Family Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

- drugi deo dužeg teksta -

Možda je stvar jednostavnija kada se radi o snimanju treš-filma u porodičnoj radinosti jer je to ipak prirodno okruženje za tako nešto. Ali, familija Bejkon-Sedžvik, dakle poznati glumci Kevin i Kira, zajedno sa svojom decom Trevisom i Sosi, pokušavaju da to nije baš tako s filmom Family Movie. Film je u Karlovim Varima imao evropsku premijeru, a njegova glumačka postava je gostovala na festivalu.

Ko-reditelji Kevin Bejkon i Kira Sedžvik igraju bračni par Džeka i Elen Smit. Džek je autor ultra-niskobudžetnih horora, a Elen je njegova muza i često glavna glumica. U posao su uključena i deca, Ula (Sosi) kao glumica, a Trent (Trevis) kao tonac, mada bi želeo da bude i kamerman. Oni trenutno oko svoje kuće snimaju film Blood Moon na temu ritualnih ubistava i žrtvovanja, budžet im iznosi oko 10.000 dolara koje je lokalni gangster donirao kako bi njegova kći Maja (Liza Koši) snimila dokumentarac o snimanju filma.

Snimanje u tim uslovima je ekstremno stresno i nepredvidljivo. Glavni glumac se povredio i pitanje je hoće li se vratiti. Komšija ih zeza i proizvodi buku. Ula i Trent bi voleli da ispitaju i neke druge karijerne mogućnosti – Ula kao glumica u pravoj televizijskoj seriji u kojoj je dobila pristojnu ulogu, a Trent bilo kao pevač metal benda, bilo kao kikbokser koji planira da se veštini uči na Tajlandu. To sve unosi razdor u porodicu kojoj još veći problem može da predstavlja to što je majka i zaštitnica Elen zapravo serijski ubica.

Zvuči uvrnuto i blesavo, što i jeste, posebno uzevši u obzir da su Bejkonovi na ovu ideju došli u doba korone i karantina, ali je njihov „kućni projekat“ privukao pažnju još nekih koji su ga podržali. Zato u sporednim ulogama možemo da vidimo, primera radi Džona Kerola Linča, Skuta Meknerija i horor-legendu Džekija Erla Hejlija, između ostalih, i svi oni dodaju na faktor zabave. Roditelji proždiru scenario, pri čemu je Kevin pouzdan, a Kira nesputana i briljantna u preterivanju, dok podmladak ipak malo kaska za njima.

U suštini, Family Movie nije naročito originalan, reference na koje se hvata su providne – Votersov film Serial Mom je možda najočitija, ali tu imamo još i gomilu treš-filmova, a i polu-parodični ton fingira odjeke stila braće Koen. Čini se da je najozbiljniji rad ipak uložen u rekreiranje inserata iz filmova unutar filma koji su pravi primer treš-horora. Opet, Family Movie je čista zabava koju nijednog trenutka ne treba uzimati preterano ozbiljno.

Little Brother

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sada već davne 1988. godine, Ivan Rajtman je režirao krimi-komediju visokog koncepta Twins. Glavna fora se skrivala u „kastingu“ dva glumca koja nisu mogla da budu fizički različitija za uloge naslovnih blizanaca. Deni Devito je igrao malog, prepredenog lajavca koji je upadao u nevolje, pa je morao da ga iz njih vadi krupni, jaki i glupi dobrica kojeg je igrao Arnold Švarceneger. Film nije bio remek-delo, ali je u interakciji njih dvojice i otkriću novog Švarcenegerovog talenta za komediju bio zapravo zabavan.

Skoro četrdeset godina kasnije, dobili smo film na sličnoj, premda malo izmenjenoj premisi, s još očitijom razlikom u izgledu i karakteru likova, ublaženim moralnim pozicijama i objašnjenjem da oni zapravo nisu braća, uz još dodatno zapletene porodične, romantične i prijateljske odonose koji služe da bi se uvodilo više likova i stvaralo više haosa iz kojeg, u teoriji, treba da izleti komedija. Little Brother, u režiji Meta Spajsera (Ingrid Goes West, 2017), po scenariju Džereda Pola i Endrjua Mogela, a s dvoje glumaca s izraženim komičnim personama, bivšim kečerom Džonom Sinom i Erikom Andreom (Bad Trip) u glavnim ulogama, sleteo nam je Netfliks.

Ne, Rad Lendi (Sina) i Markus Pinčer (Andre) zapravo nisu braća, što je zapravo jasno čim vidimo jednog i drugog. Ali su nekada davno obojica bili deo istog humanitarnog projekta druženja dece iz privilegovanih porodica s „domcima“ u kojem je Rad bio veliki, a Markus mali brat. U odrasloj dobi, Markus je usamljeni štićenik psihijatrijske ustanove, a Rad broker nekretnina koji se popeo do statusa omanjeg magnata. Obojica su zapravo nesigurni u sebe, a izvor Radove frustracije je taj što je u stvarnom životu on zapravo mali brat koji nije izašao iz senke svog dominantnijeg i uspešnijeg brata Džoša (Kristofer Meloni), iako zapravo vodi sasvim ugodan život sa suprugom Dirdri (Mišel Monahan) i dva sina tinejdžera.

Radov plan za budućnost je da se proslavi i na taj način ojača svoj biznis, a sredstvo za to je učešće u „rijalitiju“. Međutim, baš kad treba da počne snimanje, u njegov život se vraća Markus. Naime, Markus je mislio da se dopisivao s Radom, ali je zapravo komunicirao s njegovom sekretaricom Miom (Šeri Kola). Pritom, Markus je na putu do Njujorka doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj se dobro ugruvao, a zapravo je nespretan, „bez filtera“ i često mu na pamet padaju sumanute ideje.

Iako Rad ne želi nikakvu distrakciju jer se sprema za snimanje, njega u kuću uvodi rođena humanitarka Dirdri, pa on postaje njen novi projekat za spasavanje. Slično reaguju i producenti emisije koju Rad snima jer im se čini da Markus zapravo svojim šarmom, ali i nespretnim reakcijama, može da okrene emisiju. Pitanje, dakle, nije hoće li nešto poći po zlu, već šta, kada i koliko.

Što se filma tiče, sve je po zlu pošlo već u scenariju. Pol i Mogel zapravo nemaju ideju kako bi kreirali komediju i odakle bi crpili humor, pa su rešili da pokušaju sve kako bi izvlačili smeh publike. Ima tu puno „krindža“, odnosno transfera blama, oslanjanje na sličnosti i razlike u „karakterima“ (ako se to tako može nazvati) grubo skiciranih likova, pokušaja da se nešto „izmuze“ iz apsurdnih situacija, glupavih gegova i nepristojnih seksualnih insinuacija.

Ništa od toga, naravno, ne deluje organski, ma koliko se glumci u tom smeru trudili, a potrudili su se prilično. Jedino što možda ponekad upali je efekat iznenađenja, jer gledalac zaista ne može da očekuje većinu slučajno ubačenih fizičkih gegova, nedokuvanih šala ili logičkih vratolomija ubačenih da zapetljaju manje ili više providnu fabulu i da navuku trajanje na preko 90 minuta. U svemu tome, opet, najviše stradaju likovi i glumci koji ih igraju, jer takve spodobe nije moguće naći u stvarnom svetu, već samo u ćoravim komedijama.

Možda smo očekivali nove Blizance, ali za „diverzifikovanu“ tik-tok generaciju koja zapravo ne gleda filmove. Ali smo umesto toga dobili film od kojeg će nas proći žmarci da je Idiocracy (Majk Džadž, 2006) postao dokumentarac. Jer fore u Little Brother su na nivou fiktivne serije Oh, My Balls, a generalni utisak je na nivou takođe fiktivnog filma Ass iz Džadžovog vizionarskog remek-dela.

In the Grey

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gaj Riči i dalje održava tempo od prosečno jednog filma godišnje koji je sam sebi zadao još i pre pandemije. Kvalitet filmova koji izlaze je, kao što to obično biva, neujednačen, ali se svejedno filmovi u tom novijem opusu, baš kao i oni u starijem, mogu podeliti u dva grupe. U jednu spadaju oni koje Riči radi za nekog drugog, po zadatku, ili kolokvijalno rečeno „tezge“, a u drugu oni koje radi s uživanjem, za sebe. Kod tih drugih su možda prisutne i određene „zadnje namere“ u vidu samoreklamerstva i preporučivanja za buduće projekte.

Što se tezgi tiče, one su u poslednje vreme uglavnom solidne, jer kakvi god produkcijski uslovi bili, Riči je ipak reditelj s određenim autorskim potpisom koji je teško sakriti. U taj koš svakako spadaju Wrath of Man (2021), The Covenant (2023) i, posebno, The Fountain of Youth (2025) snimljen za AppleTV+. U pogledu Ričijevih „autorskijih“ filmova, pak, vidi se da bi Riči više od svega voleo da dobije kreativnu kontrolu nad nekom franšizom, recimo o Džejmsu Bondu ili Mission: Impossible u koju bi ubacio svoj potpis agilne montaže, lagane parodije mačizma i logorejičnog nadmudrivanja iz njegovih „klasičnih“ filmova. Tu opciju gura još od The Men from U.N.C.L.E. (2015) koji nekim čudom nije dobio nastavak, pa je s Operation Fortune: Ruse de Guerre (2023) kreirao varijaciju na temu modernih špijunskih akcionih trilera, a s The Ministry of Ungentlemanly Warfare (2024) predložio „Bond prikvel“ spojen s „tarantinovskim“ revizionizmom na tragu Inglorious Basterds.

Pred pandemiju, Riči se nakratko vratio svojim korenima i autorskom svetu engleskih brbljivih gangstera s The Gentlemen (2019), i tu je uspeo da uspostavi franšizu makar u formi serije. I to možda najjasnije govori o tome šta publika i filmska industrija od Ričija zapravo žele, ma koliko se on preporučivao za nešto drugo. Zbog toga ga distributeri možda po kazni smeštaju u neatraktivne termine i puštaju u bioskope ili na striming s malo do nimalo pratećeg marketinga.

To je svakako slučaj i s novim Ričijevim filmom In the Grey nad kojim je imao potpunu autorsku kontrolu i kao scenarista i kao reditelj. Doduše, deo problema možda izvire i iz toga da je kompanija u usponu Black Bear ovaj film preuzela od kompanije u padu Lionsgate, pa je šparala resurse u nadi da je ime Gaja Ričija dovoljno marketinški jako.

Opet, dakle, imamo ljude posebnog kova koji obavljaju posebne zadatke u, kako sam naslov kaže, sivoj zoni između legalnosti i kriminala. Razlika od Ričijevih prethodnih „špijunaca“ je u tome što ovde nemamo nikakve državne ili političke organizacije, već se sve odvija u svetu biznisa. Druga razlika je, pak, u tome da celu operaciju vodi žena koju njoj podređeni muškarci zovu „mama“ iako je ona od njih mlađa barem desetak godina.

Ona je advokatica-fikserka Rejčel Vajld (Ričijeva veteranka Eiza Gonzales) i angažovana je od strane magnatske familije Goldstin preko njihove bankarke Bobi (Rozamund Pajk) da od „kontroverznog biznismena“ Manija Salazara (Karlos Bardem, Havijerov stariji brat) naplati dug od milijardu dolara. Kako prvi razgovor sa Salazarovim advokatom Vilijamom Horovicom (Fišer Stivens u „koenovski“-parodičnoj imitaciji Džina Hekmana) ne urodi plodom, ona sa svojom ekipom specijalista i plaćenika kreće u seriju akcija sabotaža, sudskih udara, hakerskih napada i špijunskih trikova kako bi ojačala svoju pregovaračku poziciju.

