No Other Choice / Eojjeolsuga eobsda

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao što nas obično laže da imamo izbora, tako nas kapitalistički sistem, odnosno njegovi predstavnici i „serviseri“, povremeno ubeđuju kako ga nemamo. Odnosno, kako ga oni nemaju, ili kako ga, eto, baš u tom-i-tom slučaju nisu imali. Suštinski, većina nas zaista nema izbora: moramo da radimo da bi preiveli i možda eventualno živeli. Ali isto tako u jednoj ključnoj stvari, nevezanoj za sistem, uvek imamo izbor: hoćemo li biti ljudi ili zveri.

Doći ćemo i do toga i u najnovijem filmu južnokorejskog reditelja Parka Čan-vuka, No Other Choice, inače adaptaciji horor-triler romana The Ax američkog pisca Donalda Vestlejka. Ovo je druga adaptacija tog romana, prethodnu je snimio grčko-francuski reditelj Kosta Gavras. Upravo njemu je Park posvetio film, što je i logično: ipak je Gavras majstor filmova na političke i etičke teme, a No Other Choice je upravo jedan od njih, iako zapakovan u crnu komediju.

Park otvara film u izrazito ironičnom tonu: gledamo idealni dan idealne južnokorejske porodice iz više srednje klase i sve „puca“ od glumjene sreće, kao u reklami za, recimo, omekšivač. Otac Man-su (Li Bjung-han, negativac Frontmen u seriji Squid Game) je tehnolog u fabrici papira, majka Mi-ri je domaćica koja na svaki način gleda da mu ugodi i da mu bude na usluzi, njih dvoje su i plesni partneri i uigrani tim. Sin je pomalo odsutan duhom, kao i svaki zdravi tinejdžer, a kći je talentovana violončelistkinja. Sliku upotpunjavaju još dva psa.

Ta idealna slika će se raspršiti kao mehurić od sapunice kada Man-su dobije otkaz na svom poslu, dok mu se novi američki vlasnici pravdaju kako „nisu imali izbora“ jer su morali da saseku troškove. On je rešen da ostane u istom biznisu, ali kriza je u celoj industriji, pa kad potroši otpremninu, mora da nađe bilo kakav posao, recimo u skladištu. Mi-ri isto nalazi posao kao dentalna higijeničarka kod mladog i zgodnog zubara Oh Đin-hoa (Ju Jeon-seok), što je Man-suu udar na ego, pa pokušava da se vrati u svoje matično zanimanje i rang plate kako zna i ume. Usput, preti im i bankrot, gubitak kuće ili prodaja iste iritantnim komšijama.

Godinu dana kasnije, ponižen i poražen, Man-su dolazi na ideju da je jedini način da dobije posao, jednom kada se isti pojavi, recimo u jedinoj presotaloj fabrici papira. Za tako nešto, on mora da eliminiše svu konkurenciju koja na papiru ima bolje kvalifikacije od njega. I to mora da učini doslovno, pa bili ti ljudi vrlo slični njemu po životnim prilikama (što bi u neka normalnija vremena uzrokovalo solidarnost), ili, pak, potpuno različiti i sa različitim iskustvima (iz kojih bi takođe moglo da se nauči nešto). Man su na početku okleva, ali...

Da odmah prekinemo neizvesnost i odgovorimo na pitanje je li No Other Choche bolji od „Parazita“ (Parasite, Bong Džun-ho, 2019), budući da se poređenje između ta dva filma samo od sebe nameće imajući u vidu tematiku i lagano satirični pristup istoj? Kratak odgovor bi bio: ne, nije bolji. Jer nije baš toliko slojevit, a i čini se da je pomalo predugačak, premda su digresije kojima se minutaža razvlači skroz na svom mestu.

Dobro, a kako se onda drži u Parkovoj filmografiji, je li tu makar pri vrhu. Sad, kada je neko snimio „Osvetničku trilogiju“ (Sympathy for Mr Vengeance, Old Boy, Lady Vengeance) i Decision to Leave, taj vrh je poprilično visoko, pa No Other Choice ne može da ga dostigne. Opet, ovo je u svom besu i pravedničkom gnevu možda i najličniji Parkov film, film iza kojeg njegov reditelj najviše može da stane, posebno u ovim vremenima kada se sigurnost na poslu čini kao nedosanjani san.

