Den of Thieves

kritika objavljena na Monitoru

2018.

režija: Christian Gudegast

scenario: Christian Gudegast, Paul Scheuring

uloge: Gerard Butler, Pablo Schreiber, O’Shea Jackson Jr, 50 Cent, Evan Jones, Jordan Bridges

Priča o “januarskom smeću” nije nekakva elitistička kritičarska teorija, već jedna od ustaljenih poslovnih praksi filmske i distributerske industrije koja itekako ima smisla. Blockbusteri se raspoređuju po čitavoj godini, najveći favoriti se ostavljaju za leto, a filmovi sa ambicijama za nagrade ma kada imali festivalsku premijeru u distribuciju ulaze krajem godine kako bi bili sveži u glavama onih koji dodeljuju godišnje nagrade, pa se njihova distribucija nastavlja tokom zime dok publici ne izađu na nos. Manje zahtevna publika se onda okreće bilo čemu što može poslužiti kao alternativa, pa distributeri u tom terminu vole uvaliti restlove koji su se previše vremena vukli po montažnim sobama, “ženske filmove” i derivativne žanrovske uratke akcione, kriminalističke ili horor-sorte. Na prvi pogled saga o lopovima i drotovima Den of Thieves deluje kao foto-robot takvog “smeća”, ali je svakako solidniji od toga da bi mu se tek tako nalepila etiketa.

Da se ne lažemo, nema tu neke naročite originalnosti, sa jedne strane imamo izuzetno organiziranu pljačkašku bandu sa vojničkom taktikom i vojničkom etikom koju vodi Merrimen (Schreiber), sa druge pak imamo policijsku bandu kaubojsko-odmetničkog pristupa koju vodi “Veliki” Nick (Butler), a između njih imamo lika koji deluje kao slaba karika, pa je zato u procepu i prinuđen da cinkari, šankera i vozača vozila za beg po imenu Donnie (Jackson). Oni će se tako ganjati po Los Angelesu, proučavati jedan drugog i esencijalno igrati partiju šaha sa nekoliko akcionih sekvenci da se razbije monotonija i to traje nekakvih 140 minuta.

Ako ste pomislili na Mannov hit Heat, u pravu ste jer Christian Gudegast čiji je prethodni najzvučniji “credit” bio scenario za, od strane moje malenkosti zaobiđeni London Has Fallen, bezočno “krade” od Manna baš onako kako se Mann pozivao na Melvillea pokušavajući da akcione “set piece” sekvence uklopi sa fingiranom ili stvarnom kompleksnošću likova i njihovih motivacija. Jasno je da Gudegast nije autor Mannovog, a još manje Melvilleovog kalibra da bi mu psihologija i kreiranje atmosfere bili jača strana, pa su likovi, čak i potpisane vodeće “personae dramatis”, zapravo grube skice, a odnos između njih “opravdan” sportskim rivalstvom u mladim danima nije ništa drugo nego klasično infantilno “merenje u koga je veći”, do čega čak i doslovno dolazi u presmešnoj homoerotičnoj sceni koja bi po logici stvari morala biti vrhunac tenzije između Merrimena i Nicka. Takođe, nejasno je čemu služe digresije sa Nickovim razvodom i maturom kćeri Merrimenovog doglavnika Ensona (50 Cent) jer više uznemiruju moralni kompas gledaoca nego što relaksiraju priču, a ne vode apsolutno nikamo.

Takođe, plošni likovi više odgovaraju glumcima limitiranih kapaciteta koje Gudegast ima na raspolaganju. Tako Gerard Butler može da se izvuče tako što glumi pojavom (zamislite foto-montažu pijanog Mela Gibsona i nadrkanog Russella Crowea) i tikovima, O’Shea Jackson Jr. svojom verbalnošću, dok Schreiberovo podglumljivanje prolazi kao Merrimenova rezerviranost i proračunatost. Ostale epizode nisu ni spomena vredne (uključujući tu i 50 Centa koji je u nekim ranijim naslovima pokazivao da ima makar malo “žice” za glumu) i služe više da popune prostor kao oživljena, čovekolika scenografija.

Protiv svih šansi Gudegast uspeva da film koji očito predugo traje učini zanimljivim oslanjajući se ne samo na “one-linere” koji u sećanje prizivaju akcijade 90-ih i s početka novog milenija, nego i time što je u stanju da napiše, postavi i režira “set-piece” poput pljačke ili obračuna iznenađujuće efikasno. Takve sekvence su sjajno tempirane i, iako se i kod njih može naći kakav rez ili kakav kadar viška, predstavljaju vrhunac za Den of Thieves.

Gudegast, međutim, pravi dve početničke greške koje mogu potpuno potopiti film. Prva od njih je nepotrebno i besmisleno potpisivanje likova (i bez toga bi bilo jasno ko tu “kosi a ko vodu nosi”), lokacija (možda ima smisla da se pohvali pred nekim iz Los Angelesa kako on poznaje lokalnu geografiju), a naročito je besmislen onaj uvod na početku o pljačkama banaka u Los Angelesu (takvi uvodi obično služe kao apel na savest, a, realno, koga briga za banke koje su i same percipirane kao pljačkaške institucije). Drugi problem je inflacija obrata koja dovodi do autorove “ingeniozne” zamisli da film završi u maniru The Usual Suspects, time devalvirajući i svoj i Singerov film. Tako nešto se jednostavno ne radi, osim ako se parodira, a i to je efikasno samo jednom. I pored tih sitnih i krupnih nedostataka, Den of Thieves je film za koji vam neće biti žao izdvojiti vreme. Sad, u kinu ili iz videoteke, to je već stvar ukusa.

Hunter Gatherer

2016.

scenario i režija: Joshua Locy

uloge: Andre Royo, George Sample III, Kellee Stewart, Ashley Wilkerson, Celestial, Kevin Jackson, Antonio D. Charity, Jeannetta Arnette

Ovo mi je preporučio drugar. Nije ni filmaš, ni kritičar, uopšte nije u biznisu, ali je filmofil sa istančanim ukusom koji se ne poklapa uvek sa mojim, ali zavređuje poštovanje. I hvala mu na tome jer je Hunter Gatherer jedan od onih nesvakidašnjih malih indie dragulja koji se vrlo lako provuku ispod radara.

Rekao sam “kupljeno” kada sam video da glavnu i, u neku ruku, naslovnu ulogu igra Andre Royo, legendarni Bubbles iz serije The Wire. Već na posteru se vide godine koje su prošle i ostavile trag. Ostarilo se. Hteo sam da uporedim taj stari lik sa novim, nadajući se da je glumac zadržao nešto svoje rutine, da mu uloga leži, ali da ipak on nije “one trick pony”, glumac kojem je svaka uloga ista. Dobro se pokazao, baš onako kako sam se nadao. To što je i film dobar (iako sa svojim nedostacima, naravno) je samo bonus.

Royo igra Ashleya, polu-pismenog sredovečnog momka iz sirotinjskog komšiluka koji je upravo odgulio trogodišnju zatvorsku kaznu i pokušava da stane na noge i da se vrati u normalan život. Frka je, međutim, u tome što bi ljudima iz njegovog okruženja, pre svega majci (Celestial) i devojci iz pred-zatvorskih dana, Lindi (Wilkerson), najviše odgovaralo da njega nema ili da je negde drugde. Možemo donekle da ih razumemo, Ashley donosi nevolje, a da toga i nije svestan: sebičan je, samoživ, rođeni gubitnik koji stalno nešto laže i maže i drži se kao kralj sveta.

Dok sanja o Lindi koja ga je napustila i otišla sa pristojnim radnikom na otpadu imena Dwayne (Charity), Ashley se zabavlja sa prostitutkom zlatnog srca Nat (Stewart) koja ga iskreno voli i zbog njega odlaže odgovor na sudbonosno pitanje od daleko bolje partije, vlasnika motela Raya (Jackson). Ashley i ne krije svoje preferencije, premda nismo sigurni jesu li one iskrene ili su samo neka vrsta navike.

Nat je, inače, tetka njegovog novog jedinog prijatelja, momka po imenu Jeremy (Sample), sa kojim Ashley kreće u nove poslovne i životne poduhvate. Jeremy je na misiji da popravi dedin ručno rađeni respirator i tako umirućem starcu produži život, a za život zarađuje pre svega kao pokusni kunić u medicinskim eksperimentima. Njihovo prijateljstvo je iz obostrane koristi (recimo ona shema sa frižiderima), ali ima u njemu nečeg toplog, ljudskog i iskrenog, makar u natruhama.

