kritika originalno objavljena na
Monitoru
2017.
režija:
Armando Iannucci
scenario:
Armando Iannucci, David Schneider, Ian Martin, Petter Fellows (prema
stripu Fabiena Nuryja i Thierryja Robina)
uloge:
Paddy Considine, Olga Kurylenko, Adrian McLaughlin, Simon Russell
Beale, Steve Buscemi, Jeffrey Tambor, Michael Palin, Rupert Friend,
Andrea Riseborough, Jason Isaacs
Počnimo
od skandala. Ruska država je zabranila prikazivanje film The
Death of Stalin Armanda Iannuccija i time pokazala svoju
autoritarnu prirodu. Cenzura umetnosti, kulture ili zabave je već
zločin sam po sebi, ali ovde je zanimljiviji jedan drugi fenomen:
apsolutno odsustvo smisla za humor, a samim tim i nepoznavanje tog
famoznog narodnog duha koji ova komedija navodno vređa. Jer sprdati
se sa vlašću i sopstvenom nemoći je sasvim ruska i sasvim ljudska
stvar. Čak se i sam Staljin, navodno, zezao na svoj račun i pozivao
svoje potčinjene da mu pričaju viceve o Staljinu – diktatoru i
masovnom ubici. To, naravno, ne znači da zbog vica niko nije
robijao, ali čisto sumnjam da se Josif Visarionovič oko toga sam
angažirao, njegovu paranoju pokretale su druge, jednako bizarne ako
ne i bizarnije, stvari.
To
ne znači da The Death of Stalin ne igra na skliskom terenu u
moralnom smislu. Za početak, sprda se sa nečijom smrću i to se ne
smatra korektnim pa makar taj neko bio i diktator i masovni ubica.
Drugo, tog diktatora i njegovu bratiju, suradnike, dupeuvlakače i
partnere u zločinu ovaj film prikazuje u dosta benignijem, nevinijem
i, ako baš insistirate, pozitivnijem smislu nego što su oni svojim
delom zadužili čovečanstvo. Oni su ovde prikazani kao tašti,
blesavi, dementni, karikaturalni, tupavo-manipulativni karijeristi
koji se glože oko upražnjenog trona i zbog toga upadaju u nevolje
jedni s drugima. The Death of Stalin je, dakle, punokrvna
komedija naravi koja skreće u komediju situacije, pa čak i u
“slapstick”.
A
sve počinje sa jednim radijskim koncertom i pozivom sa najvišeg
nivoa upućenim direktoru radija Andrejevu (Considine) da bi
drug Staljin želeo da dobije snimku upravo završenog koncerta na
kojem su orkestar i pijanistkinja na maestralan način odsvirali
Mozarta. Problem je samo u tome što koncert nije snimljen, pa
direktor naređuje ponovnu izvedbu uz popunjavanje publike sa ljudima
iz redova slučajnih prolaznika, dirigent pada od treme, pa osoblje
pod hitno mora pronaći novog (i to dok se u pozadini odvijaju
hapšenja po Berijinim zloglasnim spiskovima za čistke), a
pijanistkinja (Kurylenko) koja je u čistkama izgubila članove
familije traži izdašnu finansijsku donaciju za svoje usluge.
Za
to vreme se Staljin (McLoughlin), Berija (Russell Beale),
Hruščov (Buscemi), Malenkov (Tambor), Molotov (Palin)
i društvo zabavljaju u Vođinoj vili, pričaju šaljive zgodbe iz
rata i gledaju kaubojski film koji je običnim građanima zabranjen,
da bi se na koncu pozdravili sa “Živeo Staljin! Živeo John
Wayne! Živeo John Ford!” Spremajući se da legne na
počinak, Staljin je konačno dobio svoju ploču sa koncertom, a u
omotnici i pisamce – optužujuću i osuđujuću poruku. Možda je
njegov moždani udar koji je usledio posledica upravo te poruke.
