakterizacije), pa sav njen trud biva potrošen uzalud. Na kraju, Pain Hustlers ostaje tek generička televizijska melodrama na Važnu Temu, ne čineći usluge ni temi ni filmu.

Burning Days / Kurak günler

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da na ovom svetu ne postoji jača sila od puke slučajnosti. Mnogi će tražiti priliku da učitaju nekakvu simboliku, nekakav plan ili čak zaveru, ali zapravo slučajnost kroji ironiju sudbine.

Primera radi, sve i da su za vreme Kanskog festivala bile dostupne vremenske prognoze za srednji i malo duži rok koji podrazumeva ovo vruće leto, i sve da je u Puli festivalski program slagan prema vremenskoj prognozi, niko nije mogao da predvidi da će ovaj tekst o filmu ,,Burning Days“ turskog autora Emina Alpera biti pisan i objavljen usred toplinskog talasa. Slučaj-komedijant se za to pobrinuo, a Alperov film obasjan pržećim suncem i natopljen znojem vrele letnje noći, baš nekako paše na ovo vreme.

U njemu, međutim, ništa nije slučajno, od radnje i zapleta koji se vrti oko odnosa moći, nameštanja, kulture i politike jednog manjeg turskog grada, pa do Alperovih autorskih odluka i postupaka. Za početak, treba imati u vidu Alperov drugi dugometražni film, atmosferični i napeti paranoidni triler ,,Frenzy“ (2015) smešten u mahalu na rubu Istanbula u kojoj obitavaju marginalci, koji ga je i stavio na radar festivala i kritike, ali i njegov potonji film ,,A Tale of Three Sisters“ (2019) kojim je pokazao da makar može pokušati parirati najvećem imenu savremene turske kinematografije, Nuriju Bilžeu Džejlanu. I to na Džejlanovom polju, u adaptaciji dela Čehova.

Tragovi „džejalnovštine“ vide se i u filmu ,,Burning Days“, makar u smislu tog „neo-vestern setinga“ grada praktično u pustinji negde duboko u unutrašnjosti zemlje i pripadajuće fotografije koju ovog puta potpisuje Hristos Karamanis, čovek koji je uslikao neke od bitnih grčkih „weird“ filmova, poput naslova ,,Chevalier“ (2015) Atine Rejčel Cangari. Međutim, Alper je ovde prisutan u svom izvornom obliku, kao filmski autor koji kroz filmove između ,,art“ i žanrovskog pristupa traži neuralgične tačke turskog društva, propitujući njegove delove koji retko kad dolaze u centar medijskih zbivanja.

Već u prologu filma možemo naslutiti da se naš protagonista, mladi i ambiciozni tužilac Emre (Selahatin Pašali) neće dobro provesti u (fiktivnom) gradiću Janiklaru u kojem je dobio službu. Prvo sa sudinicom Zejnep (Selin Janinci) ide na uviđaj još jedne vrtače koja se na rubu grada pojavila, a onda, vraćajući se sa uviđaja svedoči hajci na divljeg vepra ili čak više njih u samom gradu, a ta jurnjava sa sve puškaranjem u stambenim četvrtima mu je neprihvatljiva i profesionalno i privatno, zbog čega promptno pokreće istragu protiv lovaca. Povrh toga, u gradu vode više nema nego što ima, projekat unapređenja vodovoda ostavlja sumnje na korupciju u vrhu gradskih vlasti, a i najbliže jezero za kupanje i rashlađivanje na svom dnu ima živi pesak. Barem tako tvrdi novinar Murat (Ekin Kodž) koji ne krije svoje opozicione stavove i veze s nekom od prethodnih gradskih garnitura.

Istraga lovaca biva prekinuta posetom dvojice istaknutih članova društva, advokata Šahina (Erol Babaoglu) i zubara Kemala (Erdem Šenocak) koji dolaze Emreu u posetu na radno mesto noseći darove i braneći lovačku tradiciju i potrebu za borbom protiv štetočina. Njih dvojica možda se prave blesavi, a možda i jesu zaista takvi, ali nastupaju samouvereno i sa pozicije moći, makar na nivou te lokalne sredine.

Neće dugo proći dok Emre otkrije zašto je to tako. Kada se odazove na poziv gradonačelnika za privatnu večeru i upoznavanje (takav je red u Janiklaru), otkriće da je Šahin njegov sin. Gradonačelnik će se sa večere ubrzo povući, svratiće Kemal, teći će rakija od anisa u potocima, a kada se u bašti pojavi plesačica, čije procene intelektualnih i mentalnih sposobnosti variraju od „malo šašava“ do ozbiljne dijagnoze, tužilac će već biti u treštenom stanju.

Prava nevolja za njega počinje sutradan: na toj zabavi u bašti, Pekmez je silovana i brutalno pretučena, tužilac je ujedno i nepouzdani svedok, a dvojica moćnika su njegovi osumnjičenici. Budući da je deo večeri prespavao, da ne zna kada je i u čijem društvu otišao kući (Murat, inače Šahinov komšija, tu se javlja kao spasitelj i potencijalni svedok, ali on je na zlom glasu kao čovek sklon piću i seksualnim eskapadama s muškarcima, na šta se u Janiklaru ne gleda blagonaklono), Emre mora da pazi na koga, kako i s kojim argumentima udara da ne bi inkriminisao i sam sebe. Savezništvo s Muratom čini se prirodnim, ali tu se takođe postavlja pitanje ne zavodi li ga on i ne koristi li ga kao pijuna u svojoj partiji šaha. Takođe, i izbori koji se približavaju i obećanje o vodosnabdevanju, faktori su koje svakako treba uzeti u obzir.

Voda, vrućina i igra moćnika svakako su nešto po čemu ,,Burning Days“ može i mora podsetiti na kultno ostvarenje ,,novog Holivuda“ ,,Chinatown“, (Roman Polanski, 1974) ali su sredina i okruženje prilično drugačiji, s dobrim razlogom. Alper, naime, ima sasvim drugačije ciljeve od onih koje je imao Polanski. ,,Burning Days“ nije samo priča o korupciji i borbi za moć u bazenu punom krokodila, već i vivisekcija sadašnjeg turskog društva i njegove politike spuštena na lokalni nivo na kojem se kao recidivi ogledaju marifetluci na nacionalnom.

Zamenimo pesak i sunce hladnoćom i snegom i pomerimo fokus sa retkog poštenog državnog službenika na zapostavljenog građanina, pa će okruženje jako zaličiti na ,,Leviathan“ (2014) ruskog autora Andreja Zvjaginjceva.

Politička poenta demistifikacije Erdoganove Turske ovde funkcioniše vrlo dobro iz razloga dobre do odlične izvedbe jednog punokrvnog žanrovskog filma (spoj političkog trilera i provincijalno-ruralnog noara, doduše bez fatalnih žena, ali zato sa spletkama sklonim muškarcima). Film je vizuelno fascinantan, vešto montiran, perfektno odglumljen, ali je pre svega sjajno napisan sa izvrsno profiliranim likovima, pažljivo izgrađenim odnosima, a sve u smeru otkrivanja ne samo korupcije, već i mizoginije, homofobije i zloupotrebe moći na privatnom, a ne samo na javnom nivou. Treba istaknuti da očitih pozitivaca u ovoj priči nema: Emre je arogantan, ne poznaje sredinu s kojom bi se rado sukobio i zato sebi navlači bedu na vrat, a sudinica Zejnep je „token“-ženska u muškom svetu koja aminuje njihove marifetluke.

Postoji tu, međutim, nešto što sprečava da ,,Burning Days“ nadraste nivo vrlo dobrog i približi se odličnom. To bi bio kraj filma koji nakon kulminacije deluje pomalo nakalemljeno i zbrzano kako bi se zatvorio simbolički krug sa početkom. Alper je problema s krajem imao i na filmu ,,Frenzy“, i tamo je zbrzao, ali ga je odveo u smeru tripa ili noćne more, misleći da je dovoljno dobro izgradio alibi za tako nešto. Ovde je petljanje malo drugačije i usmereno na poentiranje da čak i kad se nešto kozmetički menja, trula suština ostaje ista. Opet, ni to ne može pokvariti utisak da je ,,Burning Days“ jedan od najboljih filmova ovogodišnjeg Kanskog festivala iz paralelne sekcije „An sertan regar“, te ponajbolji film u međunarodnoj konkurenciji Pule. Ali i dokaz da Emin Alper postaje još jedan turski filmski autor svetske klase.

