Marlina The Murderer in Four Acts

2017.

režija: Mouly Surya

scenario: Rama Adi, Garin Nugroho, Mouly Surya

uloge: Marsha Timothy, Egy Fedly, Dea Panendra, Yoga Pratama

Kako uopšte shvatiti kada neki film nazovemo “tarantinovskim”, s obzirom da Tarantino već dugo nije (ako je ikada) napravio nešto originalno, već samo slaže uticaje starijih kultnih klasika sa različitih strana sveta u nešto kao cool? Indonežanska autorica školovana u Australiji, Mouly Surya se verovatno ne bi uklopila u Tarantinov autorski svetonazor iako u principu radi istu stvar u svom novom filmu Marlina The Murderer in Four Acts. Doduše, motivi su joj različiti, ona ne gađa neki “cool” efekat niti se igra aktivizma, ona zaista postupa aktivistički pričajući priču koja je bitna, makar njoj.

Već sam način otvaranja ovog spaghetti westerna na azijski način je briljantan, sa onim širokim totalima indonežanske ruralne pustopoljine, kućom na osami, motociklom u pokretu i morriconeovskom muzikom u pozadini koja ukida svaku mogućnost “slice of life” drame koja se obično vezuje za takav “setting”. U toj kući živi naslovna junakinja (Timothy), sveža udovica koja je godinu dana ranije pokopala sina. Na motoru se vozi Markus (Fedly), nastup mu je malo patronizirajući, malo bahat, sa stalnom pretnjom nasiljem. On joj govori kako udovica ne bi smela da živi sama, kako će doći njegovi pajdaši pa će joj na ime stvarnog ili fiktivnog duga oteti novce (ako ih ima) i stoku, a onda će je, ako im ostane vremena i silovati njih sedmorica.

Čemu takva otvorena pretnja? Zato što Markus nastupa sa pozicije moći. Zato što je reč o najsiromašnijoj provinciji i inače siromašne zemlje sa oštrim socijalnim razlikama. Zato što policije nema nigde i zato što je silovanje nemoguće dokazati bez doktora koji dolazi jednom mesečno. Zato što je u Indoneziji (barem je tako bilo za vreme one krvave diktature) termin “freeman” koji uliva strahopoštovanje označava gangstera.

Uplašena, Marlina će učiniti sve što je u njenoj moći da takvo poniženje izbegne. Markus će platiti glavom, bukvalno, od mačete u njenim rukama, i ta će glava kasnije poslužiti kao pokretač zapleta i posveta Peckinpahu i njegovom surealnom remek-delu Bring Me the Head of Alfredo Garcia. Njegovi će drugari biti otrovani supom koju im je ona poslužila u dnevnoj sobi u čijem se kutu još uvek “kiseli” leš njenog muža. Svi osim dvojice koji su tu tom trenutku tovarili krave na kamion.

I to se sve dešava samo u prvom činu od četiri jednako dugačka, a to znači da pred sobom nemamo klasičan “revenge flick”. Drugi i treći, kontemplativniji i svakako sporiji tematiziraju promenu u Marlininoj psihi i putovanje do policije da prizna svoj zločin i ukaže na tuđe. U njima će Marlina zajedno sa trudnom prijateljicom Novi (Panendra) koja u desetom mesecu trudnoće (bukvalno, beba opasno kasni) traži svog muža sezonskog radnika koji se zbog bapskih priča skriva od nje i prezire je pomalo, bežati od preživele dvojice pljačkaša željnih osvete i boriti se za svoj život, a protiv ukorenjene patrijarhalne slike sveta.

To sve ima smisla i kao posveta žanrovskim i arthouse klasicima, i kao socijalni ekspoze i kao uvrnuta crnohumorna zabava i kao meditacija o borbi za život protiv svih šansi. Čak nije ni problem što je dinamički vrhunac postignut već na početku, logikom klasične muzike očekuje se spuštanje tempa pre njegovog ponovnog dizanja. Problem koji nastaje sa četvrtim činom nije samo što do tog ponovnog skoka ne dolazi i što nam autorica daje potpuno drugačiju perspektivu nego u prethodne tri celine, već i što bez razloga krši i menja logiku svoje heroine i od nje ponovo pravi žrtvu. Opet, postavlja se pitanje kako priču koja je otišla u tom pravcu završiti, a nijedan odgovor nije zadovoljavajući.

