The Taste of Things / La passion de Dodin Bouffant

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Dok ostale svetske kuhinje uglavnom odišu potrebom i načinom da se ta potreba zadovolji (a potencijalni problem prevaziđe), francuska, pak, odiše intelektom, promišljanjem, filozofijom, obiljem i svojevrsnom dekadencijom. Ostale kuhinje uglavnom nastaju iz empirijskog iskustva i pragmatizma, a francuska po pravilu iz igre i dokolice. Čini se da Francuzi o kuhinji i hrani razmišljaju stalno, kod njih su kuvari zvezde poput sportista, nacionalni heroji poput vojskovođa i umetnici kojima su restorani galerije i muzeji. Možda nisu „opevani“ u poeziji, ali su svakako opisani u prozi, poput romana o životu i strasti gurmana Dodan-Bufona od strane pisca Marsela Rufa, rođenog Švajcarca i naturalizovanog Francuza, te po čuvenju takođe gurmana.

Njega je, na talasu uspona popularnosti filmova o kuhinji, kuvanju, hrani i našem odnosu do nje, za ekranizaciju izabrao vijetnamsko-francuski reditelj Tran An Hung, autor filmova kao što su The Scent of Green Papaya (1993), Cyclo (1995) i The Vertical Ray of Sun (2000). Ti filmovi su pripadala autorovoj ranoj, vijetnamskoj fazi, dok se u kasnijoj, internacionalnoj nije tako dobro snašao, lutajući od Amerike (I Come With the Rain, 2009), preko Japana (Norwegian Wood, 2010) do druge domovine Francuske (Eternité, 2015). Prvi rezultati njegovog najnovijeg filma, The Taste of Things su nagrada u Kanu za režiju i, iznenađujuće, francuska nacionalna nominacija za Oskara (imajući u vidu da mu je direktni rival bio film Anatomy of a Fall).

Tran otvara film – doručkom. Kuvarica Eženi (Žilijet Binoš) priprema omlet svom gazdi Dodanu (Benoa Mažimel), usput dajući instrukcije svojoj pomoćnici Violet (Galatea Beluži) koja ne zna da kuva, ali zna da sluša, te može da pomogne. Ovog puta uigrani trio, Dodan je profesionalni gurman i takođe kuvar za odabranu klijentelu svojih prijatelja i svetskih moćnika, tog dana ima i gošću u kuhinji: Violet je dovela svoju nećakinju Polin koja pokazuje interes, memoriju i istančana čula za kuhinju, zbog čega se Dodan i Eženi unapred raduju da su pronašli novu nadu francuske kuhinje. Taj dan im je unekoliko poseban jer Dodan gosti svoje prijatelje, pripadnike visokog društva, u svom dvorcu iz kojeg retko izlazi.

Sekvenca doručka, kuvanja u kojem su verbalna uputstva retka i precizna, a pokreti uvežbani i gotovo plesni i služenja ručka zauzima gotovo trećinu filma i na kraju biva prekinuta pozivom Dodanu, tom „Napoleonu kulinarike“, od strane „princa Evroazije“ da mu se pridruži na ručku sutradan. Taj poziv i sutrašnji ručak pokrenuće jedan od dva zapleta filma, onaj kulinarski. Naime, princ, njegove sluge i kuvari ponudili su poznatom gurmanu obilan i bogat, ali nestrukturiran i vulgaran obrok, a on razmišlja kako da ih posrami, ponizi, nauči i zadivi, pa smišlja da im posluži supu kao predjelo, a meso i povrće iz nje kao glavno jelo. Rizična strategija, ali može se isplatiti, uz Eženinu pomoć.

To nas dovodi do drugog zapleta, onog romantičnog između šefa i njemu direktno potčinjene kuvarice. Iako dolaze iz različitih klasa i sa različitih formacijskih pozicija, njihov odnos nije time obeležen. Oni zapravo provode zajedno veći deo dana, a ponekad i noći. Dodan stalno prosi Eženi, ali njoj trenutni aranžman više odgovara. Njen stav će se promeniti kada njih dvoje zađu u „jesenje godine“ svog života, ali „jesenje godine“ takođe imaju svoje specifične izazove...

Krenimo od nagrade za režiju u Kanu koja itekako ima smisla, budući da je Tran ovde izveo poprilično herojski poduhvat. The Taste of Things, naime, ne spada među one moderne kulinarske filmove koji pokušavaju da stvore tenziju tamo gde je nema ili da se „voze“ na njoj gde je ima, pa ovde neki trikovi poput oštrih montažnih rezova ne bi vršili posao. Naprotiv, ovo je meditacija, ali vrlo precizno koreografirana, dizajnirana, obučena, osvetljena i uslikana, a njen cilj je hedonizam, ekstaza ili, što da ne, orgazam.