No Sudden Move

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Steven Soderbergh

scenario: Ed Solomon

uloge: Don Cheadle, Benicio Del Toro, Craig muMs Grant, Brendan Fraser, Kieran Culkin, Julia Fox, Amy Seimetz, David Harbour, Noah Jupe, Lucy Holt, Frankie Shaw, Joe Hamm, Hugh Maguire, Ray Liotta, Bill Duke, Matt Damon

Steven Soderbergh svakako spada među najversatilnije autore i autore sa najizraženijom radnom etikom u savremenoj američkoj kinematografiji. Međutim, tempo od filma godišnje (uz intenzivan rad na televizijskim serijama pride) na različite teme, u različitim tonovima i po scenarijima različitih kvaliteta svakako odnosi svoj danak u smislu kvalitativne neujednačenosti filmova koji mogu biti puni pogoci, potpuni promašaji, ali i nešto između. Promašaji se po pravilu mogu opravdati kao eksperimenti koji su pošli po zlu, oni »nešto između« filmovi su verovatno tezge, dok su pogoci ono zbog čega Soderbergh zaslužuje status jednog od najcenjenijih filmskih autora današnjice.

Njegov najnoviji film No Sudden Move je »neo-noir« novohollywoodskog štiha smešten u Detroit 1954. godine u kojem se klasični motivi žanra poput rivalskih bandi, korumpiranih pandura, moćnih mogula i fatalnih žena ukrštaju s motivima rasprostranjene korupcije i strukturnog rasizma i klasizma. Vreme, mesto i glavni »McGuffin« za film nisu nipošto odabrani slučajno i prva asocijacija (automobilska industrija) je tačna. Moguće je da je Soderbergh hteo da napravi svoju varijaciju na temu Chinatowna (1974) Romana Polanskog, pa čak iako nije nadgradio svoj uzor (a nije), makar mu je dovoljno blizu prišao jer No Sudden Move prilično dobro »vozi« svoju priču.

Sekvenca kojom Soderbergh otvara film je zaista impresivna. Sveže pušten s robije, sitni-do-srednji kriminalac Curtis Goynes (Cheadle) ide peške kroz siva detroitska predgrađa nastanjena Afroamerikancima koja se nalaze relativno blizu centra grada (i koja će uskoro biti sravnjena sa zemljom u urbanističkom manevru), dok istovremeno ide i špica u retro-maniru u kojoj se pojavljuju imena glumaca i tehničke ekipe. Curtis je u poziciji da mu treba neki posao, pa ga njegov kolega Jimmy (Grant) spaja s misterioznim belim posrednikom Dougom Jonesom (Fraser) koji mu nudi »bejbisiterski« posao od tri sata posle kojeg će biti bogatiji za 5.000 dolara.

Partneri sa kojima Curtis mora da sarađuje su grubi i tupi Italijan Ronald Russo (Del Toro) i čudan tip imena Charley (Culkin), i to tako da Curtis i Russo čuvaju ženu (Seimetz) i decu svoje mete, administrativca Matta Wertza (Harbour), dok njega samog Charley pod pretnjom pištoljem tera u kancelariju da iz šefovog sefa ukrade jedan važan dokument. E, sad, lagani posao se ispostavlja zapravo užasno komplikovanim, psihopata Charley prebrzo izgubi živce, pa ga Curtis smakne, zbog čega i on i Russo moraju da se snalaze u šumi isprepletanih interesa.

Njih dvojica su u relativnoj nemilosti svojih šefova, Aldricka Watkinsa (Duke) i Franka Capellija (Liotta), Curtis zbog nelojalnosti i želje da se osamostali, Russo zbog tupavosti i toga što je na privatnom planu zagrizao preko svog limita, pritom je svet kojim se kreću jako kompleksan. S jedne strane, tu su finansijski interesi koji prevazilaze njihovo poimanje, a sa druge socijalni odnosi u kojima oženjeni muškarci imaju ljubavnice, a udate žene ljubavnike. Svi putevi vode do vrhova auto-industrije i visokopozicioniranih lokalnih političara, a i jedni i drugi u džepu imaju policiju oličenu u inteligentnom, ali beskrupuloznom poručniku Finneyu (Hamm). Čak i kad se domognu dokumenata koje mogu prodati za novac, pitanje je hoće li iz te situacije izvući živu glavu između ostalog i zbog toga što ne mogu da veruju jedan drugom.

Sve će biti kristalno jasno na kraju, kada na videlo izađe priroda tih dokumenata i kada advokat Lowen (Damon) održi svoj monolog, zbog čega će ovaj »period piece« noir zazvučati itekako aktuelno i dan-danas, pa tako opravdati svoju egzistenciju i priču punu naglih obrata. Put dotle će, međutim, biti prilično atmosferičan, tehnički doteran i glumački perfektan tako da nam neće ni na pamet pasti da je budžet za ovako stabilan film iznosio samo 8 miliona dolara. Likovi sami po sebi možda jesu prozaični i tipski za žanr (scenarista Ed Solomon je više »šljaker« nego autor s originalnim idejama), ali je glumačka podela izvanredna, a Soderberghov instinkt u vođenju ansambla posve ispravan.

Soderbergh briljira i u još dve uloge pod svojim uobičajenim pseudonimima, kao montažer (potpisan kao Mary Ann Bernard) i naročito kao direktor fotografije (potpisan kao Peter Andrews) snimajući scene širokougaonim »fish eye« objektivima tako da zamućenja i krivljenja na rubovima imaju i svoju dramaturšku funkciju. Uz savršeno uverljiv i detaljan dizajn koji verno rekreira vreme i mesto radnje (scenografija, kostimografija i rekvizita zaslužuju apsolutnu pohvalu), i odgovarajući džezerski skor Davida Holmesa, No Sudden Move je film starog kova kakav je uvek ugodno pogledati.

All Against All / Vsi proti vsem

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Andrej Košak

uloge: Vlado Novak, Silva Čušin, Aleksandra Balmazović, Iva Krajnc Bagola, Blagoj Veselinov, Valter Dragan, Peter Musevski, Rok Vihar, Uroš Potočnik, Jure Ivanušič, Milan Točinovski, Igor Zupe

Možda to sada deluje sasvim trivijalno, ali situacija sa globalnom epidemijom može iz korena promeniti način distribucije i konzumacije filmova na globalnom nivou. Nije to čak ni neka naročita novina, "streaming" platforme su u usponu već godinama, ljudi filmove gledaju sami, u parovima ili manjim grupama u udobnosti vlastitog doma, a, sudeći po finansijskoj statistici, u bioskop se ide u porodičnoj ili drugarskoj varijanti na spektakl, 3D, IMAX, 4D (ili kako se već zove onaj lunapark sa drmanjem, produvavanjem i prskanjem).

Međutim, to nije bio centralni motiv da se u karantinskim uslovima, kada su već kino-dvorane zatvorene, na stranici Baze slovenačkih filmova (BSF, inače hvalevredan projekat u kojem učestvuje kompletna filmska struka) pojavi novi film Andreja Košaka Svi protiv svih. Nije to bila ni prekinuta bioskopska distribucija koja je ionako na domaćem terenu bila pri kraju, dok je međunarodna premijera održana nedavno na beogradskom Festu. Razlog za to je bila iznenadna smrt glumca Petra Musevskog kojem je uloga inspektora u ovom filmu bila poslednja.

Mesto radnje filma je fiktivni pod-alpski gradić Rovte kojim već decenijama vlada gradonačelnik Franc Kramberger, zvani Franta (Novak), kadar konzervativne (takođe fiktivne) stranke KDS. Za vreme svoje vladavine je svakako nakupio dovoljno afera, izbori su iza ugla i on u anketama ne stoji najbolje, čini se da njegov oponent Jerovšek (Vihar) vodi. Franta, sklon aferama i privatno dok njegova žena Tončka (Čušin), čini se, ništa ne sumnja, a kćerka Petra (Balmazović) ga smatra za heroja, mora nešto da učini, a rešenje mu predlaže njegova ljubavnica i neto-dobitnik najsvežije afere u kojoj joj je dodelio opštinski stan, Jožica (Krajnc Bagola): da angažuje kriminalca Fleischmanna (Dragan) kako bi Jerovšku brzo napakovao aferu.

