Love Hurts

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Za početak, možda ne bi bilo loše da se malo našalimo, pa makar to imalo i jednu neslano-lascivno notu. „Ljubav je bolna!“, reče zec i siđe s ježa. Tako će se osećati protagonista filma Love Hurts Džonatana Euzebija. Ljubav na stranu, ali nije isključeno da bismo i mi mogli da se osećamo kao dotični zec ako smo primorani da pogledamo ovaj film.

Ambicije, naročito one da potrpa što više toga u što zgusnutijem obliku u nekih 80-ak minuta trajanja, nikako ne možemo da mu negiramo. Tako ćemo tu imati kliše naoko kukavnog čovečuljka koji skriva tajni set veština, komično potenciranje nesporazuma, tabačine i pucačine, čak i svojevrsnu krimi-zaveru oko zamračenih para sa sve nestalim, navodno mrtvim ljudima koji su, eto tako, odlučili da odjednom „uskrsnu“. Dodajmo da je Love Hurts i romantična komedija tempirana za ulazak u distribuciju za Dan zaljubljenih, čisto da zbrka bude veća.

Da pojednostavimo komplikovanu, a ne naročito suvislu radnju. U njenom centru imamo Marvina Gejbla (Ke Huj Kvan) čije i ime zvuči lažno. On ne samo da pozira kao kukavni broker nekretnina, već u svoj miran život iskreno veruje. To će se promeniti kada baš za vreme kancelarijske žurke za Dan zaljubljenih u njegovoj kancelariji zaskoči plaćeni ubica i nesuđeni pesnik Gavran (Mustafa Šakir). Njega, pak, šalje Marvinov brat, mafijaški bos Alvin (Danijel Vu) s namerom da Marvina uhvati živog.

Cela priča se, međutim, vrti oko Alvinove računovotkinje Rouz (Arijana De Bouz) u koju se Marvin zaljubio, pa umesto da je u svojstvu bratove desne ruke i mašine za ubijanje reši po kratkom postupku, on joj je pomogao da pobegne s parama. Svoju igru tu, međutim, igraju i Alvinov pomoćnik Merlo (Kem Džigandet) koji je poslao dvojicu svojih pajsera da zveknu i Marvina i Rouz pre nego što gazda otkrije da ih je on potkradao. A ni Rouz nije samo računovotkinja, već ima plan kako da se osveti bandi, a da Marvina trgne iz sna o mirnom životu.

Sledi pičvajz koji vrši posao dok je samo pičvajz i ništa više. Treniraniji gledaoci ionako znaju da u takvim stvarima ne treba cepidlačiti i tražiti logiku, već je bolje prepustiti se i uživati. Ima i u čemu: akcija je solidno koreografirana, pregledno snimljena, kompetentno režirana i izvedena (bez vidljivih CGI intervencija) jer i reditelj Euzebio i glavni glumac Kvan imaju iskustva s kaskaderskim zanatom, a sve to je još i zgodno dizajnirano u neonskim bojama koje su i inače potpis producenta Dejvida Liča (prvi John Wick, Atomic Blonde, Bullet Train, The Fall Guy). Kada se na to dodaju štosevi s muzikom, od „šansoniranja“ u jednoj namerno patetičnoj sceni smaknuća jednog od nebitnih nesvesnih pomagača, pa do veselih ritmova nakratko prekidanih žestokim rifovima u poslednjem obračunu, možemo prihvatiti da je ekipa ušla u projekat s nekom idejom.

Trojac scenarista, međutim, ima pretenzije da nam priča priču i objašnjava pozadinu u kratkim pauzama između sekvenci šorke golim rukama, noževima, strelicama i improvizovanim priručnim materijalom, ili, pak, pucačine. To ekipica čini na prilično nevešt i nemušt način, obilato se koristeći „pomagalima“ višestrukih naratora što će čak i u najstrpljivijem gledaocu izazvati seriju frustracija. Ipak smo došli po tuču neopterećenu viškovima logike i, ne dao bog, romanse!

Upravo je romansa, odnosno ideja da je možemo „kupiti“ kao ozbiljnu, tu najveći višak. Ona i glumce stavlja pod pritisak, a među njima ionako nema nikakve hemije, što verovatno nije njihova krivica. Ariana De Bouz je zavodljiva, ali prema kameri, odnosno nama, a ne prema Kvanu, dok Kvan koji je karijeru počeo kao „onaj klinac“ u The Goonies i Indiana Jones and the Temple of Doom da bi je posle alterirao između koreografskog posla i glasovne glume u crtanim filmovima ne može s njom da se poveže kao što je to mogao sa Mišel Jeo u svom „kambeku“ Everything Everywhere All at Once. Svoje primarne zadatke, akcione i komične, Kvan, međutim, obavlja sasvim solidno, zapravo na tragu Džekija Čena koji je kroz celu svoju karijeru spajao vic i akrobatiku, ali u nekom trenutku i to postaje stari štos koji se već previše puta ponovio.

Na kraju, Love Hurts ostaje makar veran svom naslovu. Ali ne na dobar način.

Vengeance Is Mine, All Others Pay Cash / Seperti Dendam Rindu Harus Dibayar Tuntas

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Bivši indonežanski predsednik Suharto bio je jedan od najdugovečnijih, najkrvavijih i najkorumpiranijih diktatora u svetskim razmerama XX veka. Vladao je 31 godinu, na vlast je došao pučem, a s vlasti oteran nasilnim protestima.

O preko 30 milijardi dolara koje su on i njegova familija „zamračili“ se još debatira, a nestalima i ubijenima od strane vojske, policije i plaćeničkih bandi se broja ne zna. Ekonomija zemlje je možda rasla po zakonima slobodnog tržišta, ali su rasli i kriminal i korupcija, pa je Indonezija bila uglavnom neprijatno i dosta često nasilno, opasno mesto za život.

Nasleđem Suhartovog režima bavio se Džošua Openhajmer u svom diptihu dokumentaraca ,,The Act of Killing“ (2012) i ,,The Look of Silence“ (2014), od kojih je prvi bio revolucionaran u smislu postavljanja pojedinačnih slučajeva na virtuelnu pozornicu, sa pravim akterima koji igraju sami sebe, a drugi nešto klasičniji i ispripovedan iz perspektive žrtve. Nasleđem korumpiranog režima sistemski se kroz svoje romane iz registra magijskog realizma bavi i pisac Eka Kurniavan, čovek s nadimkom „Tarantino indonežanske književne scene“ i pravo je čudo da do sada još nismo imali filmsku ekranizaciju nekog od njegovih dela.

Tu grešku je ispravio indonežanski filmski autor Edvin koji je nakon prva dva obećavajuća festivalska filma ,,Blind Pig Who Wants to Fly“ (2008) i ,,Postcards from the Zoo“ (2012) zapeo u raljama domaće „repertoarske“ produkcije. ,,Vengeance is Mine, All Others Pay Cash“ je ovogodišnji dobitnik Zlatnog leoparda, glavne nagrade na festivalu u švajcarskom Lokarnu, ali se zbog svojih žanrovsko-stilskih odlika može i treba naći i na bioskopskim repertoarima. Regionalnu premijeru je, pak, imao na Subversive festivalu u Zagrebu.

Ovaj omaž azijskim akcionim i borilačkim filmovima iz osamdesetih, sa sve žutim naslovima, preglasnom muzikom i koreografiranim tučnjavama koje više deluju komično preterano nego realistično, zapravo počinje s prispodobom o impotenciji. Kurniavan i Edvin mudrosti štampaju na bilbordima i na zadnjim ogradama od kamiona, a jedna od ranih glasi da se „samo čovek mekog vršnjaka ne boji da gleda smrti u oči“. To svakako vredi za našeg protagonistu po imenu Ajo Kavir (igra ga Martino Lio) koji se na motoru trka za pivsku flašu (igra kukavice na indonežanski način), vozi zid smrti i spreman je da za honorar nekoga prebije ili ubije. Svejedno, svi u njegovom distriktu znaju za njegovu disfunkciju, pa naš junak često dobija batine kada se preceni pa navali na gomilu s druge strane.

Impotencija će postati problem kada na jednoj od svojih „misija“ Ajo naleti na Iteung (Edvinova muza iz prva dva filma, Ladja Čeril, ovde s „hladnom trajnom“ na glavi, koliko da nas podseti da smo u osamdesetima), devojku koja se bije skoro kao on i koja mu može pružiti otpor.

Njih dvoje će se na prvom susretu pošibati, uz tesnu Ajovu pobedu, ali će se zaintrigirati jedno za drugo, a, što je najinteresantnije, ona ne mari za njegovu „ptičicu koja neće da poleti“. Već u prvih pola sata, oni će se venčati i sanjati o mirnom i poštenom životu, ali se tu javljaju remetilački faktori: njen ljubomorni bivši ljubavnik Budi (Reza Rahadian) spreman na sve da ih sabotira, kao i Ajov angažman na pronalaženju i likvidaciji zloglasnog Maćana koji ima dil sa mafijašem koji se predstavlja kao ujka-Gembul.