Nažalost, koliko je film izuzetan u kuhinji, pa se još nekako i drži u salonu, na kraju prilično pada u „spavaćoj sobi“, odnosno na planu romanse između dvoje protagonista. Naprosto, priča o njima je toliko nerazrađena, nekako zamotana i neotpakovana da ju je teško ispričati, iako tu ima i ponešto svežih svežih uglova, tema i pozicija, posebno u kontekstu moralnih standarda koji su vladali u ono vreme. Iz nekog razloga, hemije na tom planu nema ni među glumcima (premda su pre dvadeset i nešto godina bili u vezi), sve ostaje upadljivo pristojno, nežno i po normama, a prosede je nekako najavljen signalima posejanim ranije. S time u vezi, čini se da ni promena naslova od festivalskog Pot au feu, što je francuski termin za bogatu supu od govedine, povrća i začina, u generički internacionalni ili vrlo konkretan francuski koji aludira na pogrešnu stvar – romantičnu strast – nije se pokazala kao pametna ideja.

Jer, budimo iskreni, The Taste of Things je zapravo porno-film s hranom umesto seksa. Kao što seks iz porno-filmova (verovatno) nećemo doživeti, bilo u plaćenom, bilo u vlastitom aranžmanu, tako ni ovakvu hranu verovatno nikada nećemo ni jesti, a skoro sigurno je nećemo ni skuvati. Pozitivno je, pak, to da će nas film, za razliku od većine drugih, naterati da osetimo nešto, pa makar to bila želja za dekadentno-ukusnim obrokom.

Club Zero

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Imajući u vidu sam film, ima neke vražje ironije u tome da su pred njegovu projekciju revnosni volonteri brojnoj publici delili kokice i koka-kolu. Volonteri verovatno pojma nisu imali o kakvom se filmu tu zapravo radi i koja mu je tema, već je njihova egzekucija sasvim sigurno dolazila iz plemenite namere festivala da se publici oduži za još jednu u nizu neplaniranih neugodnosti koje su obeležile ovogodišnji festival. Usred festivala je proglašen dan žalosti zbog femicida i masovnog ubistva u Gradačcu, pa su tog 16. avgusta otpale sve projekcije (zbog čega je program festivala produžen za još jedan dodatni dan, a u čemu je mogla da uživa samo domaća publika i struka, budući da su strani gosti otišli prema planu). A onda je i tokom celog popodneva tog planiranog dana zatvaranja, 18. avgusta, padala kiša, pa je projekcija filma koji zatvara retrospektivu Džesike Hausner i „veliki“ Open Air program, Club Zero, prebačena iz otvorenog Metalca u zatvorenu Skenderiju.

Ironija i potencijalna nevolja s kokicama i koka-kolom, pak, dolazi iz sadržaja filma. Džesika Hausner i njena ko-scenaristkinja Žeraldin Bažar, međutim, svoje namere oko filma nisu krile, pa se Club Zero otvara tekstualnom karticom upozorenja da će neke od prehrambenih praksi možda biti suviše uznemirujuće za neke u publici. Možemo zamisliti kako su oni osetljivi reagovali na to upozorenje dok su svoje slane i masnjikave grickalice zalivali slatkim gaziranim pićem.

Radnja filma smeštena je u okruženje elitne privatne škole internatskog tipa koja se, sudeći po akcentima, nalazi negde u Engleskoj. Uvodni kadar prikazuje preuređenje prostorije za sedenje i druženje u svojevrsnu salu za terapijske sesije. Modernistički stolovi s polovine XX veka se sklanjaju na krajeve prostorije, a ovalne stolice s naslonima iz istog perioda aranžiraju u krug. U njih sedaju sedmoro učenika tinejdžerske dobi, svi u žuto-zelenim („limun-limeta“) uniformama, a na jednu od njih seda i njihova nova nastavnica prehrane i nutricionistkinja gospođica Novak (Mia Vasikovska).

Novi predmet se zove „svesna ishrana“ i zapravo se svodi na kombinaciju dijete i meditacije u kojoj se hrana reže na manje komade, o svakom od njih se razmišlja tokom konzumacije, pa se za rezultat jede sporije i manje. Učenici imaju različite motivacije za uključivanje u program: neki bi se zdravije hranili, neki bi izbacili „džank fud“ iz prehrane, neki bi se spasavali planetu, neki bi se borili protiv konzumerizma, a neki protiv sopstvenih poremećaja u prehrani, neki bi popravljali svoje sportske rezultate, a neki bi jednostavno podigli svoj prosek.

Mis Novak u početku, naravno, ima punu podršku i saveta roditelja, i direktorke (Sidse Babet Knudsen) čiji pritisak dodatno utiče na učenike da sarađuju s njom čak i kada oni to ne bi. Nastavnica se, međutim, nimalo ne šali, već predano proverava svoje pulene za ručkom, pre nego što krene da ih ubeđuje da, pored smanjenja porcija, oni pređu na monokulturnu dijetu (odnosno da u toku jednog dana jedu samo jedan tip hrane, najbolje povrće) i da još više poste. Takav pristup u početku ima svoje benefite, ali, na kraju, koliko malo je „dovoljno malo“? Odgovor se možda krije u naslovu.