Svejedno, reč je o kvalitetnom filmu i autorici koja očito zna šta radi kada se hvata svih tih različitih žanrova, filmskih motiva i pristupa, a opet ostaje postojana u svom stilu. Marlina the Murderer in Four Acts je svoju premijeru doživela u Cannesu, u selekciji Director’s Forthnight, kao tek treći indonežanski film uvršten na ovaj prestižni festival, obišla još sijaset festivala različitih profila i verovatno će još. Reč je o vrlo versatilnom filmu koji će vrlo lako naći publiku različitih tipova, od zaklete žanrovske do hermetične arthouse klike. Na kraju krajeva, ni socijalnu komponentu ne treba zaboraviti jer istovremeno tretira položaj žene u nasilnom i patrijarhalnom društvu i to ne čini na patronizirajući, zapadnjački ili kakav god način, već sa punim poštovanjem za svoju junakinju i lokalnu sredinu kojom se ona kreće.

Headshot

2016.

režija: Kimo Stamboel, Timo Tahjanto

scenario: Timo Tahjanto

uloge: Iko Uwais, Chelsea Islan, Julie Estelle, Sunny Pang, Very Tri Yulisman

Indonezija je, što bi se na poslovnjačkom novogovoru reklo, “emerging market” što se tiče filma. Razlog je u ovom trenutku nebitan, a trenutak otkrića je neočekivani globalni uspeh filma The Raid, jeftinog Die Hard klona sa začinom brutalne borilačke veštine silan. Naravno, sistemski se radilo i ranije, ne samo u borilačkom, nego i u drugim žanrovima. Nakon karijere u indonežanskom horor-žanru koja im je donela globalnu promociju u vidu učešća u kompilacijama tipa V/H/S i The ABCs of Death, Kimo Stamboel i Timo Tahjato su se okrenuli najboljem indonežanskom izvoznom proizvodu: tučnjavi sa prepoznatljivim Ikom Uwaisom u glavnoj ulozi.

Međutim, kako to obično biva kada se znana i priznana formula varira u nedogled sa ciljem sticanja instantne slave ili novca, stvari odlaze dovraga na svakom planu. Umetničkom, finansijskom, pa čak i kao puka zabava. Ovo je primer tog lenjog kopiranja. Zapravo nije ni čudo da se u Rusiji najavljuje sa prefiksom Raid. Headshot bi u nekom prošlom vremenu bio jedan od onih nezvaničnih nastavaka snimljenih direktno za video sa marketinškom strategijom da publiku privuku naslovom i prodaju mlaku i bledunjavu kopiju.

Mada, prva scena je totalna navlakuša u svojoj ridikulozbosti: opaki gangster beži iz zatvora tako što inicira pobunu u kojoj se ostatak zatvorenika i čuvari međusobno pobiju. Zajeban negativac, da kažemo. Naš junak (Uwais, naravno) je, međutim, u bolnici duboko u provinciji, u komi i pod negom požrtvovane doktorke iz metropole (Islan). Kada se probudi iz kome, neće se ničega sećati, ali će mu se vremenom vratiti traume iz prošlosti. Međutim kad doktorka padne šaka gangsteru i njegovoj bandi koloritnih fajtera, naš baja mora da se probije da bi je spasio onako kako on to jedino zna i kako je jedino moguće: silom.

Kostur priče je tu, a dodatak je, kako to obično biva kod kome, amnezije, “blackouta” i ludila mozga, nekakva pozadinska priča koja spaja našeg heroja i zlikovca, a možda čak i gazdine pomoćnike. Problem je, međutim, kada se to radi s pola mozga, da ne kažem guzice, pa sve svojim duhom podseća na jeftinu igricu sa konzole, jednu od mnogih bledih kopija nečeg genijalnog u svojoj jednostavnosti. A ovde ta analogija radi u potpunosti: bijući se, junak prelazi nivoe posle svakog bossa, mi otkrivamo nešto o njemu u “cut"-scenama, a “NPC"-jevi ginu kao statisti u partizanskom filmu. I to tako dva sata.