Serija obrta će razdvojiti naše ljubavnike, i to tako da oni oboje završe u zatvoru, a u flešbek momentima ćemo saznati i razloge za Ajovu impotenciju. Naime, kao dečak on je sa drugom video kako policajci siluju udovicu čoveka kojeg su sami ubili, oni su ih opazili, drug se izvukao, a Ajo je bio prinuđen da u tome i učestvuje. Čini se da rešenje za takvu situaciju mora biti korenito, te da se Ajo i Iteung moraju voditi savetima misterioznog, možda spiritualnog, a možda i demonskog entiteta Dželite (Ratu Feliša).

Inflacija pod-zapleta i oštrih obrta možda ne funkcioniše uvek najbolje i zbog njih je ,,Vengeance is Mine, All Others Pay Cash“ ponekad konfuzan film, koji skače iz jednog žanra u drugi (akcija, horor, triler, borilački, zatvorska drama, pred kraj čak i kamiondžijska akciona komedija). Uz auru verovatno sasvim namernog „treša“, u koji Edvin pokušava da uvije poentu koja ne drži vodu samo u Indoneziji 20. veka, već je sasvim na mestu i danas.

Ta se poenta može svesti na jednu Edvinovu izjavu iz Lokarna u kojoj je rekao kako se krajnje besmisleno bavimo pitanjima (muške) potencije, a nasilje je svuda oko nas, kao i da se kultura mačizma nalazi u centru oba problema. To opet postavlja pitanje koliko je smisleno da se protiv mačizma borimo mačističkim akcionim filmom, ali Edvin makar preduzima neke korake u smislu emancipacije izjednačavajući po sposobnosti, pa i po važnosti i nominalnog protagonistu i njegovu dragu.

Važnije od toga, ,,Vengeance is Mine, All Others Pay Cash“ je zabavan film koji se koristi emulacijom nekih starih zanatskih, glumačkih i dramaturških tehnika kako bi subvertirao ili prenamenio žanrove za sadašnje vreme. U tome, naravno, nije ujednačen i pati od sijaset problema od kojih su neki prilično krupni. Primera radi, Martino Lio deluje prestaro za ulogu Aja Kavira, naročito pri početku filma, Budi je loše definisan lik a Reza Rahadian ga igra tako da „telefonira“ njegovu zlobu. Ni Dželita kao lik nikada ne dobije neki pravi smisao. Problematičan može biti i nedostatak hemije između Lia i Ladje Čeril, ali to je sasvim verovatno i svesna autorska odluka u smeru omaža 30 i više godina staroj azijskoj B-produkciji.

Edvin, pak, akciju i tuče režira vešto, insistirajući na širim planovima u kojima se vidi kvalitet koreografije, a koje majstorski hvata Akiko Ašizava svojom kamerom. Ti kinetični kadrovi su atipično dugi, ali je montažer Li Čatametikul, jedan od najaktivnijih u regionu Jugoistočne Azije i Azije uopšte, poznat po radu na delima filmskog magijskog realizma, pre svega sa Apičatapongom Veresetakulom, na te duge kadrove naviknut.

Problem mu ipak mogu predstavljati hektičnost ritma i tempa u kojem se neke linije radnje naprasno „otvaraju“, a druge naprasno „zatvaraju“, ali i to je svojevrsni poklon retro-trešu. Na kraju, i preglasna muzika, naročito kada je njen žanrovski ključ u disparitetu sa onim koji je prisutan u vizuelnoj komponenti (na primer, tuča uz klasiku, a situaciona kadar vožnje kamiona uz nafurani etno-rok), ponekad ume da iziritira i zbuni gledaoca.

Na kraju, zapravo se treba samo prepustiti i pustiti filmu da nas u svoj svojoj neujednačenosti, lucidnosti, a možda čak i ludosti, odnese tamo gde treba. Možda samo treba pratiti slogane ispisane pored puta i na kamionima. Ali ,,Vengeance is Mine, Others Pay Cash“ je svakako film vredan pažnje i još jedan signal da se bitne stvari mogu reći i kroz žanrovsku obradu, te da je žanrovskom filmu itekako mesto na velikim festivalima.

Nobody

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Bijes običnog, mirnog čovjeka svojevrstan je žanrovski klišej karakterističan za akcijske trilere već nekoliko desetljeća. Obični čovjek Paul Kersey u interpretaciji Charlesa Brosnona je tako postao osvjetnik u kultnom filmu Death Wish iz 1974., a i prije njega slična se mehanika primjenjivala u pojedinim vesternima, recimo u slučaju blagog šerifa Willa Kanea u Zinnemannovom ikoničkom naslovu Točno u podne iz 1952., ili bivšeg revolveraša Shanea koji se odlučio skrasiti kao kauboj i rančer u istoimenom filmu Georgea Stevensa (1953.). Devedesetih je taj bijes mirnog čovjeka reflektirao društvene trendove i bio reakcija na sve veću otuđenost i depersonalizirani tretman pojedinca, a primjeri za to su filmovi Dan ludila s Michaelom Douglasom i Breakdown s Kurtom Russellom. Onda su došle 2000-te i posebice 2010-te i era takozvanih »neesonijada«, odnosno filmova s Liamom Neesonom kojeg uvijek nešto prene iz mirnog života u koji je pobjegao od nasilja kojem je svjedočio i koje je činio u ranijem životu. Naravno, ni koncept, pa ni sam termin nisu naročito novi, »neesonijade« očito podražavaju »bronsonijade« iz 70-ih i 80-ih, a i brojni drugi glumci su »akcijali« po sličnoj mehanici, toliko da se o Stevenu Seagalu zbijaju šale kako on uvijek igra isti lik pod drugim imenom. Vođeni konceptom bijesa mirnog čovjeka, u prošlosti su u akciju upadali i Harrison Ford, i Tommy Lee Jones, o profesionalnim »akcijašima« poput Brucea Willisa i Mela Gibsona da i ne govorimo, a usporedno s Neesonom u konceptu su se oprobavali i, između ostalih, Denzel Washington i Keanu Reeves, a na sličan su se vlak pokušali »okačiti« i Kevin Costner, Pierce Brosnan, Sean Penn i John Travolta. Ono čime je Liam Neeson činio razliku u odnosu na sve navedene njegovo je izrazito dramsko glumačko porijeklo, što transfer k akcijskim ulogama pod stare dane čini izrazitijim, neočekivanijim i nevjerojatnijim. Do sada se taj utisak noviteta u velikoj mjeri »isprao«, pa je rijetko tko uzbuđen pojavom novog akcijskog filma s Liamom Neesonom, ali se koncept svejedno održava i isprobava i s drugim glumcima.

Posljednji u nizu takvih filmova je naslov Nitko ruskog redatelja Ilje Naišulera koji bi se ponajprije mogao opisati kao varijacija na temu klasične »neesonijade« smještene u svijet Johna Wicka. Ovo potonje, međutim, ni u kojem slučaju ne treba čuditi, imajući u vidu da je scenarij napisao scenarist John Wick trilogije Derek Kolstad, te da je on skupa s jednim od redatelja prvog John Wick filma i producirao Naišulerov film. Faktor iznenađenja u svemu tomu je, međutim, izbor glavnog glumca: Bob Odenkirk je prije svega komičar koji svoj humor zasniva na auto-ironiji i izboru uloga nesigurnih »beta«-muškaraca, najpoznatiji po ulogama za televiziju u serijama Breaking Bad, Better Call Saul i Fargo, te po karakternim epizodama u filmovima najčešće »indie« profila. Projekti koje bira nisu, dakle, nužno komedije, ali njegovi potpisni likovi u sebi nose dozu komičnosti, pa su meta humora i ironije. Zapravo ga kao akcijskog glumca teško možemo i zamisliti.