Ekipu predvode Sid (Henri Kevil, veteran Ričijevih „špijunaca“) i Bronko (Džejk Džilenhol) koji su joj beskrajno odani jer ih je jednom spasila iz zarobljeništva. Oni su toliko međusobno bliski i uigrani da deluju skoro kao (aseksualni) bračni par, na temu čega se često zezaju međusobno i pred drugima. S njima su još i koloritni saradnici Bejker (Kodžo Ata), Guči (Džejson Vong), Dan (Emet Dž. Skenlan) i Moreno (Kristijan Očoa Laverina), dok kompjutersku podršku pruža Glover (Majkl Vu). Sa Salazarom, njegovim bankarom Volfgangom Kloseom (Mohamed Al Turki), Horovicom i drugim pomagačima ekipa se preganja po američkim sudovima, Kanarskim Ostrvima i delom u Džedi.

Zaplet je previše gust i natopljen detaljima da bi imalo smisla trošiti previše reči na to, ali se mehanika po kojoj se on kreće često svodi na planiranje, uvežbavanje različitih akcija, njihovu egzekuciju, te prilagođavanje kada nešto ne pođe po planu. Tako imamo puno izviđanja, jurnjave različitim vozilima, bežanje preko klanca pomoću „zip lajna“, infiltracije i pucnjave, a sve je, kako to obično biva, začinjeno za Ričija tipičnim hiper-verbalnim humorom.

Scenario je, dakle, jedna od jačih strana filma, i vidi se da ga je Riči pisao sam za sebe. Likovi su možda tipski – svi do jednog vrlo efikasni u svom poslu i spremni da to pokažu, ali bez velike pompe, baš kao i situacije u koje upadaju, ali to osigurava apsolutnu pratljivost i angažman gledaoca od kojeg se ne traži previše truda i napora. Riči tu pokazuje i sklonost ka „popravljanju“ određenih B-filmskih klišea iz akcionih filmova 80-ih i 90-ih godina, pa u njegovoj „obradi“ oni uz malo „tehniciranja“ deluju dosta finije.

Takav scenario prati i efikasna Ričijeva režija koja je razmetljiva taman onoliko koliko to treba da bude. Od atraktivnih lokacija snimljenih kamerom njegovog stalnog saradnika Eda Vajlda, Riči tvori koherentnu „unutrašnju topografiju“ filma, dok montaža veterana Martina Volša i njegovog „šegrta“ Džima Vidona celu akciju drži u kompaktnom formatu od 100-ak minuta i u stalnom pokretu bez nenamernih viškova. Oni „namerni“ su, pak, deo Ričijevog stila i to mu teško možemo uzeti za zlo.

Riči odličan posao radi i sa glumcima, što je i logično kada se uzme u obzir da je s onim nosećima sarađivao na svojim recentnim projektima. Eiza Gonzales je uverljiva i kao poslovna žena, i kao pregovaračica, donekle i kao zavodljiva manipulatorka, ali i kao ranjiva potencijalna žrtva koju treba spasavati. Henri Kevil i Džejk Džilenhol su impresivni i sami za sebe kao iskusni operativci koji su svašta videli, ali i u tandemu, kako na bojnom polju, tako i u socijalnim situacijama. Karlos Bardem i Fišer Stivens su pomalo karikaturalni, ali sasvim funkcionalni kao negativci, dok Rozamund Pajk sjajno koristi svoju auru lukavosti. Nisu, dakle, samo likovi koncipirani kao efikasni, već su glumci efikasni u glumljenju istih.

Kao takav bi se, na kraju krajeva, mogao opisati i ceo film kojim Riči još jednom demonstrira koliko je vešt režiser i koliko je predan zabavljanju publike. Ono što nedostaje u In the Grey je možda malo više ekscesa zbog čega film možda bio malo manje efikasan, ali bi doneo više uživanja na tragu „grešnog zadovoljstva“ gledaocima u bioskopu. Doduše, Riči nas je počastio i s jednim „ničim izazvanim“ receptom za koktel, ali mogao je sebi da priušti još i malo više bezobrazluka te vrste, kao u svojim najboljim danima.

Hajduk u Beogradu

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Čini se da mi, današnji roditelji, ponavljamo određene misaone obrasce koje su naši roditelji imali kada smo mi bili djeca. Nas su opominjali kako smo postali ovisni o modernim tehnologijama (tada su to još bile televizija, video i još uvijek „neumrežene” igrice na računaru ili konzolama), pa smo zaboravili na čitanje. Ni drugačiji načini zabave, odnosno divljanje i lutanje vani, također nisu dobro kotirali kod naših starih. Na tapetu smo mi, dječaci, bili češće nego stereotipno mirnije djevojčice, a „špotale” su nas češće majke i bake negoli očevi i djedovi. S današnjom umreženom tehnologijom, čak se i gledanje televizije i filmova čini staromodnim, a današnja djeca čitaju još i manje, posebno ako ih se sustavno ne tjera na to, pa se možemo uhvatiti kako djeci ponavljamo iste rečenice koje smo mi slušali u njihovoj dobi. Govoreći iz perspektive odrastanja u Srbiji 90-ih godina prošlog stoljeća, serijal romana o Gligoriju Pecikozi Hajduku iz pera Gradimira Stojkovića, a naročito prva knjiga iz serijala, Hajduk u Beogradu, predstavljala je izuzetak od najčešće dosadne i nedvojbeno anakrone lektire koju smo morali čitati za školu. Stojkovićevi romani su bili smješteni u dovoljno blisku prošlost, odnosno u deceniju ranije, njihovi junaci su živjeli na sličan način kao i mi, i mučili su ih isti problemi kao i nas. Stojković je u svojim romanima propagirao neke tradicionalne i univerzalne vrijednosti poput drugarstva i zajedništva kojima se korigiraju nedruštvene tendencije kod omladine, ali je to činio na jedan moderan način. Također, bio je dosta aktivan u obilasku škola i ciljanju svoje primarne publike, dječaka, kojima se rijetko tko od pisaca obraćao u to vrijeme. Rezultat je bio takav da su Hajduka u Beogradu čitale generacije i generacije, pa su se i nadležni kasnije prenuli i uvrstili ga u lektiru. Možda je ipak bilo prekasno za to jer je tehnologija u međuvremenu još brže napredovala, a način života kod mlađih se još više promijenio.

Kada se počelo govoriti o filmskoj adaptaciji, prije godinu ili dvije, očekivanja su bila visoka, prije svega od nas koji smo Hajduka čitali kao djeca. Među poklonicima romana je svakako bio i redatelj i producent filma Milan Todorović, poznat najprije po radu u sferi žanrovskog filma i televizije, i to u, uvjetno rečeno, B-produkciji i za globalno tržište. Mogli smo se pitati kako jedan hit-roman nije adaptaciju dobio i ranije, interesa je sigurno bilo, ali je Stojković, izgleda, izabrao Todorovića. Drugi razlog za podgrijana očekivanja bio je trenutni val filmova za djecu i mlade kojem svjedočimo ne samo u srbijanskoj, već i u regionalnoj kinematografiji: imali smo tako Ljeto kada sam naučila letjeti Radivoja Raše Andrića po romanu Jasminke Petrović, Dnevnik Pauline P. i Drugi dnevnik Pauline P. Nevena Hitreca po romanima Sanje Polak, prije toga snimani su filmovi po romanima o Koku Ivana Kušana, a u posljednje vrijeme imamo i filmove po originalnim scenarijima – u kinu nam se relativno nedavno ukazao i naslov Glavonja Marine Andree Škop i Vande Raymanove, a prije toga smo mogli gledati, primjerice, slovenske naslove Kapa Slobodana Maksimovića i Blok 5 Klemena Dvornika. Zbog svoje edukativne vrijednosti i potencijala za organizirane projekcije, čini se da su filmovi za mlađu publiku sigurna investicija, obraćanje svojoj ciljnoj publici na pravi način garantira još veće brojke gledanosti, a dodana umjetnička vrijednost daje šansu i za međunarodne uspjehe na festivalima. Hajduk u Beogradu, doduše, nije izlazio na međunarodne festivale, ali je u Srbiji ostvario vrlo solidnu gledanost, crpeći gledatelje iz dvije baze. Prvu od njih činili su pragmatični mladi kojima bi gledanje filma oduzelo manje vremena nego čitanje knjige za lektiru, a drugu odrasli nostalgičari i postojeći fanovi knjige.

Za provjeru vlastitih pretpostavki, na projekciju sam poveo i „pomoćnika”, odnosno sina. Knjigu nije čitao, vrijeme radnje čak i prije nego što su njegovi roditelji išli u školu mu je bilo donekle strano i daleko, posebno u smislu odnosa nastavnika prema učenicima, neki od problema s kojima se susreću junaci filma su ipak bili „preodrasli” za njega. Film mu nije bio ništa posebno, činio mu se predugim i unekoliko sporim, ali je prepoznao ponešto od grada u kojem mu žive baka i djed, i namještaj sličan onom kojim je opremljen njihov stan. Prepoznao je i neke od univerzalnih vrijednosti drugarstva, zajedništva i prihvaćanja pridošlica bez predrasuda. Filmski kritičar u meni prepoznao je surovu istinu da filmska adaptacija Hajduka u Beogradu neće naći zajednički jezik s publikom izvan postojeće baze poklonika, koju pritom sačinjavaju odrasli i nostalgični. Problem je u tom smislu sličan kao i u slučaju Hitrecovih adaptacija knjiga Sanje Polak – u oba slučaja scenariji Ivana Turkovića Krnjaka, odnosno Milice Konstantinović Stanojević drže se epizodične strukture literarnih izvornika koju nije lako „prevesti” u novi medij, dok redatelji to naprosto vizualiziraju. To također ostaje zadano izvornikom: Hitrecovim filmovima dominira „pomaknuta” stilizacija, dok Todorović slijedi Stojkovićev pomalo naivni realizam, dodatno ga bojeći nostalgičnim detaljima perioda iz svog (i mog) djetinjstva, poput crvenih kioska u kojima su se prodavale hrenovke, plakata za onda popularne filmove, onovremene popularne glazbe i stripova. Još neka od iskakanja prisutna su da bi se podmetnula još neka od pop-kulturnih referenci, „uskršnja jaja” ili kameo-uloge poznatih ličnosti, ponekad čak i u nekom pseudo-humornom ključu prvoloptaške dosjetke. Zanatski najuspjeliji moment je svakako umontiravanje spota za reklamnu pjesmu Belgrade, My Belgrade Nataše Gajović, koja je bila dio neuspješne kampanje Beograda za domaćinstvo Ljetnih olimpijskih igara 1992. godine.