Ali to čak nije ni zanatski ni tehnički dobro urađeno. Džabe tu Uwais i njegove akrobacije kada ništa od toga nema smisla i džabe Julie Estelle koja je u Raid 2 imala ulogu za pamćenje. Likovi su jednostavno bezukusni, tipski i nepamtljivi, osim možda gazde-negativca. Headshot čak i ne izgleda spektakularno, pre bi se reklo izveštačeno, kao da nešto gura na silu. Da, koreografija je u redu, ali videli smo i bolja izdanja, verovali ili ne, isto u Raid filmovima. A rediteljskom dvojcu nekada poznatom pod nadimkom “Braća Mo” (a nit’ su braća, nit’ su Mo) bi neko mogao objasniti osnove režije: shaky-cam izbliza za vreme tuče gotovo nikad nije dobra ideja. Vrlo malo reditelja to zna da napravi relativno preglednim, a ni direktori fotografije sposobni da to uslikaju nisu toliko česta pojava.

Prijateljski savet, propustite ako niste baš gutač svega u navedenom žanru. Ako ste okoreli fan, ovo će biti dodatak u vašoj kolekciji opskurnosti pre nego išta drugo.

The Look of Silence

2014.
autor: Joshua Oppenheimer

Ima tome nekoliko godina, The Act of Killing je za sva vremena promenio svet dokumentarnih filmova i u njega pored faktografije (precizne ili podložne manipulaciji) ubacio nadrealizam i umetničku inspiraciju, pa tako ostvario iznimno snažan psihološki utisak. Oppenheimer je krenuo putem kojim se ređe ide i uradio je nezamislivo: snimio je dokumentarac o zaista groznim masovnim politički inspiriranim ubistvima u Indoneziji polovinom 60-ih godina iz perspektive dželata koji su, gle čuda, još uvek ponosni na svoju istorijsku ulogu. Time Oppenheimer nije samo otvorio raspravu o Indoneziji i njenom političkom nasleđu, nego je, svesno ili ne, dotakao pitanje civilizacije i ljudskosti uopšte.
The Look of Silence je nastavak The Act of Killing, ali to nemojte shvatiti doslovno. Ne radi se tu o preteklom ili dosnimljenom materijalu na istu temu, mada delom ima i toga i to u lepo uklopljnoj varijanti: kao dodatni materijal koji se u filmu gleda “in character”. Stil je različit, konzervativniji, a i perspektiva je potpuno drugačija: ovog puta pratimo žrtvu koja traži priznanje od počinilaca, a posledično i pokajanje i pomirenje. Tema je ista, ona iz prošlosti koja se proteže u sadašnjost, kao što je podudarna i činjenica da i u The Look of Silence imamo protagonistu kojeg nećemo tek tako zaboraviti.

U The Act of Killing, to je bio Anwar Congo - bivši gangster, pripadnik paravojske i učesnik u smaknućima komunista, a sada uvažavani čikica. Ovde je to optičar i prodavac naočara Adi, dobroćudni i humani čovek koji traži istinu o ubistvu svog brata kojeg nije upoznao (čini se da je Adi svojim starim roditeljima, ako ne zamena, a onda makar “proxy” za pokojnog brata koji je pogubljen 60-ih) i koji u tu svrhu propituje svoje susede, sugrađane, čak i rođake koji su u tome učestvovali. Cilj je prvo otkriti detalje i motive za ubistvo (brat je možda bio komunista, a možda i ne), a onda i promeniti paradigmu u kojoj se ubistva oko milion ljudi opravdavaju idiotskim patriotskim sloganima i naivnim manipulacijama koje počinju još u školi.
To će ići malo teže jer su nekadašnje ubice sada uvaženi članovi društva: vojska, policija, državni činovnici, političari, zapravo ključni ljudi sistema. Čak i ako racionaliziramo zašto bi oni svoja zlodela (a tu ima svega i svačega) pospremili pod tepih, fascinantno je to da su oni i nakon 50 godina čak ponosni na to što su uradili, čak su spremni da to urade ponovo ili makar time prete. Adi se smirenošću i upornošću bori protiv anti-civilizacijske paradigme (čak i bivši nacisti makar fingiraju kajanje za svoja nedela, što u Indoneziji nije slučaj), i u toj svojoj borbi najverovatnije neće uspeti.
To što je on po struci optičar koji to koristi da dolazi starijim ljudima u kuće i pita ih o prošlosti je možda nenamerna, ali izuzetno uspela metafora. Otkazivanje vida sa godinama je rešiv problem. Slepilo za ljudskost i moral je mnogo teže rešiva stvar. Kao i protagonisti The Act of Killing, (verbalni) antagonisti The Look of Silence su spremni da kažu i čak pokažu kako su ubijali, da o tome govore pred svojim najmilijima i od njih uživaju podršku i zaštitu (samo je kćerka jednog ubice uputila izvinjenje, ali i to više refleksno, pre pod utiskom Adijeve smirenosti i prijaznosti nego usled razumevanja šta se tu zapravo dešavalo) i o tome pišu memoarske knjige i slikovnice.