Naišuler film otvara krupnim kadrom Odenkirkovog natučenog lica, čime se poigrava s našim očekivanjima. Mjesto radnje je policijska postaja, a dotični je ispitanik. Na prvo pitanje, tko je on, odgovara da nije on nitko, samozatajno se smješkajući, odakle se radnja filma do samog kraja premješta u flashback. I doista, čini se da je Odenkirkov lik, Hutch Mansell, »nitko i ništa«, obični »sivi miš« kojem su dani i tjedni jednaki. Živi u predgrađu, ima neinspirativan posao, uvijek po pravilu kasni s izbacivanjem smeća pa biva frustriran kad mu kamion pobjegne pred nosom, sin ga ne poštuje, njegova žena (Connie Nielsen) uspješnija je od njega, čini se čak da joj se on pomalo i gadi, toliko da je uspostavila barijeru od jastuka u njihovom bračnom krevetu, a on radi za njenog oca (Michael Ironside) i trpi podbadanje njenog brata (Billy MacLellan) kao računovođa ili nešto slično u njihovoj tvornici metalnih proizvoda. Naišuler nam to predstavlja elegantnom montažnom sekvencom praćenom sjajno pogođenim dizajnom zvuka (pulsiranje, odnosno otkucavanje sata) koja se sve više ubrzava kako vrijeme prolazi. Prva je prekretnica upad dvoje naoružanih napadača u njihov obiteljski dom prilikom čega on propušta priliku da intervenira, onesposobi ih i riješi stvar, čime izaziva još veći prezir svoga sina. Međutim, nestala narukvica njegove kćeri, jedine osobe koja ga iskreno voli, okrenuti će njegov život u posve drugom pravcu. Prvo u razgovoru koji Hutch vodi sa svojim nestalim bratom Harryjem preko ultra tajne radio-veze saznajemo da Hutch u vojsci nije bio samo na uredskom poslu prikupljanja izjava, što znači da je »auditor« šifra za nešto, već i da je vidio dovoljno akcije da prepozna da je pištolj napadača bio prazan, što znači da je njegovo nereagiranje bila svjesna odluka, a ne manifestacija straha. Međutim, nestala narukvica mu je dovoljna motivacija da napadače pronađe i upadne im u kuću u svrhu fizičkog obračunavanja. Međutim, kako se ispostavlja da narukvica nije kod njih, a da su njih dvoje zapravo očajnici koji kradu kako bi svojoj bebi pružili medicinsku njegu, Hutch odustaja od plana i frustriran sjeda na autobus za doma. Druga prekretnica je tipska scena kojoj svjedoči u autobusu: grupa pripitih mladića počinje maltretirati jednu djevojku, što je Hutchu dovoljan razlog da se umiješa i u elegantno koreografiranoj sceni pretuče nasilnike i pošalje ih u bolnicu. Nevolja je, međutim, da to nisu bili tek neki obijesni momci, već kriminalci nižeg ešalona u ruskoj mafiji, te da jedan od njih ima nezgodnog brata psihopata Julijana (Aleksej Serebrjakov, najpoznatiji po ulozi u filmu Levijatan Andreja Zvjaginceva) koji kreće na put osvete. Slijedi obračun između Hutcha i nepreglednog mnoštva ruskih gangstera u kojem će on dobiti pomoć i od brata Harrya (reper RZA kojeg je kao glumca svojedobno lansirao Jim Jarmusch), ali i od oca Davida (veteran Christopher Lloyd) koji uopće nije bezazleni umirovljenik kao što se čini...

Odenkirkovo najveće postignuće u filmu je to da je savršeno uvjerljiv u oba ekstrema svoje uloge. Uloga kakvu igra na početku je tipska za njega i savršeno mu stoji čime je transformacija u »akcijskog heroja« još izrazitija. Odenkirk je za takvu ulogu morao provesti i nešto vremena na treningu, a na ruku mu idu i koreografija scena borbe i vješta kinetička režija kojoj Naišuler pribjegava. I ostatak glumačke podjele uglavnom igra kontra svog uobičajenog tipa, RZA doduše ima iskustva s manjim akcijskim ulogama, ali je kao glumac do sada najbolja ostvarenja imao u opuštenijem izdanju, vidjeti Christophera Lloyda u kino-filmu je prijatno osvježenje, a Aleksej Serebrjakov izvrsno koristi svoju prirodnu teatralnost da utjelovi lik efektnog negativca koji može postati ikonički u budućnosti. Dojam dodatno popravlja i imaginativna konstrukcija svijeta u kojem likovi obitavaju, što je i inače karakteristično za scenarije Dereka Kolstada, kao na primjer objašnjenja što je »auditor« zapravo (plaćeni ubojica koji dolazi na kraju balade kad su sva legalna sredstva iscrpljena), kao i »flashback u okviru flashbacka« u kojem Hutch objašnjava motivaciju za napuštanje posla i prelazak na karikaturalno miran (zapravo dosadan) obiteljski život.

Kao redatelj, Naišuler je pozornost na sebe skrenuo svojim dugometražnim prvijencem Hardcore Henry, filmskom »pucačinom« iz prvog lica koja vjerno podražava video-igrice. Sličan koncept primjenjivao je i u video-spotovima koje je ranije radio, ali čini se da je u slučaju Hardcore Henryja ta radikalnost postupka bila sama sebi cilj u svrhu eksperimenta i pomicanja granica mogućeg. U tom smislu je Nitko dosta konvencionalniji film u kojem ruski redatelj pokazuje sposobnost da napravi nešto što drži gledatelja prikovanim za ekran i konvencionalnijim sredstvima. Ostaje, doduše, pitanje etike i onoga što iz filma Nitko možemo iščitati, od latentnog rasizma i klišeja da su prestupnici uvijek oni drugi (provalnici su bili Latinoamerikanci, glavni negativci su Rusi, a među njima je i jedan crnac s vratolomnom životnom pričom), preko dojma da muškarac mora biti »kastriran« da bi vodio dosadni obiteljski život i pustio ženi da dominira njime na svakom polju, pa do toga da jedino ekstenzivno nasilje donosi satisfakciju. Ali sve to nekako podrazumijevano dolazi s teritorijem akcijskog filma i u tom svijetlu je Nitko sasvim solidan i vrlo efektan u spoju vratolomne akcije i momenata iščašenog humora koji se pograva s našim očekivanjima.

Willy’s Wonderland

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Kevin Lewis

scenario: G.O. Parsons

uloge: Nicolas Cage, Emily Tosta, Beth Grant, Ric Reitz, Chris Warner

Mnogo se ljudi nameće za legitimnu titulu kralja filmskog treša, ali samo jedan je može izboriti i nositi. Nicolas Cage. Kada hoće, on može biti i ozbiljan glumac čiji će rad legitimno skupljati nagrade (Leaving Las Vegas mu je doneo Oscara), a jednako tako se njegov potencijal za komediju, parodiju, strah ili pojačani emocionalni registar može upregnuti u svrhu kvalitetnih filmova, od Raising Arizona i Wild at Heart do Lord of War. Sa svojim glumatanjem, urlanjem i katastrofalnim izgovaranjem rečenica, najređe je zapravo onaj najnormalniji u (ludom i uvrnutom) filmu, što je bio slučaj s Dog Eat Dog Paula Schradera.

Utisak je zapravo da Cage uloge ne bira, a ne biraju ni one njega, nego jedni na druge naleću, pa kako ispadne. Razloga za to može biti milion, od kockarskih dugova i kradljivih menadžera iz prošlosti, pa do Cageovog sklopa ličnosti po kojem je svaki pošten posao dobar posao, nevezano za visinu honorara i gustinu rasporeda snimanja. U poslednje vreme Cage igra uvrnute, ali pamtljive uloge u filmovima koji mogu biti sami po sebi loši ili dobri, ali su za njegovo prisustvo svakako pojačani. U poslednje vreme ga nije nešto bilo, korona je isprekidala njegov ritam snimanja, ali sada se vratio ne bi li se izborio s animatroničkim robotima koje su zli duhovi zaposeli u napuštenom restoranu u zabitom teksaškom gradiću. Willy’s Wonderland je totalna trash posveta suludim, tupavim i jeftinim hororima iz 80-ih.

Cage igra tipski lik »neznanca bez imena i prošlosti« kojeg upoznajemo u trenutku kada vozi (možda ukradeni) sportski auto po zabitim putevima Teksasa pre nego što naleti na zamku s ekserima. »Sreća u nesreći« je to da relativno brzo naleti lokalac koji vozi kamionet vučne službe (Warner). »Kvar« je veliki i skup, »stranac« nema gotovine, a u zabitom gradiću ne radi nijedan jedini bankomat. Ipak, on svoj dug može odraditi tako što će počistiti naslovni zatvoreni lokal u toku jedne noći...

E, sad, naravno da propali porodični restoran / igraonica sa jezivim retro animatroničkim lutkama lasice Willyja i njegove družine nije baš ono za šta se izdaje. Lutke imaju ubilačke namere, a o njihovom poreklu se raspredaju lokalne legende. Naš čovek je prepušten sam sebi, a to što ne govori ni u kojem slučaju ne znači da je »mutav«. Naprotiv, uz konzervu energetskog napitka i partiju flipera na svakih sat vremena, on je zapravo mašina za ubijanje. To, međutim, ne znaju lokalni klinci predvođeni buntovnom devojkom Liv (Tosta) koji imaju plan da mu dođu u spas a da posle spale restoran. Kao najveći problem će im se možda ispostaviti Livina pomajka, šerifica Lund (Beth Grant čije su glumačke kvalifikacije svakako na nekoliko puta višem nivou od ovakvih uloga), rešena da održi status quo u gradiću.

Willy’s Wonderland »skače na glavu« u more klišea iz horor-filmova 80-ih, što nije nužno loša stvar. Problem je, međutim, to što nije jasno da li neiskusni scenarista, zapravo glumac nižeg ešalona i filmofil G.O. Parsons i treš reditelj Kevin Lewis (koji je pre ovog filma bio na pauzi od 14 godina) imaju ikakav otklon od njih. Zapravo, ne znamo je li Willy’s Wonderland parodija, karbon-kopija retro-slešera (priča izgleda kao prepisana pa dorađena varijanta igrice Five Nights at Freddy’s ubačena u svet filma The Funhouse Tobea Hoopera) ili hibrid ta dva. Tome ne pomaže ni Lewisova relativno trapava režija, insistiranje na ručnoj kameri i brzim rezovima u tučama nejasne koreografije. Odnos do klišea isto tako može biti problematičan, pre svega kada je reč o glupavim tinejdžerima koji ginu kao mačke na prometnoj cesti (jedan par čak zbog svoje napaljenosti, sa čime se Wes Craven sprdao još u svom prelomnom meta-hororu Scream), dok su muzika na sintisajzerima i dizajn dobro pogođeni detalji.