Što se radnje filma tiče, ona prati radnju romana i oslanja se na tipske točke oslonca prisutne i u slično intoniranim romanima i filmovima. Mladi Hajduk (igra ga Todor Jovanović) dolazi iz sela Mramorak u Banatu u Beograd, gdje će završiti osmi razred osnovne škole. Isprva ga ne samo kolege iz razreda, već i nastavnici diskriminiraju kao „seljaka” koji „ništa ne zna”, ali Hajduk je ne samo bistar i pravedan momak, pravi sportaš i talentirani košarkaš, već i odličan učenik, dobar sin svojim roditeljima (tumače ih Dragan Mićanović i Sloboda Mićalović) i dobar drug. Momak nadimka Himalaja (Andrej Kostjukov) prvi će ga prihvatiti kao druga i štititi od diskriminacije koju zaziva Vlada Indijanac (Martin Zoričić), dok će se Hajduk naći i u centru ljubavnog trokuta, jer će se oko njega otimati prepredena štreberica Roberta (Vera Ćetković) i prostodušna zavodnica Vesna (Sofia Trifunović). U međuvremenu, Hajduku u posjet dolazi društvo sa sela, odnosno njegov nekadašnji tim s trenerom Jocom (Vojin Ćetković), profesori „rešetaju” razred ili se međusobno udvaraju, kao profesor fiskulture Rođa (Srđan Timarov) i razrednica (Ana Lečić), i sve zapravo ide redovnim tijekom školske 1985./86. godine, od jeseni do proljeća, s košarkaškim turnirom, novogodišnjom proslavom i ekskurzijom na Tjentište i Kadinjaču kao vrhuncima pokušaja preslagivanja strukture romana u „tročinku”. U odnosu na druge događaje koji se redaju, ti vrhunci nisu dovoljno akcentirani da bi se isticali, pa Hajduk u Beogradu ostaje pomalo izgubljen u vinjetama.

Glumački je film na solidnom nivou jer mlađi glumci imaju dovoljno međusobne kemije da prevladaju pomalo umjetne dijaloge koji blago fingiraju sleng 80-ih, ali ne odstupaju mnogo od književnog jezika. U tom smislu Todor Jovanović demonstrira solidnu prezentnost kao naslovni junak. Zanimljivo, on u romanu nije ni na jednom mjestu detaljno opisan, i to je možda išlo u prilog da upravo Jovanović postane i ostane prva vizualna asocijacija na lik, ali ni to se ne bi dogodilo da njegova energija nije pogodila onu koju smo mogli zamisliti dok smo čitali. Što se odraslih tiče, Dragan Mićanović se poigrava tipskom ulogom jugoslavenskog oca i radnika, Sloboda Mićalović ne može pobjeći od nesvjesnog karikiranja u ulozi majke i kućanice, Vojin Ćetković kao da uživa u varijaciji na temu nenametljivog mudraca, Jelica Sretenović dobiva dosta vremena kao školska čistačica, odnosno „tetkica” i karikatura generacije bivših partizana koji još nisu otišli u mirovinu, ali upada u zamku monotonosti. Toplina koju kanalizira Ana Lečić nije uvijek u skladu sa smotanošću na koju igra Srđan Timarov, dok su ostali nastavnici prisutni u sceni ili dvije, pa nemaju prilike razraditi svoj lik dalje od po jedne karakteristike. U tom smislu, izdvaja se Nikola Kojo koji ostaje upečatljiv u jedinoj kratkoj sceni koju ima, i to koristeći svoju tipičnu pozu strogog, prijetećeg roditelja.

Na tehničkom planu, neke komponente su uspjelije od drugih. Ton se opet pokazao kao problem srbijanske kinematografije: sveprisutna glazba, što originalna tema Nikole Jeremića, što u vrijeme odvijanja radnje postojeće grupe Kerber, Bajaga i Instruktori, Piloti ili Zana, često prekrivaju dijalog. Scenografija Sanje Bulat i kostimi Jelene Đorđević impresivni su, ali na onaj pomalo artificijelni „muzejski” način, bez mrlja i tragova upotrebe. Topli kolorit u fotografiji Dimitrija Jokovića kreira onaj nostalgični osjećaj koji Todorović traži i koji odgovara zadanom tonu filma. Trajanje filma od blizu dva sata može se učiniti pretjeranim, ali su repeticije u koje ponekad upada danak konceptu integralnosti, a garniranja danak redateljevom pokušaju oživljavanja materijala u drugom mediju. Na koncu, Hajduk u Beogradu kao film će zadržati i osvježiti postojeće poklonike književne franšize, ali uglavnom neće privući nove, osim ako se film ne iskoristi kao „prečica” do interpretacije lektire. Isto tako, nostalgija za Beogradom 80-ih godina prošlog stoljeća kao pogonsko gorivo pomalo naivnog eskapizma, preodjenutog u kvazi-realizam, teško da će lansirati Todorovićev film i literarni opus sada nažalost pokojnog Stojkovića preko granica repertoara u matičnoj zemlji, iako je riječ o korektnom filmu.

Outcome

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Naslov novog filma Džone Hila, Outcome, može se prevesti kao „Ishod“, ali ima i jedno drugo značenje koje možda ne bi bilo pristojno otkrivati. Ima veze s radnjom filma i „bezobrazno“ je, a svako ko zna dovoljno engleskog, pogotovo američkog nepristojnog slenga, nema šanse da to ne prokljuvi.

Tako nešto je tipično za Džonu Hila, inače glumca, pre svega komičara, kojem su bezobrazne i nepristojne fore neka vrsta potpisa. Zapravo, toliko je tipično da su filmovi koje Hil do sada režirao zapravo krajnje atipični za njega, odnosno njegovu glumačku personu, jer su zapravo topli i plemeniti. Podsetimo se, Hil je debitovao s nostalgično intoniranom karakternom „dramedijom“ o odrastanju Mid 90s (2018), a nakon toga je režirao i dokumentarac Stutz (2022) na temu anksioznosti i nošenja s istom.

Outcome bi po svemu tome mogao biti više „u tonu“ s Hilovom glumačkom personom. Ne samo što se reditelj pojavljuje ispred kamere i kao glumac u svojoj tipičnoj ulozi i tipičnoj veličini te uloge (u pitanju je bitna sporedna uloga), već i zato što film gradi oko delova svoje autobiografije (protagonista filma je glumac koji je odrastao na ekranu pred očima cele nacije) i oko nekih svojih preokupacija kao što su holivudsko licemerje, kultura otkazivanja i „selebriti“ kultura.

Protagonista je Rif Hok (Kianu Rivs), svačiji omiljeni holivudski glumac. Od detinjstva je bio zvezda, a sada kao pedesetogodišnjak iza sebe ima unosne franšize i dva oskara. Ima i „rupu“ od pet godina u karijeri koju teško može da objasni drugima, a sam zna da se tada intenzivno drogirao, ali se uz pomoć dvoje vernih prijatelja još od srednjoškolskog doba, Kajl (Kameron Diaz) i Ksandera (Met Bomer), „skinuo“ i ostao čist. Na svoj javni imidž intenzivno pazi, od toga da voditeljima „naručuje“ kako da ga predstave, do toga da svoj privatni život skriva od javnosti, iako je neoženjen i čak nema devojku. Pa ipak, ispod površine izbija njegova taština i kapricioznost.

Ta savršena slika, kao što to u filmovima biva, mora nekako da „pukne“, a inicijalna kapisla u ovom slučaju je navodno kompromitujući video kojim ga nepoznati neko ucenjuje. Rif ne zna o kakvom se videu radi, budući da strogo kontroliše kada se i zašto snima, pa zato angažuje svog „posebnog advokata“, zapravo „fiksera“ Ajru (Hil) koji mu savetuje da se priseti kome se u životu zamerio dok on uspe da uđe u trag ucenjivaču.

Nevolja je u tome što se Rif zamerio skoro svakome s kime je blisko sarađivao ili imao lični odnos: svom prvom agentu (Martin Skorseze) koji je sad spao na niske grane, rođenoj majci (Suzan Luči) s kojom je ceo život igrao igru prebacivanja krivice ko je kome i kako uništio život, bivša supruga (Velker Vajt) mu zamera to što mu je uvek bila „rezerva“ kad na vidiku nema nekog ili nešto zanimljivo. Čak ga ni kolege, poput Dru Berimor (u ulozi same sebe), zapravo ne vole jer ga smatraju nadmenim, iako će o njemu javno lepo govoriti i izbegavati da mu se zamere iz praktičnih razlika.

Rifa izluđuje što nema kontrolu nad situacijom i što ovog puta njegova omiljenost radi protiv njega, pa ne može da pronađe krivca. Zbog toga, po Ajrinom savetu, mora da ide okolo i da se izvinjava redom dok izokola ispituje ko mu namešta igru, a možda kasnije i da „spinuje“ situaciju tako da on ne ispadne krivac za svoju sramotu, već žrtva nameštaljke. Na toj misiji Rif zapravo osvešćuje i prihvata saznanje da on lično nije ni izbliza onako dobar čovek kao što šira javnost misli da jeste.

Outcome je film s puno potencijala, ali je takođe i film koji taj potencijal može ostvariti samo u rukama pravog autora. Loša vest je da Džona Hil, ličnoj investiciji uprkos, to nije, pa uprkos prijatno kratkom trajanju od ispod 80 minuta bez špice, film klizi u haos u kojem žanrovi u kojima operiše, a to su studija karaktera, drama koja zahteva puno investicije, savremena komedija bazirana na provokaciji i referencama, kao i satira na temu Holivuda i savremenog sveta uopšte, rade jedni protiv drugih, pa generalni ton filma vrluda.

To ne znači da Hil nije ponekad na tragu nečega, da nema uspelih štoseva i otrovnih strelica koje pogađaju metu s neverovatnom preciznošću, pa ni autorskih dosetki. Što se štoseva tiče, uspeh je varijabilan, ali moderna komedija je ionako bazirana na „rafalnoj paljbi“ istih. Najuspelije otrovne strelice su svakako otkriće da se pomirenje između Rifa i njegove majke odvija pred kamerama „rijaliti“-televizije, pa i Ajrino, a zapravo Hilovo, ingeniozno predavanje o evoluciji selebriti-kulture do sadašnjeg stadijuma „kapitalizma žrtve“. Što se tiče dosetki, one su najvidljivije u smislu „kastinga“, od izbora Kianu Rivsa koji je „idealno loš“ glumac za ovakvu ulogu, a u međuvremenu se dosta popravio samim time što je on postao svestan svojih glumačkih ograničenja, pa do kameo-rola poput Skorsezeove i Dru Berimor. Sa svoje strane i glumci (i „glumci“) često odrađuju sjajan posao da svoje u suštini tipski postavljene i ovlaš napisane likove ožive u detalje.

Opet, slabe strane odnose prevagu. Na svaki uspešan štos doleću bar dva bezvezna, a ima i likova koji su mogli i da budu izbačeni jer služe samo kao distrakcija, recimo Ajvi Volk kao Rifova asistentkinja Semi koja služi da pokaže tupost mlađih generacija – nepotrebno u ovom filmu. Čak je i lik Ajre koji reditelj sam igra pogrešno koncipiran na tragu Hilovih uobičajenih iritantnih tipova koji za pogonsko gorivo koriste transfer neprijatnosti na gledaoca. Scenario koji Hil potpisuje s Ezrom Vudsom (takođe prisutan u jednoj epizodnoj ulozi) ne uspeva da koristi pojedine dosetke za nekakvu konvergenciju, već se rasplinjava. Ni originalnost mu nije jača strana, budući da se u filmu mogu pronaći tragovi „mimova“ o usamljenom i tužnom Kianu Rivsu, ponešto poenti animirane serije Bojack Horseman, sastavni elementi drugih i boljih holivudskih satira, kao i „roud muvi“ uradaka u kojem je protagonista na putu spoznaje kroz svoju prošlost ne bi li shvatio šta bi želeo za svoju budućnost. Na kraju, i prezasićeni kolorit u fotografiji koju potpisuje Benoa Debi (poznat kao saradnik Gaspara Noea), naročito u onim očito lažiranim zalascima Sunca, deluje kao nepotrebno i ničim potkrepljeno preterivanje.

Outcome je američka kritika dočekala uglavnom na nož, što može da bude indikativno. Ovde, doduše, stvari nisu baš toliko intuitivne, budući da se kritikovao Hilov „karakter“ i pretpostavljale njegove pobude, a neki su se i našli prozvanima, makar kao najniži ešaloni na „vašaru taštine“. Istina, film nije uspeo i autor se rasplinuo, ali svejedno nije reč o katastrofi, već samo o neredu.

