The Taste of Things / La passion de Dodin Bouffant

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Dok ostale svetske kuhinje uglavnom odišu potrebom i načinom da se ta potreba zadovolji (a potencijalni problem prevaziđe), francuska, pak, odiše intelektom, promišljanjem, filozofijom, obiljem i svojevrsnom dekadencijom. Ostale kuhinje uglavnom nastaju iz empirijskog iskustva i pragmatizma, a francuska po pravilu iz igre i dokolice. Čini se da Francuzi o kuhinji i hrani razmišljaju stalno, kod njih su kuvari zvezde poput sportista, nacionalni heroji poput vojskovođa i umetnici kojima su restorani galerije i muzeji. Možda nisu „opevani“ u poeziji, ali su svakako opisani u prozi, poput romana o životu i strasti gurmana Dodan-Bufona od strane pisca Marsela Rufa, rođenog Švajcarca i naturalizovanog Francuza, te po čuvenju takođe gurmana.

Njega je, na talasu uspona popularnosti filmova o kuhinji, kuvanju, hrani i našem odnosu do nje, za ekranizaciju izabrao vijetnamsko-francuski reditelj Tran An Hung, autor filmova kao što su The Scent of Green Papaya (1993), Cyclo (1995) i The Vertical Ray of Sun (2000). Ti filmovi su pripadala autorovoj ranoj, vijetnamskoj fazi, dok se u kasnijoj, internacionalnoj nije tako dobro snašao, lutajući od Amerike (I Come With the Rain, 2009), preko Japana (Norwegian Wood, 2010) do druge domovine Francuske (Eternité, 2015). Prvi rezultati njegovog najnovijeg filma, The Taste of Things su nagrada u Kanu za režiju i, iznenađujuće, francuska nacionalna nominacija za Oskara (imajući u vidu da mu je direktni rival bio film Anatomy of a Fall).

Tran otvara film – doručkom. Kuvarica Eženi (Žilijet Binoš) priprema omlet svom gazdi Dodanu (Benoa Mažimel), usput dajući instrukcije svojoj pomoćnici Violet (Galatea Beluži) koja ne zna da kuva, ali zna da sluša, te može da pomogne. Ovog puta uigrani trio, Dodan je profesionalni gurman i takođe kuvar za odabranu klijentelu svojih prijatelja i svetskih moćnika, tog dana ima i gošću u kuhinji: Violet je dovela svoju nećakinju Polin koja pokazuje interes, memoriju i istančana čula za kuhinju, zbog čega se Dodan i Eženi unapred raduju da su pronašli novu nadu francuske kuhinje. Taj dan im je unekoliko poseban jer Dodan gosti svoje prijatelje, pripadnike visokog društva, u svom dvorcu iz kojeg retko izlazi.

Sekvenca doručka, kuvanja u kojem su verbalna uputstva retka i precizna, a pokreti uvežbani i gotovo plesni i služenja ručka zauzima gotovo trećinu filma i na kraju biva prekinuta pozivom Dodanu, tom „Napoleonu kulinarike“, od strane „princa Evroazije“ da mu se pridruži na ručku sutradan. Taj poziv i sutrašnji ručak pokrenuće jedan od dva zapleta filma, onaj kulinarski. Naime, princ, njegove sluge i kuvari ponudili su poznatom gurmanu obilan i bogat, ali nestrukturiran i vulgaran obrok, a on razmišlja kako da ih posrami, ponizi, nauči i zadivi, pa smišlja da im posluži supu kao predjelo, a meso i povrće iz nje kao glavno jelo. Rizična strategija, ali može se isplatiti, uz Eženinu pomoć.

To nas dovodi do drugog zapleta, onog romantičnog između šefa i njemu direktno potčinjene kuvarice. Iako dolaze iz različitih klasa i sa različitih formacijskih pozicija, njihov odnos nije time obeležen. Oni zapravo provode zajedno veći deo dana, a ponekad i noći. Dodan stalno prosi Eženi, ali njoj trenutni aranžman više odgovara. Njen stav će se promeniti kada njih dvoje zađu u „jesenje godine“ svog života, ali „jesenje godine“ takođe imaju svoje specifične izazove...

Krenimo od nagrade za režiju u Kanu koja itekako ima smisla, budući da je Tran ovde izveo poprilično herojski poduhvat. The Taste of Things, naime, ne spada među one moderne kulinarske filmove koji pokušavaju da stvore tenziju tamo gde je nema ili da se „voze“ na njoj gde je ima, pa ovde neki trikovi poput oštrih montažnih rezova ne bi vršili posao. Naprotiv, ovo je meditacija, ali vrlo precizno koreografirana, dizajnirana, obučena, osvetljena i uslikana, a njen cilj je hedonizam, ekstaza ili, što da ne, orgazam.