Tok radnje je dat kroz vinjetice nalik na “questove” iz role play igara koji su po pravilu praktični zadaci, odnosno problemi koje treba rešiti, pa se u procesu ili na kraju istih otvaraju novi. To uglavnom radi svoj posao, polako produbljuje likove koji guraju priču napred, a i hvata duh okruženja na jedan unikatan način. Nema tu poštapalica sa žanrom akcije i krimića, kao što je to često slučaj sa “ghetto dramama”, niti u priču ulaze standardi iz crne hronike, droga i oružje, čak ni kriminal kao takav. Naravno, Ashleyeve sheme i mulaže nisu naročito legalne i nisu uopšte poštene, ali to je više u rangu klasičnog “hustlinga” da se pregura dan nego nekakvog sukoba sa zakonom ili “obogati se brzo varijanti”. Čak je osvežavajuće to da nam vreme radnje nije otkriveno, može biti sadašnje, a može biti i nekoliko decenija ranije: automobili su stari, nema mobilnih telefona, a Ashleyeva odeća i naočari “preko socijalnog” deluju demodirano čak i za vreme kad je Andre Royo bio mlad.

Legitimno je pitanje koliko debitant u svojstvu autora, inače scenograf po zanatu Joshua Locy, kao školovani (privilegirani) belac može iskreno i bez naknadnih konstrukcija može uhvatiti specifični duh sirotinjskog, crnačkog predgrađa Los Angelesa, ali Hunter Gatherer nije gromoglasna izjava, već diskretna priča o ljudima i gubitništvu gde boja kože donosi određeni folklor, ali ne menja suštinu. Filmski uticaji su jasni, vidi se tu i rani Jarmusch (Stranger Than Paradise) i malo Spikea Leeja, dok je predominantan David Gordon Green (ujedno i jedan od producenata filma) i njegov prvenac George Washington, još jedna indie drama smeštena u afro-američko okruženje. Takođe, epizodičnost strukture i odmerena začudnost okruženja asociraju na Fellinija.

Neki od štoseva su prilično genijalni, poput upoznavanja između dvojice nosilaca radnje koje kao da je dignuto iz novohollywoodskih priča o neočekivanim prijateljstvima među gubitnicima i toga da neka pitanja kroz ceo film ostaju bez odgovora. Recimo, nikad nećemo biti načisto je li se Ashley zaista promenio, pa živi pošteno koliko se to da, kao ni to zbog čega je robijao (slutim da je reč o nekakvoj bedastoj krađi), a i Jeremyjevi eksperimenti ostaju prilično magloviti.

Neki drugi jednostavno ne rade, ljubavne priče u pokušaju su na par mesta na putu da preuzmu radnju, a nisu ni izbliza dovoljno razrađene, a i one snolike sekvence se čine kao čist višak i Locyjev pokušaj da napravi nešto što ne može i za šta nema iskustva. Takođe, utisak je da bi u nekom kraćem, koncentriranijem formatu Hunter Gatherer bio još i bolji i snažniji film, ali to bi otvorilo nove i nove probleme sa distribucijom istog zato što je srednji metar još uvek misterija čak i festivalima. Ali i pored toga, svojom empatijom i simpatijom Hunter Gatherer je naslov itekako vredan pažnje.

La La Land

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Damien Chazelle

uloge: Emma Stone, Ryan Gosling, J.K. Simmons, Rosemarie DeWitt, John Legend

Pre gledanja La La Landa, treba u glavi imati dva aksioma. Prvo, svako, a naročito Hollywood i Akademija, voli kada dobije ljubavno pismo. Od bilo koga. To naprosto godi sujeti i osećaju važnosti i veličine. Kada pogledamo pet poslednjih dobitnika Oscara za najbolji film, tri od njih su bila direktnija ili diskretnija ljubavna pisma: The Artist, Argo i Birdman. Drugo, još od podvale zvane Whiplash, Damien Chazelle je pravi hollywoodski zlatni dečko sa svim pripadajućim osobinama: zanatski i estetski pismen, stilski dopadljiv, “quirky” taman koliko treba da ne bi bilo očito da nema ličnost, ali u suštini bez nekog jasnog sadržaja i velike priče u sebi, kooperativan i spreman da se okrene kako vetar duva.

U tom smislu, kladioničari: pozor! Sva je prilika da iz pomenutih razloga La La Land “čisti” ovogodišnje Oscare, jer romantični mjuzikl o uspehu u modernom Hollywoodu koji je pride još pošprican nostalgijom i referencama na onaj klasični je igra na sigurno kod publike, kritike i dodeljivača nagrada. Druga moguća, premda manje verovatna, opcija je da se Akademija povede za angažmanom (za meritokratijom neće sigurno), pa La La Land zasluženo pobere kipiće u tehničkim kategorijama, a one ozbiljnije odu filmovima na ozbiljnije teme. Sudeći po nominacijama, mrka kapa.

No, dosta o Oscarima, da vidimo kakav je La La Land film. Realno, kakav može biti film sa takvim naslovom? Ša-la-la eskapistički mjuzikl sa atraktivnim glumcima na atraktivnim lokacijama, sa predivno koreografiranim plesnim masovkama, zgođušnom, sladunjavom mjuzikl muzikom začinjenom s malo jazziranja, snimljen analogno na Panavision kamerama i obrađen da emulira Cinemascope format. To je, dakle, “show”.

Da pređemo na “go”. Priča je do samog kraja klasična i u njoj pratimo prodavačicu u studijskoj kafeteriji Miu (Stone) koja želi da postane glumica i Sebastiana (Gosling), jazz-pijanistu koji skuplja kolekcionarske predmete, ima cool auto i nosi kravatu u svakoj prilici, što će reći pozira, ali još uvek nije uspeo u životu pa mora da tezgari i, zamislite, da oko Božića svira božićne pesme bez svojih jazz eskapada, pa se još čudi kad mu menadžer restorana (J.K. Simmons u kameo-ulozi drkadžije, naravno) da nogu. Nakon dva “meet jerk” momenta, uslediće treća sreća, “meet cute”, zvezdano nebo, vidikovac, šetnja po studijima, hollywoodski klasični filmovi, leptirići u stomaku i ostala romantika. Usponi i padovi, želje i snovi, audicije i gaže, prodati se ili izdržati i uspeti na svoj način i pod svojim uslovima.

U toj silnoj divoti će se naći mesta za reference i citate, čak i limitiranu kritiku muzičke i filmske industrije, kao i kalifornijskog životnog stila kroz pametno tempirane i pažljivo dozirane humorne momente poput glumica u istoj odeći na audicijama, štoseva na račun pop-muzike ili opaski o inflaciji hibridnih automobila “Toyota Prius” u okolini. Biće tu mesta i za citate od onih self-help mudrosti tipa “kažeš romantično kao da je to nešto loše” do pseudo-kritike na foru “ovaj grad se svemu divi, a ništa ne ceni”. Ništa od toga ne pomera granice dobrog ukusa ili lepog ponašanja, naravno. Chazelle igra onako kako drugi sviraju. Čak ni njegove opservacije o jazzu nisu naročito sveže i nove.

Kako god to bilo zgodno, to i dalje ostaje eskapizam, dakako potpuno predvidljiv u svom toku. La La Land je ša-la-la limunada u kojoj ćete u svakom trenutku znati gde se tačno nalazite, čak i kad u toku projekcije zadremate ili skočite po novu dozu kokica i osvežavajućeg pića. Propustićete možda poneku muzičku numeru, plesnu sekvencu, atraktivni švenk ili zadivljujući total koji se topi u zasićenim bojama, ali priča ide po ucrtanoj putanji tako da je možete i odsanjati.