Dok gledamo kako i s koliko veštine Mis Novak manipuliše sistemom i svojim pulenima u smeru uspostavljanja pseudo-naučnog, a zapravo verskog kulta, u pozadini vidimo i neke možda još i zanimljivije stvari vezane za sadašnji trenutak u civilizaciji i njegove trendove. Vidimo preopterećenu decu i njihove roditelje, pomodare ove ili one vrste, tirane, samoživce koji decu o kojoj ne žele da se brinu ostavljaju „u sigurnim rukama“ kako bi se oni mogli posvetiti svojim „bitnim projektima“, ili one koji svoje neostvarene ambicije o klasnom napredovanju prebacuju na decu. Ta, u suštini nevoljena, deca tako postaju vrlo podložna za razne manipulacije, a ni njihova, reklo bi se generacijska, naivnost i „napaljivost“ na velike ciljeve im u tome neće pomoći.

Club Zero je premijeru imao u takmičarskom programu Kana gde se suočio sa salvom mlakih do negativnih kritika, uz retke pozitivne izuzetke. Kritike su se mahom temeljile na sadržaju filma, ređe na izvedbi, a u njima je autoričina perspektiva čitana kao cinična. Zamerke su upućivane i na satiričan ton kao sarkastičan zapravo bez pokrića, jer Džesika Hausner ovde, kako kažu, „ništa ne izlaže satiri“, već ruglu, pritom igrajući na „šok šoka radi“ (što možda čak i stoji, ali daleko da je Džesika Hausner jedina koja takvoj taktici pribegava). Autorici se zapravo zamerala neosetljivost prema ozbiljnim stvarima kao što su poremećaji u ishrani i naivnost mladih generacija koje su, je li, neiskvarene i zbog toga ranjive. Kao problematična je ispostavljana i „inflacija“ stila kojom se navodno pokriva tanušnost koncepta.

Većina ovih zamerki su, makar za autora ovog teksta, krajnje paušalne. Na njih filmski kritičari kao takvi imaju pravo, ali to ne znači i da zaista jesu u pravu. Naime, autorica je stvari postavila u jednu upadljivo artificijelnu sredinu, koncepcijski i vizuelno, što se može tumačiti i kao svojevrsna ograda od takozvanog „realnog sveta“ (ipak su likovi filma većinom ili bezobrazno bogati ili to pokušavaju da postanu), ali i kao legitimni veliki deo njene autorske koncepcije. Takođe, svi ti likovi su ipak dovoljno profilisani da možemo prihvatiti da „imaju svoje ja“, da su sposobni napraviti izbore i živeti s njima (ili zbog njih umreti). Uostalom, na „tapetu“ u filmu nisu toliko ni para-nauka, ni poremećaji u prehrani, pa ni konzumerizam i ekologija, ni kapitalizam kao opšti okvir i opšte mesto, ni naivnost mladih ljudi, koliko manipulacija s jedne i pomodarstvo i povodljivost s druge strane, što filmu daje jednu univerzalnu notu, artificijelnosti uprkos ili baš zbog nje.

Komponente stila su makar same za sebe nesporne. Filmovi Džesike Hausner generalno fantastično izgledaju, a neretko tako i zvuče. Ovde je to pocrtano njenom minucioznom režijom, savršeno komponovanim kadrovima, što statičnim, što kontrolisano pokretljivim, kojima dominira geometrija i u sadržaju i u okviru. Kamera Martina Gšlahta savršeno hvata detalje scenografije Bek Rejnford i kostima autoričine sestre Tanje Hausner, dok muzika Markusa Bindera svojim izrazov savremene neoklasike s akcentom na perkusijama diktira napetost dok akcentuje čudnovatost i artificijelnost onoga što gledamo.

Ako se na zanatskom planu i ima šta zameriti, onda bi to mogla biti gluma, odnosno „kasting“. Gluma sama po sebi jeste malo u „drvenom“ ključu, što je još jedan odjek artificijelnosti koja je potpisna za autoricu, ali koren problema leži negde drugde. Svi članovi ansambla koji dolaze iz različitih evropskih kinematografija, naime, s različitim uspehom pokušavaju da „uhvate“ akcenat, leksik i govornu shemu viših britanskih slojeva, a u tome ispadaju neujednačeni čak i u okviru istih porodica. To je verovatno i danak koji film mora platiti činjenici da je nastao u vrlo širokoj koprodukciji, a, čini se, bez stavke za „trening izgovora“ u budžetu.

Na kraju, u Club Zero se čini da stil odnosi prevagu nad supstancom, što je i inače deo opšteg znanja kada se radi o filmovima Džesike Hausner, ali to ne znači da supstance i poente nema. Naprotiv, artificijelnim, retro-stilom Džesika Hausner itekako govori o sadašnjosti, ne samo nekih tamo bogataša koji žive u svom svetu, već možda i našoj, i to čini na neubičajeno britak način. Možda je s Club Zero više nego ikad pre dirnula u osinjak nepisanih pravila šta se smatra pristojnim, a šta ne.

The Menu

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jesmo li ikada stali da razmislimo, koliko se naš život zapravo vrti oko hrane? Nevezano za to jesmo li siromašni ili bogati, jedemo li da preživimo ili živimo da jedemo.

Hrana je sastavni deo naših verskih i sekularnih rituala, od crkve do porodičnih ručkova, pa čak i verovanja, na primer da zdravlje na usta ulazi.