Nažalost, koliko je film izuzetan u kuhinji, pa se još nekako i drži u salonu, na kraju prilično pada u „spavaćoj sobi“, odnosno na planu romanse između dvoje protagonista. Naprosto, priča o njima je toliko nerazrađena, nekako zamotana i neotpakovana da ju je teško ispričati, iako tu ima i ponešto svežih svežih uglova, tema i pozicija, posebno u kontekstu moralnih standarda koji su vladali u ono vreme. Iz nekog razloga, hemije na tom planu nema ni među glumcima (premda su pre dvadeset i nešto godina bili u vezi), sve ostaje upadljivo pristojno, nežno i po normama, a prosede je nekako najavljen signalima posejanim ranije. S time u vezi, čini se da ni promena naslova od festivalskog Pot au feu, što je francuski termin za bogatu supu od govedine, povrća i začina, u generički internacionalni ili vrlo konkretan francuski koji aludira na pogrešnu stvar – romantičnu strast – nije se pokazala kao pametna ideja.

Jer, budimo iskreni, The Taste of Things je zapravo porno-film s hranom umesto seksa. Kao što seks iz porno-filmova (verovatno) nećemo doživeti, bilo u plaćenom, bilo u vlastitom aranžmanu, tako ni ovakvu hranu verovatno nikada nećemo ni jesti, a skoro sigurno je nećemo ni skuvati. Pozitivno je, pak, to da će nas film, za razliku od većine drugih, naterati da osetimo nešto, pa makar to bila želja za dekadentno-ukusnim obrokom.

The Menu

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jesmo li ikada stali da razmislimo, koliko se naš život zapravo vrti oko hrane? Nevezano za to jesmo li siromašni ili bogati, jedemo li da preživimo ili živimo da jedemo.

Hrana je sastavni deo naših verskih i sekularnih rituala, od crkve do porodičnih ručkova, pa čak i verovanja, na primer da zdravlje na usta ulazi.

Imajući u vidu koliko pazimo na tu jednu fiziološku potrebu i funkciju, zapravo je pravo čudo da kuvari nisu štovani kao nekakva božanstva, nego „samo“ kao televizijske zvezde, dok se u nekim kulturama ovo zanimanje smatra nečasnim i sluganskim. Taj zvezdani status nije od juče i nije bez razloga: ne samo da kuvari dodiruju i pripremaju nešto što ulazi u unutrašnjost našeg tela, nego su i kuvarske intervencije i nadmetanja zapravo interesantnija i napetija od većine sportova, kvizova i takmičenja u određenim talentima, a sve to je vođeno i režirano.

Bilo je pitanje dana kada će kuhinja s televizije preći i na film i to se u poslednjih desetak i kusur godina dešava. Dobro, hrane u filmovima je bilo oduvek, u ovom ili onom obliku i sa ovom ili onom namenom, od kojih Hanibal Lekter i ,,The Silence of the Lambs“ (1991) Džonatana Dema možda i nisu najneprijatnije reference. Ali, u poslednje vreme dobijamo sve više i više filmova centriranih oko kuhinje i restorana. Istini za volju, još nijedan nije bio baš dobar, a većina čak nije ni shvatala hranu i kuhinju najbolje, već su se vodili ustaljenim klišeima ili distorziranim predstavama o istoj koje su pokupili s televizije.

Zbog toga su nade bile polagane u ,,The Menu“ Marka Majloda (poznatog kao egzekutora serija kao što su ,,Succession“ i ,,Shameless“), koji je nakon premijere u Torontu i dobrog prijema tamo bio reklamiran kao spoj satire, crne komedije, trilera, misterije i horora na temu hrane i kulinarstva. Međutim, čini se da na tom meniju nema ničega što je istovremeno i novo i dobro.

U središtu zapleta nalazi se ekskluzivna večera u restoranu na ostrvu koju za najprobraniju klijentelu priređuje poznati i hvaljeni kuvar Slovik (Rejf Fajns). Ekskluziva je još veća zato što je ta večera najavljena kao specijalno izdanje i inače posebnog događaja. Cena – sitnica: 1.250 dolara po izabranoj glavi.

Hoćemo li jesti ,,rolekse“? - pita Margo (Anja Tejlor-Džoj), obična „kul“ devojka koja prati svog, za hranu, kulinarstvo i posebno kuvara entuzijastičnog dečka (ili se bar tako čini) Tajlera (Nikolas Hoult). Tu je već jasno kakve će poene Majlod ubirati i na koji način: Margo će služiti kao naša tačka gledišta, a on kao dileja na čiji se račun možemo kolektivno smejati.

Ostatak ekipe posetilaca sačinjavaju „zlobna“ restoranska kritičarka (Dženet Mek Tir) i njen urednik (Pol Adelstin), propali glumac (Džon Leguizamo) i njegova asistentkinja / ljubavnica koja se sprema da ga ostavi (Ejmi Karero). Ali i stariji bračni par aristokratskog držanja (Rid Birni, Džudit Lajt), te trojica mladih poslovnjaka s manirima obesnih mladića (Arturo Kastro, Rob Jang, Mark Sent Sir). Na ekipu pazi Sloviku odana šefica sale Elza (Hong Čau), a mi možemo biti sigurni da će svako od njih pojedinačno zapravo predstavljati svoj društveni „tip“.