Sve je, dakle, artificijelno, iskonstruirano radi vaše ugode. Uključujući i glumačka ostvarenja. Njih dvoje su slatki kao šećer, uigrani kad zapevaju i zaplešu, čak simpatični svako ponaosob. Emma Stone je dobra glumica, sposobna da dočara i poneku emociju, a Ryan Gosling je razigran i simpatično bleskast, premda je njegove melanholične momente teže kupiti. Međutim, svaki nagoveštaj hemije između njih dvoje, a, da se podsetimo igrali su zajedno i u Crazy.Stupid.Love, ograničen je ne samo šablonskom pričom, nego i skoro nikakvom motivacijom iza te velike ljubavi. Jedino što na narativnom i emotivnom planu u ovom tehnički maestralnom filmu vredi je poslednja sekvenca koja zaista dolazi kao iznenađenje i nosi više iskrenosti i naboja nego celi dotadašnji tok filma i u njoj se Chazelle ne ustručava da pokaže šta je stvarno romantično nasuprot hollywoodskoj ideji romantike koju je propagirao do tada. Slučajno ili namerno, prosudite sami.

La La Land nije loš film, ali je konfekcija i čista kalkulacija koja je uspela. Publika je nagrnula, kritika piše hvalospeve, nagrade samo pršte. Nema tu ničeg revolucionarnog, čak ni preterano elegantnog. Opet, to je napredak za Chazellea jer ma kako prozaičan bio, La La Land nije ni priglup ni zloćudan film kakav je bio Whiplash (barem se ne primenjuje kriva formula tamo gde ne treba i barem se to ne čini namerno i sa agendom), može vas razgaliti i uljuljkati, što je valjda i cilj mjuzikla kao najhollywoodskijeg od svih hollywoodskih žanrova.

Ono što ume da iznervira je pogled unazad, na 1982. godinu i sličnu priču o traganju za uspehom koju je pokušao da ispriča Francis Ford Coppola. Mesto je bilo jedan drugi artificijelni neonski hram, Las Vegas, ton je bio melanholičniji, pevao je Tom Waits, ali su nostalgija, starinske kamere i zasićene boje bile tu. One from the Heart nije ni onda bio dobar film, nije to ni danas, ali nije ni toliko lošiji od La La Landa i svih ostalih modernih ša-la-la mjuzikala, pa su ga kritika i publika dočekali na nož. Coppola je bio spiskao ogroman novac i dobru deceniju se oporavljao od gubitaka režirajući po narudžbi. Nikada više nije snimio veliki film.

Vremena se menjaju. Chazelle je to osetio i pogodio žicu. Stil nad supstancom? Svakako. Hollywood to voli i ceni. Međutim, postavlja se pitanje koliko dugo neko može biti “money player”, naročito kad počne tako mlad. Mašinerija ipak ne haje puno za stare zasluge.

Life

2015.

režija: Anton Corbijn

scenario: Luke Davies

uloge: Robert Pattinson, Dane DeHaan, Joel Edgerton, Ben Kingsley, Alessandra Mastronardi

Naslov je pretenciozan do bola, ali nisam siguran da je bilo moguće izbunariti bolji. Mislim, film je o životu, barem jednako kao i svaki drugi, ali naslov nema veze sa tim, već se odnosi na poznatu reviju. Nevolja je u tome što film nema ni neke naročite veze sa narečenim magazinom, iako je centralni momenat jedna ikonička fotografija objavljena u njemu. Na njoj je James Dean, glumac pred kojim je u tom trenutku stajala svetla budućnost, na Times Squareu u New Yorku, manje od godinu dana pred smrt. Fotografiju je, kao i ostale u tom profilnom članku, snimio Dennis Stock i to ga je propeliralo od slobodnjaka koji lovi zvezde po crvenim tepisima do cenjenog i nagrađivanog fotografa sa umetničkim aspiracijama.

Kada uzmemo u obzir da je Anton Corbijn karijeru počeo kao fotograf, pre nego što je počeo da režira video-spotove i filmove, zapravo čudi da film nije o toj fotografiji ili fotografiji kao umetnosti/zanatu/postupku uopšte, koliko je o čudnom i neočekivanom prijateljstvu dvojice nesnađenih ljudi. Neke se poveznice ipak mogu povući kroz celokupnu Corbijnovu karijeru, recimo fokus je opet pre svega na raspoloženju, a ne na radnji ili nekoj konkretnoj ideji, a ovim filmom Corbijn opet pokazuje osećaj za pop-kulturnu ikonografiju koji je demonstrirao u svom prvencu Control, takođe nestandardnom biografskom filmu o Ianu Curtisu, tragično preminulom sastava Joy Division.

Tragedija se oseća i u svakom kadru Lifea. Za očekivati je da će se to odnositi na Jamesa Deana (DeHaan), znajući njegovu potonju sudbinu, ali tu tragediju još izrazitije nosi Dennis Stock (Pattinson). Mladi glumac se u to doba probijao od statiste i televizijskog štancera u legitimnu zvezdu (radnja filma se odvija pred premijeru East of Eden, koji ga je i lansirao u zvezde i u doba kada je upravo dobio svoju najbolju ulogu u Rebel Without a Cause) i, ma koliko se pripremao, nije baš mogao da se nosi sa tim statusom koji uključuje život pod reflektorima i budnim okom producenata, studijskih glavešina oličenih u Jacku Warneru (kojeg Ben Kingsley sa uživanjem igra kao negativca) i njihovih lakeja koji mu uređuju raspored.

Sa druge strane, fotograf se takođe nalazio na prekretnici, odnosno u rascepu između svojih i tuđih želja, sa karijerom u leru, propalim brakom iza sebe i lošim odnosom sa sinom. On je pametno anticipirao visine do kojih će se James Dean uskoro vinuti i foto-priča o njemu bi mogla poslužiti obojici. Upravo je ona uticala na obe karijere, pre svega na Deanovu koji je postao simbol pobune mladih, posleratnih generacija, iako sam glumac zapravo nije bio pobunjenik sa razlogom ili bez, već osetljiva dušica koja se branila ironijskom distancom i čiji je neposluh bio bazična mentalna higijena. Prijateljstvo dvojice ljudi nastalo iz interesa vodilo ih na put od Los Angelesa, preko New Yorka do Indijane u kojoj je Dean odrastao, ali ih je povelo i na put spoznaje samih sebe.

Life je, bez sumnje, vizuelno ispoliran film. Izbor lokacija diktira određenu nelagodu, od Los Angelesa ne vidimo idilične plaže, već enterijere, lepljive noći i još lepljivije dane, New York je upadljivo siv, a ruralna Indijana pokrivena snegom. Corbijn, međutim, pokazuje posebnu strast za pojedine kadrove koje majstorski uokviruje. Dobrom osećaju doprinose i vrsne glumačke izvedbe kako nešto uspešnijeg Roberta Pattinsona koji se, čini se, “oprao” od reziduala Twilighta, tako i DeHaana koji još nije dostigao nivo koji zaslužuje, uglavnom usled ne baš sjajnog odabira uloga. Njegova izvedba Jamesa Deana ni u kom slučaju nije imitacija i ističe njegov nemali talenat u prvi plan.

Problem je, međutim, što nije baš moguće odgovoriti na pitanje o čemu je Life zapravo i kuda to ide. Biopic nije, jer ne preispituje život i dostignuća svoje dvojice protagonista, kao ni ono što su oni ostavili čovečanstvu u amanet. Nije ni rasprava o slavi, karijeri, umetnosti i životnim izborima. Na oba plana je film slične tematike The End of the Tour Jamesa Ponsoldta bio uspešniji i koncizniji. Opet, ako je Life argument da James Dean bio pre svega veliki glumac i nekakav mislilac, pa tek onda gotovo slučajno simbol ili čak žrtva korporativnog studijskog sistema, plašim se da Corbijn i scenarista mu Luke Davies nisu izneli dovoljno argumenata za tu tezu.

Nocturnal Animals

2016.

scenario i režija: Tom Ford (prema romanu Tony and Susan Austina Wrighta)

uloge: Amy Adams, Jake Gyllenhaal, Michael Shannon, Aaron Taylor-Johnson, Armie Hammer, Isla Fisher, Ellie Bamber, Karl Glusman, Robert Aramayo, Laura Linney, Andrea Riseborough, Michael Sheen

Nocturnal Animals je film koji se gleda sa punom pažnjom, od prve do poslednje scene. Suditi o njemu kao o najboljem filmu godine bilo bi i prerano i preterano, ali bogata vizuelna tekstura, metodična režija, slobodna adaptacija literarnog predloška i stilska dorađenost mogu uticati na gledaoca. Ovo poslednje posebno ne bi smelo čuditi: autor Tom Ford je svoje ime stekao kao vrhunski modni dizajner, čovek koji je izvukao Gucci od propadanja, a i njegov prethodni film, debitantsko ostvarenje A Single Man imalo je sve ove kvalitete aranžirane u komornu gay dramu.