Joshua Oppenheimer je došao u Indoneziju početkom ovog milenijuma kako bi napravio dokumentarac o posledicama globalizacije i globalnog kapitalizma i tek je tu upoznao lokalnu kulturu i istoriju i pronašao temu. Ideja mu je bila zapravo da napravi klasičan dokumentarac o ubistvima i žrtvama, ali je naišao na prepreku. Malobrojne preživele žrtve i njihovi rođaci nisu bili spremni da o svom iskustvu govore javno jer je njihova stigma još prisutna i žive u strahu od osvete. Sa druge strane, vinovnici zločina s tim nisu imali nikakvog problema, čak ni srama ili običnog ljudskog žaljenja. Tako nije bilo teško naći sagovornike za The Act of Killing, dok je Adi pre iznimka nego pravilo u tom društvu.
Sama postavka The Look of Silence je drugačija i klasičnija i to nije nužno loše. U pitanju je vešto izveden, psihološki produbljen, snažan i dirljiv dokumentarac sa porukom. Međutim, ipak dolazi posle The Act of Killing koji je zaista bio izniman, nesvakidašnji film koji je gađao i pogađao direktno u glavu i stomak. Ma koliko bio dobar, The Look of Silence teško može dostići taj nivo angažmana od gledaoca, ali je zato sjajan dodatak. Apsolutna preporuka i dalje stoji

The Act of Killing

2012.

autori: Joshua Oppenheimer, Christine Cynn, jedan indonežanski autor koji je želeo ostati anoniman

Možda ne znate, ali pre nekoliko godina je objavljena rang-lista najkleptokratskijih režima na svetu prema količini novca otuđenog od građana svoje zemlje. Zločinački režim Slobodana Miloševića je zauzeo visoko peto mesto, a neprikosnoveni prvak je bio Suhartov režim u Indoneziji koji je za vreme svoje tridesetogodišnje (i nešto sitno preko) vladavine samo diktatoru i njegovoj najužoj familiji doneo korist od više milijardi dolara. O Indoneziji i Suhartu se ne kod nas ne govori i ne zan puno, osim da je u pitanju bila neka vrsta vojne diktature (podržana od strane Zapada, pre svega Amerike) i da je započeo sa svrgavanjem prethodnog, pro-levičarskog (više nesvrstanog) režima koji je počeo da se njuši sa komunistima. Saznanja o sudbini komunista, pravih ili oklevetanih, i njihovih simpatizera, takođe pravih ili oklevetanih, mojoj generaciji nisu bila dostupna, mada verujem da se u onovremenoj Jugoslaviji ('65/6) o tome ipak pisalo. Bilo kako bilo, po zvaničnim podacima, za godinu dana, koliko su masakri trajali, ubijeno je više od milion ljudi (možda i više od dva miliona). Zajedno sa komunistima, nastradali su i sindikalisti i kritički nastrojeni intelektualci, kao i etnički Kinezi koji su vekovima živeli u Indoneziji.