Stvari postaju čudne kada se Slovik pojavi da preuzme pozornicu, sa sve egom koji može ispuniti Koloseum, te kuhinjskim i salskim osobljem koje drži u šaci s vojničkom disciplinom. On drži predavanje o svakom od svojih kvantitativno minijaturnih sledovanja, goste upozorava da kušaju, umesto da jedu (jer je njegova hrana iznad toga), i zadirkuje ih time što poznaje slabu tačku svakog od njih. Ulozi su te večeri jer im je Slovik spremio nešto još neviđeno, za šta ima fanatičnu podršku svog osoblja.

Na našem meniju je još jedan od onih „eat the rich“ filmova koji kritikuju obesnost sloja od jednog procenta najbogatijih, kapitalizam i snobizam kojima su bogati skloni, pre svega onaj vezan za hranu i ekskluzivne restorane u koje se ide da se bude viđen. Kada to uzmemo u obzir, onda ni šokovi koje nam je Majlod sa scenaristima Setom Rajsom i Vilom Trejsijem (sa satiričnog portala ,,The Onion“) pripremio, neće biti tako šokantni.

Ima tu svakako ponečeg u čemu se može uživati, od teatralnosti Rejfa Fajnsa u ulozi kuvara koji oko sebe gradi kult ličnosti, preko koloritne epizode Dženet Mek Tir u maniru televizijskih zlobnica, efikasne Anje Tejlor-Džoj koja, sasvim u skladu sa svojim likom, igra malo na visprenost, malo na seksipil, Nikolasa Houlta koji jednako uverljivo igra ljigu, pa do dizajna lokacija po poslednjoj modi. I to uhvaćenih kamerom Pitera Deminga, snimatelja koji je posao obavljao i kod Dejvida Linča, i štosa da su poglavlja odvojena sledovanjima hrane, sa sve nazivima jela i kratkim receptom za isti. Ima tu i izuzetnih trenutaka, kao što su to razmene i glumačka odmeravanja snaga između Anje Tejlor-Džoj i Rejfa Fajnsa pri kraju filma, ali...

Većina toga dobrog što u filmu možemo videti nije naročito novo, zapravo se može nazvati već viđenim, oprobanim, neretko i prvoloptaškim, dok ono sa ambicijama novog i originalnog ima tendenciju da bude odveć nategnuto, bizarno ili čak očito promašeno. Kao najslikovitiji primer za to može poslužiti promašena metafora: kuvari su možda rok zvezde, ali nisu vođe vojnih hunti ili verskih kultova, njihovi fanovi mogu biti otkačeni, ali bogataši nisu očajnici da bi se (tuđem) kultu priklonili. A kuvarovi podređeni ga možda žele slediti u avanturama, ali sigurno ne bi imali namere da polože svoj život za njega, naprosto pravila igre su takva.

Opet, možda je najveći promašaj upravo to što ,,The Menu“ gađa lake mete, jer ko se još ne bi pridružio u osudi obesnih bogataša. Ima li nekoga ko bi ih možda branio? Isto važi i za snobizam i za opsesije trivijalnim. Na taj način, film postaje i ostaje karikatura samog sebe, ne mnogo različita od onoga što zapravo pokušava da kritikuje. Sve je to površno, a intelektualizirano, na kraju pretenciozno poput tih minijaturnih porcija u tim preskupim restoranima.

Flux Gourmet

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Peter Strickland

uloge: Fatma Mohamed, Gwendoline Christie, Asa Butterfield, Ariane Labed, Richard Bremmer, Makis Papadimitriou, Leo Bill

Peter Strickland je jedan od savremenih autora koji je spreman i sposoban da iznenadi publiku. To mu najbolje uspeva kada je spontan u razvoju svoje dobre ideje i kada svoje priče uroni u „giallo” stil starih italijanskih horor-trilera koji puca od živih boja u kontrastu s crnilom i intenzivnog dizajna zvuka. To je svakako bio slučaj sa filmovima Berberian Sound Studio (2012) koji ga je i proslavio i In Fabric (2018) koji u centar stavlja izrazito bizaran koncept poput uklete haljine. Između ta dva smestio se The Duke of Burgundy (2014), priča o sadomazohizmu u lezbejskoj vezi, film atipično utišan u boji i zvuku, solidno napravljen, ali zapravo hladan.

Stricklandov najnoviji film Flux Gourmet je isto od te sorte, iako Strickland pokušava da ga učini lepršavim bizarnim konceptom u njegovom centru i satirom visokih umetničkih krugova. Premijeru je imao na ovogodišnjem Berlinalu, a na svojoj turneji se zaustavio i u revijalnom delu festivala u Karlovym Varyma.