Glavni adut filma je svakako Nicolas Cage koji je ujedno potpisan i kao jedan od producenata, što ostavlja prostora za nadu da je on ovu ulogu Domara (da, lik je zaista tako potpisan na odjavnoj špici) ipak sam izabrao. Glavna fora je u tome da on ovde ne može da posegne za svojim uobičajenim oružjem, što će reći namernim, trešerskim preglumljivanjem i eskapadama sa glasom jer njegov lik, je li, ne govori. Cage do sada uglavnom nije imao prilike da igra te »strong and silent« tipove, a ovde mu ta nedoumica između parodije i ozbiljnosti (on je svakako »deadpan« u svom pristupu) ide u prilog. Zalizana kosa, brada, naočare za sunce, uska »korporativna« majica i farmerke su svakako odradile svoje u »karakterizaciji« lika.

Kada se sve sabere i oduzme, Willy’s Wonderland ima svoje prednosti i nedostatke, često u istim stavkama. Naravno, ovakvi filmovi su beskrajno predvidljivi, ali to znači i da se mogu gledati opušteno i »s pola mozga«. Treba se samo prepustiti trešu i shvatiti sve kao zezanje. A fanovima treš-opusa Nicolasa Cagea će ovo dobro leći.

Brawl in Cell Block 99

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Čak ako i ne izvede revoluciju u svetu filma, niko mu ne može zameriti da nije pokušao. A inače, što se filma, posebno onog žanrovskog tiče, vrlo je moguće da će se vreme deliti na pre i posle S. Craiga Zahlera bez obzira na to što dotični nema formalno filmsko obrazovanje. Njegov Bone Tomahawk koji nas je fino prodrmao je uneo puno sveže krvi u western i to, odakle bi drugo, iz domena horora, te nas dobro prodrmao pričom o potrazi za primitivnim indijancima-kanibalima koji žive u pećinama i nemaju sposobnost govora, ali su zato sposobni mesarski vešto iseći čoveka koristeći samo naslovno oružje. Sa Brawl in Cell Block 99 revolucija se sprema pod-žanru zatvorskih filmova u svim pojavnim oblicima, od socijalne drame preko eksploatacije do akcije sa tučnjavom.

Ono čega se Zahler drži je, međutim, ono najperifernije: zatvorski filmovi traju relativno dugo i Brawl in Cell Block 99 tu nije izuzetak sa minutažom koja se zaustavlja na broju 132. Međutim, ono što nam je Zahler u tom vremenskom rasponu pripremio neće biti ni epska priča o iskupljenju veća od života (The Shawshank Redemption), niti će u njoj biti magije i magijskog (The Green Mile), niti će biti sama tučnjava (Raid 2), niti će se kretati kanonima akcionog filma (Lock Up). Neće tu biti ni pobune (Cell 211), ni elaboriranog bežanja i osvete nevino osuđenog. Nema tu ni političke poruke (American History X), pa čak ni priče o genezi kriminalca od pristojnog i moralnog čoveka (recentni Shot Caller), niti o genezi kriminalca od žutokljunog naivca (Un prophete), niti predestinacije za kriminal (Starred Up).

Zapravo, veći deo filma nismo ni sigurni kakav film gledamo jer njegov junak Bradley Thomas (Vince Vaughn) od prvog pojavljivanja u kadru sa križem istetoviranim na zadnjoj strani obrijane glave kao da priziva nevolju i lošu sreću. Da uopšte dopadne zatvora će mu trebati više od trećine filma, a da bi do tuče u naslovnom bloku došlo preko tri četvrtine. I to će proticati u gradualno nabrijavanoj neprijatnosti, vešto koreografiranim i snimljenim tučama i duhovitom verbalnom prepucavanju.

Počnimo od početka, odnosno od junaka kojeg upoznajemo na dan kada izgubi posao u mehaničarskoj radnji i sazna da ga žena Lauren (Jennifer Carpenter) vara. Priličan maler, reklo bi se, ali će se naš anti-junak sabrati nakon što joj golim rukama uništi auto. O njemu ne znamo puno, tetovaža insinuira na banditsku / zatvorsku prošlost, lečeni je alkoholičar i jak je kao crna zemlja, ali ipak verovatno pametniji od toga kako izgleda. Kada se pribere, ženi će predložiti da nastave po starom, da pokušaju da dobiju dete, a on će se vratiti starom poslu – kurirskom u sektoru prometa narkotika.

Osamnaest meseci kasnije, njihov bungalov je narastao na ozbiljnu kućerinu, dva krša od automobila su zamenjena trima novima. Bradley je očito jako dobar u svom poslu i šef (Marc Blucas) mu očito veruje, ali ne dovoljno da bi preskočio jedan “deal” sa meksičkim kartelom i njegovim šefom (Dion Mucciacito) koji će se pokazati usudnim za Bradleya koji će biti osuđen na 7 godina u solidno komfornom zatvoru. Prava nevolja je, međutim, što će Meksikanci oteti njegovu već izrazito trudnu ženu i preko posrednika (uvek dobrodošli Udo Kier) mu zapretiti da će se nešto jako ružno dogoditi (zaista, pretnja je nivoa Tarantina u top-formi, po morbidnosti možda čak i preko toga) ako u zatvoru sa maksimalnom sigurnošću čija se pravila nisu promenila od starih, “dobrih” vremena kada se zatvorenici nisu tretirali kao ljudska bića (oličena u kaubojski nastrojenom upravniku kojeg sa uživanjem igra Don Johnson i njegovoj bandi čuvara naoružanih dugim cevima), u njegovom posebnom bloku za najopasnije zatvorenike ne ubije jednog zatvorenika.

Kako je film izuzetno sporog tempa, jasno je da akcenat nije stavljen na radnju. Opet, teško možemo reći da Zahler razvija svog protagonistu jer ga sve vreme gledamo u stoičkoj datosti, jasno nam je kakav je i da je u suštini pristojan čovek spreman na ultimativnu žrtvu za ono što mu u životu znači, ali razni detalji kojim ga boji ostaju nerazjašnjeni. Razumemo napade besa, možda i možemo prihvatiti nadljudsku snagu, socijalnu i općenitu inteligenciju da zna kome kako pristupiti i sa kim dokle sme ići u verbalnom sparingu, ali osim nagoveštene prošlosti ne znamo otkud on uopšte u kriminalu, kao što ne znamo iz kojeg razloga u svom automobilu sluša nežnu soul muziku koju je napisao sam Zahler ili zašto popizdi na skraćivanje svoga imena.

Opet, Vince Vaughn je u ulozi Bradleya apsolutno otkrovenje. On igra protiv svog uobičajenog tipa, bilo komičnog, bilo dramskog koji odiše nekakvom dobroćudnošću. Ovde je opasan, od prvog kadra do poslednjeg, svojim stasom, svojim glasom, svojom pozom i izrazom lica. Koliko se čovek promeni samo kad obrije glavu i na nju nakači privremenu tetovažu? Sa druge strane, Jennifer Carpenter je izrazito taktilna u ulozi Lauren, što je opet odstupanje od njene za sada najpopularnije televizijske uloge u seriji Dexter gde igra sestru naslovnog junaka, detektivku koja ne može izgovoriti rečenicu bez psovke. Takođe, karakterni indie glumac Fred Malamed ima epizodu za pamćenje kao zatvorski službenik kojem se predaju lične stvari, Udo Kier je dovoljno jasna, a opet sofisticirana pretnja, a frajerska poza Dona Johnsona je iskorištena na potpuno drugačiji način od uobičajenog.

Neobičan je i način snimanja kojem preovlađuju što zemljani, smeđi tonovi, što hladni, plavi. Neprijatnost je stavljena na distancu, što gledaocu otvara mogućnost promišljanja viđenog. Jednako tako, tuče su snimljene pregledno, mirno i sa dovoljne distance, što je neobično u eri rapidnih montaža, ultra-kratkih kadrova i dezorijentirajuće blizine. One su svejedno dinamične zahvaljujući koreografiji Drewa Learyja i kameri Benjija Bakshija, a Bakshi i Zahler vrlo dobro znaju koje detalje treba uhvatiti i naglasiti krupnijim kadrovima, pa se ne može govoriti o sterilnosti.

Ostaje pitanje čemu sve to jer Brawl in Cell Block 99 deluje pre svega kao elegantna i izrazito uspela stilska vežba koja je često sama sebi svrha. Zahler se poigrava sa ritmom, tempom i naracijom, ostavljajući elipse u radnji i u karakterizaciji svog protagoniste, što ponekad ne rezultira nečim što bi se moglo nazvati smislom. Pa opet, Brawl in Cell Block 99 i Brad nisu nešto što se zaboravlja tako lako, čak i kad cela stvar šteka. A Zahler sa istom, unekoliko proširenom glumačkom i istom tehničkom ekipom priprema još jedan film za ovu godinu. Reč je o akcijskom trileru Dragged Across Concrete i, iskreno, veoma me zanima šta će s tim napraviti.