Imajući u vidu koliko pazimo na tu jednu fiziološku potrebu i funkciju, zapravo je pravo čudo da kuvari nisu štovani kao nekakva božanstva, nego „samo“ kao televizijske zvezde, dok se u nekim kulturama ovo zanimanje smatra nečasnim i sluganskim. Taj zvezdani status nije od juče i nije bez razloga: ne samo da kuvari dodiruju i pripremaju nešto što ulazi u unutrašnjost našeg tela, nego su i kuvarske intervencije i nadmetanja zapravo interesantnija i napetija od većine sportova, kvizova i takmičenja u određenim talentima, a sve to je vođeno i režirano.

Bilo je pitanje dana kada će kuhinja s televizije preći i na film i to se u poslednjih desetak i kusur godina dešava. Dobro, hrane u filmovima je bilo oduvek, u ovom ili onom obliku i sa ovom ili onom namenom, od kojih Hanibal Lekter i ,,The Silence of the Lambs“ (1991) Džonatana Dema možda i nisu najneprijatnije reference. Ali, u poslednje vreme dobijamo sve više i više filmova centriranih oko kuhinje i restorana. Istini za volju, još nijedan nije bio baš dobar, a većina čak nije ni shvatala hranu i kuhinju najbolje, već su se vodili ustaljenim klišeima ili distorziranim predstavama o istoj koje su pokupili s televizije.

Zbog toga su nade bile polagane u ,,The Menu“ Marka Majloda (poznatog kao egzekutora serija kao što su ,,Succession“ i ,,Shameless“), koji je nakon premijere u Torontu i dobrog prijema tamo bio reklamiran kao spoj satire, crne komedije, trilera, misterije i horora na temu hrane i kulinarstva. Međutim, čini se da na tom meniju nema ničega što je istovremeno i novo i dobro.

U središtu zapleta nalazi se ekskluzivna večera u restoranu na ostrvu koju za najprobraniju klijentelu priređuje poznati i hvaljeni kuvar Slovik (Rejf Fajns). Ekskluziva je još veća zato što je ta večera najavljena kao specijalno izdanje i inače posebnog događaja. Cena – sitnica: 1.250 dolara po izabranoj glavi.

Hoćemo li jesti ,,rolekse“? - pita Margo (Anja Tejlor-Džoj), obična „kul“ devojka koja prati svog, za hranu, kulinarstvo i posebno kuvara entuzijastičnog dečka (ili se bar tako čini) Tajlera (Nikolas Hoult). Tu je već jasno kakve će poene Majlod ubirati i na koji način: Margo će služiti kao naša tačka gledišta, a on kao dileja na čiji se račun možemo kolektivno smejati.

Ostatak ekipe posetilaca sačinjavaju „zlobna“ restoranska kritičarka (Dženet Mek Tir) i njen urednik (Pol Adelstin), propali glumac (Džon Leguizamo) i njegova asistentkinja / ljubavnica koja se sprema da ga ostavi (Ejmi Karero). Ali i stariji bračni par aristokratskog držanja (Rid Birni, Džudit Lajt), te trojica mladih poslovnjaka s manirima obesnih mladića (Arturo Kastro, Rob Jang, Mark Sent Sir). Na ekipu pazi Sloviku odana šefica sale Elza (Hong Čau), a mi možemo biti sigurni da će svako od njih pojedinačno zapravo predstavljati svoj društveni „tip“.

Stvari postaju čudne kada se Slovik pojavi da preuzme pozornicu, sa sve egom koji može ispuniti Koloseum, te kuhinjskim i salskim osobljem koje drži u šaci s vojničkom disciplinom. On drži predavanje o svakom od svojih kvantitativno minijaturnih sledovanja, goste upozorava da kušaju, umesto da jedu (jer je njegova hrana iznad toga), i zadirkuje ih time što poznaje slabu tačku svakog od njih. Ulozi su te večeri jer im je Slovik spremio nešto još neviđeno, za šta ima fanatičnu podršku svog osoblja.

Na našem meniju je još jedan od onih „eat the rich“ filmova koji kritikuju obesnost sloja od jednog procenta najbogatijih, kapitalizam i snobizam kojima su bogati skloni, pre svega onaj vezan za hranu i ekskluzivne restorane u koje se ide da se bude viđen. Kada to uzmemo u obzir, onda ni šokovi koje nam je Majlod sa scenaristima Setom Rajsom i Vilom Trejsijem (sa satiričnog portala ,,The Onion“) pripremio, neće biti tako šokantni.

Ima tu svakako ponečeg u čemu se može uživati, od teatralnosti Rejfa Fajnsa u ulozi kuvara koji oko sebe gradi kult ličnosti, preko koloritne epizode Dženet Mek Tir u maniru televizijskih zlobnica, efikasne Anje Tejlor-Džoj koja, sasvim u skladu sa svojim likom, igra malo na visprenost, malo na seksipil, Nikolasa Houlta koji jednako uverljivo igra ljigu, pa do dizajna lokacija po poslednjoj modi. I to uhvaćenih kamerom Pitera Deminga, snimatelja koji je posao obavljao i kod Dejvida Linča, i štosa da su poglavlja odvojena sledovanjima hrane, sa sve nazivima jela i kratkim receptom za isti. Ima tu i izuzetnih trenutaka, kao što su to razmene i glumačka odmeravanja snaga između Anje Tejlor-Džoj i Rejfa Fajnsa pri kraju filma, ali...