U središtu filma imamo umetnički kolektiv koji se bavi „zvučnim keteringom”, što u prevodu znači izvođenje performansa na temu hrane, kuhinje, prehrambenih navika i implicitno feminizma i ekologije dok je zvučna komponenta istog sastavljena od na licu mesta obrađivane kuhinjske buke koja nastaje seckanjem, prženjem, mešanjem, blendanjem i slično. Kolektiv vodi beskompromisna Elle di Elle (Stricklandova muza Fatma Mohamed) koja se sukobljava ne samo sa svojim kolegama iz grupe, nego bukvalno sa svakim s kim se sretne, uključujući i sponzorku, ekscentričnu bogatašicu Jan Stevens koja je kolektivu pružila rezidentstvo. Drugi članovi „benda” su povodljivi momak Billy Rubin (Asa Butterfield) i Ellina bivša ljubavnica i glas razuma i elementarne ljudske pristojnosti koji niko nikad ne sluša Lamia Propria (Ariane Labed). Šta god oni uradili, publika ih voli i obožava, i to je spremna da pokaže vrlo grafički na orgijama posle performansa.

Stvari su, međutim, daleko od idealnih. Janina vila je pod sve jačim saboterskim napadima rivalske umetničke grupe. A Ellin sukob sa Jan produbljuje podele unutar grupe. U kući se još nalazi i kućni doktor Glock (Richard Bremmer), cinično-hladni erudita spreman na verbalni okršaj sa svakim. A sve to kao unajmljeni novinar prati i beleži Stones (Papadimitriou), po svom priznanju propali pisac koji nema puno pojma o temi, a koji je ujedno i naš narator. Stonesa pritom muče probavne tegobe, što takođe eskalira zajedno sa situacijom...

Istini za volju, koncept zvučnog keteringa, odnosno buke i hrane nije toliko nezamisliv u kontekstu savremene performativne umetnosti koja i sama zalazi u teško zamislive i ne naročito smislene pravce. Ali jednako tako, satirizacija takvog nečeg predstavlja ubiranje poprilično lakih poena, naročito ako uzmemo u obzir da su to radili i drugi savremeni autori, recimo Sorrentino i Östlund, samo smislenije i elokventnije. Problem je takođe što ovde Strickland u pomoć ne priziva ono po čemu se razlikuje od ostalih festivalskih i „art” autora, a što ova priča zapravo i zahteva: žanrovski pristup i pogled na stvari koji će makar na kraju rezultirati nekakvom akcijom.

Sa druge strane, Strickland pokazuje da zna s glumcima, da zna da iskomponuje scenu i da, kada se ne brine i ne kalkuliše previše, može da poluči nekakav očuđujući efekat, što je slučaj sa onim hipnozama u kojima Jan tera kolektiv da obavlja bespredmetne radnje na temu boravka u kupovini. Sa druge strane, orgije, zalivanje veštačkom krvlju i „medicinski humor” baziran na invaziji u telesne šupljine nije baš tako uspeo. Nije uspela ni satira umetničkog sveta, i to zato što se Strickland u razvoju likova nije usudio da ode dalje od bazičnih stereotipa o umetnici koja manjak znanja nadomešćuje viškom stava, meceni koja mora biti ekscentrična i nesigurnim beta-čalnovima benda, te naivnoj publici koja će uz čašicu dobrog marketinga progutati ama baš svako sranje koje joj se servira.

Povrh toga, varovatno najveći problem koji Flux Gourmet pokazuje je to da deluje siromašno, što inače nije slučaj sa Stricklandovim filmovima koji su raskošno dizajnirani čak i kad su snimljeni za siću. U tom smislu se film deklariše, da ne kažem „outuje” kao tipičan korona-film, snimljen na kontrolisanim zatvorenim lokacijama čiji sirovi materijal varijabilnog kvaliteta nije mogao biti ispeglan post-produkcijom. Flux Gourmet teško može na taj način okupirati našu pažnju i predstaviti se zanimljivim.