Štos je u tome da je Fleischmann sa svojom ekipom preterao i uslikao omamljenog političara u krevetu sa dvojicom maloletnika, a fotografije poslao lokalnom listu. Jerovšek tako postaje predmet policijske istrage koju vodi inspektor starog kova Berginc (Musevski), ali pritisak ne izdržava, pa je inspektor još rešeniji da pohvata sve konce i stvar ispita do kraja. U tome će mu ključno pomoći fotograf Bojan (Veselinov) koji verovatno jedini nema šta da krije, dok se između njega i Petre razvija nešto što bi moglo da preraste u romansu...

Ko Sloveniju ne poznaje izbliza, pa je oduševljen njenom uređenošću, funkcionalnošću, prirodnim lepotama i disciplinovanim stanovništvom, ne može ni da pretpostavi šta se sve zapravo dešava na mikro-nivou lokalnih sredina i idiličnih, uspavanih malih gradova. Uostalom, onaj "zimski ustanak" 2012/13. počeo je sa protestima protiv ondašnjeg mariborskog gradonačelnika po kojem je Franta modeliran, što je dodatno pojačano time da je uloga dodeljena prvaku mariborskog pozorišta Vladi Novaku. U međuvremenu, sa novom vladom ultra-desne orijentacije i diktatorskih ambicija koja vanredne mere oko suzbijanja epidemije koristi kako bi ugušila opoziciju i koja je dotičnog bivšeg gradonačelnika uposlila kao državnog sekretara u ministarstvu policije, Svi protiv svih je postao izuzetno aktuelan film.

Problem je, međutim, u tome što su aluzije na stvarne afere oko kojih Košak gradi zaplet celog filma suviše direktne i očigledne svakom ko makar i elementarno prati slovenačku političku scenu. Samim time što one vode poreklo iz ipak većeg grada (sve su mariborske, uključujući i dodeljivanja stana vidovnjakinji), one bi teško bile izvedive u gradiću poput Rovti gde svi praktično znaju sve (lokacija snimanja je bio Kamnik, s tim da Rovte u filmu deluju još manje od toga). U tom smislu, Košak ima ispravan instinkt za društvene probleme (ipak je reč o filmskom stvaraocu čiji su filmovi po pravilu angažovani, i čiji je Autsajder presudno uticao na generacije filmske publike u Sloveniji i celoj bivšoj Jugoslaviji), ali nepotrebno podiže uloge da priča ode dovraga ili se trivijalizuje.

To se i dešava: prosto, klupko zločina je masivno i zapleteno, pa se u rasplitanju istog Košak oslanja i na klišee kojima je mesto u melodramama i na prigodna ad-hoc rešenja da pametni inspektor sve pokopča iz prve. Pritom su i Peter Musevski i Vlado Novak sjajni glumci i zadovoljstvo ih je gledati kako se nadmudruju, iako dele samo dve scene, tako da gluma tu nije problem. Nije ni kod Blagoja Veselinova, iako njegov lik ipak poseduje jedan neiskorišteni potencijal jer se Košak ne usuđuje da se pozabavi odnosom Slovenije i na državnom i na lokalnom nivou prema imigrantima iz bivše Jugoslavije (možda to zapravo nije ni loša odluka, makar nema rasplinjavanja). Problem je, međutim, sasvim promašen "casting" Aleksandre Balmazović koja je vidno prestara za lik studentkinje, pa makar i večite, ali je to verovatno ustupak koji je Košak morao da učini glumici koja je ujedno i producentkinja.

Na tehničkom planu, Svi protiv svih je kompetentno urađen, ali ne više od toga. Fotografija Jasona Manna ima određene "turističke" kvalitete, totali podsećaju na razglednice, montaža Martina Ivanova osigurava preglednost i pratljivost, dok je Košakova režija školska, naročito u smislu kadriranja (uglavnom plan-kontraplan u dijaloškim scenama kojima se, u odsustvu akcije i budžeta za nju, stvara napetost), zbog čega se teško može nazvati spektakularnom. U krajnjoj liniji, Svi protiv svih je film dobrih i ispravnih namera, ali ne i takvih dometa. Ali je gest slovenačkih filmskih institucija da se na taj način oda počast pokojnom glumcu u svakom slučaju izuzetan.

Motherless Brooklyn

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Edward Norton (prema romanu Jonathana Lethema)

uloge: Edward Norton, Gugu Mbatha-Raw, Alec Baldwin, Willem Dafoe, Bruce Willis, Bobby Cannavale, Ethan Suplee, Dallas Roberts, Cherry Jones, Josh Pais, Michael Kenneth Williams, Radu Spinghel, Robert Wisdom, Leslie Mann, Fisher Stevens

Ponekad se treba isključiti od sadašnjeg izolovanog i dubinski očišćenog sveta po svim sanitarnim kriterijumima. Kako je sadašnjost ispražnjena od sadržaja, a budućnost neizvesna, možda ne bi bilo loše vratiti se u "prljavu", ali ugodnu prošlost, kada su se nosili kaputi i šeširi, pušile cigarete, žvakale žvake, pio viski i slušao džez. Ok, to je možda samo fantazija elegancije i hedonizma, jer su se grozne stvari i tada dešavale ponekad i ubitačnim tempom, ali, hej, to je život i nepredvidljiv je.

Motherless Brooklyn je drugi pokušaj glumca Edwarda Nortona da režira film i kao takav dolazi 19 godina posle prvenca Keeping the Faith. Za to vreme se dosta toga promenilo za Nortona kao glumca koji je, nakon strelovitog uspona skoro pa do trona (nominacije je skupljao, ali su statue izostajale), polako ispadao iz fokusa javnosti i po pravilu "dužio" karakterne epizode, gostovao na televiziji i pozajmljivao glas u animiranim filmovima. Pa opet, glupo bi bilo Motherless Brooklyn otpisati kao tek još jedan glumački projekat iz taštine, iako su skoro svi znakovi za uzbunu prisutni: Norton režira samog sebe i pritom igra ulogu osobe sa određenim mentalnim hendikepom i verovatno još par psihičkih problema, što nije samo zgodno za glumački portfolio nego i za eventualni lov na nagrade.

Norton, dakle, igra detektiva Lionela Essroga koji pati od Touretteovog sindroma, dakle od tikova, što fizičkih, što verbalnih (nekontrolisano izjavljivanje, opsesivno rimovanje i slično), a sve to može biti i manifestacija neke forme autizma, jer on takođe sjajno pamti i povezuje naizgled slučajne klastere podataka, brojeva, imena i odnosa. On radi u agenciji sa još trojicom kolega i drugara, a pod patronatom ratnog veterana Franka Minne (Willis) koji ih je svu četvoricu pokupio iz sirotišta i naučio zanatu. On im u principu nikada nije davao celovitu sliku slučaja, već samo određene zadatke i komadiće informacija, što će se ispostaviti kao veliki problem kada on na početku zagine radeći na velikom slučaju (da, shvatamo ironiju, nekadašnji akcioni heroj i spasitelj sveta Bruce Willis "gine" na 15 od 150 minuta filma, da bi doduše posle bio prisutan kao glas u flashback momentima), a na Lionelu, kojem iz očitih razloga "hleb nasušni" detektivskog posla, razgovor sa ljudima, ne ide najbolje, ostaje da rasvetli smrt svog šefa, mentora i prijatelja koji mu je bio očinska figura.