Heel / Good Boy

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pristojnost u ophođenju i ispravnost u postupanju su, izgleda, postale toliko retke pojave da nam, kad ih vidimo, deluju staromodno i čak pomalo jezivo. Istina je da u vreme kada se postiče glupiranje radi privlačenja pažnje a jake senzacije često s komponentom nasilja dobijaju viralni status na društvenim mrežama za video-uratke, pristojnost nije naročito isplativa. Ali, isto tako, ona je jedan od mehanizama, možda čak i najbolji, zbog kojeg globalno društvo nije (još uvek) skliznulo u potpuno divljaštvo. Pitanje koje se ovde nameće je da li se pristojnost i ispravnost mogu zaista naučiti u formi nekakve rehabilitacije ili prevaspitavanja, dakle postupaka koji podrazumevaju nasilje i pretnju, pa ni oni nisu ni ispravni ni naročito poželjni u modernom društvu.

Pitanjima ispravnosti i pristojnosti se kroz veći deo svoje filmografije bavio i poljski autor Jan Komasa. Od toga možda unekoliko možemo da izuzmemu njegovu ratnu dramu Warsaw 44 i dokumentarac o Varšavskom ustanku (oba iz 2014. godine), dok su svi ostali njegovi filmovi bili pre svega moralke neke vrste. U njih svakako spadaju Suicide Room (2011) i njegov zvanično-nezvanični nastavak The Hater (2020), a i Corpus Christi (2019) koji je dobacio do nominacije za Oskara za strani film.

Komasa je nakon toga „promenio adresu“ i rešio da od poljskog postane evropski i globalni autor. Prošle godine je završio i izbacio dva filma, američki Anniversary i britansko-koprodukcioni Heel koji je i predmet ove kritike. Oba filma se, naravno, bave etičkim pitanjima, a i oba su smeštena u kućno i porodično okruženje. I što je indikativno, u oba Komasa uvodi žanrovske elemente neprijatnog trilera začinjenog s manje ili više čudačke komedije.

Mračniji od njih, Heel, razvijan je pod naslovom Good Boy. Oba ta naslova su zapravo komande u dresuri, najčešće pasa, ali i drugih subjekata, s time da je originalni pohvala za dobro obavljen zadatak, a novi direktna komanda kod nas prevodiva kao „k nozi!“ Za Komasu, producente i distributere se pojavila nevolja u vidu nekoliko već postojećih filmova istog naslova i neretko na istu temu „dresure“ ljudi, a poslednji od njih je američki nezavisni horor, doduše s psom kao junakom i tačkom gledišta, izašao tek nešto ranije od Komasinog filma.

„Loš pas“ koji posle dresure treba da postane dobar je Tomi (Enson Bun) i on je stvarno mustra. Huligan je i nasilnik koji se napija, drogira, maltretira ljude i razbija stvari, a i prema ženama se ponaša kao kreten, budući da, u noćnoj montažnoj sekvenci u kojoj ga upoznajemo, izaziva tuču između dve devojke oko njega kao „nagrade“. Nakon što jednu od njih, Gabi (Savana Stin) otprati, on, onako pijan i teturav, biva napadnut i otet.

U sledećoj sceni upoznajemo i njegovog otmičara. Kris (Stiven Grejem) je jedan skoro jezivo pristojan čovek koji u tom trenutku vodi intervju za posao kućne pomoćnice s Rinom (Monika Frajčik) u kojem insistira da ona nema nikakvih vidljivih oznaka na telu i nikakvih skrivenih poroka i zavisnosti. Kris je oženjen Katrinom (Andrea Risboro) koju zove „Princeza“ i tretira je u skladu s nadimkom, a sa čijim raspoloženjem ili možda kompletnom psihom nešto očito ne štima. Njih dvoje imaju sina Džonatana (Kit Rakusen) kojeg zovu „Sunce“ i koji je toliko dobar dečko da je to skoro sablasno. Žive u kući veličine omanjeg dvorca na osami, iza gvozdene kapije i duge šljunčane staze, a sama kuća je puna staromodnog luksuza, od stilskog nameštaja preko moderne tehnike za zabavu do ekstenzivne biblioteke.

Tomijevo početno mesto u toj kući je „tamnica“ u podrumu. Vezan je lancem za zid, spava na dušeku na podu, hranu dobija kad mu je Kris donese. Tomiju se, naravno, takav položaj nimalo ne sviđa, pa u početku reaguje s agresijom, vređanjem, psovanjem, pretnjama i pogađanjem, ali Kris je nepopustljiv u svojoj nameri da ga prevaspita. Fizičkoj sili prilazi u krajnjoj nuždi, ali mu zato „ispira mozak“ edukativnim videima i smirujućim audio-trakama. Do nekakvog pomaka će doći, makar iz prostog razloga što je „status kvo“ neodrživ, a to se vidi i na tome što Tomi počinje da čita, da razgovara pristojno i da se povezuje s porodicom, pre svih Džonatanom i Rinom.

Prvo pitanje je hoće li se Tomi „popraviti“ kao čovek zbog takve dresure ili će samo naučiti da igra ulogu „dobrog psa“ koji se umiljava umesto da reži i grize. Drugo bi bila misterija ko je tu zapravo idejni vođa cele akcije, jer Katrina nije baš krhka i nezainteresovana kao što se to na prvi pogled čini. Treće je pitanje motivacija bračnog para, pa i njihovog dragog i dobrog sina, za takav postupak. U tom smislu se pominje nekakav Čarli koji se nikada ne pojavljuje (sa sigurnošću možemo da pretpostavimo da je pokojan), ali nam do samog kraja neće biti jasno je li on izgubljeni sin ili prethodna žrtva otmice u svrhu prevaspitavanja.

Ti komadi misterije su odlika relativne autorske pameti i računice scenarističkog dvojca kojeg čine Bartek Bartosik i Nakaš Kalid da publiku održe u stanju angažmana i napetosti, te da joj pritom ne vređaju inteligenciju. Neke druge misterije i pitanja (poput statusa Rine kao lika) su tu ipak očiti logički propusti koji možda imaju neke praktične funkcije kasnije u priči, ali su i pokazatelj da je dvojac „zagrizao“ daleko više nego što to može da proguta u smislu preispitivanja etike u svetlu psihologije savremenog čoveka i društva.

Komasi ne ostaje ništa drugo, nego da proba da sve to nekako održi na okupu, što i čini s istančanim osećajem za vizuelno koji se oslikava u impresivnoj fotografiji Mihala Dimeka, dok neoklasična muzička pratnja Abela Korženovskog sasvim odgovara tipu filma i fino usmerava emocije gledaoca. Iako nije teško „uloviti“ reference, od Komasinih moralki, preko modernih žanrovskih filmova (Villains autorskog tandema Den Berk – Robert Olsen iz 2019. godine je u tom smislu svakako najsličniji), pa do klasika kao što je A Clockwork Orange (Stenli Kjubrik, 1971), stičemo utisak da gledamo posve originalan film koji je plod iskrenog interesa za etička, filozofska i ljudska pitanja.

Utisku svakako doprinosi i gluma vrlo raspoloženog ansambla. Bun mora da pleše na ivici karikature kako bi Tomi bio uverljivo odvratan lik koji, u neku ruku, svoje pojave i nepočinstava iz prošlosti zaslužuje kaznu i rehabilitaciju na silu. Stiven Najt uživa igrajući naizgled „mekog“, ali zapravo pasivno, pa i otvoreno agresivnog čoveka koji „ulozi“ upravnika zatvora prilazi krajnje ozbiljno. Andrea Risboro još jednom pokazuje svoj neverovatan glumački raspon, a Kit Rakusen je svakako pamtljivo prisustvo na ekranu, makar u toj jednoj ulozi.

Pa ipak, stvar nekako odlazi bestraga na kraju jer su se i Komasa i scenaristi našli pred izborom da li da puste da se cela stvar raspadne ili da je nekako „pritegnu“ uz pomoć klišea, budući da ni ranije nisu prezali od izvesnih predvidljivosti. Suočeni s izborom između dve loše opcije, oni su izabrali obe, a takva promašena kalkulacija je čak sasvim tipična za savremene žanrovske filmove s ambicijama da nam otkriju velike životne istine. Film na kraju završava na teritoriji „čemu sve to“ misaonog eksperimenta, ali je makar do tada „vožnja“ uzbudljiva i uspešna na zadatku okupiranja naše pažnje.

They Will Kill You

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Napomena: Drugi deo 3-u-1 "kapsula"-kritike

Možda junakinja-osvetnica u filmu They Will Kill You Kirila Sokolova nije nevesta u beloj, pa od skorene krvi tamno-crvenoj venčanici, ali se zato i ona bori protiv satanističkog kulta. Samo što je ovaj kult malo drugačiji od onog u prethodnom filmu, jer njegovi članovi postaju besmrtni.

Ejža Rivs (Zazi Bits) je, pokušavajući da zaštiti svoju mlađu sestru Mariju, ubila oca koji ih je zlostavljao, pa zbog toga odrobijala deset godina. Sveže izašla iz zatvora, javila se pod lažnim imenom na oglas za posao spremačice u pomalo zlokobnoj zgradi Virdžil u Njujorku koju posećuje malo ekscentrična klijentela, pa i šefovi među osobljem deluju malo ekscentrično. Na primer, kućepaziteljica Lili (Patriša Arket) mora da istera domara (Paterson Džozef) iz sobe namenjene novoj devojci. Ejžina motivacija je da u zgradi pronađe Mariju (Miha‘la) koja je tu navodno nestala, došla je naoružana i sa znanjem borilačkih veština, ali izgleda da nije baš shvatila s kim će imati posla. Akcija koja će uslediti je, dakle, puna odsečenih glava i udova i zalivena hektolitrima krvi koja šiklja.

Jasno, Sokolov ovim filmom ne otkriva ništa novo, i mladi prebegli ruski reditelj je toga itekako svestan, budući da lepi referencu na referencu, a to tek tu i tamo preseče nekom svojom dosetkom. U centru njegovog panteona svakako stoji Kventin Tarantino, budući da They Will Kill You jako podseća na Kill Bill, od koreografiranih borbi do objašnjavanja motivacija pojedinih likova kroz flešbekove, ali izveden u Grindhouse maniru, i to kao da bi se u priču umešao Sem Reimi sa svojim osećajem za set-pis scene i praktične efekte. Ima i drugih referenci i citata, makar vizuelnih, od Kjubrika i The Shining, pa do Gospodara muva, a sama zgrada deluje kao da je ispala iz nekakvog John Wick serijala, ali „obrnutog“ za siromašne, ali mlaćenje junakinje s negativcima (među kojima je i Heder Grejem kao najpoznatije lice) postaje pomalo repetitivno i zamorno. Srećom, film sa svojih 90-ak minuta ne traje predugo, Zazi Bits ima onu pravu „bleksploatacijsku“ energiju akcione heroine iz geta, a i sve je od početka do kraja nepatvoreni „treš“ i zezalica koju ne treba uzimati preterano ozbiljno.

Good Luck, Have Fun, Don't Die

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Mislim da ću za koju godinu svog sina početi da ispraćam u grad sa „Ajd‘ srećno, zabavi se, nemoj da pogineš!“ Zvuči kao nešto što bi „kul ćale“ mogao da kaže svom tinejdžeru pred izlazak u grad. A ako izlasci u grad ne budu fora novim generacijama, isti pozdrav može da se iskoristi i za početak sesija igranja video-igrica.