Većina toga dobrog što u filmu možemo videti nije naročito novo, zapravo se može nazvati već viđenim, oprobanim, neretko i prvoloptaškim, dok ono sa ambicijama novog i originalnog ima tendenciju da bude odveć nategnuto, bizarno ili čak očito promašeno. Kao najslikovitiji primer za to može poslužiti promašena metafora: kuvari su možda rok zvezde, ali nisu vođe vojnih hunti ili verskih kultova, njihovi fanovi mogu biti otkačeni, ali bogataši nisu očajnici da bi se (tuđem) kultu priklonili. A kuvarovi podređeni ga možda žele slediti u avanturama, ali sigurno ne bi imali namere da polože svoj život za njega, naprosto pravila igre su takva.

Opet, možda je najveći promašaj upravo to što ,,The Menu“ gađa lake mete, jer ko se još ne bi pridružio u osudi obesnih bogataša. Ima li nekoga ko bi ih možda branio? Isto važi i za snobizam i za opsesije trivijalnim. Na taj način, film postaje i ostaje karikatura samog sebe, ne mnogo različita od onoga što zapravo pokušava da kritikuje. Sve je to površno, a intelektualizirano, na kraju pretenciozno poput tih minijaturnih porcija u tim preskupim restoranima.

Burnt

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: John Wells

scenario: Steven Knight, Michael Kalesniko

uloge: Bradley Cooper, Sienna Miller, Daniel Bruhl, Omar Sy, Riccardo Scamarcio, Sam Keeley, Matthew Rhys, Alicia Vikander, Emma Thompson, Uma Thurman

Verovatno mislite da smo mi, filmski kritičari, redom debeli likovi koji se u principu hranimo kokicama, alkoholom, bezukusnom hotelskom ili uličnom brzom hranom. Pretpostavka sama po sebi nije loša, ali u mom slučaju važi samo kada sam na nekom festivalu, i tada je više iznuđeni nego svesni izbor, zbog kombinacije nedostatka vremena i novca. Međutim, kada sam kod kuće, pretvaram se u pravog “foodie”-ja: poštujem hranu, rado kuvam i volim kvalitetno pojesti. Čak i gledam kulinarske emisije na televiziji, od putopisnih do takmičarskih, a američki MasterChef apsolutno obožavam, zajedno sa trojicom kuhara proslavljenih kuvara koji su u žiriju.

Naravno, nisam blesav da pomislim da su te “reality” emisije u bilo kakvoj vezi sa realnošću, znam da su skriptirane i da im se štosevi ponavljaju, ali makar se nadam da ću tu i tamo upecati nekakav recept koji bih uz određene modifikacije ponovio kod kuće. Pa opet, moderna kulinarika je izuzetno televizična: ponekad korisna i poučna, ponekad napeta, a tenzije se mogu izazvati i sa strane. Od nedavno čak i kruži termin “visoka kuhinja”, nešto kao “visoka moda”, pa se onda kulinarstvo kod nas pozicionira negde između “lifestyle” zabave (trendovi se smenjuju, ali neki klasici još uvek opstaju) i sporta (jer je konkurencija među kuvarima – zvezdama prilično oštra).

Zbog mode i zbog kompetitivnosti, kuhinja je odličan format za televiziju, bilo da se u tim emisijama upoznajemo sa egzotikom ili da gledamo sudar veština i sudar ega između nekolicine kuvara. U poslednjih nekoliko godina, ovaj trend se polako širi i na film. Samo poslednje godine imali smo tri kuvarska filma: Chef, koji je bio prijatan, ali i običan kao neka pileća supa, Tasting Menu i The Hundred-Foot Journey koji je kuhinju koristio samo kao dekoraciju, zapravo pričajući priču o multikulturalnosti i toleranciji.

Burnt je mogao biti zicer, onaj ključni film koji hvata suštinu moderne kulinarike i tu temu konačno uvodi u filmsku prvu ligu. Elementi su bili tu: jedna tipična priča modernog “rockstar” kuvara, popularan glumac u glavnoj ulozi, uz obilje poznatih faca u sporednima. Od reditelja, televizijskog veterana, Johna Wellsa se nakon dva filma, potcenjenog The Company Men i malo promašenog August: Osage County, još nešto očekuje, a scenarista je rutiner Steven Knight, već je napisao The Hundred-Foot Journey, ali može da zablista, kao što je to učinio sa Lockejem. Iza filma stoji The Weinstein Company, radnja je smeštena u savremeni, našminkani London, i, ako ništa drugo, barem ćemo na ekranu moći gledati predivnu restoransku hranu.

