kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
scenario i režija: SABU (alias Hiroyuki Tanaka)
uloge: Chen Chang, Yi Ti Yao, Bai Run-yin, Sho Aoyagi
Šta možemo očekivati kada film počinje gangsterskim preseransom o
nekom blesavom kolegi koji često upada u sranja ili ih sam pravi, pa
večito kasni? Očekujemo da vidimo tog kolegu, i zaista ga i vidimo,
na oštrom kraju noža koji drži profesionalni ubica. Sledi krvavi
balet u kojem od noža ginu i kolege-gangsteri. Nije prošlo ni pet
minuta filma, a na ekranu već imamo više krvi nego u ostalim
berlinskim takmičarskim naslovima zajedno. Kamo dalje?
Zapravo, očekujemo klasičan azijski akcioni triler sa manje ili
više priče u kojoj naš junak mora potamaniti masu neprijatelja
svojim sečivom ili nečim improviziranim i složiti ih na kamaru u
baletski koreografiranim scenama od kojih je svaka sve nagužvanija,
sve stiliziranija i sve luđa. Kada naš “hitman” (Chang) dobije
sledeću misiju u Japanu (film inače počinje na Taiwanu), čini se
da će radnja krenuti upravo tim tokom. Međutim, kad se misija
izjalovi, a naš junak biva ostavljen da umre u jarku, pa nekako
dobaulja do naselja u kojem nesrećnici i narkomani žive u barakama,
pa se još veže za simpatičnog klinca (Bai Run-Yin), igrom slučaja
svog zemljaka, i počne brinuti o njegovoj majci-narkomanki (Yi Ti
Yao), film odlazi u potpuno drugom smeru.
Logično bi bilo pretpostaviti, koliko iz postavke, toliko i iz stila
ili generalnog ugođaja, da će se Mr. Long okrenuti prema
kursu koji Refn postavio sa svojim filmom Drive. Ima i tu
nečega, poput motiva prošlosti koja sustiže i novoizgrađene
lojalnosti prema ljudima koji su žrtve sveta u kojima se naš
naslovni heroj kretao. Međutim, pripremite se na potpuno drugačije
iskustvo, čudnije, sa oštrijim razlikama između pasaža, flashback
momentima, čak i potpuno atipičnog, diskretno plasiranog humora.
Ono čime će Mr. Long šokirati, možda čak i odbiti puliku
je promena generalnog ritma i tona od nasilnog i napetog ka umirenom,
okrenutom deskripciji i introspekciji, kojom njegov autor SABU
omogućava jednu od najimpozantnijih vožnji kroz žanrove. Akcija i
triler ustupaju mesto inteligentno izgrađenoj romantičnoj i
socijalnoj drami. Štos je u tome što je taj prelaz apsolutno
logičan i dramaturški opravdan intervencijama koje se mogu činiti
lagano čudnima, ali su zapanjujuće logične. Recimo, od ubice
noževima samo su dva koraka do izuzetno veštog kuvara čiji štand
postaje hit. A posebno zanimljiv detalj je što Long ne govori jezik
sredine, odnosno japanski, pa mu dečak i njegova majka povremeno
služe kao kanali komunikacije. Naravno, može se postaviti smisleno
pitanje zašto se sredina toliko angažira oko stranca koji ne govori
njihovim jezikom, ali ako se negde može odgovoriti kontra-pitanjem
“zašto ne?”, onda je to ovde slučaj. Uostalom, solidarnost i
kako god.
Istini za volju, imao je SABU i čudnije intervencije (počev od svog
imena) i čudnije filmove. Ovaj japanski izvorno glumac pravog imena
Hiroyuki Tanaka koji se bacio na režiju je svakako jedna od
neobičnijih figura u kinematografiji svoje zemlje kao neko ko često
briše granice među žanrovima i još češće čisti žanr spaja sa
arthouse i festivalskim filmom. Možda filmovi nisu nužno bili
čudniji, samo jednostavno nisu “radili” jednako temeljno kao što
to Mr. Long radi, tako da sa projekcije izađete zadovoljni, a
gladni, pa potražite brzu hranu koja liči na onu što dolazi sa
junakovog štanda. Preporuka se podrazumeva, i za film, a i za
tajvansku kuhinju.