The Act of Killing Joshue Oppenheimera i njegovih saradnika se bavi upravo tim masakrima. Ali ovo nije dokumentarac kao svaki drugi, gde ljudi, sa jedne ili druge strane, a često sa obe, sede u stolicama i govore u kameru. Ovo je nešto mnogo apsurdnije i nadrealnije. Prvo, dokumentarac je kritički nastrojen (normalno, Oppenheimer nije bolesnik), ali je suptilan i ispričan je iz vizure ubica, a ne žrtava. Da zez bude veći, ubice za svoja dela nimalo ne kaju i nimalo ne žale, nema čak ni one jalove racionalizacije tipa “samo sam sledio naređenja” ili “takvo vreme bilo, šta da se radi”. Oni su na svoje delo ponosni. Čak toliko ponosni da su nekolicina njih, svakako lokalnog i provincijalnog nivoa (mesto radnje je udaljena provincija Severna Sumatra), spremni da odigraju odabrane scene sa svojih ubilačkih pohoda.

 

I tu kreće nadrealizam. Glavni u tom “projektu” je Anwar Kongo, sada simpatični starčić, a nekada gangster, pripadnik paravojske i krvnik odgovoran za smrt najmanje hiljadu ljudi (po svom priznanju). On će za potrebe filma upotrebiti svog gangsterskog doglavnika Hermana Kota, veselog debeljka koji ima sklonost ka presvlačenju u žensku odeću (između ostalog) i igranju raznih uloga i još neke svoje kolege, susede i prijatelje. Treba imati u vidu da niko od umešanih u zločine nije odgovarao čak ni posle promene režima krajem 90-ih godina, da se niko ne kaje, da se noćne more i PTSP tumače kao znaci “slabog uma” i da ti ljudi žive uglavnom mirne i udobne živote, neki daleko od očiju javnosti, a neki su i dalje veoma bliski državnom aparatu.

Anwar, Herman i društvo imaju punu “autorsku” slobodu da svoje “scene” postave kako god žele. Anwar je bivši tapkaroš ispred bioskopa i još uvek zagriženi filmofil, koga je levičarska vlada smanjivanjem kvote za hollywoodske filmove “naterala” u paramilitarce. Naravno, na njega su presudno uticali filmovi, ratni, gangsterski, Elvisovi mjuzikli. On je kicoš bio i ostao, a kako je elegantan i pedantan bio u oblačenju, takav je bio i u ubijanju: davljenje žicom je brže, efikasnije, elegantnije i čistije nego mlaćenje motkom do smrti ili klanje. O svemu tome priča otvoreno, čak i sa nostalgijom. Njemu je stil u filmu mnogo važniji od supstance i odnosa prema njoj, pa će tako određene scene postaviti kao western, mafijaški ili ratni film, pa čak i mjuzikl.

Anwar će možda shvatiti da to što je radio nije bilo ni pristojno ni moralno, pa čak ni ljudski, ponajpre zbog “uloge” reditelja i glavne zvezde u teatru ubijanja. U retkim trenucima gde The Act of Killing pada (na samom kraju) čak će dobiti i poneku moralnu packu od inače uzdržanog Oppenheimera. Njegovi saborci do te spoznaje neće doći. Herman je suviše uživljen u zabavu snimanja filma, novinar sa ponosom ističe da je po narudžbini pisao bljuvotine, potkazivao ljude i naručivao ubistva, jedan drugi pripadnik paravojske kaže da mu se živo jebe za demokratiju i ljudska prava, Ženevsku Konvenciju i Haag. Uostalom, tamo bi stekao još više popularnosti, a i istoriju piše pobednik, pa je tako i Bushu prošao Guantanamo.

 

Možda je Joshua Oppenheimer došao u Indoneziju da snimi klasičan levičarski dokumentarac The Globalization Tapes (2003) o uticaju modernog, globalnog kapitalizma na obične radnike. Taj dokumentarac dostupan je na videu. Kada se upoznao sa krvavom istorijom Indonezije, kao i sa preovlađujućim načinom života, razmišljanja, pa i etičkim normama, uspeo je da skupi sredstva i okupi ekipu za The Act of Killing. Velika imena dokumentarnog filma, Werner Herzog i Errol Morris ovde potpisuju produkciju. The Act of Killing je nešto više od dokumentarca, više od filma, više od apsurda i nadrealizma, više od studije karaktera i etike, više od psihologije zla. Može se reći da prodire u ljudsku suštinu.