Prethodna dva pasusa, molim vas, uzmite s rezervom i nemojte iz njih izvlačiti zaključak da No Other Choice ne valja, ili da je okej, ali ne i dobar. Naprotiv, dobar je to film, čak i vrlo dobar, ali ima tu nesreću da ga se uglavnom poredi s remek-delima, što ipak nije pošteno. Ima tu i nešto slojevitosti, naročito u motivaciji likova. Man-suova ljubomora čija je meta Mi-ri, ali i ljubomora pojedinih njegovih kolega prema njihovim suprugama, jasan je izraz nemoći; Man-su takođe nije bez razloga vezan za kuću u kojoj živi, ne samo da se naradio da bi mogao da je kupi, nego je to i kuća njegove porodice koju je ista već jednom bila gubila, te jedino mesto gde je on imao osećaj doma i pripadnosti. Balans između lokalnog konteksta i korporativne kulture u Južnoj Koreji i neke šire, globalne slike takođe je izvrsno pogođen, a Park demonstrira i sjajan osećaj za tempiranje humora, drame, preokreta ili eskalacije haosa i nasilja.

Naravno, za tako nešto treba pohvaliti glumce i ekipu. Retko kad scenario koji je potpisalo ovoliko „ruku“ (četvoro ljudi) ima ovoliko smisla i deluje ovako kompaktno. Glumci su, sa svoje strane, odlično raspoloženi, i to ne samo glavni, već i sporedni i epizodni koji koriste malo vremena na ekranu da zablistaju što mogu više, ali ne na neki vulgaran i sebičan način, već uživajući u svojevrsnoj među-igri. Tehnička ekipa je sa svoje strane pouzdana, ali ipak najviše pohvala treba sačuvati za Parka i njegovu vrlo inspirisanu i igrivu režiju.

Šlag na torti predstavlja utisak da, što je haos oko glavnog (anti-)junaka koji on najčešće sam kreira veći, to je Parkova režija razigranija u ideji, a precizna u izvedbi. Haos treba znati kontrolisati i Park to čini izvrsno i memorabilno, bilo da na, naizgled, nelogičnom mestu ubacuje daleki total snimljen teleobjektivom, da okreće na „slepstik“ fizičku komediju ili na brutalnost koja nam mora poslužiti kao opomena.

Konačno, Park dokazuje da je znanje jedina kategorija koja se ne može uništiti, oduzeti ili tek tako osporiti. Imajući to u vidu, on je zasigurno svestan da publiku prvo treba zaintrigirati: humorom, napetošću i akcijom, pa je onda lakše plasirati joj politički stav. Zbog toga No Other Choice nikada nije dosadan film, dosta često pogađa blizu mesta gde nas boli najviše i nijednog trenutka ne preti da se pretvori u tiradu. Zapravo, možda je i ona posveta notorno „težinjavom“ Gavrasu ironični prijateljski savet na temu kako se radi anti-kapitalistički film za XXI vek. U tom smislu, situacija s kraja (koju neću da pretvorim u „spoiler“) je vrlo jasan signal odakle će opasnost početi da nam preti...

Decision to Leave / Heojil kyolshim

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Strast je strast! - govorio je Pablo Sandoval (Giljermo Fransela) svome šefu Benjaminu Espozitu (Rikardo Darin), u filmu ,,The Secret in Their Eyes“ (,,El secreto de sus ojos“, Huan Hoze Kampanela, 2009).

A sve to - objašnjavajući fudbalske reference u pismima osumnjičenog, povezujući ih sa Espozitovom opsesijom svojom šeficom Irene Menendez Hejstings (Soledad Viljamil) i opsesijom osumnjičenog prema žrtvi, tako zapravo rešivši misteriozno i brutalno ubistvo.