Glede “food porna”, tu je u sasvim dovoljnim količinama, ali to je otprilike to. Glavna priča je toliko standardna da smrdi na tezgu. U pitanju je najklasičnija moguća varijanta o usponu nakon pada izazvanog karakternom manom i o iskupljenju na tom putu. Naime, Adam (Cooper), izlečeni alkoholičar, narkoman i ženskar, nakon “pokore” za koju je očistio milion ostriga, pokušava da se vrati u prvu ligu i osvoji treću Michelinovu zvezdicu. Za to se koristi malo svojim neizmernim talentom i organizacionim sposobnostima, okuplja tim svojih starih znanaca i novih kulinarskih nada, ali i lukavstvom i ucenom, terajući vlasnika restorana Tonyja (Bruhl) da mu pruži šansu. Usput će se iskupiti kod stare ljubavi (Vikander) i steći novu (Miller), a sreću će mu povremeno kvariti ljuti rival (Rhys) i prošlost koja mu visi nad glavom.

Problem je što je film razvučen, pa sa svojih 100 minuta trajanja deluje kao da traje barem dva sata. Puno je sporednih priča i zapleta, od kojih nijedna nije razrađena, a sve one služe da povremeno promene tempo, skrenu nam pažnju i zamažu oči nad činjenicom da je glavna priča tipska i bezukusna kao hrana iz menze, pritom još puna praznog hoda. Jednostavno, ne osećamo atmosferu moderne gastronomije, ne osećamo pritisak i kompetitivnost. Nije mi se svideo Whiplash, ali sam mišljenja da bi ovde čak i takav pristup bio primereniji od ove tezgaroške beskrvnosti.

Tezgaroška je u velikoj meri i gluma, ali to je posledica plošnih, nerazrađenih likova koji se upotrebljavaju isključivo kao oruđe zapleta. Istina, neki od glumaca tu imaju svoje momente, u čemu prednjači Bruhl, čiji je lik napisan kao nekakav očajnik, ali austrijski glumac uspeva da ga odigra osebujno. Emma Thompson je uvek pozitivna pojava na ekranu, a njena izvedba psihijatrice je za svaku pohvalu. I Omar Sy se makar trudi sa svojim likom zamenika glavnog kuvara i uglavnom mu uspeva. Problem je, međutim, što drugi glumci ne dolaze do izražaja zbog svojih likova, a tretman nadolazeće zvezde Alicie Vikander koja se pojavljuje u dve scene samo da bi govorila na lošem francuskom (iako igra Francuskinju) i Ume Thurman koja je bukvalno potrošena uzalud na jednu scenu je kriminalan.

Što se Bradleya Coopera tiče, ionako ne znam šta da mislim. On varira od uloge do uloge. Najčešće je samo “macan” koji se šepuri po ekranu, ali ume da iznenadi, kao što je to učinio sa Silver Linings Playbook i još više sa The Place Beyond The Pines. Ovde, međutim, i njegova gluma deluje kao tezga, kao detaljna imitacija televizijske persone Gordona Ramsaya. Nemojte me krivo shvatiti, meni je Ramsay simpatičan i po mom mišljenju je mnogo televizičniji njegov nastup bitange od servilnog nastupa kakav ima Jamie Oliver, ali imitiranje bilo koga, pa i njega, u filmu visoke produkcije deluje neozbiljno. U Burnt se s tim baš preteruje iz scene u scenu, od bacanja tanjira, preko vikanja na podređene do u detalj skinute govorne sheme i vokabulara, a to deluje kao samo još jedan “gimmick” u inače praznjikavom filmu, kao uostalom i sve ovde, od lošeg francuskog nadalje.

Razočaran sam, ali možda sam tome sam kriv. Utešno je to da nisam jedini pao na foru. Sala je bila solidno popunjena, došli su momci sa curama. Možda su neki od njih kulinarski entuzijasti poput mene. Možda su cure došle da gledaju zgodnog Bradleya, a momci samo kao njihova pratnja. Sve u svemu, mišljenja sam da bi se i jedni i drugi bolje proveli na nekoj večeri, posebno ako bi je sami napravili. U to ime, odoh se posvetiti ručku koji mi se krčka u rerni.

Omega 3

2014.

scenario i režija: Eduardo del Llano

uloge: Carlos Gonzalvo, Dailenys Fuentes, Hector Noas

Kada se pomene kubanska kinematografija, asocijacije su najčešće “travelogue” dokumentarci sa obiljem lepih slika i zanimljive muzike, ili državni filmovi (u najgorem smislu te definicije) za propagandu zvaničnih političkih ideja, ili socijala ili nekakvi hajdemo reći disidentski filmovi. Žanrovski film retko kad srećemo. U okviru toga, science fiction je tek retka zverka, prisutan po elementima u pojedinim filmovima, a pravih, potpuno SF filmova nije bilo na Kubi. Nekako je to i logično, SF često zahteva novac koji jedna siromašna zemlja ne može odvojiti. Dodatni paradoks leži u tome da na književnom planu Kuba ima solidnu SF scenu. Opet, za priču ili knjigu su potrebni papir i olovka (kompjuter ako baš insistirate), a za film ipak nešto više.