Takva „gejmerska“ je i premisa filma Good Luck, Have Fun, Don‘t Die u režiji Gora Verbinskog (Pirates of the Carribean franšiza) i po scenariju Metjua Robinsona (The Invention of Lying, Love and Monsters). Suštinski, može se opisati kao spoj Groundhog Day i Terminatora u mehanici Source Code / Edge of Tomorrow. Uprkos komercijalnom potencijalu većem nego što je to uobičajeno za filmska dela bez postojeće fan-baze, uradak je prvo svoju sreću okušao na američkim festivalima (od festivala fantastike u Ostinu do Palm Springsa), evropska premijera je bila smeštena na Berlinale, a bioskopski put se u dosta slučajeva odvija paralelno s internetskim.

Dakle, čovek odeven kao dementni beskućnik (Sem Rokvel) banjava u zalogajnicu u Los Anđelesu u večernjim časovima kako bi iz redova gostiju regrutovao dobrovoljce da mu pomognu na važnoj misiji. Prvo što radi kako bi privukao pažnju na sebe je otimanje njihovih mobilnih telefona i priča o zamkama veštačke inteligencije koja će preuzeti svet u budućnosti iz koje on dolazi. Ovo mu je, kaže, 117. put da misiju pokušava (brojka je možda referenca na kultnu naučno-fantastičnu treš-seriju The First Wave, a možda potpuna slučajnost) i čini se da mora da pronađe pravu ekipu. Zato bira skeptičnog ćelavog bradonju Skota (Asim Čodri), punačku gospođu Mari (Džordžija Gudman) i par učitelja, Marka (Majkl Penja) i Dženet (Zazi Bits) za svoju ekipu. Kao dobrovoljac se javlja vođa grupe skauta, Bob (Daniel Barnet), kao i sredovečna gospođa Suzan (Džuno Templ) i mlada žena obučena kao generička princeza, Ingrid (Hejli Lu Ričardson).

Njihova misija je doći do predgrađa i u super-kompjuter jednog talentovanog klinca koji pravi „božanski“ model veštačke inteligencije ubaciti hakovanu verziju iz budućnosti kako bi taj „novi bog“ bio dobronameran i blagonaklon prema ljudima. Usput će ekipu ganjati policija i dvojac niskobudžetnih plaćenih ubica, a vođa i par članova će dobiti svoje pozadinske priče. U slučaju Rokvelovog lika, to je srceparajuća vinjeta iz Terminatora u kojoj zle mašine otkriju tajnu lokaciju nakon što on proba virtuelnu realnost, pa mu ubiju majku. Mark i Dženet probude neku vrstu zombi-virusa kod svojih učenika nakon što ih izbace iz balansa tako što ih skinu s telefona. Suzan je izgubila sina u školskoj pucnjavi, pa je preko grupe za podršku naručila njegov klon koji se, ipak, ponaša suviše robotski, pa je preko toga naručila i realističniji glasovni model koji ju je upozorio na dolazak čoveka iz budućnosti i naložio joj da se javi da mu pomogne. Ingrid je, pak, alergična na telefonski i „vaj-faj“ signal, a nedavno je izgubila dečka, Tima (Tom Tejlor), koji je otišao da živi u virtuelnoj realnosti.

Scenarista Ričardson je zapravo imao originalnu ideju za pilot-epizodu televizijske serije o studentu književnosti koji pokušava da se poveže sa svojim kolegama preko knjiga, e da bi naleteo na zid površnosti usled zavisnosti od mobilnih telefona, ali televizijske kuće su procenile da tu dovoljno materijala za seriju. Onda je prepravio glavni lik, dodao još vinjeta i ubacio veštačku inteligenciju kao centralni problem i glavnog negativca, čime je privukao nekoliko nezavisnih kompanija koje su angažovale Gora Verbinskog, još uvek u nemilosti Holivuda nakon potopa filma Lone Ranger i neuspelog pokušaja „indi“-iskupljenja s A Cure for Wellness, obezbedivši budžet od oko 20 miliona dolara, što je za potencijalni spektakl sića. Verbinski se od toga snašao i Ričardsonovu ideju vizuelizirao s osećajem za „set-pis“ scene i sekvence, kao i za pogođenu upotrebu efekata, dok glumački trud filmu daje humanu notu.

Glavni izazov je, međutim, sturktura filma i ta jednostavna, jednosmerna i zapravo predvidljiva avantura s jasnim ciljem. Mogućnosti da se ona razmrda novim „gejmerskim“ preprekama, zagonetkama i zadacima su ograničene, pa su zato u formi pozadinskih priča likova ubačene „flešbek“-vinjete od kojih svaka ima svoj stil i one tri o pratiocima bi funkcionisale kao upečatljive mini-epizode serije Black Mirror. Kroz te tri kratke priče i Ričardson i Verbinski savršeno dijagnostikuju i u formi mračne satire artikulišu šta sve ne valja s današnjim svetom, a glumci pritom dobijaju priliku da zablistaju i prodube svoje pomalo tipske likove.

Džuno Templ tako u Suzan unosi nešto opipljive ljudske patnje i osećaja uskraćenosti. Hejli Lu Ričardson ulazi u suštinu distanciranosti, nepoverenja i pojavne čudnosti današnjih mladih, dok Majkl Penja i Zazi Bits uspevaju da kanališu učiteljsku nesigurnost s pokušajem projekcije autoriteta na van. Ipak, Sem Rokvel ostaje kao dominantno prisustvo na ekranu, čime samo demonstrira svoj raspon, mogućnost transformacije, glumačku harizmu i prezentnost. Njegovom liku čak i nije preko potrebna pozadinska priča, pa bi ona bila prva na spisku viškova koje bi možda trebalo iseći iz filma.

Nevolja je, međutim, u tome što su te tri „sporedne“ vinjete zanimljivije od same glavne avanture i što ona, jednom kad prođe furiozni početak u zalogajnici, nikako ne uspeva da uhvati dodatni momentum i da poleti. Negde oko polovine ili najkasnije do dve trećine, pred prolongirani završni obračun, taj momentum potpuno iščili, pa autorski dvojac jedino rešenje nalazi u preokretima, peripetijama i lažnim krajevima pre onog pravog kojim se najavljuje potencijalni drugi deo filma, što bi inače u drugim filmovima delovalo „žicaroški“, ali ovde je to moguće tumačiti i sa malo ironijskog odmaka.

Istina je, međutim, da Good Luck, Have Fun, Don‘t Die hvata duh vremena sadašnjeg i makar deo nedoumica o budućnosti kakvu nam preveliko oslanjanje na tehnološka pomagala i slaba do nikakva regulacija upotrebe veštačke inteligencije donosi. Što je važno, to čini na jedan filmski način u formi lako pratljivog spektakla starog kova. Ostaje, međutim, pitanje koliko bi publika naviknuta na kratke i oštre senzacije bila spremna da izdvoji preko dva sata vremena da ovako nešto pogleda i koliko bi bila zadovoljna ispravnom porukom filma koju bi proglasila za „bumersku“.

Send Help

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je u svojoj dugom i bogatoj karijeri radio i druge stvari, Sema Rejmija percipiramo uglavnom kao „horordžiju“. Nije to bez razloga, budući da se horor temeljen na prktičnim efektima, bilo s vulgarnijim, bilo s prefinjenijim efektom, provlači kroz skoro sve njegove filmove, makar po žanru oni bili nešto sasvim drugo. Recimo trileri ili superherojske fantazije.

S time u vezi, njegov najnoviji uradak koji nam se upravo ukazao u bioskopima, Send Help, mnogi vide kao Rejmijev povratak horor-korenima još od 2009. godine i filma Drag Me to Hell. Da podsetimo, u međuvremenu je u svoju filmografiju Rejmi kao reditelj upisao još samo dva filma, oba u visokoj holivudskoj „franšiznoj“ produkciji, Oz Great and Powerful (2013) i Doctor Strange in the Multiverse of Madness (2022). Opet, Send Help skoro da uopšte nije horor, a svakako nije onaj „čisti“ kao Drag Me to Hell, o originalnim Evil Dead filmovima da i ne govorimo, već bi se o njemu pre moglo govoriti kao o spoju satirične komedije, psihološke drame, filma preživljanja i jezivog „čiler“ trilera.

Film počinje na radnom mestu naše junakinje Linde Lidl (Rejčel MekAdams). Ona je analitičarka u odeljenju za strateško planiranje u, pretpostavljamo, velikoj kompaniji koja se bavi nespecifikovanom delatnošću. Iako godinama tamo vredno radi, zasluge prisvajaju drugi, ali joj je vlasnik obećao unapređenje u potpredsednicu. Kada stari vlasnik umre, za generalnog direktora dolazi njegov sin Bredli (Dilan O‘Brajen) koji je potpuna papčina.

O poslu nema pojma, a mizoginiju ne skriva, pa je unapređenje obećao svom drugaru sa studija, iz bratstva i s golfa, a Linda mu svojom nezgrapnom pojavom i neveštim ponašanjem u socijalnim situacijama toliko ide na živce da bi je najradije otpustio. Međutim, pošto ona na poslu nikad nije zapravo zabrljala, on je vabi u zamku da se osramoti na službenom putu u Bankok, sve se nadajući da će se ona uplašiti same prilike i odustati.

To se, međutim, ne dešava, pa Linda tako postaje predmetom sprdnje u avionu punom muških kolega koji se ne boje da se pokažu u svom najtoksičnijem obliku. Dolazi do pomalo urnebesne avionske nesreće koja celu situaciju izvrće naglavačke, a koju preživljavaju samo Linda i Bredli koji završavaju na malom pustom ostrvu negde u Tajlandskom Zalivu.

Tu dolazimo do sledeće spoznaje: Linda ne samo da pasionirano prati „rijaliti“ Survivor i neuspešno pokušava da položi audiciju za isti, već zapravo zna da se snađe i preživi u divljini. Da pronađe ili napravi sklonište, zapali i održava vatru, ulovi, sakupi i pripremi hranu, pronađe ili filtrira vodu za piće. A Bredli, čak iako ne bi bio povređen, ipak je suviše razmažen i „svilen“ da bi mogao da preživi sam.

Odnos snaga između njih dvoje se, dakle, promenio, ali pitanje kojim će se tempom promeniti i dinamika između njih dvoje. Pritom, Bredli želi što brži povratak u civilizaciju, a Lindi se sviđa što je, za promenu, ona sad glavna. Ono što sledi je kolaž od polu-komičnih pregovora o saradnji, lekcija o preživljavanju, ispovesti, nadmudrivanja i natezanja što će sve, pretpostavljamo, kulminirati sukobom. Ali i tu nam Rejmi i njegovi scenaristi Demian Šenon i Mark Svift serviraju preokrete i iznenađenja...

Reference nije teško ubrati, počevši od filma Office Space (Majk Džadž, 1999), preko romana Robinzon Kruso i filmskih varijacija na tu temu, poput filma Cast Away (Robert Zemekis, 2000), ali udvoje, kao u filmu Six Days Seven Nights (Ivan Rajtman, 1998), s hororičnom notom Misery (Rob Rajner, 1990), pa do Goldingovog romana Gospodar muva i poslednje trećine poslednjeg filma Rubena Estluna, Triangle of Sadness (2022). Ovo poslednje je, doduše, samo koincidentalna referenca, budući da je Send Help bio u razvoju i pre Estlundovog filma, odnosno oba filma su na tragu istog „nauka“ da promena okolnosti dovodi do promene onoga što se vrednuje u društvu, pa makar to „društvo“ sačinjavala samo grupica ili par ljudi.