Pig

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Vjerojatno ne postoji energičniji i nepredvidljiviji glumac danas nego što je to Nicolas Cage. Dijete iz hollywoodskog plemstva Coppola, Nicolas je još u mladosti promijenio svoje prezime kako bi se sam probijao kroz svoju karijeru i bio njen potpuni gospodar. Doduše, Cage nije izbjegavao suradnju sa svojim stricem Francisom Fordom Coppolom koji ga je na početku uvrstio u glumačku postavu svojih filmova Rumble Fish, The Cotton Club i Peggy Sue Got Married. Opet, Cagea su birali i drugi veliki redatelji, poput Normana Jewisona (Moonstruck) ili Davida Lyncha (Divlji u srcu), a za taj rani period karijere možda je najznakovitija sinergija sa braćom Coen na filmu Arizona Junior: i autorski dvojac i glumac našli su se u sličnim razvojnim fazama kao obećavajući i puni potencijala. Polovicom 90-ih, Cage je već bio zaradio svog prvog i za sada jedinog Oscara za ulogu u filmu Napuštajući Las Vegas pod redateljskom palicom Mikea Figgisa, da bi nakon toga karijeru uglavnom okretao u smjeru komercijalnih akcijskih naslova kao što su Hrid, Con Air – Opasan let i Čovjek bez lica, ali i nešto artističnijih trilera, poput Zmijskih očiju, 8mm ili Između života i smrti, a mjesta se našlo i za druge žanrove, poput drama i komedija. U novom mileniju se, pak, čini kao da je Cage prestao birati uloge i projekte, pa čak i paziti na raspored snimanja. Razlog tomu svakako mogu biti financijski problemi nastali uslijed osebujnog načina života koji podrazumijevaju brakove i razvode, ali i razne „skupljačke” hobije, od rijetkih izdanja stripova do nekretnina u okolici Los Angelesa, te sukobe sa zakonom po liniji pijanstva i nereda te vožnje u pijanom stanju. Cage, doduše, nikada nije izričito pao u nemilost „mainstream” hollywoodske kinematografije, ali je postao unekoliko rizičan glumac za suradnju, a dugovi koje je napravio diktirali su da mora nastaviti raditi i snimati. Gomilali su se tako projekti „za plaću”, neki od njih čak i kod nekada velikih autora poput Paula Schradera, prije nego li je ovaj ponovo vratio karijeru u više sfere, a Cage je dobio epitet glumca koji ne bira uloge. To je, pak, okrenuo u svoju korist, pa je nastavio raditi isto, ali s dozom autoironije, kao da ima aspiracije ka tituli kralja treša. U posljednjih nekoliko godina s Cageom u prvom planu jedino što možemo očekivati je – neočekivano, a glumac, igrao on u dobrom ili lošem filmu, svakako ga svojim prisustvom dodatno boji. Sjetimo se tu naslova kao što su Joe, Dog Eat Dog, Mandy, Mom and Dad, Between Worlds ili Color Out of Space. Nekada je, van svih očekivanja, Cage tu bio „najnormalniji na ekranu”, a nekada je imao eskapade epskih razmjera. Opet, sjetimo se da je čak i u najkomercijalnijoj etapi karijere odigrao jednu od uvrnutijih uloga, kod Wernera Herzoga u Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans.

Ovaj dugački uvod ne služi samo potpisniku ovih redaka da iskaže svoje poštovanje prema jednom od najinteresantnijih živućih glumaca, već i da istakne njegovo ključno prisustvo u predmetnom filmu, uratku Svinja koji je nakon premijere u Cannesu i kino- i video-distribucije po Sjevernoj Americi konačno zaigrao i u hrvatskim kinima. Ni redatelj-debitant u dugometražnom formatu, Michael Sarnoski, ni producentica i koscenaristica Vanessa Block, također debitantica, nisu ključni faktor u privlačenju publike i pozornosti festivalskih programera, koliko je to glumac s više od stotinu uloga u karijeri, ovoga puta u roli koja mu savršeno odgovara i u kojoj bismo teško zamislili nekog drugog. Block i Sarnoski, pak, snose dobar dio odgovornosti za to da Svinja bude dobar, dapače jedan od najboljih filmova ove godine, iako mu je premisu moguće svesti na parodičnu varijaciju na temu Johna Wicka, ali sa svinjom namjesto psa i Nicolasom Cageom (od kojeg se očekuju eskapade u tonu glasa i začudnost u dikciji) namjesto Keanua Reevesa i njegovih akcijsko-akrobatskih vještina.

Lik kojeg Cage igra, Rob, pustinjak je koji živi u kolibi u šumi u zaleđu Portlanda, najvećeg grada savezne države Oregon na američkoj zapadnoj obali. Rob živi u prirodi i od prirode, skupa sa svojom svinjom koja mu je jedini izvor prihoda: inteligentna životinja pomaže mu u pronalaženju tartufa koje on prodaje gizdavom mladom trgovcu Amiru (igra ga Alex Wolff) koji ga na tjednoj, dvotjednoj ili mjesečnoj bazi posjećuje u kolibi, vozeći se do tamo u sportskom automobilu iz kojeg odzvanja klasična glazba ili motivacijski govori o značaju iste za inteligenciju, sofistikaciju i prezentaciju. Kada ne traži tartufe i ne trguje s Amirom, Rob uglavnom kuha specijalitete od gljiva kojima časti sebe i svoju vjernu prijateljicu, ili se pokušava natjerati da posluša audio-traku s koje dopire ženski glas. Rob je očito psihički ranjen čovjek i to ima neke veze sa ženom s kazete, ali je makar našao svoj mir daleko od svijeta kao jedini način da s njim funkcionira.

Idila će biti naprasno prekinuta kada Rob bude napadnut kod kuće, a njegova svinja oteta od strane napadača koji očito rade za nekog moćnog. To će Roba natjerati da, skupa s Amirom, krene nazad u grad koji je petnaestak godina ranije napustio u potrazi za njom kao jedinim bićem do kojeg mu je u ovom trenutku stalo. Put će ih voditi kroz ponore podzemnih tučnjava koje evociraju Klub boraca i Odbjeglog Djanga, ali i kroz glamur portlandske restoranske scene, sve do moćnika Dariusa (Adam Arkin), Amirovog oca i kralja nabave rijetkih sastojaka za portlandske restorane. Pritom se ispostavlja da je Rob, u doba dok je bio „netko i nešto”, odnosno kuharska zvijezda Robin Felt, s Dariusom i Amirom povezan jednim ključnim trenutkom za prošlost obojice.