Atomic Blonde

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: David Leitch

scenario: Kurt Johnstad (prema stripu The Coldest City Anthonyja Johnsona i Sama Harta)

uloge: Charlize Theron, James McAvoy, Eddie Marsan, John Goodman, Toby Jones, James Faulkner, Roland Moller, Sofia Boutella, Bill Skarsgard, Johannes Hakur Johannesson

Bombastično najavljivana još od proleća plakatima i napaljivim “trailerom” u Cinestaru, Atomska plavuša je podgrejavala očekivanja da bi na kraju ostavila pomalo gorak ukus u ustima. Dobro, da se ne foliramo, nije reč o lošem ili dosadnom filmu u kojem se ne može uživati na neki trashy pop-corn način, ima tu svega i svačega, od izuzetno zvučne glumačke postave, preko zanimljivog konteksta priče (kraj Hladnog rata u Berlinu), malo seksa i politike, puno nasilja, akcije i tučnjave. Bude tu i stila, ali na moju veliku žalost – nauštrb supstance.

Charlize Theron igra Lorraine Broughton, agenticu MI6, platinastu plavušu koja svoje neprijatelje, policiju, istočnonemačke i ruske špijune slaže na gomilu golim rukama, hladnim i vatrenim oružjem pritom pazeći da ne pokvari svoje savršene crno-bele odevne kombinacije sa obaveznim parom štikli, kupa se u ledu i pije “stoly on rocks”. Upoznajemo je dok je saslušava njen nadređeni (Jones) u prisustvu agenta CIA-e (Goodman), dok veliki šef C (Faulkner) promatra iza stakla. Tema saslušanja je misija u Berlinu koja je pošla po zlu i to će biti okvir za priču koja se uglavnom odvija u “flashbacku”. Dakle, neko je zeznuo stvar, ali pitanje je ko, šta, kako i zašto.

Cilj misije bio je dokopati se spiska svih aktivnih agenata u podeljenom gradu sa najviše špijuna po glavi stanovnika. Popis je, naravno, “macguffin” koji služi samo da pokrene priču i dovede našu heroinu u opasnost, ali i u kontakt sa lokalnim agentom Davidom Percievalom (McAvoy) koji ima vrlo fluidan osećaj lojalnosti i od toga zarađuje, francuskom agenticom-početnicom Delphine Lasalle (Boutella) koja će poslužiti kao “love interest”, tipom nadimka Durbin (Marsan) kojeg treba spasiti jer je zapamtio celu listu. A glavna tačka interesa na toj listi je izuzetno opasni dvostruki agent čiji identitet ona navodno otkriva.

Red koreografirane tučnjave, red muzike iz 80-ih (u remix varijanti ili ne), dosta nekakvog retro-chic stila (makar u pokušaju), poneka jurnjava zapadnoevropskim ili ruskim automobilima po ulicama Budimpešte koja najčešće glumi Berlin (uz ponešto vešto umontiranih pravih lokacija) i višestruki obrati na kraju koji dosta popravljaju situaciju i eto nama celog filma. Gledljivog, čak umereno zabavnog, premda ispraznog i u osnovi pogrešnog. Pa da vidimo šta sve tu ne štima...

Prvo, likovi. Naslovna plavuša, ma kako je dobro igrala Charlize Theron, ostaje ograničena tipom “kickass” ženske bez prošlosti i budućnosti čija se humana, ranjiva strana stidljivo pomalja u jednoj replici na saslušanju pred sam kraj filma i u trapavo izvedenom ljubavnom pod-zapletu sa naivnom Francuskinjom čije su jedine funkcije da bude od početka do kraja naivna i da našoj junakinji preda informaciju koju mi znamo skoro pa od samog početka filma. Uz to, čim vidimo McAvoya kako igra Davida Percievala, jasno nam je kakav je to lik: sebičan, ljigav i lud. McAvoy je majstor da odigra takve likove, ali to što uvek igra baš takve je “spoiler” sam po sebi. Dodajmo na to neiskorištene potencijale skoro svih ostalih glumaca, počevši od Johna Goodmana, i eto filma koji bi mogao biti mnogo bolji da se neko oko toga stvarno potrudio.

Druga stvar je stil, odnosno njegova inflacija, i to, kakve li ironije, inflacija potpuno pogrešnog stila. Ovaj miks retro-chic-futurizma i čega god bi idealno izgledao u nekakvoj stripovskoj priči van prostora i vremena a la John Wick, što je i prethodni film Davida Leitcha, inače kaskadera i ko-ordinatora vratolomija po struci. U filmu (baziranom na stripu, ali svejedno) u kojem postoje tačne odrednice vremena i mesta, takve egzibicije su malo opasne po život. Treba paziti na detalje, ne samo na to da se u trećem planu na milisekundu ne pojavi laptop u kadru (te su skalamerije u ona doba bile izuzetno retke i skupe) ili na barem deceniju mlađe štikle glavne junakinje koje dobijaju svoj krupni kadar, nego i na razlike između Istoka i Zapada, njihovog osećaja za modu i stil, u to doba najvidljivije upravo na primeru Berlina. Nije dovoljno staviti Trabante i Lade na ulice Istočnog Berlina (na stranu što izgledaju kao muzejski primerci, a ne korištena vozila). Treba takođe voditi računa kako su se jedni i drugi nosili u ona doba, šta su slušali od muzike, na koji način su se i protiv čega bunile mlade generacije na obe strane zida i kako je ta pobuna izgledala. U Leitchevoj interpretaciji, to sve deluje skoro isto.

Treće, doslednost. Ne menja se tako bogat stil pred kraj filma da bi finalna masovna tuča / jurnjava u kojoj naša junakinja mlati komunističke bitange bila urađena potpuno drugačije. Dakle, umesto pažljivih koreografija, na tom mestu dobijamo infuziju “dark & gritty” sadržaja, sa sve obaveznom “greengrassovskom” drmusavom kamerom, valjda da bi nas Leitch podsetio kako su to bila zajebana vremena ili da bi se naklonio Bourne filmovima, svejedno. Ta dva pristupa nemaju šta tražiti u istom filmu, naročito ovako bez opravdanja.

Na kraju krajeva, imamo problema i sa pričom. Jasno, ona je samo konstrukcija da našu junakinju prebaci od opasnosi A do opasnosti B ne bi li ona morala da ih rešava svojim ubojitim veštinama. Međutim, Kurt Johnstad, poznat po radu na dva 300 filma, čak ni ne zapetljava tako da nije moguće otpetljati, nego čini upravo suprotno: pušta da scenario suviše dugo “jaše” na višestruko konstatiranim i ničim dalje razrađenim pretpostavkama. Dakle, jasno nam je ko je tu ko i šta je tu šta, bez potrebe za ponavljanjem, pa je gotovo debilno očekivati da se iznenadimo kada se stvari odviju tako kako se odviju. Obrati na kraju su zbog toga efektniji i, rekoh, donekle vade stvar, ali sve se to moglo rešiti daleko diskretnije.

Možda će se moje zamerke učiniti preoštrima, naročito za jedan lagan film na plemenitoj misiji očuvanja klasične špijunske šprance u doba kada je takve poslove tehnologija preuzela od živih ljudi. Ali taj argument naprosto ne stoji. Jer ne samo da se Bond filmovi prilagođavaju vremenu iz generacije u generaciju (kako, to je već druga tema za diskusiju), već smo u poslednje vreme imali i dva superiornija moderno stilizirana, a opet retro-špijunska filma. Kingsman će uskoro dobiti nastavak, a isto se nadam i za The Man from U.N.C.L.E. Za Atomic Blonde nisam siguran želim li nastavak ili nastavke.

Catfight

2016.

scenario i režija: Onur Tukel

uloge: Sandra Oh, Anne Heche, Alicia Silverstone, Amy Hill, Myra Lucretia Taylor, Ariel Kavoussi, Damian Young

Kada se dvoje ljudi pošiba, onako u fer uslovima, jedan na jedan, istog pola, sličnih godina i građe, to valja pogledati. Razdvajati je rizično ako nisi nekakav rmpalija od dva metra koji izaziva strahopoštovanje, miriti je najčešće besmisleno, navijati drkadžijski. Ali pogledati, to je znak poštovanja prema trudu i emociji koji te osobe ulažu u svoju aktivnost. Naročito ako su u pitanju obrazovani, kultivisani ljudi kojima fizičko nasilje ne priliči. I naročito ako su to žene kojima rodne uloge propisuju potpuno drugačije rešavanje sukoba. To već postaje bizarno, čak nadrealno, što nas dovodi na teritoriju filma Catfight u režiji Onura Tukela.

Jasno, tuča, odnosno tuče na ekranu nisu same sebi cilj. Do prve, od ukupno tri koliko ih ima (sve su briljantno koreografirane i još bolje odglumljene) ćemo sačekati skoro trećinu filma i usput se upoznati sa našim anti-junakinjama i svetom u kojem žive. Prvo što vidimo, a što će se ponavljati kroz film je večernji talk show u kojem voditelj ispaljuje semi-smešne političke komentare, da bi onda pozvao entitet zvani “fart machine”, tipa u gaćama koji bi glasno i jasno prdnuo, na opšte oduševljenje publike u studiju i ispred malih ekrana. Taj svet je nalik našem, ali u bliskoj distopičnoj budućnosti Trumpovog mandata u kojem je eskalirao “rat protiv terorizma” i ljudi su sve neosetljiviji i odvratniji jedni prema drugima.