Slučaj na kojem je Frank radio dotiče se korupcije na nivou gradskih institucija koja se vrti oko komesara za sve živo Mosesa Randolpha (Baldwin), poznatog gradskog graditelja mostova, parkova i parkinga koji u šaci drži i političare i preduzetnike, a New York vidi kao svoje igralište na kojem i dobro zarađuje vladajući iz senke. Njemu pokušavaju da se suprotstave jedan novinar, šefica gradskog stambenog, Horovitz (Jones), kao i nekada genijalni inženjer koji je poludeo, Paul (Dafoe), a u centru priče stoji zaposlenica gradskog stambenog i aktivistkinja za građanska prava Laura (Mbatha-Raw). Ona je, pogađate, crnkinja, a rušenja zaradi džentrifikacije se uglavnom odvijaju u crnačkim i radničkim četvrtima koje se proglašava za slamove.

To, međutim, nije njena jedina veza sa Randolphom i Paulom, a tajne veze znaju ili makar naslućuju džez-trubač (Williams) i vlasnik uglednog harlemskog lokala, takođe ratni veteran Billy (Wisdom). Laura, empatična kakva je, takođe je i idealna tačka ulaza u suštinu stvari za Lionelovu istragu, pogotovo zato što u njoj može da se osloni samo na sebe jer kolege po pravilu imaju preča posla, svesni su svojih limita ili u tome, kao što je to slučaj sa novopečenim šefom Tonyjem (Cannavale, uverljivo ljigav), ne vide dovoljno interesa za dalje kopanje.

Motherless Brooklyn (naslov je kombinacija statusa i nadimka glavnog junaka) je, dakle, primer noira, i to od klasične sorte, skoro da bi mu etiketa "hard boiled" dobro pristajala. Naravno, na tu pozornicu dolazi koju deceniju prekasno, pa nije za očekivati da će izvesti tektnosku promenu kao što su to učinili njegovi raniji uzori, The Maltese Falcon ili Chinatown, ali svejedno ima "ubod" koji je bio značajan i za njegove nešto kasnije uzore L.A. Confidential i Mulholland Falls. Ta žaoka je svakako priča o džentrifikaciji i žrtvovanju manje poželjnih, siromašnijih i onih sa ne baš svetlom nijansom kože zaradi interesa političke i poslovne elite, dok većina aplaudira mrvicama koje su joj bačene. To itekako ima veze sa savremenim svetom i Alec Baldwin tu nije izabran slučajno za ulogu negativca, iako nijedan drugi glumac ne bi na taj način mogao da odigra osornog tajkuna. Njegovo prisustvo je strelica ispaljena u pravcu Donalda Trumpa koji se obogatio džentrifikacijom, a kojeg Baldwin igra u Saturday Night Live skečevima.

Sa druge strane, Motherless Brooklyn ima i svojih problema. Trajanje je za nijansu prenategnuto, iako se to u prve dve trećine ili čak tri četvrtine filma ne oseća, a koncept jednog pravog negativca, zlog genija i hijena oko njega je ipak odveć pojednostavljen za kompleksne teme rasizma, korupcije i džentrifikacije, dok "rešenje" kroz porodične tajne odaje lagano melodramsku notu. Takođe, percepcija filma dosta zavisi i od percepcije protagoniste i njegovog hendikepa, odnosno toga kako i sa kojim namerama ga scenarista, reditelj i glavni glumac stopljeni u istu osobu usmeravaju. Detektiv sa Tourettovim sindromom je svakako začudni koncept (poput recimo "naduvanog" detektiva u Inherent Vice), ali nije samo "stunt" i mehanika za razvlačenje trajanja i ubiranje humornih poena. Veći problem bi bila upotreba tako nečeg ne samo za elemente zapleta (film ne bi bio ništa lošiji ni da Lionel ima nekakav manje očit hendikep), već i za skupljanje glumačkih poena. Norton možda oseća potrebu da svetu pokaže koliko je dobar glumac (a retko ko igra "ludake" tako efikasno kao on, setimo se samo filma Primal Fear) i to lagano preuzima ceo film.

Pa opet, on kao reditelj donosi i neke dobre odluke. Možda se ne čini smislenim radnju romana pomeriti tri decenije unazad jer bi to narušilo realističnost koncepta džentrifikacije, ali to sa druge strane otvara ne samo komponentu direktnog rasizma (do 80-ih je taj fenomen već bio bolje maskiran), već i prostor za stilizaciju, za pomenute kapute i šešire, žvakaće gume i cigarete, sivo nebo, zgrade od cigli i stare automobile američke proizvodnje, kao i za muziku na saksofonu koja deluje onako, baš detektivski. To takođe otvara i socijalnu komponentu Lionelovog hendikepa o kojem se tad nije puno znalo i omogućava više empatije s njim iz naše, prosvetljenije pozicije.

Takođe, u zanatskom smislu je više nego solidan i promišljen, od dramaturgije i režije do fotografije i montaže. Za početak, film sjajno izgleda i relativno glatko teče, dok je promišljena nepretencioznost celog amalgama za svaku pohvalu. Naime, misterija se ne skriva toliko u tome ko je tu kome šta i šta ko kome koliko dođe, već u onim malim, banalnim momentima: kako će harlemski crnci reagovati kada jedna od njihovih pleše sa čudnim belcem, hoće li se zlikovac preigrati i doživeti izdaju svojih hijena, za koliko je ljigavi kolega spreman da se nagodi, kakvu agendu ima ludi inženjer i kome je zapravo u svemu tome lojalan, pa na kraju krajeva i to kako će naš junak rešiti neku situaciju koju mi smatramo sasvim običnom, ali je njemu izvor stresa. U tome ima ne samo misterije i drame, već i empatije, pa čak i humora, ponekad apsurdnog, ponekad ljudski toplog, zbog čega je Motherless Brooklyn više nego dobar način da se ubije dva i po sata vremena kojeg sada imamo na pretek.

The Duel

2016.

režija: Kieran Darcy-Smith

scenario: Matt Cook

uloge: Liam Hemsworth, Woody Harrelson, Emory Cohen, Alice Braga, Felicity Price

Ime i “setting” obećavaju western. I zaista, dešava se u Teksasu, na meksičkoj granici, u fiktivnom, prašnjavom, čudnom i nasilnom gradiću, ima i konja i dvoboja (doduše ne revolveraških, ali svakako osebujnih), pominju se Indijanci i skalpiranje, u razgovoru izleti poneko sećanje na Građanski rat, kao i na onaj Meksičko-američki koju dekadu ranije. A, da, ima i Meksikanaca, čak se može reći da stoje u centru zapleta filma kao u silnim westernima od 60-ih naovamo. Pa ipak, osim po površinskim karakteristikama, The Duel nije western.

Zaplet više nalikuje nekakvom “period piece” trileru ili krimiću. Nakon uvodne i ubedljivo najefektivnije scene duela gde učesnici u jednoj ruci imaju nož, dok su drugom rukom vezani za protivnika, sin poginulog, sada već teksaški rendžer David (Hemsworth) dobija osetljiv zadatak da ode u odsečeni grad kojim vlada suludi Propovednik i ispita slučaj nestanka brojnih Meksikanaca čiji se leševi periodično pojavljuju u rukavcu reke. U principu, za nesrećnike ne bi niko brinuo da jedan od nastradalih nije generalov nećak, a jedna od nestalih njegova sestra. “Ratovi su započinjani i za manje”, kaže Davidov nadređeni i u pravu je.

Akcija sa vojskom i rendžerima nije moguća iz neodređenog ili nedovoljno ubedljivog razloga (traži suspenziju neverice, ali hajde), pa naš junak mora biti diskretan i oprezan. Pogađamo i upravu smo, propovednik imena Abraham (Harrelson) je isti onaj religiozni ludak koji je priklao njegovog beskorisnog oca, što Davidu daje i lični osvetnički motiv. Druga problematična scenaristička odluka je da se na put zajedno s njim sprema i njegova žena (Braga) sa prilično kompleksnom i u krajnjoj liniji nebitnom pozadinskom pričom, bez dobrog razloga osim da bi služila kao dodatno sredstvo pritiska na njega. (Pojačajte suspenziju neverice, čisto sumnjam da bi kauboj dozvolio da žena ide s njim na opasnu misiju, ma koliko im brak bio u krizi.)