Svinja, dakle, ima još dodirnih točaka s originalnim Johnom Wickom, barem u tome da je restoranska scena u Portlandu jednako očuđena i kodirana kao i svijet plaćenih ubojica kroz koji se Wick probija. Ključna razlika je, međutim, u tome da Svinja nije akcijski film, već se ponajprije može opisati kao meditativni, inteligentni triler koji svoju snagu crpi iz izrazito teške atmosfere. Apsolutnoj linearnosti i predvidljivosti prosedea unatoč, scenarij Michaela Saronskog i Vanesse Block inteligentno je konstruiran kao tročinka s poglavljima naslovljenim po ingenioznim receptima visoke kuhinje u kojoj se polako i smireno otkrivaju detalji ruiniranosti glavnog lika. Također se otkrivaju i detalji o oštećenosti njegovog partnera u akciji (Amir je daleko od komičnog pomagača, iako isprva liči na taj tip lika), pa i glavnog antagonista. Svaki detalj je odmjeren i na mjestu, od lokacije Portlanda kao suvremene američke prijestolnice hipsteraja i čudnovatosti koji tamo poprimaju ekstremne razmjere, pa do detalja razvoja karaktera. Rob možda djeluje kao tipični pustinjak, polu-beskućnik i paranoik koji se odvojio od svijeta, slično kao veteran Will, protagonist još jednog portlandskog filma, Bez traga Debre Granik, ali on je daleko od stereotipa: čak i njegov solilokvij o zemljotresu koji će uništiti sve nije obična tirada, već prije metafora o svijetu koji žurno hita ka svom neumitnom kraju. Rob možda nije akcijski heroj, ali može proći kao nekakav zen-ratnik čije su oružje riječi, korištene rijetko, ali zato s oštrinom koja može povrijediti, možda i ubiti. Rob zna da je svijet restorana, gostiju, kritičara i snobizma lažan i ne libi se to reći onima koji kroz tu iluziju grade sebe i svoju osobnost. U konačnici, i svinja kao jedini zahvalan kompanjon, za njega je ta jedna osoba ili stvar do koje mu je stalo s dobrim razlogom i zbog koje je spreman promijeniti svoje principe po kojima operira. Svinja tako postaje i ostaje film o ogromnoj unutarnjoj boli i načinima nošenja s njom, a Amir, Darius i Rob samo su prividno na različitim stranama.

Svinja možda nije veliki film, ali spada u red onih malih koji ostaju stajati čvrsto i tako postaju monumentalni. Na svaku tehničku komponentu se pazilo, od glazbene podloge koja je sasvim u skladu s raspoloženjem koje film kreira, a opet je nenametljiva, preko detalja scene i kostima, pa do fotografije u mutnim, kišom natopljenim sivim tonovima, i ritmične montaže. Opet, ono što prvo upada u oči je gluma trojice ključnih glumaca. Adam Arkin je uglavnom imao iskustva na televiziji i sa epizodama na filmu, a ovdje ima jednu od koloritnijih epizoda svoje karijere. Alex Wolff je glumac širokog raspona, ali i s dozom diskrecije, koji sjajno funkcionira u interakciji s drugim glumcima. Nicolas Cage se pokazao kao pravi glumac oko kojeg se može izgraditi jedan ovakav dojmljiv i pamtljiv film. Nema tu njegovih pretjeranih kadenci u govoru, nema namjernog šmiranja i „trešerskog” glumatanja, već sve uglavnom ostaje u domenu mikro-glume, mimike, pojave i autoriteta s kojim preuzima ključne scene zbog kojih nas bez problema može uvjeriti u iskrenost svoga lika. Zbog toga je, između ostalog, Svinja jedan od filmova koji će obilježiti tekuću godinu.

Mr. Long / Ryu san

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

scenario i režija: SABU (alias Hiroyuki Tanaka)

uloge: Chen Chang, Yi Ti Yao, Bai Run-yin, Sho Aoyagi

Šta možemo očekivati kada film počinje gangsterskim preseransom o nekom blesavom kolegi koji često upada u sranja ili ih sam pravi, pa večito kasni? Očekujemo da vidimo tog kolegu, i zaista ga i vidimo, na oštrom kraju noža koji drži profesionalni ubica. Sledi krvavi balet u kojem od noža ginu i kolege-gangsteri. Nije prošlo ni pet minuta filma, a na ekranu već imamo više krvi nego u ostalim berlinskim takmičarskim naslovima zajedno. Kamo dalje?

Zapravo, očekujemo klasičan azijski akcioni triler sa manje ili više priče u kojoj naš junak mora potamaniti masu neprijatelja svojim sečivom ili nečim improviziranim i složiti ih na kamaru u baletski koreografiranim scenama od kojih je svaka sve nagužvanija, sve stiliziranija i sve luđa. Kada naš “hitman” (Chang) dobije sledeću misiju u Japanu (film inače počinje na Taiwanu), čini se da će radnja krenuti upravo tim tokom. Međutim, kad se misija izjalovi, a naš junak biva ostavljen da umre u jarku, pa nekako dobaulja do naselja u kojem nesrećnici i narkomani žive u barakama, pa se još veže za simpatičnog klinca (Bai Run-Yin), igrom slučaja svog zemljaka, i počne brinuti o njegovoj majci-narkomanki (Yi Ti Yao), film odlazi u potpuno drugom smeru.