Jedna od tih odvratnih osoba je Veronica (Oh), žena ratnog profitera, odnosno građevinskog preduzimača (Young) koji mlati lovu obnavljajući srušene gradove. Njena rivalka je ne baš popularna i neviđeno besna slikarka Ashley (Heche) koju izdržava njena, čini se, dosta prijatnija, strpljivija i normalnija devojka Lisa (Silverstone). Njih dve se znaju sa koledža i čini se da se nikad nisu baš naročito volele, što je eskaliralo u ubilačku mržnju prilikom njihovog susreta na jednom prijemu na kojem Lisa i Ashley rade cattering, a Veronica i njen muž su gosti.

Izbija tuča između njih dve, Veronica završava u komi na dve godine i budi se u za sebe nepoznatom svetu: muž je poginuo u nesreći, sin u ratu, a ona je ostala bez krova nad glavom i prebite kinte zbog bolničkih računa, pa završava na kauču kod svoje nekadašnje kućne pomoćnice Donne (Taylor). Kriveći Ashley za sve, Veronica kreće da joj se osveti, što rezultira revanš-mečem u kojem (SPOILER) Ashley, tada priznata i cenjena umetnica, završava u komi na dve godine, gubi Lisu, svoj status i novac, pa završava na kauču kod Sally (Kavoussi), svoje asistentkinje koju je na pravdi boga kinjila. Logično sprema se majstorica... (KRAJ SPOILERA)

Precizno podeljen u tri čina, film ispituje distopijski svet na pola puta između A Clockwork Orange i Idiocracy koji jako liči na naš. Tuče između njih dve su tu čak sekundarna stvar, premda atraktivna za gledanje, kao i psihološka podloga spirale mržnje koju dve glumice sjajno dočaravaju. Jasno, one predstavljaju dva sveta koja se predstavljaju kao suprotstavljeni, ali jedan drugom sličniji nego što je to moguće zamisliti. Odnosno, loša osoba može dolaziti iz bilo koje klase, a njena unutarnja gadost će se samo možda (veliko “možda”) drugačije ispoljavati.

Ono čime se Onur Tukel, poznat kao autor provokativnih, niskobudžetnih filmova, zapravo zanima je nivo do kojeg je ta gadost prodrla u društvo, u koje se sve sfere uplela i koje je forme poprimila. U filmu skoro da i nema nijedne pristojne osobe, a na tapetu su i zdravstveni sistem i pseudo-hippie alternativci i svet visoke umetnosti i militantne pasivno-agresivne majke (Alicia Silverstone nije u stanju primiti nijedan poklon za bebu koju očekuje bez komentara kako su poliester, kineske igračke i wi-fi signali opasni), a u jednoj sceni se čak adresiraju i ličnosti iz američke visoke politike čija imena Veronicina luda tetka (Hill) dodeljuje drveću. (Punchline je tu briljantan.)

Ono u čemu Tukel uspeva, protiv svih šansi, je da na film prenese logiku koja bi bolje radila u kraćim formatima, televizijskim ili internetskim humorističkim serijama. Napraviti satiru više i nije tako teško, zna se kako se to radi, ali kako prodati “running joke”, e, to je već umetnost! Jasno, nije svaki štos u filmu potpuno uspeo, ali Catfight je svejedno pravi mali dragulj.  

John Wick Chapter 2

2017.

režija: Chad Stahelski

scenario: Derek Kolstad

uloge: Keanu Reeves, Riccardo Scamarcio, Ian McShane, Common, Ruby Rose, Claudia Gerini, Lance Reddick, John Leguizamo, Laurence Fishburne, Peter Stormare, Franco Nero, Peter Serafinowitz

Originalni John Wick od pre tri godine je u svojoj tupavosti bio osvežavajući. Tupav scenario sa još tupavijim dijalozima? Nema veze. Loš glavni glumac? Tim bolje. Negativac predobar za svoju ulogu? Ma neka. Štos je bio u akciji, mlaćenju, pucanju, klanju, ubijanju 120 ljudi za 100 minuta filma, ali i u stripovski oslikanom svetu kojim se te ubice i mafijaši kreću. U dukatima kojima se plaćaju usluge. U naručivanju “čistača” koji simulira rezervaciju večere. U hotelu koji ubicama služi kao utočište u kojem je zabranjeno ubijanje. Bio je to zabavan film i ništa više od toga.

Problem sa nastavcima, naročito sa drugim u serijalu, je to što oni predstavljaju prelazno razdoblje između “single” zaokruženog filma i trilogije ili franšize bez završetka u planu. To podrazumeva određena pravila i smernice, fora “još istog, samo jače” više ne pali. Međutim, malo je filmova poput drugog Kuma koji će istovremeno biti i nastavak i “prequel” ili drugog The Raid koji umesto jednostavne “beat ‘em up” akcijade skreće u pravcu gangsterske epopeje sa mnogo koreografiranog šibanja. John Wick Chapter 2 ipak ne pomera planine toliko, već se kompromisno kreće pomalo u svim pravcima, onako kako to čine korektni, a ne impozantni nastavci.

Sa jedne strane, sam lik Johna Wicka se produbljuje malo, ali ne suviše, da ne bi izgubio na svojoj enigmatičnosti, a da bi, opet, dobio jednu crtu stoičke melanholije atipične za akcione filmove, koja ipak nije totalno “hoće kaki, neće kaki” varijanta. John će ovog puta imati više interakcije sa više likova iz tog sveta, što nas dovodi do sledeće stavke: priče.

Prvi film je mogao da preživi od tučnjave do tučnjave, ali ovde ipak moramo znati koga to John mlati i zašto. Film počinje poveznicom sa prvim delom i objašnjenjem ruskog mafijaša (Stormare) kako John Wick, čovek koji je ubio trojicu običnom olovkom, dolazi da ih poubija jer drže njegov auto. Zašto ne pošalju još ljudi? Bilo bi besmisleno. Zašto mu ne vrate auto? John je već ubio mafijaševog glupog nećaka, pravila su pravila, nekada je pošteno biti glup. Nakon te uvodne pasaže prava priča počinje: John dobija token od do-šefa italijanske mafije (Scamarcio) da zvekne njegovu sestru (Gerini), šeficu, kako bi ovaj zauzeo njeno mesto za “velikim stolom”. John odbije, iako se to ne odbija, pravila su pravila, pa mu spale kuću. Pa prihvati. Pa odradi. Pa gad stavi cifru za njegovu glavu. Pa ga jure plaćene ubice. Pa krene da se sveti, sve dok ne napravi nešto što ne sme, opet, pa to otvori prostor za treći nastavak u kojem će ga juriti plaćene ubice iz celog sveta.

Što nas opet dovodi do još jedne stvari koju nastavci rade: produbljivanje našeg znanja o svetu. Derek Kolstad možda i nije neki scenarista koji će napisati neke briljantne dijaloge, ali to je ovde više nego svrsishodno, jer likovi govore u svom nekom žargonu, znaju se od ranije, i nema preteranog i nepotrebnog objašnjavanja. Umesto toga, videćemo sve te “bits and pieces” čudaštva koje nas je fasciniralo u prvom delu, a ovde je nadograđeno. Recimo, hotel Continental je internacionalna franšiza, a rimskim upravlja Franco Nero, oružje se kupuje kod somalijera (sečiva su za dezert), a ubistva se naručuju i kazne se određuju preko informacionog sistema sastavljenog od telefonske centrale od pre rata, tubica za poruke kao u Gilliamovom Brazilu i kompjutera iz ranih 80-ih. Ti fazoni ne služe ničemu, osim za malo smeha, ali neka ih.

Nastavak, međutim, ima par nedostataka. Prvo, umesto dva reditelja kao u prvom delu imamo jednog i to, ispostaviće se, onog lošijeg. David Leitch, kolega iz kaskaderskih dana koji mu je pomagao u originalnom filmu dobio je angažman za Atomic Blonde i, sudeći po kritikama, reč je o jednom izuzetno “stylish” i pronicljivom akcionom filmu, pa je Stahelski ostao sam za kormilom. Chapter 2, dakle, izgleda pristojno i pratljiv je, premda predugo traje, ali nema one svežine iz prvog dela.

Drugi problem je “casting” koji je u prvom delu bio jači. Lako za Keanu Reevesa, on je uvek isti, čak i kada se reditelji otvoreno zajebavaju s njim, poput Refna u The Neon Demon. Negativci su nekako bledunjavi, Common deluje smoreno, a Riccardo Scamarcio je zarobljen sa slabim likom. Zavodnica je prilično zaboravljivo iskustvo koje ima trenutni efekat, ako i to. Gluvonema atentatorka je “stunt” i ništa više. U suštini najbolje epizode se ponavljaju iz prvog dela, Lance Reddick kao recepcionar, Ian McShane kao menadžer, John Leguizamo kao mehaničar... Franco Nero je zanimljiv dodatak, dok je Laurence Fishburne kao mudri klošar-špijun-ubica očita aluzija na Morpheusa i The Matrix.