Kada tome dodamo i večito nadgornjavanje između dvoje likova staro koliko i crtani filmovi o mačku Tomu i mišu Džeriju, jasno nam je da tu nemamo ništa novo u smislu ideje. Ali ono po čemu Send Help odstupa od drugih filmova nisu toliko ni bruatlnost, šokovi, preokreti ili grozote, fizičke i metaforičke, koje ionako možemo da očekujemo od Rejmija. Ne, to je rizik koji scenaristi i reditelj preuzimaju po pitanju strukture, a sve u svrhu temeljnog i detaljnog rada na karakterizaciji likova. Naime, u većini filmova gde se dvoje ljudi koje imaju ili isti interes da se međusobno poubijaju ili sukobljene interese, manji deo odlazi na postavku a veći na sukob, dok je ovde situacija obrnuta. Rezultat toga su dubinski profilisani likovi čije se osobine otkrivaju tačno na vreme da svaki njihov postupak, ma koliko se ludim činio, bude savršeno logičan i u kontekstu filma i u nekom širem kontekstu.

U tom smislu, „kasting“ je savršeno pogođen za oboje glavnih likova. Tu prednjači Rejčel MekAdams koju su do sada uglavnom birali za dramske ili romantične uloge, dok joj one komične, ali još dodatno uvrnute leže još i bolje. Ovde ona blista i prolazi kroz veoma fine transformacije. Dilan O‘Brajen je takođe odlično pogođen kao grozni, privilegovani „lezilebović“ koji dolazi za „šefa iz Pakla“, da bi u novoj situaciji brusio svoje sposobnosti preživljavanja u smeru onog što mu najbolje ide, a to je manipulacija, a glumac fino prati korake koje mu je zadala koleginica i s njom čak ostvaruje određenu komičnu hemiju. Oboma pritom savršeno ide tempiranje određenih poteza.

Sad, nije Send Help film bez nedostataka, ali obe grupe njih se mogu podneti i čak smo mogli i da ih očekujemo. S jedne strane, Rejmi ne može da pobegne od sebe, što će reći od ekscesa, gadosti i prepada. I oni su ovde, čak i kad nisu naročito potrebni da se prenese poenta, dobro zamišljeni i savršeno tempirani jer je reditelj ipak majstor za te stvari. Opet, problem je u tehničkoj koncepciji. Naime, Rejmi je „doktor“ za praktične efekte, a ovde su osnova ipak bili oni vizuelni, kompjuterski generisani, jer je ipak to zahtev savremenog doba u filmskoj industriji i rendering onog divljeg vepra je ipak jeftiniji od pravljenja „makete“ istog. Na stranu što taj vepar ne deluje puno životnije od one mečke koja je rasporila Leonarda Di Kaprija i film Revenant (Injaritu, 2015), stvar deluje još za par nijansi nezgrapnije kada Rejmi i njegov tim to „zalije“ s nešto opipljive veštačke krvi, rigotine ili drugih telesnih tečnosti.

Drugi set problema je to što radnja filma teži završnom obračunu. I ma koliko ga scenario odgađao, i ma koliko se kulminacija gradila, odnosno gradirala, i ma koliko obrati koji vode ka tome bili savršeno postavljeni da istovremeno budu i vratolomni i sasvim logični, to sve uzima danak u ponešto predugom trajanju. To vredi i za srednju sekciju na ostrvu koja je mogla biti i pomalo ubrzana čime bi komično-zabavni aspekti bili još izraženiji, pa i za sam finalni obračun od dve-tri „set-pis“ scene koje bi mogle da budu brže i efikasnije.

Pa opet, i tih 15-20 minuta „ekstra trajanja“ u fotografiji Bila Poupa koji savršeno koristi i snima „rajsku“ lokaciju i uz bogatu muziku Denija Elfmana imaju svojih čari i ne predstavljaju teret gledaocu. Na kraju, Send Help postaje sinonim za punokrvnu filmsku zabavu koja pritom i nije „praznoglava“, što se i ne viđa toliko često u bioskopu u ova vremena.

Dust Bunny

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Znate ono kad ste bili mali: zaspite, usnite lucidni košmar koji se čini sasvim stvarnim, pošteno se isprepadate, pa se probudite u svom krevetu i u sasvim normalnoj, očekivanoj situaciji, ali ste još uvek pod utiskom. Toliko jakim da ste čvrsto uvereni da je bolje da nikada više ne zaspite, ili da tražite nekoga, mamu ili tatu, da vam „čuva strah“ tvrdeći da se ispod vašeg kreveta, u ormaru, na tavanu ili u podrumu krije monstrum koji vam kvari san. Današnji roditelji se dosta često neće ni usprotiviti hirovima i fantazijama svoje dece, a roditelji „starog kova“ će ih samo „ohladiti“ autoritativno izrečenom tvrdnjom da monstrumi ispod kreveta ne postoje.

U filmskom prvencu televizijskog producenta, scenariste i „šouranera“ Brajana Fulera (serije Hanibal, American Gods, Star Trek: Voyager i druge), devojčica Aurora (Sofi Sloun) taj isti štos pokušava da proda svojim roditeljima koji je obzirno, ali ipak čvrsto uveravaju da monstrumi ne postoje i da je dovoljno velika da spava sama i pri tome ne sisa prst. Aurora je, međutim, uverena u svoju istinu, a postaće još uverenija kada se jednog jutra probudi u rasturenom stanu u kojem od roditelja nema ni traga ni glasa. Zbog toga se Aurora za pomoć obraća svom komšiji iz stana 5B (Mads Mikelsen) za kojeg je uverena da je ubica monstruma: svojim očima je videla kako je u Kineskoj Četvrti zmaja rasporio kao ribu.

E, sad, stranac iz stana 5B nije nikakav ubica monstruma, niti je ono bio pravi zmaj. U pitanju je bio kineski zmaj u kojem se skrivala grupa ljudi, njegovih meta, što njega čini plaćenim ubicom. Zapravo, on je uveren da je sudbina „Erorinih“ (kako je on zove jer je, hm, stranac) roditelja bila namenjena upravo njemu. Ali kako to saopštiti detetu, a ne odati svoj kriminalni identitet?

Da stvar bude dodatno komplikovana, u priči je, dakle, i mafija koja šalje nove i nove „ture“ ubica (jednu od njih predvodi Dejvid Dastmalkian), a i tip iz stana 5B ima svoju šeficu Lavern (Sigurni Viver) koja ga savetuje da napusti grad i prepusti devojčicu svojoj sudbini, da ne bi ona morala da se bavi tim „repovima koji se vuku“. Usput, Aurora nije bila prava, već usvojena kći svojih roditelja, a sve njene „prethodne roditelje“ zadesila je slična sudbina, pa socijalna radnica Brenda (Šejla Atim) koja se bavi njom zapravo radi za FBI jer sumnja na nešto čudno. A možda, samo možda, devojčica ne deli sa svetom svoju bujnu maštu kada priča o mostrumu, već se tu radi o jednoj sasvim drugoj emocionalnoj reakciji...

Delom film-slikovnica s naivno-“strašnom“ pričom za laku noć, delom akciona avantura, delom komedija, delom horor i delom film za celu porodicu, Dust Bunny je za današnje pojmove prilično čudna zverka za koju nije jasno kojoj bi se to publici obraćala. Ali nekada, 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, kada je potpisnik ovih redova bio klinac, ovakvih filmova bilo je puno i proizvodili su se gotovo serijski: Gremlins, The Goonies, Ghostbusters, Indiana Jones i još štošta. U njima se nasilje češće sugerisalo nego što se prikazivalo, bilo je plesa po rubu, ponekad i preko ruba straha, pa su ondašnjim klincima ovi filmovi poslužili kao ulaznica u svet ozbiljnijih i „čistijih“ žanrova, a oni ih i danas smatraju kultnim.

Eh, lako je bilo nas, nekadašnje klince dobiti na svoju stranu i ubediti nas u vrednost ne samo nekog pojedinačnog filma, nego i filma kao umetnosti i zabave. Današnji klinci ne samo da imaju sve moguće izvore zabave uparene s niti jednim trenutkom zaista slobodnog vremena, dokolice i dosađivanja, već zaista veruju u limite koje im sistem postavlja kako bi ih štitio. U tom smislu, bilo bi naivno misliti da je TV-guru Fuler imao nove generacije kada je osmišljavao svoj dugometražni prvenac. Ne, on je „gađao“ nas, njihove roditelje i našu nostalgiju i to manje ili više direktnim referencama na neke ozbiljnije filmove koje smo zavoleli kao ipak nešto stariji, vešto zapakovanim u šareni omot onoga što smo voleli kao klinci.

Ono što je najupadljivije u filmu je njegov stil, gde se spajaju simetrije Vesa Andersona sa živim bojama Žan-Pjera Ženea i Marka Karoa, uz malo stripovske stilizacije sveta na tragu franšize John Wick i pokušaja kanalisanja epskog ludila Terija Gilijama. Zaplet, pak, kao da je prepisan od Besona i njegovog Leona Profesionalca, samo dodatno okrenut u smeru naizgled dečije-naivnog, a zapravo hipsterski-ironičnog slepstika. Kao prva zvezda filma, Mads Mikelsen je dobar u balansu komične „roditeljske“ zabrinutosti nekoga ko se po prvi put susreće s detetom, ali teško da u tome može nadmašiti Žana Renoa, baš kao što je Sofi Sloun dovoljno ubedljiva kao Aurora, ali ipak ne dobacuje do visina mlade Natali Portman.

Nije, dakle, Dust Bunny posve originalan, nema tu čak ni postmodrnističkog preslagivanja, ali je makar u moru ozbiljnosti i „metafora za traumu“ sasvim osvežavajuće neozbiljan i razigran, čak i kada smo svesni s kakvom tačno reakcijom Fuler kalkuliše. Pitanje je samo koliko ćemo se prepustiti, a koliko biti kritični. Jer, istinu govoreći, sada su nam za infuziju nostalgije dostupne i prave, stare stvari.

No Other Choice / Eojjeolsuga eobsda

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao što nas obično laže da imamo izbora, tako nas kapitalistički sistem, odnosno njegovi predstavnici i „serviseri“, povremeno ubeđuju kako ga nemamo. Odnosno, kako ga oni nemaju, ili kako ga, eto, baš u tom-i-tom slučaju nisu imali. Suštinski, većina nas zaista nema izbora: moramo da radimo da bi preiveli i možda eventualno živeli. Ali isto tako u jednoj ključnoj stvari, nevezanoj za sistem, uvek imamo izbor: hoćemo li biti ljudi ili zveri.

Doći ćemo i do toga i u najnovijem filmu južnokorejskog reditelja Parka Čan-vuka, No Other Choice, inače adaptaciji horor-triler romana The Ax američkog pisca Donalda Vestlejka. Ovo je druga adaptacija tog romana, prethodnu je snimio grčko-francuski reditelj Kosta Gavras. Upravo njemu je Park posvetio film, što je i logično: ipak je Gavras majstor filmova na političke i etičke teme, a No Other Choice je upravo jedan od njih, iako zapakovan u crnu komediju.

Park otvara film u izrazito ironičnom tonu: gledamo idealni dan idealne južnokorejske porodice iz više srednje klase i sve „puca“ od glumjene sreće, kao u reklami za, recimo, omekšivač. Otac Man-su (Li Bjung-han, negativac Frontmen u seriji Squid Game) je tehnolog u fabrici papira, majka Mi-ri je domaćica koja na svaki način gleda da mu ugodi i da mu bude na usluzi, njih dvoje su i plesni partneri i uigrani tim. Sin je pomalo odsutan duhom, kao i svaki zdravi tinejdžer, a kći je talentovana violončelistkinja. Sliku upotpunjavaju još dva psa.