Ostavite za sobom nadu da je ovo jedan klasičan anti-zapadni i anti-američki traktat. Da, jasno se pominje na početku da su Zapad i Amerika podržali Suhartov vojni puč. Naracija je prisutna preko kartica koje su kratke i faktografske. The Act of Killing se zapravo ne bavi kontekstom, Amerikom i komunistima, pa zapravo ni Hollywoodom koji je poslužio kao inspiracija za stil koji su gangsteri i paravojska kopirali. Prvo što ga odvaja ot toga je tretman protagonista. Oni najčešće nisu monstrumi sami po sebi, Anwar bi u nekoj drugoj situaciji bio slika i prilika simpatičnog i dobrog čoveka, možda nekog benignog muljatora. Iz toga se da zaključiti da je on produkt jednog sistema u koji je rođen, sistema koji je postojao pre puča, pre dekolonizacije, možda čak i pre dolazaka kolonijalnih gospodara Holanđana. To je jedan primitivan, divljački sistem zasnovan na poslušnosti, korupciji i sujeverju. Mnogi anti-mainstream autori i antiglobalistički govnojedi često upadaju u zamku da pokazuju simpatije za divljaštvo kao jedinu iskrenu i nepatvorenu kontru dekadenciji civilizacije. Oppenheimer je tu pametniji.

Stoge je The Act of Killing i film o Indoneziji, ali ne samo o Indoneziji. Postoje neke norme u kojima ovakav apsurd ne bi bio moguć. Negde drugde, gde možda ljudi imaju iste divljačke, atavističke porive, ipak vladaju neke civilizacijske norme i makar je foliranje obavezno. Pravila i kada se zaobilaze, zaobilaze se na jedan drugi način, pritisak je mekši. Ona scena u televizijskom studiju ne bi bila moguća, umesto ponosa, pristojnost bi nalagala ćutanje. Izgleda da su to u filmu donekle shvatili jedino viši politički funkcioneri koji se pomalo i ograđuju ili makar idu na “downplay” pokolja.

 

Pokušajte napraviti misaoni eksperiment. Zemlja je Jugoslavija, godina je 1948. Tito je upravo rekao “ne” Staljinu i priklonio se Zapadu. Režim je komunistički, formalno, mada suštinski se prema saveznicima ponaša kao kooperativna prijateljska diktatura. Nešto nacionalističke i nacional-komunističke (Hebrang, Krcun) opozicije stradalo je ranije, na programu je obračun sa staljinistima i rusofilima. Da, Goli Otok je bio brutalan, ali ljudi su se sa njega ipak vraćali živi.

Misaoni eksperiment broj 2. Istočna Afrika 90-ih godina, uglavnom Ruanda. Nakon viševekovnih čarki u kojima je zemljoradničko “stacionarno” pleme Hutu izvlačilo deblji kraj, oni su rešili da se, do zuba naoružani, obračunaju sa rivalskim, nomadsko-stočarskim plemenom Tutsi koje ih je ugnjetavalo. Rezultat je bio masakr četvrtine stanovništva države u roku od nekoliko meseci, žrtve su plaćale da budu ubijene metkom, a ne mrcvarene mačetama. Brojke su dosta bliske onima u Indoneziji.

Priznajem da sam skoro godinu dana odlagao sa gledanjem ovog filma. Ne zato što sam sumnjao da će biti loš, mislim da mu je Oscar izmakao samo zbog političnosti koja nije bila bliska nekim od članova Akademije. Naprosto sam imao osećaj da će biti težak i mučan za gledanje. I to stoji, crn je kao noć i beznadežan. Međutim, u celom tom apsurdu, nadrealnosti i košmarnosti je beskrajno duhovit, toliko da ne znam da li bih se smejao glasno ili progutao sopstvenu šaku. The Act of Killing je nešto zaista posebno. Jedva čekam “nastavak” The Look of Silence.