Logično bi bilo pretpostaviti, koliko iz postavke, toliko i iz stila ili generalnog ugođaja, da će se Mr. Long okrenuti prema kursu koji Refn postavio sa svojim filmom Drive. Ima i tu nečega, poput motiva prošlosti koja sustiže i novoizgrađene lojalnosti prema ljudima koji su žrtve sveta u kojima se naš naslovni heroj kretao. Međutim, pripremite se na potpuno drugačije iskustvo, čudnije, sa oštrijim razlikama između pasaža, flashback momentima, čak i potpuno atipičnog, diskretno plasiranog humora.

Ono čime će Mr. Long šokirati, možda čak i odbiti puliku je promena generalnog ritma i tona od nasilnog i napetog ka umirenom, okrenutom deskripciji i introspekciji, kojom njegov autor SABU omogućava jednu od najimpozantnijih vožnji kroz žanrove. Akcija i triler ustupaju mesto inteligentno izgrađenoj romantičnoj i socijalnoj drami. Štos je u tome što je taj prelaz apsolutno logičan i dramaturški opravdan intervencijama koje se mogu činiti lagano čudnima, ali su zapanjujuće logične. Recimo, od ubice noževima samo su dva koraka do izuzetno veštog kuvara čiji štand postaje hit. A posebno zanimljiv detalj je što Long ne govori jezik sredine, odnosno japanski, pa mu dečak i njegova majka povremeno služe kao kanali komunikacije. Naravno, može se postaviti smisleno pitanje zašto se sredina toliko angažira oko stranca koji ne govori njihovim jezikom, ali ako se negde može odgovoriti kontra-pitanjem “zašto ne?”, onda je to ovde slučaj. Uostalom, solidarnost i kako god.

 Istini za volju, imao je SABU i čudnije intervencije (počev od svog imena) i čudnije filmove. Ovaj japanski izvorno glumac pravog imena Hiroyuki Tanaka koji se bacio na režiju je svakako jedna od neobičnijih figura u kinematografiji svoje zemlje kao neko ko često briše granice među žanrovima i još češće čisti žanr spaja sa arthouse i festivalskim filmom. Možda filmovi nisu nužno bili čudniji, samo jednostavno nisu “radili” jednako temeljno kao što to Mr. Long radi, tako da sa projekcije izađete zadovoljni, a gladni, pa potražite brzu hranu koja liči na onu što dolazi sa junakovog štanda. Preporuka se podrazumeva, i za film, a i za tajvansku kuhinju.

Burnt

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: John Wells

scenario: Steven Knight, Michael Kalesniko

uloge: Bradley Cooper, Sienna Miller, Daniel Bruhl, Omar Sy, Riccardo Scamarcio, Sam Keeley, Matthew Rhys, Alicia Vikander, Emma Thompson, Uma Thurman

Verovatno mislite da smo mi, filmski kritičari, redom debeli likovi koji se u principu hranimo kokicama, alkoholom, bezukusnom hotelskom ili uličnom brzom hranom. Pretpostavka sama po sebi nije loša, ali u mom slučaju važi samo kada sam na nekom festivalu, i tada je više iznuđeni nego svesni izbor, zbog kombinacije nedostatka vremena i novca. Međutim, kada sam kod kuće, pretvaram se u pravog “foodie”-ja: poštujem hranu, rado kuvam i volim kvalitetno pojesti. Čak i gledam kulinarske emisije na televiziji, od putopisnih do takmičarskih, a američki MasterChef apsolutno obožavam, zajedno sa trojicom kuhara proslavljenih kuvara koji su u žiriju.

Naravno, nisam blesav da pomislim da su te “reality” emisije u bilo kakvoj vezi sa realnošću, znam da su skriptirane i da im se štosevi ponavljaju, ali makar se nadam da ću tu i tamo upecati nekakav recept koji bih uz određene modifikacije ponovio kod kuće. Pa opet, moderna kulinarika je izuzetno televizična: ponekad korisna i poučna, ponekad napeta, a tenzije se mogu izazvati i sa strane. Od nedavno čak i kruži termin “visoka kuhinja”, nešto kao “visoka moda”, pa se onda kulinarstvo kod nas pozicionira negde između “lifestyle” zabave (trendovi se smenjuju, ali neki klasici još uvek opstaju) i sporta (jer je konkurencija među kuvarima – zvezdama prilično oštra).

Zbog mode i zbog kompetitivnosti, kuhinja je odličan format za televiziju, bilo da se u tim emisijama upoznajemo sa egzotikom ili da gledamo sudar veština i sudar ega između nekolicine kuvara. U poslednjih nekoliko godina, ovaj trend se polako širi i na film. Samo poslednje godine imali smo tri kuvarska filma: Chef, koji je bio prijatan, ali i običan kao neka pileća supa, Tasting Menu i The Hundred-Foot Journey koji je kuhinju koristio samo kao dekoraciju, zapravo pričajući priču o multikulturalnosti i toleranciji.