Dobrodošlica koja im je priređena u gradiću nije najtoplija, posebno od strane Abrahamovog karikaturalno zlog sina Isaaca (Cohen). Izbor imena nije slučajan, relgijska, odnosno anti-religijska nota se provlači sve vreme, što takođe nije naročito uverljivo za period. Ali Abraham je prijateljskije nastrojen, a za pretpostaviti je da nešto smera. Sva je prilika da on zamajava Davida dok petlja oko njegove žene, koja se prvo iz neobjašnjivih razloga razboli, da bi posle bez ikakvog suvislog objašnjenja pala na njegov “šarm” koji bi se najpre mogao uporediti sa onim šarlatanima od sektaških propovednika. Ako nismo ukapirali, imamo i scenu sa zmijama u crkvi.

David, međutim, ne časi ni časa i predano istražuje teritoriju oko grada. U tom smislu mu nije ni preterano potrebna pomoć ostarele irske kurve zlatnog srca (rediteljeva žena Felicity Price), ali njena sudbina je dovoljan okidač da naš vrli šerif krene protiv suludih aktivnosti meštana. I eto nama obračuna jednog protiv mnoštva, zakona protiv ludila i kako to već ide. Naravno, biće tu još duela, a repriziraće se i onaj sa noževima, sve u nadi da će simbolika biti dovoljna da prikrije da ni scenarista ni reditelj baš ne znaju šta bi.

Osnovni problem je scenario koji ne poštuje paradigmu kako u smislu žanra, tako i u smislu perioda. Nije ništa loše spojiti western i triler, cela ta “backwoods” priča je upravo to, ali treba znati kako. Suština problema je što Matt Cook, čije smo škrabotine morali da pretrpimo u Tripple 9, razmišlja mentalnim sklopom čoveka XXI veka kada piše o XIX. Čak i kad zanemarimo ordinarne gluposti i nedorečenosti, kao i inflaciju likova bez posledica po priču, moramo da ostanemo zbunjeni nekarakterističnom naknadnom pameću poput u to doba nemoguće osude rasizma i jednako nemoguće osude tretmana žena.

Naprosto, ne ide ni sa vremenom ni sa žanrom u formulaciji koju Cook koristi. Omanji spoiler: povrh svega, konstrukcija po kojoj bogati, ekscentrični turisti dolaze u vukojebinu kako bi lovili ljude je čak i u današnjem svetu tek limitirano moguća, a u filmu potrošena negde između prvog i drugog Hostela. Šteta, jer je sam Cook ponudio izlaz i ključ još na početku: umesto tautološke mantre “i Meksikanci su ljudi”, mnogo bolje bi pasala činjenica da i Meksikanci imaju vojsku koja može svaki čas uleteti preko nebranjene granice.

Režija Kierana Darcy-Smitha nije ni dovoljno smela ni promišljena da bi prekrila rupe u scenariju. Usuđujem se reći da australski reditelj i bivši glumac ni jednog trenutka ne uspeva da pozicionira ton filma, šetajući ga između kompletnog trasha, krvavog nasilja i neuverljive drame. Jednu stvar Darcy-Smith uspeva da ukači kako treba: poprilično daskasti Liam Hemsworth i ekspresivni Woody Harrelson odlično izgledaju jedan protiv drugog. Za Harrelsona smo znali, negativci mu leže, a ni Hemsworth ne iskače iz svoje zone ugodnosti, samo ovde to ispada prilično efektno. Međutim, suviše drugih stvari radi protiv filma da bi i ovo otkriće moglo da ga puno popravi. Frustrirajuće je to što je The Duel mogao biti mnogo bolji i to da je samo za nekoliko nijansi jednostavniji.

Bacalaureat / Graduation

2016.
scenario i režija: Cristian Mungiu
uloge: Adrian Titieni, Maria-Victoria Dragus, Rares Andrici, Lia Bugnar, Malina Manovici, Vlad Ivanov

Korupcija je česta tema u filmovima i stav koji oni zauzimaju o toj pojavi je unison, moralno ispravan, ali zapravo površan. Složićemo se da je korupcija kako na individualnom, tako i na opasnijem, sistemskom nivou pogrešna i da je njeno perpetuiranje problem za sebe, uglavnom nerešiv. Ali ne treba zaboraviti činjenicu da korupcija nije samo akcija koja potiče od pojedinca ili imaginarnog sistema u cilju sticanja koristi, nego i reakcija često usmerena na bazično preživljavanje. Razmislite o tome sledeći put kada neki lekar prihvati novčani dodatak za uslugu mimo procedure i kada ga pacijent ponudi: na taj način obojica preživljavaju.
Malo je filmova koji korupciju tretiraju kao nužno zlo, nešto čega se svi deklarativno gnušamo, ali smo prinuđeni postupati na taj način. Bacalaureat Cristiana Mungiua, jednog od najzvučnijih imena rumunskog novog vala, o korupciji govori otvoreno i sa razumevanjem za ljude koji su u tu mrežu uključeni. I to mu je jedan od presudnih kvaliteta.

Naš protagonista je sredovečni doktor Romeo (Titieni) koji važi za poštenog i uglednog, skromnog i rezigniranog. Upravo prolazi kroz težak period, razilazi se sa ženom (Bugnar) i pokušava da započne život s ljubavnicom (Manovici), ali ostaje u svom stanu, na kauču u dnevnoj sobi do daljnjeg. Razlog tome je kćerka (Dragus), odlična učenica pred maturom i sa stipendijom za studije u Engleskoj (što najavljuje neki bolji život) u džepu, samo ako položi maturu sa zadovoljavajućim ocenama.
Međutim, dan pred početak ispita ona biva napadnuta nedaleko od škole, završava sa rukom u gipsu i traumom usled pokušaja silovanja. To joj, naravno, smanjuje šanse da ispit uradi kako treba i šanse za bolji život (iako ona toga nije baš svesna, što zbog mladalačkog optimizma, što zbog trenutne zaljubljenosti u dečka koji ima motor). Ali otac ima plan da preko svog nekadašnjeg školskog druga, sada višeg inspektora u policiji (Ivanov) izvrši pritisak na matursku komisiju i direktora škole. Međutim, shema uključuje i kontroverznog zamenika gradonačelnika, nekadašnjeg direktora carine (Andrici) i naš doktor će se naći u ozbiljnim problemima. Dodajmo na to još i pritisak razvoda, ženine i kćerkine nerealistično visoke moralne standarde, ljubavnicu kojoj takođe svojim vezama mora pomoći i bolesnu majku, pa nam je jasno da je Romeo pod velikim, skoro neizdrživim pritiskom.
Razumemo ga, razumemo njegovu frustraciju. Jedan nekoliko puta ponovljeni pozadinski podatak, onaj da se Romeo 90-ih vratio iz inostranstva, tu postaje indikativan. On je razočaran u svoje nekadašnje ideale i jasno mu je da u “svojoj zemlji” on sam (ili sa mnoštvom sebi sličnih, stručnih i poštenih) neće popraviti ništa dok se drugi pridržavaju starih obrazaca. On je svoju energiju potrošio, pa sada želi da kćerka ne ponovi njegovu grešku, da ode i da stvori sebi pristojan život negde drugde. I to mu je apsolutni prioritet.