U konačnici, John Wick Chapter 2 je umereno zabavan, u velikoj meri iskalkuliran i u suštini običan nastavak filma koji je bio osvežavajući, ako ne i senzacionalan. Budžeti rastu, ambicije isto tako. Razvodnjavanje se skoro podrazumeva u Hollywoodu. Jedno gledanje je ok, opetovano uživanje... nisam siguran.

Sleepless

2017.

režija: Baran bo Odar

scenario: Andrea Berloff (prema filmu Nuit blanche Frederica Jardina)

uloge: Jamie Foxx, Michelle Monaghan, Dermot Mulroney, Scoot McNairy, Tip “T.I.” Harris, David Harbour, Gabrielle Union, Octavius J. Johnson

Ako mu je namera da vas održi budnim tokom noćnog (porno termin) gledanja na nekom kablovskom ili zemaljskom TV kanalu, Sleepless taj test prolazi: ima akcije, nasilja, tuče, neverovatno glupih obrata i promena lojalnosti pojedinih likova. Film inače nema velikih problema sa ambicijama, u pitanju je klasičan primerak “januarskog đubreta”, pritom labavi “remake” solidnog francuskog krimi-trilera Nuit blanche uz očitu furku na “tata spasava stvar” fintu iz Taken franšize, ranije nastavke Die Hard, de Palmin Snake Eyes, samo bez te autorske veštine i azijski “nasilni balet” bez toliko spektakla.

Ako prolazi kao zabava uz sendviče, pivo i nesanicu, to ne znači da Sleepless prolazi kao film. Naprotiv, on je od one najgore vrste, za zaborav, a ne za pamćenje; loš, ali ne za pamćenje, trash i ironijski odmak; glup, ali na onaj nekompetentan način; očito lažan, a opet tako van kontrole. Skoro mi dođe da žalim švicarskog direktora Barana bo Odara što u Hollywood ulazi sa takvim smećem posle filmčine kakva je The Silence (2010) koje se ne bi postideli ni mnogo veća imena.

Priča počinje napeto, sa glasnom zvučnom shemom (koja nabija kroz ceo film) i naizmeničnim totalima Las Vegasa iz visine i snimcima jurnjave sa zemlje. Jurnjava jedan na jedan prerasta u pucnjavu dva na dva, a razlog sukoba je droga. Taman kad napadači srede dvojicu kurira u šorku se umešava još jedan auto sa trojicom naoružanih, ali se šorka završava kada se začuju policijske sirene, a napadači uzimaju 25 kila kokaina.

Ispostavlja se da su njih dvojica policajci, Vincent (Foxx) i Sean (Harris) i to možda od one podmićene sorte. Naravno, njih dvojica se javljaju za istragu pucnjave, ali ih do mesta zločina pretiče dvojac iz unutrašnje kontrole, Bryant (Monaghan) i Dennison (Harbour), a agentica Bryant je posebno sumnjičava prema Vincentu. Međutim, to je tek početak njegovih problema: drogu je prevozio ljigavi vlasnik kockarnice Rubino (Mulroney) za račun sadističkog doglavnika kriminalnog klana Novaka (McNairy), pa njegovi ljudi otimaju Vincentovog sina Thomasa (Johnson) kao zalog da će ovaj vratiti oteto. Jednom kad se svi nađu u kazinu, kreće opšti pičvajz uz sve one navedene nedostatke.

Počnimo od toga kako su likovi napisani – kao najkockastiji mogući klišei svojih funkcija: policajac za kojeg sumnjamo da je korumpiran zapravo kaže da je na tajnom zadatku i nekako je takav tip, agentica unutrašnje kontrole je suviše revnosna, vlasnik kazina je preko svake mere ljigav (iako ga vrlo solidno igra Dermot Mulroney), a od krimosa makar dvodimenzionalno čovekoliko biće ne može načiniti ni poslovično dobri Scoot McNairy. Zatim, casting je u velikoj meri pogrešan: Jamie Foxx deluje kao Denzel Washington za sirotinju, Michelle Monaghan nije baš neka iznimna akciona heroina, a David Harbour je makar zbog svoje face hodajući spoiler. Lokacija kazina, njegovih noćnih klubova, hodnika, garaža i pomoćnih prostorija očito je kompozit, a ne celina, što autor i direktor mu fotografije Mihai Malaimare Jr. pokušavaju da maskiraju slikama Las Vegasa, a jednako tako neuverljivo, a opet providno deluju i postupci likova u priči.

Od ovakvih filmova ne očekujemo izuzetnost i ona, ako je ima, češće ide na lošu, trash stranu, ali u slučaju Sleepless bi i to bio napredak. Ovde očito nedostaje kompetencija i kontrole, reklo bi se čak i brige šta se sa filmom dešava i zašto. Mi za svoje uloženo vreme osim šprance i klišea ne dobijamo ništa, ni atmosferu, ni neku realnu napetost, pa čak ni neki segment koji odudara poput, recimo, tuče. Sve je nekako generički bezvezno i nevredno planiranog utroška vremena. Ionako stiže na televiziju uskoro, u šta se kladimo...

Tiger Girl

2017.

režija: Jakob Lass

scenario: Jakob Lass, Eva-Maria Reimer, Ines Schiller, Nicholas Woche

uloge: Ella Rumpf, Maria-Victoria Dragus, Enno Trebs, Franz Rogowski

“Zašto želiš biti policajka? Jesi li možda s Istoka?”, upitaće slobodoumni berlinski zgubidani naivnu curu koja je upravo okinula prijemni ispit u pandurskoj školi, pa se zaposlila u zaštitarskoj firmi. Ta dva povezana pitanja su i inače najviša tačka humora i samosvesti nemačkog omladinskog filma Tiger Girl koji verovatno želi biti snažna feministička izjava, ali se gubi u meandrima i krugovima i moralnim dilemama koje retko kad dovode do poente.

Šteta, jer film ima onu maničnu tinejdžersku energiju kakva nam često nedostaje u filmovima u kombinaciji sa zanimljvim uglom gledanja, postavkom tela, moći i fizičke snage u prvi plan. Koliko često imamo prilike videti devojke koje se suprotstavljaju jačem polu na ulici, a ne kod kuće? Koliko često u tom kontekstu njihova pravedna borba postaje izvitoperena kada počnu nastupati sa pozicije moći? Još kada je sve začinjeno humorom, snimljeno atraktivno, propraćeno glasnim soundtrackom i manično montirano tako da drži pažnju čak i kad odlazi stramputicom u lagano popovanje ili kada zapravo ne ide nikuda.

Barem su naše dve junakinje zanimljiv prizor. Maggie (Dragus), kasnije nazvana Vanilla nalazi se na onoj životnoj prekretnici, a nije sigurna kuda dalje. Naivno misleći da će kao policajka moći biti društvu od koristi, a ljudima na usluzi, nalazi se u nebranom grožđu posle neuspeha, pa ide linijom manjeg otpora i zapošljava se kao čuvar u tržnom centru. Mekana kakva već je, ona ne uspeva se na poslu i van njega postavi kao autoritet, pa često biva saterana u kut, bilo od strane frajera koji ne misle ništa loše, ali im je nastup napadan, bilo od strane onih koji zapravo imaju zadnje namere.

Srećom pa joj u pomoć dolazi samouverena Tiger (Rumpf) koja uživa u makljaži s nasilnicima, za šta će joj se Vanilla odužiti, pa njih dve započinju jedno divno prijateljstvo. Ali koliko god Tiger bila opasna na ulici, kod kuće je vrlo podložna dečku i njegovim cimerima, što je u kombinaciji sa životnim uslovima (na rubu beskućništva) gura prema kriminalu. Vanilla je prati, prvo nevoljko, onda sa sve većim žarom, ne samo iz zahvalnosti, nego i zbog želje za avanturom.

Ta silna energija, nažalost, ne konvergira u nešto smisleno. To donekle ima veze sa produkcijskom kućom, odnosno pokretom koji stoji iza filma, FOGMA. Oni imaju svoj manifest u kojem pozivaju na borbu protiv lažnog profesionalizma i umesto toga ističu improvizaciju i kolektivnu kreaciju. Štos je u tome da Tiger Girl odstupa od manifesta utoliko što ima relativno čvrstu narativnu strukturu na koju se kači improvizacija. Međutim, reditelj Lass, nenaviknut na takav sistem ne uspeva da do kraja prenese poentu i čini se kao da nas više zabavlja.

Istini za volju, ima i sa čim i sa kim. Ella Rumpf (Chrieg, Raw) se već pokazala kao efikasna opasna cura, a rumunsko-nemačka glumica Maria-Victoria Dragus (The White Ribbon, Graduation) se s pravom smatra jednom od nadolazećih zvezda evropskog filma. Uz zapažene epizode mladih i perspektivnih nemačkih glumaca, Tiger Girl nije dosadan film. Ali da ne uspeva realizirati svoj potencijal - ne uspeva.