Ista konstatacija bi mogla da se primeni i na dvoje centralnih likova, policajskog inspektora Hae-džuna (Park Hae-il) i misterioznu udovicu Seo-rae (Tang Vei) koja je možda i ubica u slučaju čudne pogibije imigracionog službenika u filmu ,,Decision to Leave“ slavnog korejskog autora Park Čan-vuka.

Da koincidencija ili namerna referenca odzvanja još jače, upravo će Seo-rae u maniru Pabla Sandovala, koristeći baš taj argument, na jednom usputnom mestu u filmu, pomoći inspektoru da reši niz brutalnih ubistava. Strasti, ali i duboki osećaji dužnosti prema drugima, definitivno vode likove Parkovog filma i upravljaju njihovim postupcima. I zbog toga je ,,Decision to Leave“ vrlo efektan neo-noar triler i nesvakidašnja ljubavna priča.

,,Decision to Leave“, prikazan u maju na Kanskom festivalu, nastavlja niz filmova iz Južne Koreje koji kvalitetom dominiraju u Kanu, nakon ,,Burning“ (Li Čang-dong, 2019) i ,,Parasite“ (2020), što im možda neće nužno doneti Zlatnu palmu (zapravo, veliki režiser Bong Jun-ho je u Kanu napravio prvi od mnogih presedana vezanih za ,,Parasite“), ali će krajem godine dominirati kritičarskim lestvicama. Kako to obično biva, jedna od prvih stanica na festivalskoj turneji za ,,Decision to Leave“ bila je u Karlovim Varima, gde smo imali priliku da pogledamo Parkovo ostvarenje.

Film će takođe predstavljati jedan od vrhova Parkove karijere, nakon „osvetničke“ trilogije koju čine ,,Sympathy for Mr Vengeance“ (2002), ,,Oldboy“ (2003) i ,,Lady Vengeance“ (2005), te uvrtnute romanse ,,I’m a Cyborg, but That’s OK“ (2006) i kostimiranog trilera intrige ,,The Handmaiden“ (2016). Znao je Park tu i tamo da promaši, recimo s pokušajem proboja u Americi sa „južanjačkom gotik“ misterijom ,,Stoker“ (2012), ali i da se izvadi sa špijunskom serijom ,,The Little Drummer Girl“ po romanu Džona le Karea.

Jedno je, međutim, sigurno: Park ima originalne ideje koje razrađuje sa mnogo pažnje prema detaljima, što na kraju rezultira izuzetnim, uzbudljivim i emocijama nabijenim filmovima koji ostavljaju jak utisak. ,,Decision to Leave“ tu nikako nije izuzetak, već uradak koji pleni elegancijom na svim nivoima.

Hae-džun vrhunski je policijski inspektor, inteligentan, precizan i sklon udubljivanju u detalje, ali i etičan kada treba da prizna grešku. U Busan je došao iz Seula, gde je bio najmlađi inspektor, a iz grada je, otkrivamo, otišao pomalo osramoćen zbog činjenice da nije sprečio samoubistvo jednog osumnjičenog. On je oženjen nuklearnom inženjerkom Džung-an (Li Džung-hjun), jednako intelignetnom i briljantno duhovitom, ali njihov zajednički život se svodi na vikende jer ona radi u elektrani u gradiću Ipo na obali mora. Hae-džun takođe pati od nesanice, zbog čega insistira na noćnim prismotrama na koje vuče svog ne baš bistrog, ne baš fit, ali zato povremeno nasilnog partnera (Go Kjung-pjo).

Kada njima dvojici uleti slučaj čoveka koji je pronađen mrtav u podnožju stene nedaleko od grada, čini se da će biti reči o „zakucavanju“, jer sve ukazuje na planinarsku nesreću. Međutim, slučaj svejedno treba istražiti, a nekoliko okolnosti je tu čudno. Prvo, žrtva je iskusni penjač, a osim tog hobija i snimanja videa, te posla u imigracionoj službi, čini se da gospodin nije imao mnogo toga u životu. Opet, sva njegova imovina obeležena je njegovim inicijalima, što možda ukazuje na neke skrivene tendencije.