Ta idealna slika će se raspršiti kao mehurić od sapunice kada Man-su dobije otkaz na svom poslu, dok mu se novi američki vlasnici pravdaju kako „nisu imali izbora“ jer su morali da saseku troškove. On je rešen da ostane u istom biznisu, ali kriza je u celoj industriji, pa kad potroši otpremninu, mora da nađe bilo kakav posao, recimo u skladištu. Mi-ri isto nalazi posao kao dentalna higijeničarka kod mladog i zgodnog zubara Oh Đin-hoa (Ju Jeon-seok), što je Man-suu udar na ego, pa pokušava da se vrati u svoje matično zanimanje i rang plate kako zna i ume. Usput, preti im i bankrot, gubitak kuće ili prodaja iste iritantnim komšijama.

Godinu dana kasnije, ponižen i poražen, Man-su dolazi na ideju da je jedini način da dobije posao, jednom kada se isti pojavi, recimo u jedinoj presotaloj fabrici papira. Za tako nešto, on mora da eliminiše svu konkurenciju koja na papiru ima bolje kvalifikacije od njega. I to mora da učini doslovno, pa bili ti ljudi vrlo slični njemu po životnim prilikama (što bi u neka normalnija vremena uzrokovalo solidarnost), ili, pak, potpuno različiti i sa različitim iskustvima (iz kojih bi takođe moglo da se nauči nešto). Man su na početku okleva, ali...

Da odmah prekinemo neizvesnost i odgovorimo na pitanje je li No Other Choche bolji od „Parazita“ (Parasite, Bong Džun-ho, 2019), budući da se poređenje između ta dva filma samo od sebe nameće imajući u vidu tematiku i lagano satirični pristup istoj? Kratak odgovor bi bio: ne, nije bolji. Jer nije baš toliko slojevit, a i čini se da je pomalo predugačak, premda su digresije kojima se minutaža razvlači skroz na svom mestu.

Dobro, a kako se onda drži u Parkovoj filmografiji, je li tu makar pri vrhu. Sad, kada je neko snimio „Osvetničku trilogiju“ (Sympathy for Mr Vengeance, Old Boy, Lady Vengeance) i Decision to Leave, taj vrh je poprilično visoko, pa No Other Choice ne može da ga dostigne. Opet, ovo je u svom besu i pravedničkom gnevu možda i najličniji Parkov film, film iza kojeg njegov reditelj najviše može da stane, posebno u ovim vremenima kada se sigurnost na poslu čini kao nedosanjani san.

Prethodna dva pasusa, molim vas, uzmite s rezervom i nemojte iz njih izvlačiti zaključak da No Other Choice ne valja, ili da je okej, ali ne i dobar. Naprotiv, dobar je to film, čak i vrlo dobar, ali ima tu nesreću da ga se uglavnom poredi s remek-delima, što ipak nije pošteno. Ima tu i nešto slojevitosti, naročito u motivaciji likova. Man-suova ljubomora čija je meta Mi-ri, ali i ljubomora pojedinih njegovih kolega prema njihovim suprugama, jasan je izraz nemoći; Man-su takođe nije bez razloga vezan za kuću u kojoj živi, ne samo da se naradio da bi mogao da je kupi, nego je to i kuća njegove porodice koju je ista već jednom bila gubila, te jedino mesto gde je on imao osećaj doma i pripadnosti. Balans između lokalnog konteksta i korporativne kulture u Južnoj Koreji i neke šire, globalne slike takođe je izvrsno pogođen, a Park demonstrira i sjajan osećaj za tempiranje humora, drame, preokreta ili eskalacije haosa i nasilja.

Naravno, za tako nešto treba pohvaliti glumce i ekipu. Retko kad scenario koji je potpisalo ovoliko „ruku“ (četvoro ljudi) ima ovoliko smisla i deluje ovako kompaktno. Glumci su, sa svoje strane, odlično raspoloženi, i to ne samo glavni, već i sporedni i epizodni koji koriste malo vremena na ekranu da zablistaju što mogu više, ali ne na neki vulgaran i sebičan način, već uživajući u svojevrsnoj među-igri. Tehnička ekipa je sa svoje strane pouzdana, ali ipak najviše pohvala treba sačuvati za Parka i njegovu vrlo inspirisanu i igrivu režiju.

Šlag na torti predstavlja utisak da, što je haos oko glavnog (anti-)junaka koji on najčešće sam kreira veći, to je Parkova režija razigranija u ideji, a precizna u izvedbi. Haos treba znati kontrolisati i Park to čini izvrsno i memorabilno, bilo da na, naizgled, nelogičnom mestu ubacuje daleki total snimljen teleobjektivom, da okreće na „slepstik“ fizičku komediju ili na brutalnost koja nam mora poslužiti kao opomena.

Konačno, Park dokazuje da je znanje jedina kategorija koja se ne može uništiti, oduzeti ili tek tako osporiti. Imajući to u vidu, on je zasigurno svestan da publiku prvo treba zaintrigirati: humorom, napetošću i akcijom, pa je onda lakše plasirati joj politički stav. Zbog toga No Other Choice nikada nije dosadan film, dosta često pogađa blizu mesta gde nas boli najviše i nijednog trenutka ne preti da se pretvori u tiradu. Zapravo, možda je i ona posveta notorno „težinjavom“ Gavrasu ironični prijateljski savet na temu kako se radi anti-kapitalistički film za XXI vek. U tom smislu, situacija s kraja (koju neću da pretvorim u „spoiler“) je vrlo jasan signal odakle će opasnost početi da nam preti...

Pillion

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Drage dame, ako ste mislile da ćete u ovom filmu moći da vidite vašu simpatiju u seksualno eksplicitnim ili nežno-romantičnim situacijama, pripremite se na razočaranje. Naime, lika kojeg igra Aleksander Skarsgord vaš pol ne zanima u tom smislu, a, što se romanse tiče, umesto nje dobićete sado-mazohizam. Pa ko šta voli... Za gospodu vredi isto, da se ne ponavljamo. Uostalom, to sve piše i u opisu filma.

Film Pillion, prvenac Harija Lajtona, premijerno je prikazan proletos u Kanu, gde je i pobrao univerzalno oduševljenje kritike, kao i nagradu za scenario u sekciji Un Certain Regard. Publika u našem regionu mogla je da ga vidi na Zagreb Film Festivalu u glavnoj takmičarskoj konkurenciji. Pa da vidimo o čemu se tu radi...

Kolin (Hari Meling) je stidljivi saobraćajac koji u zreloj dobi živi s roditeljima. On je toliko smotan da mu njih dvoje upravljaju društvenim životom. S ocem (Daglas Hodž) zajedno peva božićne pesme u “barberšop” kvartetu dok mu umiruća majka (Lesli Šarp) namešta sastanke s momcima na slepo, sve se nadajući da će se njen sin ostvariti u vezi pre nego što ona umre.

Na jednom od nastupa, Kolin baca oko na Reja (Skarsgord) koji je u bar došao sa svojim društvom motorista među kojima se zna ko igra koju ulogu. Rej je, dakako, “alfa”, odnosno vođa “čopora”, dok su njegovi drugovi upareni u veze u kojima su uloge onog dominantnog i onog submisivnog jasno određene. Rej, možda i sam u potrazi za svojim „slugom“, ostavlja ceduljicu s mestom nalaženja sutradan Kolinu, na njegovo iznenađenje.

Nalaženje ne prolazi onako kako je Kolin zamislio. Rej s njim ne razgovara, nego mu izdaje komande, a uviđa i koliko je Kolin „zelen“ i nespretan u seksu. Opet, kroz neki dan on želi da se opet nađe s njim, pa dolazi po njega, uzima ga na motor i vodi u svoj minimalno namešteni stan. Tamo, pak, Rej i dalje diktira pravila, a Kolin čini sve da mu udovolji, pa čak i kada to podrazumeva bol i poniženje. Nagrada ili makar pohvala za taj trud neće doći na verbalnom planu, ali će ga Rej prvo „označiti“ kao svog, a onda i uvesti u svoju motorističku ekipu. Međutim, možda Kolin želi nešto romantičnije, nešto kao pravu vezu, nešto na šta Rej nije spreman...

Lajtona u svakom slučaju treba pohvaliti za pristup bez kompromisa i bez kalkulacija, a opet dovoljno odmeren u provokaciji da Pillion ne završi kao pornografski film. Doduše, cela prva polovina filma prepuna je repeticija i dodatnog utvrđivanja već odavno utvrđenih postulata u odnosu između dvojice muškaraca, ali se u poslednjoj trećini utisak o filmu popravlja uporedo s time kako raste Kolinovo samopouzdanje i preuzimanje makar nekakve kontrole. Lajton onda nema problema da istera poentu filma, premda bi te poente morale da budu poznate svakome ko je ikada bio zaljubljen i u vezi.

Dakle, često je sve stvar kontrole, ali svakoj strani bi valjalo da ima mogućnost da postavi neke svoje granice. Takođe, iza misterioznosti se često krije praznina ili nekakav opipljiv psihološki defekt. Stvar dodatno komplikuje i to što su dvojica glavnih glumaca fizički različiti do komičnih razmera, što se dodatno podvlači i sa dve najupečatljivije scene: dolaskom na sastanak zajedno s psima koji odgovaraju njihovim pojavama i statusima u okviru komune (Rej s rotvajlerom, Kolin s jazavičarem), te rvačkim mečom između njih dvojice i kostimima koji otkrivaju kakva je sudbina kome namenjena. Glumci su dobri i posvećeni svojim likovima, ali je problem što su i ti likovi prisutni uglavnom u svojoj zadatosti i skicirani sa tek po par karakteristika.

No, dobro, koliko god nam Lajton otkrivao „toplu vodu“ što se tiče homoseksualnih veza i sado-mazohizma, pri čemu se nameće zaključak da nas u svakom pogledu ima raznih, Pillion se zapravo dosta bolje drži kada studira Kolinov dom i odnos roditelja prema „starom“ i „novom“ njemu. Očeva podrška je iskrenija, možda zato što je i otac u svom braku submisivniji partner, dok majčin zaštitnički odnos prema sinu balansira između iskrene brige i kontrole, ali ga zapravo sputava. U tom smislu, odluka da se vreme radnje iz izvornog romana Box Hill britanskog pisca Adama Mars-Džounsa prebaci iz prošlog vremena u sadašnje pokazala se kao ispravna, budući da bi takav nivo podrške i razumevanja roditelja za sina i njegove „hobije“ u ono vreme bio prilično nezamisliv.

Na kraju, postavlja se ono večito pitanje – čemu sve to, što ovde možemo preformulisati u: Kome je film zapravo namenjen i sa kojim ciljem. Ako se radi o otkrivanju velikih istina ili posebnosti gej ili sado-mazo veza, gejevi i „fetišari“ o tome već i sami znaju verovatno i više nego nadobudni autor-debitant Lajton, a informisani i dobronamerni gledaoci koji nisu deo te „scene“ su već do sada mogli da prihvate da nas ima raznih i da je ključ svega dogovor na iskrenim osnovama. Oni manje osvešteni koje bi ovakav film mogao da šokira i sablazni za njega, pak, neće pokazati ni nominalni interes, već će ga zaobići u širokom luku čim pročitaju opis radnje. Ako je cilj, pak, bilo napaljivanje kroz suptilniju erotiku, mislim da je ciljna grupa za tako nešto ipak prilično malobrojna.