Nocturnal Animals je ipak sasvim drugačija životinja, i to nimalo diskretna. To nam je jasno od uvodne scene performansa morbidno debelih, starih žena bez odeće, samo sa modnim dodacima u stilu mažoretkinja u kojem kao da De Palma sreće Lyncha. Taj groteskni cirkus poslednji je u nizu projekata naslovne junakinje romana, Susan koja za život zarađuje baveći se visokom umetnošću kao visokim biznisom. Nju igra Amy Adams kanalizirajući eteričnu hladnoću za koju vezujemo Jessicu Chastain. Susan mrzi svoj posao (“prodaju đubreta”), ali ne više nego što mrzi svoj život sa mužem Huttonom (genijalno drveni Armie Hammer), biznismenom uhvaćenim u trenutku pre nego što rokne dupetom u zemlju, verovatno takođe zbog prodaje đubreta. On ima ljubavnicu, on zna da će ona to ubrzo saznati, i Susan kao domaćica i zatvorenica u luksuznom, staklenom kazamatu kakve su losangeleske moderne vile, zabavu nalazi u reminiscenciji na bivšeg muža Edwarda (Gyllenhaal) i čitanju njegovog dugo iščekivanog romana-prvenca.

Roman koji je poslužio za naslov filma joj donosi nevolje od samog početka: otvarajući kovertu, uspeva da se poreže na papir. Drugo iznenađenje je posveta njoj, što joj samo potpaljuje maštu. Treće i konačno je sama sadržina: u pitanju je nasilni triler, sadističko-osvetnička fantazija u kojoj, ako je za utehu, muškarac traži svoju izgubljenu muškost. Pa ipak, kao i film, taj roman je jedan od onih komada literature koji će snobovi otpisati kao upeglani pulp, ali koji nećemo tek tako pustiti iz ruku.

Sudeći po replikama koje čujemo iz usta muškarca-mekušca Tonyja (opet Gyllenhaal) i šerifa Bobbyja Andesa (perfektni Michael Shannon), možemo zaključiti da je kao uzor poslužio Cormac McCarthy. To su one “folksy”-mudre replike sa daškom self-help literature i prizvukom važnosti, jako cool za pročitati, ali prilično banalne kad o njima razmislimo. Međutim, transfer fiktivnog komada literature na film u sećanje priziva ludilo Sama Peckinpaha, od Straw Dogs (silovateljsko-osvetničke fantazije) do surealne slike šljama kao u Bring Me the Head of Alfredo Garcia. Ovako nešto nećete pokloniti ili ne daj bože posvetiti svojoj ženi, makar i bivšoj, ukoliko nemate nekakvu poruku iza toga.

Pa ipak, čitajući, Susan sve više pada u reminiscencije na propali brak sa Edwardom (Tony je očito njegov stand-in) i šta je toliko pošlo po zlu za oboje, a naročito za njega, da se u njemu taloži frustracija koju ispoljava literarnim nasiljem. Oseća li se ona odgovornom za to? Šta je zapravo mogla drugačije? Jesu li oboje spremni za novi početak? Priča dalje ide kao flashback na njihov brak u kasnim studentskim danima i neminovnost njegovog raspada usled temeljnih razloga, kako u klasi (Laura Linney ima briljantnu epizodu kao Susanina ultra-konzervativna, materijalistički nastrojena majka), tako i u tipu ličnosti.

Sva tri nivoa priče Ford plete izrazito vešto, pozorno gradeći ritam filma. Njegov stisak je čvrst, pa će kroz njega provući i nekoliko poenti o dekadenciji visoke umetnosti (kao i visoke mode i visokog biznisa), muško-ženskim odnosima, klasnoj predodređenosti usled odgoja, misterijama ljudske psihe, i odnosa između fikcije i realnosti. Ne samo da je svaka scena predivno postavljena i doterana, poneki detalj čak zahteva suzbijanje neverice, ali je potpuno “in character” za autora, nego je upotreba kamere perfektna do najsitnijih detalja, uključujući i za priču ne baš bitne pejzaže (premda je arhitektura Fordova prva ljubav), a elektronski “score” nabrijava i nabrijava, ali nas ne ostavlja nezadovoljenim.

K tome, Ford još apsolutno perfektno koristi hyperlink kao izražajno sredstvo, najinovativnije još od Scorseseovog potcenjenog remek-dela After Hours, ubacujući detalje iz jedne priče u drugu dosledno i ponekad začudno. Dobro, isti glumac za dve uloge su jasan simbol autobiografske žice u romanu, a činjenica da žena i kćerka (makar u mislima čitateljice) izgledaju slično, ali ne potpuno isto kao ona i njena kćerka govori onu o uglovima gledanja i crtanja, ali Ford tu ne staje. Marfa u Teksasu (poznata po umetničkim kolonijama) se ponavlja kao destinacija na dva nivoa, automobil kojim tamo ljudi putuju je isti, a čak se i groteskni cirkus pojavljuje u drugom planu zadimljene prčvarnice, naizgled kontra svake logike.

Iz njegove stilske, režijske, pa i pripovedačke veštine možemo zaključiti da Ford ima nešto važno da nam kaže, ali nam umesto toga servira jednostavne zaključke, gotovo banalnosti ili još gore, zloćudnost u vidu nasilja i mizoginije. Taj rezon je pogrešan, Ford se ne trudi toliko da ispriča priču, koliko da složi film kao komad umetničkog dela koji će nam zaokupiti sva čula, bez obzira koliko njegov sadržaj bio banalan ili maligan. Zato je Nocturnal Animals film koji ćemo gledati uprkos groznim ljudima (u celom filmu je teško naći pristojno ljudsko biće koliko su svi blazirani, pretvorni ili animalni) i groznim idejama (jedna od jačih je predivno poentirana na kraju) i u njemu gotovo grešno uživati, baš kao Susan u Edwardovoj knjizi. Iako je razorno efektan u bioskopu, ovo je jedan od onih naslova koje bi valjalo gledati i iz kreveta uz čašu ili flašu crnog vina. Kamin je opcionalan.

The Neon Demon

kritika originalno  objavljena na Monitoru

2016.

režija: Nicolas Winding Refn

scenario: Nicolas Winding Refn, Mary Laws, Penny Stanham

uloge: Elle Fanning, Karl Glusman, Jena Malone, Bella Heathcote, Abbey Lee, Desmond Harrington, Christina Hendricks, Keanu Reeves, Alessandro Nivola

Prelaz sa čistog žanra na arthouse nije uvek gladak i Nicolas Winding Refn je primer za to. Nakon uspešnih žanrovskih filmova u Danskoj (Pusher, Bleeder), Refn je u velikoj meri zeznuo svoj prvi pokušaj internacionalnog proboja u Americi sa Fear X. Vratio se doma, snimio dva nastavka Pushera i pokušao ponovo u Engleskoj, gde je sa maestralnim Bronsonom i uznemirujućim visceralnim epom Valhalla Rising pogodio u centar i kod kritike i kod odabrane publike. Činilo se da je samo nebo granica.

 Kao reditelj svetskog renomea, rešio je da se vrati na mesto svog poraza sa nešto izmenjenim pristupom koji je u međuvremenu usvojio: da uzme klasične motive i obradi ih na potpuno drugačiji način i tako približi filmu čiste forme. Refn je postao, osim za visceralnost, sinonim i za “style over substance” kinematografiju. To je bilo vidljivo i u festivalskom hitu Drive koji se i pored larpurlartizma održao kompaktnim skoro do samog kraja (prvenstveno zahvaljujući scenariju Hosseina Aminija, ali i Walteru Hillu kao neupitnom uzoru), a posebno je došlo do izražaja u raspadu sistema začinjenom “torture pornom” i psihoanalizom za morone zvanom Only God Forgives. Uhvatio se Refn Lyncha (vizuelno), Jodorowskog i Gaspara Noe, nadao se da će ga vizuelna atraktivnost i bezizražajni manirizam Ryana Goslinga patentiran u Driveu izvući, kockao se i izgubio.