Na toj osnovnoj liniji priče, oko kćeri, mature i očevog nastojanja da sve prođe u najboljem redu, što ga uvodi u mrežu korupcije, Bacalaureat je izuzetno snažan film i tu svoju snagu crpi upravo iz jednostavnosti rumunskog stila. Tu zapravo ima dosta materijala za triler i socijalno-političku dramu, ali u Mungiuovoj interpretaciji kroz potpisne kadar-sekvence i snimanje kamerom iz ruke nedaleko od likova, triler i drama ostaju unutar glavnog lika, dok se njegova fasada staloženog i smirenog čoveka koji sve drži pod kontrolom gotovo neprimetno kruni. Tu Mungiu izuzetno snažno poentira na tome da nije svaka korupcija ista, premda se jednako vrednuje u očima sistema, da je neko prinuđen na to radi egzistencije, a neko drugi to čini iz obesti i pohlepe. Romeove postupke razumemo i verovatno bismo na njegovom mestu učinili isto.
Međutim, problem sa filmom je njegova pretrpanost i frontovi koje u pod-zapletima otvara. Nije problem u razvodu i ljubavnici, niti toliko u jedva povezanoj bolesnoj majci, svi ti pod-zapleti služe da pozicioniraju Romeov život u datom trenutku. Međutim, šta kad svi ti pod-zapleti dobiju svoje pod-zaplete, makar u obliku tragova koji se filmu spomenu jednom i nikad više, dok mi očekujemo nekakav razvoj. Razumem logiku iza toga, Mungiu pokušava da verno oponaša dramaturgiju života u kojem veoma nepravilno iskaču novi problemi, izazovi i stresovi, ali s tim “život kakav je zapravo” pristupom, on zapravo opterećuje film.
I tu leži suština mog problema sa Mungiuom generalno. Taj “život kakav je zapravo” je patent i zapravo osnova rumunskog novog vala koji drma već više od deset godina, a Mungiu ga se fanatično drži. Posle deset i više godina, za očekivati je nekakve inovacije ili makar “začine” i njih ćemo dobiti od drugih autora, poput recimo izuzetno crnohumornog Judea ili Giurgiua koji je rumunsku temu korupcije obradio kao doku-dramu američkog tipa, a snimio na rumunski, veristički način. Mungiu, autor sa najzvučnijim nagradama od svih rumunskih novovalaca (za ovaj film je dobio nagradu za režiju u Cannesu), nije spreman na inovacije, on se drži oprobane formule.
On je “vanilla”, prosto i jednostavno. Što ne znači da njegovi filmovi nisu dobri, daleko od toga. Samo su, kako bih rekao, isti. Ono što anticipiramo, to ćemo i dobiti. Ispravite me ako grešim, ali to je formula po definiciji.

The Nice Guys

kritika  originalno objavljena na  Monitoru

2016.

režija: Shane Black

scenario: Shane Black, Anthony Bagarozzi

uloge: Ryan Gosling, Russell Crowe, Angourie Rice, Kim Basinger, Yaya DaCosta, Margaret Qualley, Matt Bomer, Keith David, Beau Knap

Akciona komedija godine je stigla i do nas, i to samo nekoliko dana od svetske premijere u Cannesu. Ovu odgovornu tvrdnju ne izričem olako, shvatam da je hit s početka godine, Deadpool, jaka konkurencija i da ne znamo čime će nas još 2016. počastiti, ali shvatite to kao pretpostavku iz iskustva sa malo dobre vere. Jasno, Ryan Gosling i Russell Crowe nisu prva asocijacija ni za komičare ni za akcijaše, ali su obojica vrsni i versatilni glumci koji uz dobar scenario i reditelja koji zna šta želi mogu zablistati.

A Shane Black je najjača garancija na oba polja ako razmišljate u pravcu akcione “buddy” komedije. Možda bi bilo preterivanje reći da je on uspostavio ili makar redefinirao pod-žanr, ali je svojim radom svakako dopunio neke njegove osnovne postulate. Samo kao scenarista, Black je odgovoran za žanrovske klasike kao što su prvi Lethal Weapon film (uz priču za drugi i likove za još dva), The Last Boy Scout, The Long Kiss Goodnight i početak meta-filmskog promišljanja akcionog žanra sa Last Action Hero. Kao reditelj je oživeo i redefinirao karijeru Roberta Downey Jr.-a sa Kiss Kiss Bang Bang i sa trećim nastavkom spasio Iron Man serijal nakon pada u drugom delu i time ključno doprineo Marvelovoj filmskoj mašineriji.

The Nice Guys je sublimacija njegovog dosadašnjeg rada, kombinacija neo-noir “settinga” Los Angelesa krajem 70-ih sa sve intrigom koja uključuje pornografsku i auto-industriju, pravno-političke spletke, ekološku paniku i sav cinizam jedne ere koja će se upravo završiti, te zanimljivih likova, izuzetne kinetičke energije i pravilno tempiranog i naplaćenog humora, fizičkog i verbalnog sa veoma citatnim “one-linerima”. Kratko i jasno, The Nice Guys je luda vožnja u trajanju od dva sata posle koje ćemo tražiti još.

Naslovni fini momci su zapravo gubitnici vredni prezira. Holland March (Gosling) je privatni detektiv sa dna kace, patetični pijanac koji za život zarađuje vukući za nos svoju specifičnu klijentelu: naivne penzionere i penzionerke iz staračkog doma. Jackson Healy (Crowe) je tabadžija skromnih intelektualnih kapaciteta, ali zato sa snažnim osećajem za etiku kojem je posao da pesnicama, bokserom i palicom prenese poruku bilmezima koji gnjave mlade cure. Njih dvojica će se naći na suprotnim stranama slučaja izvesne Amelije (Qualley) koja je Marchu potencijalni svedok u slučaju nestale, zapravo još u prvoj sceni filma nastradale, porno-glumice čiju egzistenciju ispituje za račun njene bake.

Nakon “meet brute” momenta i dvojice batinaša koji posećuju Healija, takođe se raspitujući za Ameliju, ova dvojica vrlo nesavršenih muškaraca će shvatiti da priča nije baš tako jednostavna, pa će udružiti snage zajedno sa Marchovom preslatkom i prepametnom kćerkom Holly (Rice) kako bi sve ispitali do kraja i shvatili šta se dešava. Ono što sledi su eko-protesti, alternativni filmovi, spaljene kuće, porno-žurke, kontroverzni biznismeni i plaćene ubice sa pamtljivim imenima, naftna kriza, industrijska muljaža, visoka politika, eko-svesna i levičarska naklapanja, Amelijina majka državna tužiteljica (Basinger) i njena pomoćnica (DaCosta), a naš dvojac, zapravo trojac, u svemu tome mora da uhvati često eluzivnu nit istine.

Izgleda da se pijano-napušeni neo-noir filmovi vraćaju u modu. Pynchonovski zaplet koji često nema smisla i na koji naši likovi često imaju komični komentar će nas navesti na trag Inherent Vice (2014) Paula Thomasa Andersona, čemu će doprineti i Marchov manjak interesa za sve osim da nastavi sa svojim samosažaljivim, pijanim životom, ali svet bizarnosti i beskrupuloznosti kojim se kreću izvire iz drugog Andersonovog filma, Boogie Nights (1997). U tom svetu se Healijeva etička ispravnost doima kao naivna, Marchova rezigniranost i cinizam kao prirodni i potpuno je normalno da jedino Holly, devojčica koja će vam ponuditi čokoladno mleko kada vas prvi put vidi i vi ćete to prihvatiti iako čokoladno mleko niste pili minimum 30 godina, ima i srca i pameti da oseti šta je ispravno i kako tome pristupiti. U takvom svetu u kome veći deo vremena prevodite sa retardiranog na normalni jezik i procenjujete važnost polu-informacija je potpuno normalno da slučajni trag padne na vas ili da vi padnete na njega, pa da kao March reagirate sa nemim vriskom. Ili da se, ma kako hrabri bili, userete u gaće u odsudnoj situaciji jer ne znate sa kojih sve strana vreba neposredna opasnost, ko vas mulja i zašto.

Neka vas besmisleni, često slučajni i još češće prigodni elementi zapleta ne odbiju. Black to pokriva maničnim tempom, rapidnom akcijom i dijalozima i humorom koji se kreće kao po pokretnoj traci. Naravno da će se tu provući i neki slabiji štos ili skretanje radi “prodavanja” preterano elaboriranog vica. Međutim, Black je pametniji od toga da nam samo baca prašinu u oči, on takvu nemoguću konstrukciju koristi tako da The Nice Guys okrene u smeru meta-filma i ostavi ponešto komentara na filmski žanr, njegove tipične konstrukcije i postulate.