Biće da Lajton ipak gađa filmske festivale, nagrade i publiku koja se tamo okuplja, čime se Pillion ne razlikuje od mora kalkulantskih filmova koji „igraju“ samo u takvim sredinama. Velika većina kritike je entuzijastično progutala udicu. Sebi, pak, ostavljam pravo da budem rezervisan i ne baš oduševljen, niti zgrožen, već tek blago iziritiran filmom koji ima par momenata, ali i ponešto ne tako sitnih problema.

A Big Bold Beautiful Journey

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Dosta je toga nepoznatog i skrivenog oko američkog neovisnog filmaša Kogonade, budući da je sam čvrsti pobornik teorije da samo i jedino djelo ima pravo govoriti o svom autoru. Internetski izvori uglavnom se slažu da je rođen u Seulu, u Južnoj Koreji, kao Park Joong Eun, da je u Ameriku došao u djetinjstvu, te da je odrastao na Srednjem Zapadu, u saveznoj državi Indijani i u velegradu Chicagu. Godinu rođenja je već malo teže naći, jedini podatak dostupan na internetu čini se izmišljenim, a po njemu je Kogonada rođen 1.1.1950. godine, što bi značilo da je u filmsku umjetnost ušao kao penzioner i rekreativac. Ono što se zna jest da je prije toga imao karijeru u akademskim krugovima, da je oženjen i da ima obitelj. Filmom se počeo baviti kao kritičar, teoretičar i esejist, ali u video-formi. Prvi objavljeni video datira iz siječnja 2012. godine i za temu ima ulogu subjektivnih kadrova u tv-seriji Breaking Bad. U svom esejističkom opusu Kogonada se bavio i talijanskim neorealizmom, poetikom Wesa Andersona, prikazivanjem očiju kod Hitchcocka i ruku kod Bressona, Linklaterovim tretmanom vremena, ogledalima kod Bergmana, dizajnom zvuka kod Aronofskog, te različitim autorima francuskog Novog vala, kao i u više navrata svojim idolom i najvećim uzorom Ozuom. Čak je i umjetničko ime Kogonada izabrao u čast Ozua i njegovog scenarista Kogo Node. Bilo kako bilo, svojim esejima Kogonada je privukao pozornost prvo sineastičkih publikacija, poput Sight and Sounda i The Criterion Collectiona, koji su mu počeli naručivati tekstove, a potom i korporacija koje su ga angažirale za namjenske filmove. Priliku za režiju svog dugometražnog prvijenca Kogonada je iskoristio 2017. godine s filmom Columbus. Film je imao premijeru na Sundance Film Festivalu, nakon čega je uslijedila duga turneja po festivalima, između ostalog i nagrada u Ljubljani na festivalu LIFFE. Igranim prvijencem je Kogonada nastavio s tematikom koju je ubacivao i u eseje, preokupacijama dihotomijom usamljenosti i povezanosti među ljudima, te mjestima koja igraju aktivnu ulogu u spajanju i razdvajanju. Junaci filma Columbus, Jin i Casey, „zapeli” su u naslovnom gradu u saveznoj državi Indijani poznatom po modernističkoj arhitekturi. Jinov otac, arhitekt, završio je u tamošnjoj bolnici s minimalnim šansama za oporavak, pa je Jinov život „na pauzi”. U sličnoj situaciji je i Casey, inače ljubiteljica modernističke arhitekture, koja je prekinula studije da bi pomogla svojoj majci u oporavku, ali je svejedno zadržala posao u sveučilišnoj knjižnici. Riječ je o iskrenom autorskom filmu koji se nije priklanjao ustaljenim konvencijama romanse, filmova o prolongiranom odrastanju ili apologiji popravljanja obiteljskih odnosa.

Uslijedio je film After Yang koji je na festivalskoj turneji proveo dvije godine, od premijere u Cannesu u sekciji Izvjestan pogled 2021. godine, preko Sundance Film Festivala, gdje je osvojio Nagradu 'Alfred P. Sloan', te obilja festivala naredne godine, do premijere 4K verzije 2023. u Šangaju. U pitanju je, uvjetno rečeno, znanstveno-fantastična drama gdje iznenadno otkazivanje „obiteljskog androida” stavlja rasno miješanu obitelj, koju sačinjavaju bračni par i njihova iz inozemstva usvojena kći, pred nove izazove. Premisa je, dakle, da naslovni Yang android ima unaprijed učitano kulturno naslijeđe i zadatak uspostavljanja veze između roditelja i djeteta, i to u ulozi starijeg brata, odnosno sina. Kogonada se, dakle, opet bavi odnosima među ljudima, emocionalnim povezivanjem i borbom protiv usamljenosti, te u tome opet pokazuje suverenost u scenariju, režiji i montaži, s usmjerenjem na atmosferu i unutarnje svjetove svojih junaka, i opet polučuje izvanredan film. Dodatak je, međutim, nešto zvučnija glumačka postava predvođena Colinom Farrellom u ulozi oca.

Suradnju s tim glumcem Kogonada je ponovio u svom trećem dugometražnom filmu Veliko hrabro predivno putovanje, ujedno i prvom koji je ostvaren u okviru studijskog sistema, te prvom koji ima redovnu kino-distribuciju u Hrvatskoj. U usporedbi s prethodna dva, riječ je o ipak konvencionalnijem filmu s još izraženije zvjezdanom postavom (Farrellova partnerica je Margot Robbie), ali konvencije kojima se Kogonada priklanja su ipak na tragu suvremenih filmskih autora s izraženim potpisom, kao što su Spike Jonze, Charlie Kaufman i Michel Gondry, s dodatkom surealizma dvojca The Daniels. Teme veza među ljudima, emocionalne prtljage koja nas oblikuje i, shodno tome, oklijevanja da se prepustimo nekom drugom, kao i „pomjereni”, blago fantazijski pristup, također su nešto što možemo asocirati sa spomenutim trojcem. Kogonada, međutim, ovog puta nije sam napisao scenarij za film (to je učinio Seth Reiss, humorist, pisac skečeva i koscenarist ne sasvim uspjele satire Meni), a nije ga ni sam montirao, već su to učinili Jonathan Alberts i Susan E. Kim koji prije toga nisu surađivali ni međusobno, ni s redateljem. Rezultat toga je ponešto neujednačen film koji svakako nije izuzetan kao dva prethodna, ali je svejedno daleko od lošeg. Međutim, pogrešno postavljen marketing kojim se publici film reklamira kao romantična komedija podiže šanse za razočaranje.

U centru zbivanja imamo potencijalni par koji čine David (Farrell) i Sarah (Robbie). Njih dvoje su se upoznali na vjenčanju zajedničkih prijatelja, a iako žive u istom gradu, premda u različitim dijelovima, nisu se sreli ranije. Da stvar bude čudnija, oboje su na vjenčanje doputovali automobilima iste marke i modela koji se više ne proizvode, unajmljenim iz iste agencije koja na neki način glumi „sudbinski casting-servis” kojim upravljaju službenica (igra ju Phoebe Waller-Bridge) i mehaničar (Kevin Kline). Njihov inicijalni kontakt dovoljan je da oboma podigne očekivanja u igri zavođenja. David se trudi biti simpatičan i duhovit kako bi ju osvojio, a Sarah tvrdi da, iako ne štedi sebe u vezama, ona u njima povrjeđuje muškarce. U trenutku možda krive procjene da će se igra nastaviti, David odbija njezin poziv na ples, prethodno izbjegavši odgovor na njezinu prosidbu koja je vjerojatno bila šala nakon što se on predstavio kao nepopravljivi romantik koji sanja o braku i obitelji. „Drugu priliku”, međutim, oboje dobivaju sutradan, i to posredstvom intervencije GPS sustava u Davidovom automobilu (glas Jodie Turner-Smith, glumice koja je igrala majku u After Yang) koji ga prvo uputi na skretanje s ceste do Burger Kingove zalogajnice gdje Sarah također pauzira, a onda ga uvjeri da bude kavalir i nađe se svojoj poznanici u nevolji kada joj se pokvari auto. Pod vodstvom navigacijskog sustava, njih dvoje skupa kreću na naslovno veliko, hrabro i predivno putovanje.

Samo putovanje vodi kroz točke na kojima David i Sarah moraju proći kroz vrata kojima tamo inače nije mjesto na takvim mjestima. Vrata na šumskom proplanku vode u svjetionik koji je David nedavno posjetio, a vrata usred polja do muzeja koji je Sarah u nekom periodu svog života redovito posjećivala. Neka druga vrata će ih odvesti u Davidovu srednju školu baš na dan incidenta koji mu je ostavio traumu, u bolnicu gdje se Sarah mora suočiti sa situacijom u kojoj samoj sebi zamjera i zbog koje sama drži da je loša osoba, u kafe u kojem su oboje ranije na krivi način i iz krivih razloga ostavili svoje partnere, te po još jedan put u njihove roditeljske domove. U tim situacijama se, po Kogonadinom receptu, ali i po receptu spomenutih Jonzeja, Kaufmana i Gondryja, moraju suočiti sa samima sobom, traumama koje ih tjeraju da rade greške koje će ih kasnije oblikovati i naučiti kako ne biti tako loši u vezama. Neke od situacija su otvoreno surealne, kao u srednjoj školi u kojoj četrdesetogodišnja Sarah prati petnaestogodišnjeg Davida i spašava ga od ponovne sramote u izvedbi školske predstave mjuzikla How to Succeed in Business Without Even Trying, ili kada David kao neznanac u bolničkoj čekaonici savjetuje, tješi i ohrabruje svog vlastitog oca u situaciji kada mu se sin, odnosno sam David, tek rodio, i to sa srčanom manom. Na kraju će odrasli, iskusni David preuzeti ulogu svog oca i mladoj, neiskusnoj verziji sebe davati očinske savjete, a Sarah će, kao djevojčica koja se pretvara da je odrasla, od svoje majke koju je rano izgubila tražiti savjet kako s muškarcima. Ovakvim arbitrarnim držanjem ili nedržanjem pravila, Kogonada i Reiss nam demonstriraju tautologiju da čvrstih pravila u međuljudskim odnosima nema jer je svako iskustvo individualno, baš kao i reakcija na njega, ali da ipak postoje neka pravila empatije ili prosto pristojnosti koja moramo osjećati i kojih se valja držati. Opet, Veliko hrabro predivno putovanje više podsjeća na misaone eksperimente o ljudskoj prirodi u filmovima o uglavnom privilegiranim likovima koji su privilegirani makar utoliko što nemaju egzistencijalnih problema, nego imaju priliku istraživati sami sebe, svoje želje i potrebe. U tom smislu, trebalo bi nam već od početka biti jasno da nećemo dobiti klasičnu romantičnu komediju u kojoj nam je cilj identifikacija s likovima, pa onda i ne smeta što su i David i Sarah arhetipovi, šifre ili čak „tabula rasa” likovi u koje i glumci i gledatelji mogu učitati ponešto svoje. S time u vezi, i Colin Farrell i Margot Robbie kao dvoje univerzalno simpatičnih i prijatnih ljudi, i povrh toga sposobnih glumaca koji se mogu razigrati za zajedničku interakciju, filmu predstavljaju „dar s neba”. Istina je da „veliko, hrabro i predivno putovanje” na koje se David i Sarah upućuju nije baš ni veliko, ni hrabro, a o tome koliko je predivno mogu suditi samo filmski likovi, ali nam je uz dvoje glumaca koji imaju slobode tumačiti svoje likove po svome nahođenju to filmsko putovanje ugodno. Istina, s njime Kogonada ne ide u esejističke dubine ispitivanja ljudskih emocija kao u svoja dva ranija filma, ali ni ovaj eksperiment nije sasvim neuspio. Naprotiv, riječ je o gledljivom i u najmanju ruku solidnom filmu.