U svom novom filmu The Neon Demon pokušava slično, čak sa više uzora, citata, izvora za ponovno čitanje i pakovanje, ali takođe opet sa tankim scenariom, likovima, bedastim dijalozima (ne toliko kao u Only God Forgives, ali svejedno) i izuzetno banalnim metaforama. Ne uspeva u potpunosti, ali je The Neon Demon uprkos trajanju od dva sata uz izrazitu nedogađajnost i pužev tempo ipak vizuelno fascinantan, auditivno upečatljiv, gledljiv i na momente čak i uvredljivo zabavan film.

Na tapetu je opet Los Angeles, odnosno linija Hollywood – Beverly Hills i milje predatorskog sveta visoke mode. Naša junakinja je šesnaestogodišnja Jesse (Fanning), tek stigla u grad-zverinjak (videćemo na nekoliko mesta i poprilično jasno potkrepljenje u vidu divljih mačaka, živih ili prepariranih), neiskvarena, naivna/nevina i “prirodno lepa” u okruženju plastičnih cura koje najčešće posle dvadesete godine moraju da menjaju poziv. Sa dobrom voljom, nešto zdrave seljačke pameti i generalnim planom, ona se smešta u sumnjivi motel u vlasništvu sumnjivog tipa (Reeves) i sa amaterskim fotografom / potencijalnim dečkom (Glusman) radi prvo slikanje.

 Upravo tu je i upoznajemo, nepomičnu, naizgled mrtvu, okrvavljenu na stilskom nameštaju. Sve je to poza, ali za posumnjati je hoće li trik upaliti. Profesionalci su se svega nagledali. Ipak, Jesseina nevinost je njena ulaznica u svet visoke mode: ona ima kvalitete koji su deficitarni na tržištu. Ona će joj doneti pažnju vizažistice Ruby (Malone) i voditeljice agencije (Christina Hendricks u cameo-ulozi) koja joj obećava svetsku karijeru, profesionalnog fotografa (Harrington), te modnog kreatora (Alessandro Nivola koji afektira tu jednu scenu) uverenog da je lepota sve, ali i konkurencije, plastičnih cura, “veteranki” Gigi (Heathcote) i Sarah (Lee). Kako će se nevina, iako možda ne baš glupava curica snaći u zverinjaku?

Radnja se odvija izrazito sporo, ali Refna očito više zanimaju druge stvari. Los Angeles nad kojim je uvek pun mesec. Ušljivi motel. Stare, doterane, ali svejedno sablasne vile u kojima niko ne živi. Nameštaj. Zavese. Ekstravagantni klubovi i žurke. Haljine. Pogledi u prazno, pogledi u svetlu budućnost, pogledi koji mogu ubiti. Potpuni mrak u kojem blješte geometrijski ornamenti. Crno, belo, grimizno crveno i trulo zeleno. Praćen sveprisutnim elektronskim soundtrackom koji spaja klasike tipa Tangerine Dream sa “porno beatom”, The Neon Demon je savršen, elaboriran, poduži video-spot ili reklama za nameštaj, haljine, parfeme, glamur.

Refn je tu ubacio puno referenci i posveta. Neki kadrovi, naročito na početku, su distinktivno kubrickovski. Može se pronaći italijanski “gialo” jednako tako sklon spajanju mraka sa živim bojama, smešten u slične ambijente i okruženja. Neonska estetika Gaspera Noe i Enter The Void se podrazumeva, a Refn čak pozajmljuje i glavnog glumca iz Love, Karla Glusmana, jednako anemičnog kao i kod Noea. Lynch je isto legitimna asocijacija, i što se tiče vizuelnog i što se tiče visceralnog, a i na planu radnje i namere se mogu uočiti paralele sa Mulholland Driveom, jer im je suština slična: “love/hate” pismo Hollywoodu. Takođe, potpuno crnilo i potpuna belina asociraju na Glazerov Under the Skin.

 Međutim, većina tih posveta deluje jednostavno šminkerski. U poređenju sa “gialo” legendama Bavom i Argentom, The Neon Demon ima premalo “krvi i mesa”, prekasno i premalo. Mulholland Drive je ipak višestruko superiorniji film, jer zapravo ima i snage i strave, dok je The Neon Demon mlitav, hladan i takvima nas i ostavlja. Takođe, apsoluti svetla i mraka u Under the Skin imaju smisla jer je u pitanju antropološki film, dok Refn ne traga ni za kakvom suštinom već eksploatira belodane činjenice i pokušava da šokira s ekscesima. Tako, češće implicitno nego eksplicitno, imamo nasilje, silovanje, pedofiliju, homoseksualnost, nekrofiliju i kanibalizam i sve to možemo tumačiti ili kao “lame” metaforu “dog eat dog” sveta manekenstva ili kao šokove samih sebe radi. Izbor, složićete se, nije baš neki.

Najslabiji deo filma je scenario, kao što je to kod Refna slučaj. Nije katastrofalan kao u Only God Forgives, ali je, čak i kad zanemarimo notorne nelogičnosti, on jednosmeran i tanak. Osnovni problem je skoro nepostojeća karakterizacija likova svedenih na funkcije u filmu ili na štoseve za jednu upotrebu, što u principu sputava glumce. Keanu Reeves u ulozi kontra svom uobičajenom tipu heroja je zanimljiv zezalački štos, ali lako je zezati se sa lošim do prosečnim glumcem. Drugi, međutim, pate zbog svoje prazne egzistencije na filmu.

To je naročito primetno kod protagonistkinje kod koje je bilo šta vezano za ličnost tek nagovešteno. Istini za volju, njen stav prema sebi, ljudima oko sebe i celom svetu se menja sa njenim strelovitim usponom u manekenskom poslu, ali glumica kojoj je osnovni zadatak zagledanost u nešto od toga ne profitira naročito. Da, taština maskira naivnost ili je dodatno pojačava i za našu Jesse nam je jasno kao dan da je njen rezon da lepota donosi novac ispravan, ali da joj plan nije naročito detaljan. Međutim, ona kao lik svejedno nema snagu da bude naslovni neonski demon koji kao Nomi Malone u Showgirls napreduje gazeći konkurenciju, niti funkcioniše kao žrtva, pa nam nije naročito stalo do nje kada je zadesi šta je zadesi, sama se igrala i preigrala.

 Ono što posebno smeta je to da se The Neon Demon izdaje za psihološki horor i suspense triler. Od tog posla do pred sam kraj filma nema ništa, a i jednom kada se stvari pokrenu sa mrtve tačke, Refn ostavlja većinu toga van ekrana, pa je The Neon Demon njegov najmanje eksplicitan film. Reditelj drugačijeg usmerenja, na pamet mi padaju Tarantino ili braća Coen, pa i bilo koji od braće McDonagh bi taj materijal i uzore / primere za ugled drugačije složili u na kraju zanimljiviji, pratljiviji i zabavniji film. Međutim, Refn ne bi bio Refn kada ne bi postavio nedostižno visoke ciljeve. Zato je The Neon Demon čisto audio-vizuelno iskustvo za svaku pohvalu i preporuku, samo kao filmska priča nema baš smisla. Možda bi Refn prošao bolje kada ne bi po svaku cenu izbegavao konvencije i tražio načine da šokira publiku. Možda bi takvim spontanim pristupom čak i lakše došao do cilja.

Jimmy Vestvood: Amerikan Hero

2015.

režija: Jonathan Kesselman

scenario: Maz Jorbani, Amir Ohebsion

uloge: Maz Jorbani, John Heard, Deanna Russo, Marshall Manesh, Matthew Glave, Sheila Vand, Vida Ghahremani

Gledali smo Borata i smejali se iskrivljenim, arogantnim percepcijama i stavovima koje “prvi svet” ima i neguje prema trećem i naivnosti sa kojom treći svet gleda na prvi. Pomislili smo tada da bi Sasha Baron Cohen, komičar poznatiji po kraćim, televizijskim formama, mogao imati uspešan transfer na film i kroz vulgarnu, “ćoravu” komediju obrađivati greške u komunikaciji i predrasude koje te greške izazivaju. Cohen je po sistemu “još istoga”, bilo da se radi o vulgarnosti ili poigravanju sa stereotipima otupio svoju satiričnu oštricu. Možda zbog toga što je po pravilu radio iz veoma sigurne zaleđine i što su njegovi promotivni “stuntovi” zapravo bili zanimljiviji od filmova koje je potpisao.