Omega 3 je pravi, punokrvni SF, sa sve animacijom i efektima (ništa spektakularno, ali za pohvalu je samo njihovo prisustvo) i napaljivim rock soundtrackom. To nije problematično, jednostavno lepo i profesionalno izgleda. Slično važi i za glumce, kako u glavnim, tako i u sporednim ulogama, iako su likovi i njihove situacije uglavnom kliše. Problem je u tome što je Omega 3 jedan od onih filmova koji su mnogo bolji na papiru nego u praksi.

Ideja filma je odlična i univerzalna: u ne tako dalekoj budućnosti ljudi su podeljeni oko hrane. Ne da hrane nema, nego je jedenje određenog tipa hrane ideologija ili čak religija. Dakle, vegetarijanci, vegani, mesojedi, makrobiotičari, ribojedi, jajojedi i šta sve ne su frakcije, zaraćene strane. Nije to bez neke u današnjem svetu, jer kad se pomene hrana neki ljudi postaju agresivni i religiozni. I privatno dosta često tupim o ortoreksiji (opsesija pravilnošću nekog postupka) kao bolesti modernog društva i o zdravstvenom fašizmu koji može biti napadan i naporen kao i onaj pravi. O tome se može razgovarati, pisati, snimiti film...

Ali, uvek ono ali, je u ovom slučaju to izvedba svega toga nije baš najveštija. Recimo uvodna scena i njena naplata na kraju su milion puta viđen kliše. Opet, film ne uspeva da pronađe ton i čini se da se sve vreme ne baš uspešno traži, kroz animirani flashback (izgleda dobro, ali svakako nije to ni nova ideja ni naročito hrabar estetski izbor koliko ekonomska odluka – masovku se isplati animirati) i kroz vojno-akcione sekvence koje se u nekom trenutku pretvaraju u apsurdno-komične, sve do upoznavanja glavnog para i njihovog nespretnog zaljubljivanja kroz dijalog i oponiranje. Dijalog se isto diže i pada, ima nekoliko vrlo komičnih momenata i vidi se da se taj segment pažljivo razvijao, ali efekat je daleko od maksimalnog.

Problem je možda u samoj priči koja je jednostavna i bez pažljivog razvoja se vrlo brzo potroši. Autor kao da nije bio siguran šta bi želeo od filma, pa je ubacio od svega po malo i pomolio se da to uspe. Baš i nije uspelo. Omega 3 ima svoje momente, ali to je uglavnom jedan neujednačen film, usudio bih se reći čak zbrzan. Lepo za univerzalnost priče, začudnost produkcijskih uslova, relativnu ispoliranost estetike i nekoliko finih smehova, ali Omega 3 ostaje u najboljem slučaju komad kurioziteta, i to samo u okviru kubanskog filma. Da dolazi iz neke druge kinematografije, verovatno ne bi ni bio toliko zanimljiv.

Setimo se i relativno skorih valova srpskog žanrovskog filma. Presuda je ista. Zanimljiv za jedno gledanje, ali ne više od toga. I opet ona moja ograničena podrška, sa zrnom soli, bibera, vegete i zalivena sa močom od pečenja. Super da neko fura žanr, jer se kroz žanr može jednako dobro ispričati priča kao i kroz art, ali nekad ta odrednica naprosto nije dovoljna.

Chef

2014.

scenario i režija: Jon Favreau

uloge: Jon Favreau, John Leguizamo, Sofia Vergara, Scarlett Johansson, Emjay Anthony, Bobby Cannavale, Dustin Hoffman, Oliver Platt, Amy Sedaris, Robert Downy Jr.

Ako moram da se etiketiram i opišem u jednoj reči, za sebe bih rekao da sam hedonista. Uživam u filmovima, ljubavi, vožnji kroz prijatni krajolik, dobroj muzici, prenosima vrhunskog sporta, piću i hrani. Što znači da će me film o bilo kojoj od mojih strasti privući. O ljubavi i seksu su snimili onoliko filmova, vožnja kao takva ima svoj posebni žanr, muzika i sport nisu nipošto izostavljeni, pa čak i različita pića imaju filmove koji ih slave. Međutim, vrlo je malo filmova o hrani i kulinarstvu, kao da je hrana nešto nepristojno, nekad snobovsko, a nekad primalno i primitivno. Ne računaju se po nekoliko lajni dijaloga o hamburgerima (Pulp Fiction) ili o italijanskom “fine diningu” (Goodfellas), kao ni dokumentarci o prehrambenoj industriji i štetnom učinku fast fooda na život i razvoj ili crtani filmovi za decu.

Chef je, mislim, prvi pravi film o hrani koji sam pogledao. Realno, kako se autori toga nisu setili ranije? Hrana je trend, hrana je moda, hrana je scena. Ona je deo našeg svakodnevnog života, ali ima i estetske i standarde kvaliteta. Kuvari su “celebrities”, svako od nas je čuo makar za nekoliko njih. Ne skidaju se s televizije, bilo u formi “običnih” emisija, bilo kao deo “reality” programa, a u naprednim zemljama postoji čitav niz novinarskih zanimanja vezanih za kulinarstvo, od specijalizovanih fotografa do ozbiljne kritike.