Iako možda ne bi bili prva asocijacija za “budy” par u suludoj akciji (uostalom, koja dvojica bi bili, treba probati i videti kako ide), Ryan Gosling i Russell Crowe su se pokazali kao odličan izbor u kojem sve pršti od glumačke hemije i improvizacije. Iako nije mnogo imao posla sa komedijom, Crowe nije efikasan samo kao sirovina (sa čime se dokazao nekoliko puta), nego uspeva da ubaci komičnu notu sa malo priproste ljudskosti. Gosling je izuzetno versatilan glumac, čak i za komediju i blesavljenje pod kontrolom, ali tu žicu kod njega treba pronaći. Nakon The Big Short, ovo je još jedan korak u dobrom pravcu, dalje od “typecast” uloga ćutljivih, bezizražajnih, “daskastih” frajera kakve je birao poslednjih nekoliko godina. Složićemo se da je iskopavanje Kim Basinger za epizodicu od sveukupno dve scene efektan potez, kao i Yaya DaCosta koja svojim stilom i držanjem podseća na onovremenu Pam Grier. Otkrovenje filma je ipak mlada Angourie Rice u vrlo zahtevnoj i često potcenjenoj ulozi dobrog i pametnog deteta koja, ako se loše izvede, može delovati iritantno i čak razbijati ritam akcionog filma. Ovde to nije slučaj, mala je savršena, raspoložena za igru sa starijim i iskusnijim kolegama i bez problema postaje i ostaje moralna vertikala priče u svetu ciničnih i pretvornih ljudi.

Ovakav kakav je, The Nice Guys je izuzetno zabavan film sa potencijalom za kultni status u budućnosti. Nije tu pitanje donosi li nešto novo, koliko radi li to što radi dobro. Bonus pitanje glasi: Je li Shane Black pokušao da napravi ipak nešto više od samo zabavnog filma i je li u tome uspeo? To je već za diskusiju. Jasno, kraj 70-ih i nostalgična patina sa kojom ih boji su njegov lični izbor, godine njegove rane mladosti. Ipak, u tome nije ljigav i osim razasutih pop-kulturnih referenci i nostalgičnih detalja, Black pokazuje i mračniju, ciničniju stranu medalje. Možda nam time on poručuje nešto više od onoga što na prvi pogled vidimo. Jasno, to je bio kraj jedne ere, jedan svojevrsni raspad sistema iz kojeg je izrasla nova društvena i kulturna paradigma. Ne aludira li on sa svim tim “užasima postmoderne” na to da se i naša sadašnja epoha bliži kraju i da će iz nje nastati nešto novo i ne nužno ugodnije? Evo teme za razmišljanje u pauzama od smeha i napetosti.

De ce eu? / Why Me?

2015.

režija: Tudor Giurgiu

scenario: Tudor Giurgiu, Loredana Novak

uloge: Emilian Oprea, Mihai Constantin, Andreea Vasile, Dan Condurache, Liviu Pintileasa, Alin Florea, Lucretia Mandric, Sore Mihalache

“Zašto baš ja?” To je pitanje koje će svako od nas na istočnoevropskim prostorima postaviti barem nekoliko puta u životu usled netransparentnosti i nepredvidljivosti sistema. To pogađa naročito ljude na odgovornim mestima koji u svoj posao dolaze puni ideala i sa, hajdemo reći, teoretskom predstavom o problematici. Kada mi, obični ljudi na relaksiranijim pozicijama, postavimo to pitanje, to se ne tiče nužno sistema, ali se ipak u natpolovičnom broju slučajeva tiče. Nepredvidljivost sistema utiče na sve nas, na neke više, na neke manje, pa su isključenost i apolitičnost najčešće nemoguća misija za svako misleće biće.

Spomenuto naslovno pitanje postaviće mladi i ambiciozni tužilac Cristian Panduru (Oprea) negde pred kraj filma. Tada će sve biti već gotovo, njegova sudbina će biti zapečaćena, partija karata izgubljena. Panduru je očito bio zagrabio više nego što je mogao da podnese, nije čitao između redova i nije shvatio svoju ulogu u sistemu. Posledično, dirnuo je tamo gde nije trebalo i nije prošao nekažnjen. Znate kako već ide, strukture moći, službe sigurnosti, veliki biznis i visoka politika. I, naravno, čitava armija “pedra” viđenih da vise, neki krivi, neki nedužni, a svi zgodni i prigodni. Ako nisi pijun, postaćeš “pedro”. Da stvar bude još smutnija, ni upute za pijuna nisu baš savršeno jasne jer će glava koja vuče poteze pre ili kasnije zglajzati, pa se valja zaštititi i ponuditi odgovarajuću žrtvu sa nižeg nivoa.

Hajdemo reći da ni Panduru nije potpuno nedužan, ali njegovo “maslo na glavi” je čisto privatnog karaktera, voli čovek alkohol i mlađe ženske. Na poslu je, pak, predan i dosledan. Njegova nevolja počinje sa slučajem protiv bivšeg tužioca Bogdana Lece (Florea) koji je deo neke prethodne garniture i sudi mu se za korupciju i zloupotrebu službenog položaja. Nije Leca tu nevin, ali je dovoljno dobro skriven, a pride nije ni na vrhu korupcionaške piramide. Štos je u tome što Cristian baš i neće znati kuda da se okrene, jer će na svakom koraku naleteti na zid i blokadu od strane svojih šefova, a kada ni tada ne odustane i učini ono što se od njega traži, on će postati prigodni žrtveni jarac kojeg će njegov naslednik istraživati za korupciju i zloupotrebu službenog položaja. Njegov šef Codrea (Constantin) je očito malo bolje shvatio pravila igre, ima familiju koju mora izdržavati i nije mu teško igrati po pravilima onih odozgo.

Ono što je u slučaju Why Me? zanimljivo je činjenica da je ovo film po 100% istinitim događajima, sa kompleksnom mrežom likova i događaja, film koji zahteva ili poznavanje materije ili vrhunsku koncentraciju. Po tome jako podseća na All The President's Men (1976). Kao i kod većine takvih doku-drama sa elementima političkog, proceduralnog i procesnog trilera, moguće je naći sitne zamerke, nejasnoće, nedoslednosti. Moguće je bilo i malo bolje poraditi na odvajanju bitnog od nebitnog, i na kraju krajeva skratiti trajanje filma koje ovako dolazi do pomalo prezahtevnih 130 minuta.

Druga stvar koja se može primetiti je klasičan rumunski stil, pre svega glede vizualai postavke scena. Rumunski stil i rumunsku kinematografiju smo uobičajeno povezivali sa sporim i teškim filmovima. Why Me? je svakako težak, zbog svoje teme, i možda malo prolongiran, ali ni u kom slučaju nije spor. Dijalozi su rapidni, scene se po potrebi brzo izmenjuju, a videćemo i nekoliko sjajno odmerenih kadar-sekvenci. Taj spoj je sjajno proradio i doneo nešto kvalitativno novo u rumunski film.

Why Me? je imao premijeru u Berlinu i trenutno je na festivalskoj turneji. Po duhu i po najavi se savršeno uklopio u Motovun. Preporuka za lovljenje i gledanje na predstojećim festivalima. Biće to jedno bolno poznato, ali vrlo potrebno iskustvo.

Hyena

2014.

scenario i režija: Gerard Johnson

uloge: Peter Ferdinando, Stephen Graham, Neil Maskell, Tony Pitts, Lisa Lasowski, MyAnna Buring, Richard Dormer, Orli Shuka, Gjevat Kelmendi

Postoji nešto što nas privlači u filmovima o “prljavim” policajcima. Možda je to “vigilantizam” Prljavog Harrija i hrabrost da se ide glavom kroz zid, da se kaže ono što se misli, čak i kad to nije uputno ili politički korektno. Možda je to njihova grozna strana, ta odvratna ljudska slabost i spremnost da se poklekne pred iskušenjima korupcije, kako materijalne, tako i svetonazorske. Možda je to naša voajerska perverzija: prosto volimo da vidimo autoritete kako se valjaju u istom blatu kao i mi.

Zato smo voleli Bad Lieutenant, naravno originalni Ferrarin, Herzogov je bio više travestija, i uživali u njegovom mraku i beznađu, a možda i u spoznaji. Uživali smo i u Fuquinom Training Day koji je svoju neverovatnost sjajno pokrivao stalnom tenzijom. Lično sam uživao i u perverziji, uvrnutosti i maničnom ludilu Filtha, kao i u kompletnom trashu Ayerovog filma Sabotage, eto da navedem neke od naslova. Po toj logici, Hyena je film koji bi morao da mi se svidi: ima prljavog policajca, njegove jednako lude kolege, njihove šefove i unutrašnju kontrolu koji isto tako znaju da igraju prljavo kad zatreba i milje surovih albanskih i turskih gangstera u Londonu, te obilje lokalne “cockney”, uličarske atmosfere. Ali... Uvek ima ono ali...