Jimmy Vestvood: Amerikan Hero je Borat sa Irancima, odnosno Irano-Amerikancima, bez maske i sigurne distance. Ko-scenarista i glavni glumac Maz Jorbani je dugotrajni saradnik kanala Comedy Central i njegova komičarska rutina se svodi na poigravanje sa stereotipima koje iranski imigranti i domicilni Amerikanci primenjuju jedni na druge. U tom smislu, film hvata poentu i ne ostaje dužan ni jednima ni drugima: Iranci koji dolaze u Ameriku očekujući slobodu i užitak kakav vide na televiziji su naivni, a Amerika je imperija u kojoj su vidljivi znakovi latentnog i otvorenog rasizma, korupcije i krvožednih medija, dok je sloboda samo slika za televiziju. Ironijskim obratom sudbine, ispada da sveži iranski emigrant (inače vrlo integrirana skupina) mora braniti izvorne američke vrednosti o samih Amerikanaca koji potpiruju kulturu straha.

Zaplet i izvedba su jednostavni, kao prepisani iz nekog ranijeg Hollywooda, recimo na tragu Naked Gun parodijskog serijala. Jamshid Fakhreinpour (Jorbani) je dobio zelenu kartu na lutriji i u trenutku proslave maše s američkom zastavom, koja se, sticajem okolnosti, zapali. Kanal Kox News i njihova perjanica Hank Shannity (Glave) ekspresno proglašavaju Jamshida džihadistom, ali on svejedno, u pratnji majke (Ghahremani) kao dominantne, kućevne figure dolazi u Ameriku kako bi ostvario svoj san i postao privatni detektiv i heroj, kao Steve McQueen (koji se u filmu na više mesta spominje) i Clint Eastwood na kojeg se referira u naslovu. Smotani Jamshid, nazvan Jimmy, će tako postati žrtva paklenog plana bogatog biznismena (Heard) koji pokušava da pokrene Treći svetski rat. Srećom pa Jimmy ima na koga da se osloni, iako to ne želi: rođaka u sedmom kolenu Leila (Vand) žarko želi da mu bude pomoćnica na poslu i u životu...

 Ništa novo u zapletu, a reklo bi se ni u obradi. Red “slapstick” i verbalnih gegova na klasičnu priču o zabuni, motivaciji i naivnim iluzijama. Istini za volju, dosta se postiže glumačkim improvizacijama, pa čak i štosevi, naročito ako nisu puno puta ponovljeni (što se ovde dešava), uglavnom pogađaju metu. To je dovoljno da film bude gledljiv. Za bonus, još je i iskren, jer kroz žanr otvoreno govori o važnim stvarima, bez cohenovskog uvijanja u dokumentarno-mokumentarne šablone, bez ismevanja slučajnih prolaznika i bez navlačenja “istinitih” reakcija besmislenim provokacijama. Malo li je za vulgarnu komediju?

The Nice Guys

kritika  originalno objavljena na  Monitoru

2016.

režija: Shane Black

scenario: Shane Black, Anthony Bagarozzi

uloge: Ryan Gosling, Russell Crowe, Angourie Rice, Kim Basinger, Yaya DaCosta, Margaret Qualley, Matt Bomer, Keith David, Beau Knap

Akciona komedija godine je stigla i do nas, i to samo nekoliko dana od svetske premijere u Cannesu. Ovu odgovornu tvrdnju ne izričem olako, shvatam da je hit s početka godine, Deadpool, jaka konkurencija i da ne znamo čime će nas još 2016. počastiti, ali shvatite to kao pretpostavku iz iskustva sa malo dobre vere. Jasno, Ryan Gosling i Russell Crowe nisu prva asocijacija ni za komičare ni za akcijaše, ali su obojica vrsni i versatilni glumci koji uz dobar scenario i reditelja koji zna šta želi mogu zablistati.

A Shane Black je najjača garancija na oba polja ako razmišljate u pravcu akcione “buddy” komedije. Možda bi bilo preterivanje reći da je on uspostavio ili makar redefinirao pod-žanr, ali je svojim radom svakako dopunio neke njegove osnovne postulate. Samo kao scenarista, Black je odgovoran za žanrovske klasike kao što su prvi Lethal Weapon film (uz priču za drugi i likove za još dva), The Last Boy Scout, The Long Kiss Goodnight i početak meta-filmskog promišljanja akcionog žanra sa Last Action Hero. Kao reditelj je oživeo i redefinirao karijeru Roberta Downey Jr.-a sa Kiss Kiss Bang Bang i sa trećim nastavkom spasio Iron Man serijal nakon pada u drugom delu i time ključno doprineo Marvelovoj filmskoj mašineriji.

The Nice Guys je sublimacija njegovog dosadašnjeg rada, kombinacija neo-noir “settinga” Los Angelesa krajem 70-ih sa sve intrigom koja uključuje pornografsku i auto-industriju, pravno-političke spletke, ekološku paniku i sav cinizam jedne ere koja će se upravo završiti, te zanimljivih likova, izuzetne kinetičke energije i pravilno tempiranog i naplaćenog humora, fizičkog i verbalnog sa veoma citatnim “one-linerima”. Kratko i jasno, The Nice Guys je luda vožnja u trajanju od dva sata posle koje ćemo tražiti još.

Naslovni fini momci su zapravo gubitnici vredni prezira. Holland March (Gosling) je privatni detektiv sa dna kace, patetični pijanac koji za život zarađuje vukući za nos svoju specifičnu klijentelu: naivne penzionere i penzionerke iz staračkog doma. Jackson Healy (Crowe) je tabadžija skromnih intelektualnih kapaciteta, ali zato sa snažnim osećajem za etiku kojem je posao da pesnicama, bokserom i palicom prenese poruku bilmezima koji gnjave mlade cure. Njih dvojica će se naći na suprotnim stranama slučaja izvesne Amelije (Qualley) koja je Marchu potencijalni svedok u slučaju nestale, zapravo još u prvoj sceni filma nastradale, porno-glumice čiju egzistenciju ispituje za račun njene bake.

Nakon “meet brute” momenta i dvojice batinaša koji posećuju Healija, takođe se raspitujući za Ameliju, ova dvojica vrlo nesavršenih muškaraca će shvatiti da priča nije baš tako jednostavna, pa će udružiti snage zajedno sa Marchovom preslatkom i prepametnom kćerkom Holly (Rice) kako bi sve ispitali do kraja i shvatili šta se dešava. Ono što sledi su eko-protesti, alternativni filmovi, spaljene kuće, porno-žurke, kontroverzni biznismeni i plaćene ubice sa pamtljivim imenima, naftna kriza, industrijska muljaža, visoka politika, eko-svesna i levičarska naklapanja, Amelijina majka državna tužiteljica (Basinger) i njena pomoćnica (DaCosta), a naš dvojac, zapravo trojac, u svemu tome mora da uhvati često eluzivnu nit istine.

Izgleda da se pijano-napušeni neo-noir filmovi vraćaju u modu. Pynchonovski zaplet koji često nema smisla i na koji naši likovi često imaju komični komentar će nas navesti na trag Inherent Vice (2014) Paula Thomasa Andersona, čemu će doprineti i Marchov manjak interesa za sve osim da nastavi sa svojim samosažaljivim, pijanim životom, ali svet bizarnosti i beskrupuloznosti kojim se kreću izvire iz drugog Andersonovog filma, Boogie Nights (1997). U tom svetu se Healijeva etička ispravnost doima kao naivna, Marchova rezigniranost i cinizam kao prirodni i potpuno je normalno da jedino Holly, devojčica koja će vam ponuditi čokoladno mleko kada vas prvi put vidi i vi ćete to prihvatiti iako čokoladno mleko niste pili minimum 30 godina, ima i srca i pameti da oseti šta je ispravno i kako tome pristupiti. U takvom svetu u kome veći deo vremena prevodite sa retardiranog na normalni jezik i procenjujete važnost polu-informacija je potpuno normalno da slučajni trag padne na vas ili da vi padnete na njega, pa da kao March reagirate sa nemim vriskom. Ili da se, ma kako hrabri bili, userete u gaće u odsudnoj situaciji jer ne znate sa kojih sve strana vreba neposredna opasnost, ko vas mulja i zašto.