Burnt je mogao biti zicer, onaj ključni film koji hvata suštinu moderne kulinarike i tu temu konačno uvodi u filmsku prvu ligu. Elementi su bili tu: jedna tipična priča modernog “rockstar” kuvara, popularan glumac u glavnoj ulozi, uz obilje poznatih faca u sporednima. Od reditelja, televizijskog veterana, Johna Wellsa se nakon dva filma, potcenjenog The Company Men i malo promašenog August: Osage County, još nešto očekuje, a scenarista je rutiner Steven Knight, već je napisao The Hundred-Foot Journey, ali može da zablista, kao što je to učinio sa Lockejem. Iza filma stoji The Weinstein Company, radnja je smeštena u savremeni, našminkani London, i, ako ništa drugo, barem ćemo na ekranu moći gledati predivnu restoransku hranu.

Glede “food porna”, tu je u sasvim dovoljnim količinama, ali to je otprilike to. Glavna priča je toliko standardna da smrdi na tezgu. U pitanju je najklasičnija moguća varijanta o usponu nakon pada izazvanog karakternom manom i o iskupljenju na tom putu. Naime, Adam (Cooper), izlečeni alkoholičar, narkoman i ženskar, nakon “pokore” za koju je očistio milion ostriga, pokušava da se vrati u prvu ligu i osvoji treću Michelinovu zvezdicu. Za to se koristi malo svojim neizmernim talentom i organizacionim sposobnostima, okuplja tim svojih starih znanaca i novih kulinarskih nada, ali i lukavstvom i ucenom, terajući vlasnika restorana Tonyja (Bruhl) da mu pruži šansu. Usput će se iskupiti kod stare ljubavi (Vikander) i steći novu (Miller), a sreću će mu povremeno kvariti ljuti rival (Rhys) i prošlost koja mu visi nad glavom.

Problem je što je film razvučen, pa sa svojih 100 minuta trajanja deluje kao da traje barem dva sata. Puno je sporednih priča i zapleta, od kojih nijedna nije razrađena, a sve one služe da povremeno promene tempo, skrenu nam pažnju i zamažu oči nad činjenicom da je glavna priča tipska i bezukusna kao hrana iz menze, pritom još puna praznog hoda. Jednostavno, ne osećamo atmosferu moderne gastronomije, ne osećamo pritisak i kompetitivnost. Nije mi se svideo Whiplash, ali sam mišljenja da bi ovde čak i takav pristup bio primereniji od ove tezgaroške beskrvnosti.

Tezgaroška je u velikoj meri i gluma, ali to je posledica plošnih, nerazrađenih likova koji se upotrebljavaju isključivo kao oruđe zapleta. Istina, neki od glumaca tu imaju svoje momente, u čemu prednjači Bruhl, čiji je lik napisan kao nekakav očajnik, ali austrijski glumac uspeva da ga odigra osebujno. Emma Thompson je uvek pozitivna pojava na ekranu, a njena izvedba psihijatrice je za svaku pohvalu. I Omar Sy se makar trudi sa svojim likom zamenika glavnog kuvara i uglavnom mu uspeva. Problem je, međutim, što drugi glumci ne dolaze do izražaja zbog svojih likova, a tretman nadolazeće zvezde Alicie Vikander koja se pojavljuje u dve scene samo da bi govorila na lošem francuskom (iako igra Francuskinju) i Ume Thurman koja je bukvalno potrošena uzalud na jednu scenu je kriminalan.

Što se Bradleya Coopera tiče, ionako ne znam šta da mislim. On varira od uloge do uloge. Najčešće je samo “macan” koji se šepuri po ekranu, ali ume da iznenadi, kao što je to učinio sa Silver Linings Playbook i još više sa The Place Beyond The Pines. Ovde, međutim, i njegova gluma deluje kao tezga, kao detaljna imitacija televizijske persone Gordona Ramsaya. Nemojte me krivo shvatiti, meni je Ramsay simpatičan i po mom mišljenju je mnogo televizičniji njegov nastup bitange od servilnog nastupa kakav ima Jamie Oliver, ali imitiranje bilo koga, pa i njega, u filmu visoke produkcije deluje neozbiljno. U Burnt se s tim baš preteruje iz scene u scenu, od bacanja tanjira, preko vikanja na podređene do u detalj skinute govorne sheme i vokabulara, a to deluje kao samo još jedan “gimmick” u inače praznjikavom filmu, kao uostalom i sve ovde, od lošeg francuskog nadalje.

Razočaran sam, ali možda sam tome sam kriv. Utešno je to da nisam jedini pao na foru. Sala je bila solidno popunjena, došli su momci sa curama. Možda su neki od njih kulinarski entuzijasti poput mene. Možda su cure došle da gledaju zgodnog Bradleya, a momci samo kao njihova pratnja. Sve u svemu, mišljenja sam da bi se i jedni i drugi bolje proveli na nekoj večeri, posebno ako bi je sami napravili. U to ime, odoh se posvetiti ručku koji mi se krčka u rerni.