Stvari će postati još misterioznije kada im pod lupu dođe njegova udovica Seo-rae, Kineskinja koja ne govori tečno korejski, koja je u zemlju došla ilegalno, ali je državljanstvo ipak dobila legalno i počasno, preko svog dede, korejskog partizana koji se borio protiv japanske okupacije, i koja na vest o smrti muža reaguje prilično hladno. Opravdanje o jezičkoj barijeri, kao i o njenom očekivanju da se nesreća pre ili kasnije mora dogoditi, ne zvuči uverljivo, ali, sa druge strane, Seo-rae deluje kao izuzetno brižna i humana osoba, što ispoljava na svom poslu gerantološke sestre.

Hae-džun počinje da je špijunira, ona to otkriva i između njih počinje odnos negde između nadmudrivanja, strasti i dubinske povezanosti nalik na ljubav zbog čega on može da se opusti i da konačno zaspi u njenom prisustvu. Taj je odnos, doduše, više platonski, a nikako nalik na Verhovenov „Basic Instinct“, premda je sumnja koja njega mori ista.

Kada rupe u njenom alibiju postanu jasnije, a on shvati da je možda poražen u „igri“ koju je ona s njim igrala, on se opet seli, ovog puta u Ipo. Godinu kasnije, međutim, i ona se pojavljuje tamo, s novim mužem, poznatim investicijskim savetnikom s televizije. Muž će, pogađate, ubrzo osvanuti mrtav, a Seo-rae će se opet naći pod Hae-džunovom istragom, što će ostaviti posledice na sve.

Istovremeno zapetljana i fino razložena priča drži pažnju. Park i njegova stalna saradnica na scenariju Džeong Seo-kjeong otkrivaju nam dozirano tačno onoliko koliko je optimalno da znamo, a intrigantnost je na visokom nivou.

Uz Parkovu elegantnu režiju sa obiljem montažnih sekvenci, finih pretapanja (montažu potpisuje veteran i Parkov stalni saradnik Kim Sang-beom) i pažljivo komponovanih kadrova uhvaćenih kamerom Kima Dži-jonga, ,,Decision to Leave“ je pravo uživanje za prvo gledanje koje pritom otvara apetit i za naredno ili naredna. Jasno, delimična dezorijentacija je Parkova namerna taktika, a u žanrovskom okruženju trilera, noara, misterije i neverovatne romanse, sasvim je odgovarajuća.

Za dušu filma, pak, odgovorni su glumci sa kojima Park vrhunski radi na produbljivanju likova koji bi u nekom drugom filmu verovatno ostali na nivou klišea. Park Hae-il poznat iz Bongovih ranijih filmova ,,Memories of Murder“ (2003) i ,,Host“ (2006), te istorijskih spektakala ,,War of Arrows“ (2011), ,,Fortress“ (2017) i ,,The King’s Letters“ (2019) ovde je izuzetan kao detektiv s tragovima kompulsivno-opsesivnog poremećaja koji ipak nikada ne završava u karikaturi, već ga možemo „kupiti“ kao ljudsko biće.

Sa druge strane imamo Tang Vei, glumicu aktivnu u različitim kinematografskim kontekstima, od Kine, Tajvana i Hong Konga (u orbitu ju je izbacila uloga u hitu ,,Lust, Caution“ Ang Lija iz 2007. godine), preko Koreje do Holivuda (recimo u filmu ,,Blackhat“ Majkla Mana iz 2015), čiji bi nastup možda bio najbolje uporediv sa Vong Kar-vaijevim heroinama. Hemija između njih dvoje je sveprisutna toliko da ju je teško izmeriti, a ona scena u kojoj njih dvoje u tišini pospremaju sto posle obroka tokom ispitivanja u policijskoj stanici je jedan od najmoćnijih prikaza gotovo bračne rutine i dubinskog razumevanja između ljudi koji su se tek upoznali.

,,Decision to Leave“ tako postaje magično filmsko iskustvo i redak primer instant klasika u današnjoj kinematografiji. Tehnički ispoliran, neverovatno elegantan, intrigantan i posvećen dubokim emocijama, ovo nije samo jedan od najboljih filmova godine, već i delo koje će ostati zauvek i biti jednako aktuelno i u budućem vremenu. Zaista nešto veliko.