Headshot

2016.

režija: Kimo Stamboel, Timo Tahjanto

scenario: Timo Tahjanto

uloge: Iko Uwais, Chelsea Islan, Julie Estelle, Sunny Pang, Very Tri Yulisman

Indonezija je, što bi se na poslovnjačkom novogovoru reklo, “emerging market” što se tiče filma. Razlog je u ovom trenutku nebitan, a trenutak otkrića je neočekivani globalni uspeh filma The Raid, jeftinog Die Hard klona sa začinom brutalne borilačke veštine silan. Naravno, sistemski se radilo i ranije, ne samo u borilačkom, nego i u drugim žanrovima. Nakon karijere u indonežanskom horor-žanru koja im je donela globalnu promociju u vidu učešća u kompilacijama tipa V/H/S i The ABCs of Death, Kimo Stamboel i Timo Tahjato su se okrenuli najboljem indonežanskom izvoznom proizvodu: tučnjavi sa prepoznatljivim Ikom Uwaisom u glavnoj ulozi.

Međutim, kako to obično biva kada se znana i priznana formula varira u nedogled sa ciljem sticanja instantne slave ili novca, stvari odlaze dovraga na svakom planu. Umetničkom, finansijskom, pa čak i kao puka zabava. Ovo je primer tog lenjog kopiranja. Zapravo nije ni čudo da se u Rusiji najavljuje sa prefiksom Raid. Headshot bi u nekom prošlom vremenu bio jedan od onih nezvaničnih nastavaka snimljenih direktno za video sa marketinškom strategijom da publiku privuku naslovom i prodaju mlaku i bledunjavu kopiju.

Mada, prva scena je totalna navlakuša u svojoj ridikulozbosti: opaki gangster beži iz zatvora tako što inicira pobunu u kojoj se ostatak zatvorenika i čuvari međusobno pobiju. Zajeban negativac, da kažemo. Naš junak (Uwais, naravno) je, međutim, u bolnici duboko u provinciji, u komi i pod negom požrtvovane doktorke iz metropole (Islan). Kada se probudi iz kome, neće se ničega sećati, ali će mu se vremenom vratiti traume iz prošlosti. Međutim kad doktorka padne šaka gangsteru i njegovoj bandi koloritnih fajtera, naš baja mora da se probije da bi je spasio onako kako on to jedino zna i kako je jedino moguće: silom.

Kostur priče je tu, a dodatak je, kako to obično biva kod kome, amnezije, “blackouta” i ludila mozga, nekakva pozadinska priča koja spaja našeg heroja i zlikovca, a možda čak i gazdine pomoćnike. Problem je, međutim, kada se to radi s pola mozga, da ne kažem guzice, pa sve svojim duhom podseća na jeftinu igricu sa konzole, jednu od mnogih bledih kopija nečeg genijalnog u svojoj jednostavnosti. A ovde ta analogija radi u potpunosti: bijući se, junak prelazi nivoe posle svakog bossa, mi otkrivamo nešto o njemu u “cut"-scenama, a “NPC"-jevi ginu kao statisti u partizanskom filmu. I to tako dva sata.

Ali to čak nije ni zanatski ni tehnički dobro urađeno. Džabe tu Uwais i njegove akrobacije kada ništa od toga nema smisla i džabe Julie Estelle koja je u Raid 2 imala ulogu za pamćenje. Likovi su jednostavno bezukusni, tipski i nepamtljivi, osim možda gazde-negativca. Headshot čak i ne izgleda spektakularno, pre bi se reklo izveštačeno, kao da nešto gura na silu. Da, koreografija je u redu, ali videli smo i bolja izdanja, verovali ili ne, isto u Raid filmovima. A rediteljskom dvojcu nekada poznatom pod nadimkom “Braća Mo” (a nit’ su braća, nit’ su Mo) bi neko mogao objasniti osnove režije: shaky-cam izbliza za vreme tuče gotovo nikad nije dobra ideja. Vrlo malo reditelja to zna da napravi relativno preglednim, a ni direktori fotografije sposobni da to uslikaju nisu toliko česta pojava.

Prijateljski savet, propustite ako niste baš gutač svega u navedenom žanru. Ako ste okoreli fan, ovo će biti dodatak u vašoj kolekciji opskurnosti pre nego išta drugo.

Central Intelligence

2016.

režija: Rawson Marshall Thurber

scenario: Ike Barinholtz, David Stassen, Rawson Marshall Thurber

uloge: Kevin Hart, Dwayne “The Rock” Johnson, Amy Ryan, Danielle Nicolet, Aaron Paul, Ryan Hansen, Tim Griffin, Jason Bateman, Melissa McCarthy

U teoriji, ideja da se napravi “buddy-buddy” akciona komedija sa partnerima potpuno suprotnih izgleda i energija nije loša. Obojica prvopotpisanih glumaca imaju svoje prepoznatljive persone, Kevin Hart je izraziti komičar čiji je potpis da deluje histerično dok brblja 200 na sat sa svojim piskavim glasom. Nisam fan, ali nekima je to smešno. Sa druge strane, The Rock je klasičan akcijaš novog, PG13 doba, srećni ratnik u orgiji beskrvnog nasilja. Takođe nisam fan, ali takvi filmovi funkcionišu kao žvaka za mozak.

 Teorija za teoriju, a imamo i primere iz prakse kako to može izgledati dobro. Uzmimo za primer Twins (1988) u kojem je fizička i karakterna različitost likova takođe bila osnova svega. Taj film je imao radnju koja je odmah vetrila iz glave, ali je fokus bio na glumačkoj hemiji i energiji njegovih zvezda, Dannyja De Vita i Arnolda Schwarzeneggera. Iako Arnie tada nije bio baš pravi glumac ili verzirani komičar (to mu je došlo sa iskustvom), De Vito ga je povukao sa sobom, a mi smo dobili priliku da uživamo u prilično dobroj komediji.

Central Intelligence ni u jednom trenutku ne dostiže taj nivo, delom zbog toga što Hart i The Rock zaista nisu glumci tog kalibra, delom zbog odsustva ritma u kojem se smenjuju potpuno prazan hod i potpuno “busy” akcija bez ičega u sredini, delom zbog PG13 rejtinga, što znači da nema psovanja, a akciono nasilje je prilično beskrvno, a delom i zbog ne baš sjajnog scenarija koji kao da služi da popuni prazninu od gega do gega koji su, usput, “povuci-potegni”, što će reći bez ičeg zanimljivog i provokativnog u dijalogu.

Pre 20 godina, Calvin (Hart) je bio “kralj srednje škole”, proglašen za onog koji će najverovatnije uspeti u životu, dobar đak i sportista, popularan u društvu. U sadašnjem vremenu on je kukavni računovođa ne baš visoko pozicioniran u firmi, doduše oženjen svojom školskom devojkom (Nicolet), ali i u braku nešto škripi kao i uvek kad se pomene magična reč “terapija”. Sa druge strane, Robbie Weirdicht je bio debeli klinac, magnet za siledžije i druga poniženja kojeg je jedino Calvin tretirao kao ljudsko biće. Robbie je u međuvremenu postao Bob Stone (The Rock), kao od brda odvaljeni snagator dobrog srca.

 Kako se bliži godišnjica mature, gorostas šalje “friend request” računovođi, a ovaj ga u očaju prihvata i njih dvojica se nalaze neki dan pred maturu. Pitanje je zašto bi se mišićavi magnet za ženske družio sa sitnim tunjavkom, ali ovaj ga idealizira kao da su još uvek u srednjoj školi. To se ne menja čak ni kad su se uloge očito zamenile, pa je Calvin meta za siledžije, a Bob ga fizički brani. Međutim, Bob nije tu samo za reminiscencije, on je odbegli agent CIA koji je ili ubio svog partnera i počinio izdaju ili mu kriminalac kodnog imena “Crni Jazavac” smešta i njemu su preko potrebna znanja nekadašnjeg školskog druga da kroz trag novca uđe u trag Jazavcu i skine ljagu sa svog imena dok ga doskorašnja šefica (Ryan) juri zajedno sa timom agenata.

Osim gegova, tučnjave, jurnjave i kaskaderskih akrobacija (ne baš impozantnih), ponekad raspoloženih epizodista uz dvoje poznatih komičara u cameo ulogama te nekoliko wtf pseudo-komičnih scena, nema tu mnogo toga za posebnu analizu. Od tankog scenarija i pre svega blentave priče, reditelj Rawson Marshall Thurber izvlači šta može uglavnom koristeći štos da nam pomera fokus pažnje s kraja na kraj kadra, što daje na zanimljivosti.

Druga stvar o kojoj se da raspravljati su persone Harta i The Rocka koje su za potrebe filma malo izmenjene. Hart je utišan za stepen-dva, na početku čak i više (dok se u njegovom životu ne pojavi stari drug, pa je uglavnom neraspoložen i lagano ciničan), da bi se kasnije vratilo uglavnom na brbljivo-piskavi trag svojih karakterističnih likova. Zanimljivo je, međutim, da on ovde nije ni centar zapleta, a ni centar komedije. To je The Rock, i on se u toj ulozi zapravo i ne snalazi baš najbolje jer je primoran da igra ne baš zanimljiv tipski lik velikog, nežnog plišanog medveda, a to nije baš zahvalna uloga. Dajte čoveku da razbija nešto, efektniji je u tom fazonu.

 Međutim, kad se podvuče crta, Central Intelligence nije loš film. Zapravo nije toliko loš koliko sam očekivao. Meni samo nije smešan, prosto mi ne leži takav humor. Dobro je što nije mnogo napadan i iritantan. Ali, opet, reći da je dobar bi bilo preterivanje. Prolazna ocena i to je to.