Možda nije.
Istorija
nas uči da se Drug Koba još četiri dana mučio dok nije na kraju
umro, budivši se nekoliko puta iz kome, ali u filmu je to svedeno
samo na jedno jutro i jedno buđenje, uz malo fizičkog, čak i
toaletnog humora, te referencu na takozvanu “Doktorsku zaveru”,
jedan od najperfidnijih Staljinovih i Berijinih antisemitskih
trikova. Bez obzira na prisustvo diktatorovog potpuno neuračunljivog
sina Vasilija (Friend) koji pije kao smuk, bulazni o teorijama
zavere i prečesto se hvata za pištolj, te njegove razboritije kćeri
Svetlane (Riseborough), borba za moć počinje među bivšim
suborcima. Malenkov je izabran za naslednika, ali je dovoljno slab
karakter da ga Berija i Hruščov mogu okretati kako hoće, Berija
već odavno muti sa tim svojim spiskovima, Hruščov pokušava da
pomoću “meke moći” okrene karte u svoju korist, ostali se
okreću ovisno od situacije. Šta će, međutim, na sve to reći
maršal Žukov (Isaacs), heroj Lenjingrada, Staljingrada i
Bitke za Berlin? Pripremite se za urnebesni obračun tokom trodnevnog
mimohoda, na sahrani i odmah posle iste…
Armando
Iannucci se trenutno može smatrati najvećim majstorom kulturne i
političke satire i farse. Škotski reditelj italijanskih korena, a
prisutan je uporedo na radiju, televiziji i filmu. On stoji iza lika
Alana Partridgea, serija The Thick of It i Veep,
dok je njegov prethodni film In the Loop slika i prilika
uspele političke farse koja korača stopama Kubrickovog Dr.
Strangelovea, ali se ni u jednom trenutku ne pretvara u kopiju,
pritom hvatajući bit trenutka i ismevajući apsurd Blairovog i
Bushovog angažmana u Iraku. Film se oslanjao na rafalni tempo
verbalnog humora tu i tamo presečen nekim fizičkim gegom i bio je
dinamičan iako su se ljudi u njemu bazično sve vreme prešetavali
hodnicima i trtljali jedni sa drugima.
The
Death of Stalin je film dosta klasičnijeg prosedea, od početka
do kraja deluje skriptirano bez prevelike improvizacije. Scenario
koji je Iannucci napisao sa suradnicima baziran je na stripu Fabiena
Nuryja i Thierryja Robina i oslanja se na “set piece”
scene i masovke, a jednom kada se uspostave karakteri likova šale
postaju očekivane, ali ne manje smešne. Iannucci je imao na
raspolaganju sjajne glumce sa obe strane Atlantika i pušta ih da
govore svojim prirodnim akcentima bez ikakvog opravdanja ili potrebe
za istim, pa tako Hruščov zvuči kao muljator iz Brooklyna, Staljin
govori “cockney” slangom kao kakva londonska baraba, a Berija
pravilnim engleskim. Uostalom, ako kupujemo Hruščova kao silom
prilika obešenjaka, Molotova kao polu-dementnog starca koji pokušava
da se uhvati i čvrsto drži partijske linije, a Žukova kao šerifa
koji će, ako treba i fizički zaustaviti Beriju, zašto ne bismo
prihvatili odsustvo ruskog akcenta.
U
konačnici, The Death of Stalin je, kako god se politički
orijentirali, vrlo dobra komedija. Razlog njenog uspeha nije ni to
što podseća na bolne istine, samo nekim drugim tonom, premda ima i
toga. Reč je o filmu koji balansira na tankoj liniji, vodi se
logikom najboljih (osim Dr. Strangelovea, još se jače
osećaju tragovi Monty Pythona), smeje se svojim budalastim
likovima, a humor ne koristi kao oruđe za relativizaciju njihovih
zločina.