Naš anti-junak je Michael Logan (Ferdinando), prljavi policajac starog kova koji vrlo vešto navigira sa obe strane zakona. Njegova pozadinska priča je jedan od najingenioznijih i najekonomičinijih momenata filma: on je naprosto “stara škola”, policajac suroviji od kriminalaca koji ih je izgurivao grubom silom. Ali, avaj, vremena su se promenila, kriminalci su postali pametniji, sofisticiraniji i stoga otporniji na silu. Logan nije mogao ništa drugo osim da igra po novim, njihovim pravilima i traži “ugao” za sebe kad god mu se ukaže šansa.

Ta priča je odlična, ali se, osim u jednom situacionom dijalogu, nigde više ne pojavljuje niti produbljuje, što je šteta, jer se u tome možda skriva sva moralna potpora ovog filma. Umesto toga imamo klasičnu, na momente razvučenu štoriju o lošim policajcima, još gorim policajcima, birokratama, nasilnim kriminalcima i još nasilnijim kriminalcima. Naravno, imamo malo kameraderije između njega i njegovih jednako gadnih kolega, imamo njegovu razočaranu i sjebanu curu / ženu i, naravno, jednu nevinu žrtvu albanskih gangstera, devojku nateranu na prostituciju koja će u našem sirovom panduru probuditi malo ljudskosti. Naravno, imamo i moralne i egzistencijalne dileme, eksplicitno nasilje i razbijanje, politički nekorektan humor, obilje krvi i jednu neprijatnu scenu silovanja.

Vidimo i gomilu uticaja na Johnsonovo stvaranje. Malo Michaela Manna, malo De Palme, malo više Refna. Problem je što su svi ti uticaji po pravilu površni. Možda su upotrebljeni nagonski, ali tu ne vidimo iskrenost. Možda su pak predmet promišljanja, ali tu više vidimo kalkulantstvo nego inteligenciju. Naprosto, Hyena nema težinu Bad Lieutenanta, zapravo više podseća na njegov usiljeni nastavak. Nema maničnost Filtha. Ima nešto tenzije, ali nema iznenađenja kao u Training Day, čak ni trash užitka. Tempo je malo “off” većinu vremena, balans između drame i nasilnog trilera se stalno njiše i upada u tonalnu nekonzistentnost. Čini sa da su čak i citati na pogrešnim mestima, a ni jeftini “soundtrack” ne pomaže puno.

Stvari donekle popravlja Peter Ferdinando, autorov glavni glumac i u njegovom prvencu, drami o serijskom ubici Tony koja je imala nešto odjeka po festivalima. Njegov Logan je lik za koga možemo prihvatiti da postoji i radi to što radi. Ima u njemu nešto ljudske proračunatosti i slabosti, čak i ponosa na svoju poziciju i pozu barabe. Ferdinando svakako ima prisustvo na ekranu. Problem je sa ostalim likovima i njihovim glumcima. Niti su glumci toliko jaki, niti su najbolje iskorišteni u svojim jednodimenzionalnim i dvodimenzionalnim likovima.

Sve u svemu, Hyena je film za koji vam neće biti žao da ga pogledate, ako volite nasilni sadržaj bez nekog naročitog stava, kako o nasilju, tako i uopšte. Biće to solidan način da potrošite dva sata vremena, ali ništa više od toga. Prosek.

Trash

2014.

režija: Stephen Daldry

scenario: Richard Curtis, Felipe Braga (po romanu Andija Mulligana)

uloge: Rickson Tevez, Eduardo Luis, Gabriel Weinstein, Rooney Mara, Martin Sheen, Wagner Moura, Selton Mello

Iskreno, nikad nisam baš “kupovao” Stephena Daldrija. Za moj ukus, njegovi filmovi su kalkulantski, sentimentalni, manipulativni, rekao bih čak ljigavi. Takvi kakvi su, neretko su dobijali pažnju kritike, publike i naročito Akademije, pa se Daldry redovno nalazio među nominacijama za najboljeg reditelja. Njegova filmografija do Trasha broji sledeće naslove: Billy Elliot, The Hours, The Reader i Extremly Loud and Incredibly Close, a kao sledeći projekat je najavljen Wicked, odnosno The Wizard of Oz iz kontra-ugla, koji imam najbolju nameru da preskočim.

Zapravo, nemam ni najblažu predstavu kako sam i zašto Trash uvrstio na listu filmova za pogledati. Ozbiljni novinski napisi su, osim Daldrijevog angažmana, isticali kako je u pitanju ekranizacija young adult avanturističkog romana (prestar sam za te stvari) i kako dosta liči na Slumdog Millionaire, što nije neka naročita preporuka za mene. Nisam pao ni na poznata glumačka imena, Rooney Mara mi je “so-so” glumica, a Martina Sheena odavno više ne uzimam ozbiljno, naročito kad igra popove. Ko nije pogledao Gospu, neka pogleda čim bude u mogućnosti, neprocenjivo trash iskustvo. Ovde opet igra popa, ali u Brazilu. Biće da je razlog za moj entuzijazam u ovom slučaju bila ta latino-američka socijalna komponenta i prisustvo Wagnera Moure, poznatog iz oba Tropa de elite filma.

Jose Angelo (Moura) beži od policije koja ga juri i u ruci nosi novčanik koji je, verovatno, i predmet te jurnjave. Pre nego što ga uhvate, on uspeva taj novčanik hititi na kamion-đubretarac i isti završava na deponiji. Jose Angelo završava mrtav, ali budite bez brige, pojaviće se u ponekom flashbacku. Novčanik na deponiji nađu klinci iz favele Raphael (Tevez) i Gardo (Luis) kojima je kopanje po smeću glavni izvor prihoda. Međutim, policija, a posebno brutalni inspektor Frederico (Mello) im diše za vratom, pa im se cela situacija učini sumnjivom. Zato će u priču uključiti i trećeg mulca, Rata – Pacova (Weinstein) koji obitava u kanalizaciji. Priča ih, naravno, vodi tragom korupcije nezapamćenih razmera, a od pomoći će im biti i cinični sveštenik (Sheen) i njegova mlada pomoćnica (Mara) puna ideala.

Ono što sledi je serija avantura, sentimentalnih i naivnih, ali zapadnom posmatraču prihvatljivih. Znate već šablon, siromašni protiv bogatih, borba za goli život, scene složene tako da nam pobude emocije i empatiju, ali daleko od šokantnih za svakoga ko je u životu pogledao više od nekoliko takvih filmova. Klinci su u redu, iako dvojica od trojice deluju dosta mlađe od svojih navedenih godina u filmu, dok su stariji profesionalci rutinirano odradili svoje uloge. Odrednica Slumdog Millionaire je ovde dosta precizna, samo što Trash još više deluje kao reciklaža ne samo plastičnih boca, nego i ideja.

Zapravo, ne znam kojoj je publici ovo namenjeno. Film je uglavnom na portugalskom, Felipe Braga je potpisan kao scenarista, a zapravo je samo prevodio dijaloge, pa zato odbija anglofonu manje obrazovanu publiku, kao i onu mlađu. Starija i zahtevnija publika je već imala prilike da vidi dosta ozbiljnije brazilske filmove na sličnu temu, Cidade de deus i Tropa de elite su samo prvi i najzvučniji naslovi, ali daleko da se sa njima iscrpljuje “pool” filmova za pogledati. Sam Brazil nije sila sa kojom se preterano računa na globalnom distributerskom tržištu, pored toga što imaju i ozbiljnije filmove od ovoga.

To ne znači da je Trash loš film. Ne, sasvim je pristojan, ni manje ni više nego gledljiv, prvoloptaški i štancerski, nikom preterano provokativan, nikom uvredljiv, bez velikih otkrića, ali i bez kapitalnih zajeba. Da sam u osnovnoj školi, verovatno bi mi bio simpatičan. Ovako, to naprosto nije za mene. Zato bolje pogledajte paragvajski 7 Boxes koji sličan milje tretira energičnije i sa više inovacija, a manje oslanjanja na stare trikove.