Nocturnal Animals

2016.

scenario i režija: Tom Ford (prema romanu Tony and Susan Austina Wrighta)

uloge: Amy Adams, Jake Gyllenhaal, Michael Shannon, Aaron Taylor-Johnson, Armie Hammer, Isla Fisher, Ellie Bamber, Karl Glusman, Robert Aramayo, Laura Linney, Andrea Riseborough, Michael Sheen

Nocturnal Animals je film koji se gleda sa punom pažnjom, od prve do poslednje scene. Suditi o njemu kao o najboljem filmu godine bilo bi i prerano i preterano, ali bogata vizuelna tekstura, metodična režija, slobodna adaptacija literarnog predloška i stilska dorađenost mogu uticati na gledaoca. Ovo poslednje posebno ne bi smelo čuditi: autor Tom Ford je svoje ime stekao kao vrhunski modni dizajner, čovek koji je izvukao Gucci od propadanja, a i njegov prethodni film, debitantsko ostvarenje A Single Man imalo je sve ove kvalitete aranžirane u komornu gay dramu.

Nocturnal Animals je ipak sasvim drugačija životinja, i to nimalo diskretna. To nam je jasno od uvodne scene performansa morbidno debelih, starih žena bez odeće, samo sa modnim dodacima u stilu mažoretkinja u kojem kao da De Palma sreće Lyncha. Taj groteskni cirkus poslednji je u nizu projekata naslovne junakinje romana, Susan koja za život zarađuje baveći se visokom umetnošću kao visokim biznisom. Nju igra Amy Adams kanalizirajući eteričnu hladnoću za koju vezujemo Jessicu Chastain. Susan mrzi svoj posao (“prodaju đubreta”), ali ne više nego što mrzi svoj život sa mužem Huttonom (genijalno drveni Armie Hammer), biznismenom uhvaćenim u trenutku pre nego što rokne dupetom u zemlju, verovatno takođe zbog prodaje đubreta. On ima ljubavnicu, on zna da će ona to ubrzo saznati, i Susan kao domaćica i zatvorenica u luksuznom, staklenom kazamatu kakve su losangeleske moderne vile, zabavu nalazi u reminiscenciji na bivšeg muža Edwarda (Gyllenhaal) i čitanju njegovog dugo iščekivanog romana-prvenca.

Roman koji je poslužio za naslov filma joj donosi nevolje od samog početka: otvarajući kovertu, uspeva da se poreže na papir. Drugo iznenađenje je posveta njoj, što joj samo potpaljuje maštu. Treće i konačno je sama sadržina: u pitanju je nasilni triler, sadističko-osvetnička fantazija u kojoj, ako je za utehu, muškarac traži svoju izgubljenu muškost. Pa ipak, kao i film, taj roman je jedan od onih komada literature koji će snobovi otpisati kao upeglani pulp, ali koji nećemo tek tako pustiti iz ruku.

Sudeći po replikama koje čujemo iz usta muškarca-mekušca Tonyja (opet Gyllenhaal) i šerifa Bobbyja Andesa (perfektni Michael Shannon), možemo zaključiti da je kao uzor poslužio Cormac McCarthy. To su one “folksy”-mudre replike sa daškom self-help literature i prizvukom važnosti, jako cool za pročitati, ali prilično banalne kad o njima razmislimo. Međutim, transfer fiktivnog komada literature na film u sećanje priziva ludilo Sama Peckinpaha, od Straw Dogs (silovateljsko-osvetničke fantazije) do surealne slike šljama kao u Bring Me the Head of Alfredo Garcia. Ovako nešto nećete pokloniti ili ne daj bože posvetiti svojoj ženi, makar i bivšoj, ukoliko nemate nekakvu poruku iza toga.

Pa ipak, čitajući, Susan sve više pada u reminiscencije na propali brak sa Edwardom (Tony je očito njegov stand-in) i šta je toliko pošlo po zlu za oboje, a naročito za njega, da se u njemu taloži frustracija koju ispoljava literarnim nasiljem. Oseća li se ona odgovornom za to? Šta je zapravo mogla drugačije? Jesu li oboje spremni za novi početak? Priča dalje ide kao flashback na njihov brak u kasnim studentskim danima i neminovnost njegovog raspada usled temeljnih razloga, kako u klasi (Laura Linney ima briljantnu epizodu kao Susanina ultra-konzervativna, materijalistički nastrojena majka), tako i u tipu ličnosti.

Sva tri nivoa priče Ford plete izrazito vešto, pozorno gradeći ritam filma. Njegov stisak je čvrst, pa će kroz njega provući i nekoliko poenti o dekadenciji visoke umetnosti (kao i visoke mode i visokog biznisa), muško-ženskim odnosima, klasnoj predodređenosti usled odgoja, misterijama ljudske psihe, i odnosa između fikcije i realnosti. Ne samo da je svaka scena predivno postavljena i doterana, poneki detalj čak zahteva suzbijanje neverice, ali je potpuno “in character” za autora, nego je upotreba kamere perfektna do najsitnijih detalja, uključujući i za priču ne baš bitne pejzaže (premda je arhitektura Fordova prva ljubav), a elektronski “score” nabrijava i nabrijava, ali nas ne ostavlja nezadovoljenim.

K tome, Ford još apsolutno perfektno koristi hyperlink kao izražajno sredstvo, najinovativnije još od Scorseseovog potcenjenog remek-dela After Hours, ubacujući detalje iz jedne priče u drugu dosledno i ponekad začudno. Dobro, isti glumac za dve uloge su jasan simbol autobiografske žice u romanu, a činjenica da žena i kćerka (makar u mislima čitateljice) izgledaju slično, ali ne potpuno isto kao ona i njena kćerka govori onu o uglovima gledanja i crtanja, ali Ford tu ne staje. Marfa u Teksasu (poznata po umetničkim kolonijama) se ponavlja kao destinacija na dva nivoa, automobil kojim tamo ljudi putuju je isti, a čak se i groteskni cirkus pojavljuje u drugom planu zadimljene prčvarnice, naizgled kontra svake logike.

Iz njegove stilske, režijske, pa i pripovedačke veštine možemo zaključiti da Ford ima nešto važno da nam kaže, ali nam umesto toga servira jednostavne zaključke, gotovo banalnosti ili još gore, zloćudnost u vidu nasilja i mizoginije. Taj rezon je pogrešan, Ford se ne trudi toliko da ispriča priču, koliko da složi film kao komad umetničkog dela koji će nam zaokupiti sva čula, bez obzira koliko njegov sadržaj bio banalan ili maligan. Zato je Nocturnal Animals film koji ćemo gledati uprkos groznim ljudima (u celom filmu je teško naći pristojno ljudsko biće koliko su svi blazirani, pretvorni ili animalni) i groznim idejama (jedna od jačih je predivno poentirana na kraju) i u njemu gotovo grešno uživati, baš kao Susan u Edwardovoj knjizi. Iako je razorno efektan u bioskopu, ovo je jedan od onih naslova koje bi valjalo gledati i iz kreveta uz čašu ili flašu crnog vina. Kamin je opcionalan.