Chef nas pomalo uvodi u taj svet hrane i fame o hrani. Naš junak je Carl Casper (Favreau), cenjeni i poznati kuvar koji baš i ne uživa u svom poslu. Mislim, dobar je on, zna sve fore i fazone, radi u dobrom restoranu i okružen je ekipom koja ga poštuje kao šefa i vođu, ali stalno radi jedno te isto, iako bi rado probao nešto novo i pratio kulinarske trendove. Krivac za to je vlasnik restorana (Hoffman), ziheraš kome je više stalo do novca nego do statusa. Frka na poslu nastaje kada cenjeni kritičar Ramsey Michel (ime je vrlo očita asocijacija) napiše pogubnu kritiku Carlovog menija, iz čega se razvije obračun ove dvojice preko interneta. Odjednom, Carl je bez posla i bez love, pa pod hitno mora da pronađe novu inspiraciju. Ni na privatnom planu Carl nije baš ostvaren. Razveden je, sa sinom (Anthony) ima lošu do nikakvu komunikaciju. Bivša žena (Vergara) pokušava da mu pomogne koliko može, a to se ne čini puno.

Negde na pola filma rasturena familija se “vraća korenima”, u Miami, grad u kome se Carl proslavio kao kuvar. Carl tu pristaje na poslednju opciju da uzme kamionet sa hranom i od njega napravi putujući štand. Tu će film skrenuti na potpunu “feel-good” teritoriju poučne priče o pomirenju, novim veštinama i napretku. Otac i sin će krenuti zajedno na put i učiti jedan od drugoga, a društvo će im praviti Carlov veseli kolega koji je napustio dobar posao kako bi blejao sa svojim cenjenim šefom. Nije naročito realno, ali šta sad.

Ako ćemo iskreno, kada ne snima hranu i ne isfurava kulinarske teorije (ne želim smarati sa tim, u principu je nebitno), Chef je predvidljiv i prosečan filmčić, materijal za jedno gledanje i brzo zaboravljanje. Generalno, režija je solidna, montaža dinamična, muzika cool, hip i u duhu filma, prevladavaju latino ritmovi. Zapravo, nije nimalo čudno da je ovaj film osmislio i realizovao Jon Favreau, glumac, producent i reditelj koji je u Hollywoodu “izgubio strast” nakon dva Iron Mana i finansijske katastrofe sa Cowboys and Aliens, pa je rešio da se vrati svojim indie korenima, od kada datira i njegov scenario za Swingers. Chef je plitka i prvoloptaška metafora o prekretnici u karijeri koju čovek mora da napravi kada izgubi sebe u svom poslu.

Ono što popravlja utisak o filmu su glumci. Ima tu starih lisaca poput Hoffmana, ali i nešto mlađih poput Platta, Downeya i Scarlett Johansson koji su apsolutno perfektni u svojim malim cameo ulogama (Downey tu posebno iskače). Sofiji Vergari sjajno stoji uloga trofejne latino-ženske koja govori loš engleski da je pitanje koliko ona uopšte glumi. John Leguizamo sjajno sekundira kao mladi, veseli kuvar kome je dobra ekipa važnija od dobre love, a Emjay Anthony je sasvim uverljiv kao lagano iritantni klinac. Ali ovo je ipak Favreauov šou i vidi se da je on tu glavni, onako tetoviran, mečkasto debeo, obrastao u bradu, nervozan taman koliko treba.

Sa druge strane, film ima nekoliko krupnih mana. Prva od njih je žanrovska neujednačenost. Počinje kao drama o stresu i gušenju kreativnosti, da bi onda skrenuo u pravcu “feel-good” road movieja čiji dometi završavaju sa fotografijom lepom kao na razglednici. Kada film skrene u tom pravcu naprosto gubi negativce i tako ostaje sve do hollywoodskog “we're all friends here” završetka. Dobra stvar je, međutim, što je moralizacija lagana, a ne teška, popujuća i smarajuća, pa nam sve deluje nekako prirodno i opušteno.

Ono što me je od početka do kraja filma nerviralo je besomučni “product placement”. Nekako bih probavio da film pokušava da nam uvali bilo šta što ima veze sa temom, neke fancy sastojke poput prepeličjih jaja ili kobe govedine, kuhinjske aparate, šerpe, lonce, noževe, neku određenu kuhinju, neki recpet ili ideju da su kamioni – pokretni štandovi gotivna stvar. Ima i toga, ali veoma malo i diskretno. Ali su zato reklame za internet usluge nepodnošljive, a posebno nervira promocija Tweetera na glupi, nesuvisli i mislećem biću uvredljivo dosadni način.

Kada se to izuzme, Chef je prosečan, čak solidan film za opuštanje. Tema i poruka su tu, glumci su sjajno iskorišteni, film je prijatan oku i uhu. Ipak ne očekujte previše. Možda će vas film nadahnuti da odete u kuhinju i napravite dobru večeru, ali to su otprilike njegovi dometi. Da nije raritet sam po sebi (film o hrani i kuvanju), ne bi se ni po čemu izdvajao iz mase sličnih filmova. Ovako će, samo zbog raritetnosti teme (još uvek čekam Tasting Menu), ostati u sećanju duže nego što bi to inače bio slučaj.