Neka vas besmisleni, često slučajni i još češće prigodni elementi zapleta ne odbiju. Black to pokriva maničnim tempom, rapidnom akcijom i dijalozima i humorom koji se kreće kao po pokretnoj traci. Naravno da će se tu provući i neki slabiji štos ili skretanje radi “prodavanja” preterano elaboriranog vica. Međutim, Black je pametniji od toga da nam samo baca prašinu u oči, on takvu nemoguću konstrukciju koristi tako da The Nice Guys okrene u smeru meta-filma i ostavi ponešto komentara na filmski žanr, njegove tipične konstrukcije i postulate.

Iako možda ne bi bili prva asocijacija za “budy” par u suludoj akciji (uostalom, koja dvojica bi bili, treba probati i videti kako ide), Ryan Gosling i Russell Crowe su se pokazali kao odličan izbor u kojem sve pršti od glumačke hemije i improvizacije. Iako nije mnogo imao posla sa komedijom, Crowe nije efikasan samo kao sirovina (sa čime se dokazao nekoliko puta), nego uspeva da ubaci komičnu notu sa malo priproste ljudskosti. Gosling je izuzetno versatilan glumac, čak i za komediju i blesavljenje pod kontrolom, ali tu žicu kod njega treba pronaći. Nakon The Big Short, ovo je još jedan korak u dobrom pravcu, dalje od “typecast” uloga ćutljivih, bezizražajnih, “daskastih” frajera kakve je birao poslednjih nekoliko godina. Složićemo se da je iskopavanje Kim Basinger za epizodicu od sveukupno dve scene efektan potez, kao i Yaya DaCosta koja svojim stilom i držanjem podseća na onovremenu Pam Grier. Otkrovenje filma je ipak mlada Angourie Rice u vrlo zahtevnoj i često potcenjenoj ulozi dobrog i pametnog deteta koja, ako se loše izvede, može delovati iritantno i čak razbijati ritam akcionog filma. Ovde to nije slučaj, mala je savršena, raspoložena za igru sa starijim i iskusnijim kolegama i bez problema postaje i ostaje moralna vertikala priče u svetu ciničnih i pretvornih ljudi.

Ovakav kakav je, The Nice Guys je izuzetno zabavan film sa potencijalom za kultni status u budućnosti. Nije tu pitanje donosi li nešto novo, koliko radi li to što radi dobro. Bonus pitanje glasi: Je li Shane Black pokušao da napravi ipak nešto više od samo zabavnog filma i je li u tome uspeo? To je već za diskusiju. Jasno, kraj 70-ih i nostalgična patina sa kojom ih boji su njegov lični izbor, godine njegove rane mladosti. Ipak, u tome nije ljigav i osim razasutih pop-kulturnih referenci i nostalgičnih detalja, Black pokazuje i mračniju, ciničniju stranu medalje. Možda nam time on poručuje nešto više od onoga što na prvi pogled vidimo. Jasno, to je bio kraj jedne ere, jedan svojevrsni raspad sistema iz kojeg je izrasla nova društvena i kulturna paradigma. Ne aludira li on sa svim tim “užasima postmoderne” na to da se i naša sadašnja epoha bliži kraju i da će iz nje nastati nešto novo i ne nužno ugodnije? Evo teme za razmišljanje u pauzama od smeha i napetosti.

Grandma

2015.

scenario i režija: Paul Weltz

uloge: Lily Tomlin, Julia Garner, Judy Greer, Marcia Gay Harden, Sam Elliot, Nat Wolff, Elizabeth Pena, Laverne Cox

Već od starta osećamo haos i emocije, radost i gorčinu, dramu i smeh. Starija feministkinja i pesnikinja Elle (Tomlin) koja je nekada bila relativno poznata ličnost (danas bi više bila opskurna referenca nego legenda) i pionir borbe za građanska prava prekida vezu sa dosta mlađom, lepom i inteligentnom ženom Oliviom (Greer). To čini na posebno brutalan način uz uvrede koje možda zvuče lažno i forsirano, ali mogu rezultirati time da potonja više ne želi čuti za nju. Posle odlazi pod tuš i plače, oblači onu smešnu akademsku odoru sa sve nakrivljenom kapom i gleda stare slike. Elle je stara i izmučena, kasnije saznajemo da je pre nekog vremena sahranila partnerku sa kojom je živela prethodnih 38 godina i da je upitno ima li još snage za još jednu ljubav i je li njena ljubav nešto što drugoj ženi treba. Elle čovekoljublje maskira cinizmom i mizantropijom i to nije tako redak manir. O tome će biti još reči, uz jednu od potentnijih šala u filmu.

Elle će iz samosažaljivog sna probuditi njena unuka Sage (Garner) koja joj se na kućnom pragu pojavljuje nenajavljena i u problemima. Sage je tinejdžerka, trudna i dekintirana, pa od svoje bake traži pomoć. Nevolja je u tome što je i baka bez prebijene pare, poplaćala je dugove i iseckala kreditne kartice. Zaostali honorari će joj stići, ali novac za Sagein abortus je potreban odmah. I njih dve kreću u potragu za novcem (stare usluge, ponude i potraživanja) na jednodnevni urbani road-trip...

U seriji gorko-slatkih, smešnih i potresnih epizoda njih dve će pokušati da namaknu novac. Reč je o svoti od 600 dolara za koju se Elle žali da je previsoka, pritom zaboravljajući na svoju naivnost da će plaćanjem dugova odjednom dobiti čist početak u životu. Na mestu klinike za besplatnu pomoć devojkama u nevolji nikao je kafić sa preskupom lošom kafom u kojem je retkim posetiocima i mutavom šankeru neprijatno da se o abortusu uopšte govori. U toj sceni Paul Weltz pozicionira svoj stav o temi i licemernom odnosu američkog društva po tom pitanju: o tome je najbolje ne govoriti, iako je jasno da je to po pravilu poslednja opcija tim nesrećnim ženama, samo po sebi neprijatno iskustvo, u krajnjoj liniji i elementarno ljudsko pravo.

Weltz će u možda najsnažnijoj sceni filma pustiti i drugu stranu da dođe do reči, inteligentno, odlučno, ali nikako militantno. Tu stranu predstavlja Karl (Elliott), muškarac sa kojim je Elle imala prošlost. Sve počinje kao reminiscencija na srećne dane, uz malo nepoverenja i podjebavanja (otkrićete zašto) i hvalisanja ko je šta postigao i zašto. Njemu finansijski nije problem da pozajmi taj novac, ali jeste u moralnom smislu i to sa vrlo dobrim razlogom. Zapravo ta scena, najduža u filmu, u kojoj glumci briljiraju je svojevrsna post-festum analiza 60-ih godina prošlog veka i zajedničkih iskustava, dobrih i loših, onih koja se ponavljaju i onih koja se izbegavaju, baby-boom generacije.

Na to se nadovezuje i generacija između bake i unuke, u vidu kćerke, odnosno majke. Ona se u ovom slučaju zove Judy (uz neizbežnu referencu na Judge Judy) i igra je Marcia Gay Harden. Ta generacija je borbu za prava zamenila borbom za novac, a toliko poželjna odgovornost kao kontra hippie-raskalašnosti je zapravo šefovanje po svaku cenu. Između ostalog, ta srednja generacija je u svom materijalističkom solipsizmu odgovorna za to da mlađi moraju da se snalaze sami i da zapravo ponavljaju borbu svojih predaka, pritom bolje poznajući pop-kulturnu triviju nego klasike feminizma. Nije ni bitno ko je u pravu, suština je da su odnosi narušeni.

Ostatak epizoda na tom putu nisu tako moćne, ali su pratljive, nenametljive i govore o ljudskoj dobroti, ljubavi ili sebičnosti. Urađene po kanonima indie kinematografije, nisu samo vezivno tkivo, već prilika da glumci, kako glavni, tako i epizodni, briljiraju. Uopšte, glumačka podela je genijalna. Tu ne govorim samo o Marcii Gay Harden, opravdano na granici karikaturalnosti poslovne žene koja nema vremena, niti o senzualnosti Judy Greer. Naravno, Nat Wolff je apsolutno genijalan izbor za ulogu ljigavog dečka, kao što Julia Garner savršeno utelovljuje sliku i priliku svoje zbunjene generacije rastrzane između projekcija boljih prošlosti prethodnih. Sam Elliott donosi jednu od svojih karakterističnih epizoda, samo što za njegovu potpisnu bezbrižnost vidimo da je maska koja skriva povređenu sujetu, pa je njegova uloga utoliko snažnija, rekao bih čak jedna od boljih u njegovoj karijeri.

Grandma je ipak film Lily Tomlin. U svojoj prvoj glavnoj ulozi nakon 27 godina i Big Business, ova velika glumica pokazuje zašto je unikat. Nema tu poze i jeftinog foliranja, ona grabi u emotivne dubine, jednako hrabro kao 70-ih. Svaki njen lik, ma koliko epizodni bio je za pamćenje. I ako mi je za neku glumicu žao da se nikada zvanično nije probila u prvu ligu, pa je zato i zbog svoje atipičnosti osuđena na epizodne uloge i na televiziju (njena epizoda u Homicide: Life on the Street je remek-delo), onda to važi za nju. Ovde nosi ceo film, snažno i suvereno.

Iskreno, nisam verovao da će ovakva filmčina izaći iz radionica Paula Weltza. On je u principu svaštar, najčešće u komičnom registru. Njegovi prethodni filmovi nisu neka sjajna referenca. Sa American Pie (koji je režirao zajedno sa bratom) je pokrenuo unosnu franšizu i unapredio žanr seksualno opterećene teen komedije. About a Boy je bila pristojna konfekcija, ali Weltz nikada nije iskočio iz tih okvira. Pored nešto osrednjih, nepamtljivih filmova, režirao je i Little Fockers. Da li se mi tu zezamo?

Grandma je potpuno drugačija priča. Smeh dolazi prirodno, ne muze se po svaku cenu. I taj smeh ima ozbiljnu podlogu, i to u vrlo vitkom formatu od 80-ak minuta. Najčudnije od svega, Grandma deluje kao savršeno ženski film, kao da muški autor to nije ni dirnuo. Izgleda da Weltz razume stvari koje mu nisu dostupne iz prve ruke: kako je to biti žena i još pritom lezbejka i zašto je feminizam jedini put do slobode. Grandma je školski primer dobrog i promišljenog filma.

Tangerine

kritika objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Sean Baker

scenario: Sean Baker, Chris Bergoch

uloge: Kitana Kiki Rodriguez, Mya Taylor, Karren Karagulian, Mickey O'Hagan, James Ransone

Kako nema očekivanih prepoznatljivih spomenika, izuzev onih drvenih slova na brdu iznad grada, sklon sam poverovati da Los Angeles ne postoji, nego se uvek iznova inkarnira u Hollywoodu. Kao pogled na okean. Kao suburbia. Kao grad večne vrele noći kojom patroliraju opasni policajci i njuškaju sarkastični detektivi. Kao geto u kojem manjinske bande ratuju jedna sa drugom i sa policijom. Kao bezlično mesto na koje će invaziju izvršiti Japanci, vanzemaljci, teroristi i monstrumi. Kao autoput na kome je večito gužva. Pod takvim dojmom iz Hollywooda, Los Angeles mi se činio izmišljenim.

Pa ipak bi bilo debilno dovoditi u pitanje njegovo postojanje. Grad postoji, ogroman je, u njemu žive silni neki ljudi koje ne poznajem, ali zašto im ne bih verovao da su tamo. Malo po malo, skupljao sam i komade trivije o tom gradu. Da je nekad imao reku koja je presušila. Da tamo imidž znači mnogo više nego negde drugde, pa mnogi ljudi imaju izbeljene zube i one izveštačene osmehe od milion dolara. Da se ljudi tamo voze javnim prevozom koji je daleko od sjajnog ili da provode sate u automobilu, ali da nikad ne pešače.

Jedno od polja na kojem Tangerine pomera granice filma je i to što uspeva da Los Angeles predstavi organski. Da, ljudi tamo pešače, naročito siromašni ljudi, i dosta često ceo život imaju u radijusu od nekoliko blokova. Tangerine je jedan “pešački” road-movie smešten u Los Angeles, film koji slika život koji nikad ne staje. Uostalom, veliki grad, ubrzani život, jasno vam je.

Drugo mesto na kome Tangerine pomera granice je milje. Svakako smo imali filmove o raznim marginalcima, nesnađenim likovima, sirotinji, manjinama, narkomanima, kriminalcima, pa nije naročito novo da su dve centralne persone u filmu Sin-Dee Rella (Rodriguez) i Alexandra (Taylor) prostitutke, koleginice i najbolje prijateljice. Božićno je vreme i Sin-Dee je upravo puštena iz zatvora sa sitnišem u džepu koji je upravo potrošila na kafu i krofne sa Alexandrom, kada saznaje da je njen dečko / makro Chester (Ransone) vara sa nekom ženskom koja se zove na D. Desiree, Dana, kako god. Ona kreće na misiju da ispita šta se dešava, a Alexandra koja se izlajala je prati i upozorava da ne radi dramu jer ona noćas nastupa u klubu...

Eh, štos možda nećemo skužiti odmah, jer ne idemo za tim, iako je pomalo indikativno da Alexandra Sin-Dee žensku opisuje kao “fish”, “pravu ženu, sa vaginom i svim”. Štos ćemo skužiti kada se pešački road-movie dve prijateljice spoji sa drugim, “motoriziranim” filmom ceste u kojem je glavni lik armenski taksista Razmik (Karagulian), za koga nam se čini da je antipod njima dvema. Umesto stalnog “hustle” života, on naporno radi, razvozi starce i pijance, čak i na Badnjak. Negde prema polovini filma će se ispostaviti da on njih poznaje i često koristi njihove usluge, kao što će se (bez sumnje) ispostaviti da one nisu obične prostitutke, nego transrodne.

E, sad, tu počinju problemi za određeni deo publike. Prvo, u smislu transrodnih osoba koje su još uvek škakljiva tema za mnoge. Kako god na njih gledali, one postoje i neće nestati samo zato što se nekome ne sviđaju. A sve što postoji pre ili kasnije završi na filmu.

Moj problem je, pak, čisto filmske prirode. Naime, imamo otkriće njihovog rodnog identiteta i nešto što iz temelja menja dotadašnji tok filma i ono je negde u prvoj polovini. To znači da ritam i tempo koji je film uhvatio biva promenjen, pa umesto intenzivnog i brzog filma ceste, Tangerine usporava i menja fokus, ali rezervnu opciju baš i ne uspeva da pronađe. Ima tu i imigrantskog bluesa i socijale i rodnih pitanja i univerzalnih pitanja sreće, pa čak i te neobjašnjive, potencijalno fatalne privlačnosti i to vodi do uvrnutog, napetog i emotivnog klimaksa negde pred kraj filma, ali tu sredinu filma treba izdržati. Dobro, nakon tog klimaksa opet upadamo u svojevrsnu kolotečinu za kraj, a sam kraj je tipično kompromisno rešenje, ali nema veze.

Možda je štos u tome da ga, i pored osebujnog miljea, treba gledati pre svega kao film o prijateljstvu, što je tema koja se provlači kroz skoro sve Bakerove filmove, od imigrantskih Take Out (2004) i Prince of Broadway (2008) do Starlet (2012) koji privukao dosta pažnje i kojem je neobično, čak začudno prijateljstvo centralna tema. Na tom planu ga Tangerine ne dostiže, i iako je prijateljstvo važan aspekt filma, čini se da je zasenjen samim miljeom i stilom, kao i neujednačenim ritmom, manjim i većim otkrićima.

Tangerine se, pak, izdvaja po stilu. Način snimanja je prilično inovativan, film je snimljen kamerom mobilnog telefona, iPhonea, da budemo precizni, na koju su dodavani posebni objektivi. Rezultat toga je stabilna, visoko saturirana slika koja puca od živih boja. Spoj slike sa muzikom koja je sačinjena od elektronike, klasike i armenskih prepeva božićnih pesama, i sa ambijentalnim zvukovima velegrada izgleda super, naročito u maničnoj prvoj polovini filma. Iako se novina do kraja filma ispere, Tangerine pokazuje kako su neke stvari moguće i dostupne sa novom tehnologijom.

I to je razlog zašto je ovaj film važan. Naravno, pored miljea i tretmana transrodnih osoba, prostitucije i klijentele. Čak iako ga ne možemo nazvati dobrim (ah, ta neujednačenost), Tangerine je film koji pomera granice. Možda opis “pešački road-movie o transrodnim prostitutkama snimljen mobilnim telefonom” deluje kao sprdnja na temu festivalskog filma, ali dajte mu šansu iz bilo kog od navedenih razloga i uživaćete u komadu bizarne komedije i iskrene ljudskosti.