Tomorrowland

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Brad Bird

scenario: Brad Bird, Damon Lindelof, Jeff Jensen

uloge: George Clooney, Britt Robertson, Hugh Laurie, Raffey Cassidy, Thomas Robinson, Tim McGraw, Kathryn Hahn

Moram priznati da sam bio izuzetno skeptičan prema ovom filmu. Nisu me toliko ubedile osrednje kritike i loš odaziv američke publike, što se može objasniti gužvovitim periodom na američkom repertoaru, koliko činjenica da iza projekta stoji korporacija Disney. U tom smislu sam “na neviđeno” Tomorrowland čitao kao klasičan marketinški trik i “product placement”. Sam naziv filma nedvojbeno asocira na jedan segment u njihovim zabavnim parkovima posvećen SF-u. Možda je taj segment najbolji i najedukativniji od svih Disneyland gužvi (u Parizu je posvećen Julesu Verneu, tamo sam po prvi put video 3D i 4D, kao i 360° projekcije desetak godina pre nego što je to postao kino standard), ali svejedno sa tim stvarima treba biti oprezan.

Slamka spasa mi se ukazala u liku i delu dvojice glumaca, Georgea Clooneya koji je jedan od retkih stanovnika Hollywooda kome visina honorara nije primarni faktor u odlučivanju koju ulogu da prihvati i koji ume biti didaktičan, ali mu je prioritet da to čini za ispravnu stvar, te Hugha Laurieja koji je, budimo realni, jednostavno dobar glumac. Njih dvojica na platnu su garant da će makar njihove zajedničke scene biti zabavne, čak i ako ostatak filma bude dosadnjikav. Povrh toga, Tomorrowland je malo nekoherentan, ali sve u svemu pristojan film koji bih toplo preporučio vašim klincima-osnovcima.

Počinje standardno, ne tako daleka budućnost, civilizacija odlazi dovraga, požari, poplave, glad, beda, globalno zagrevanje, nuklearni rat i šta sve ne. George Clooney i neka ženska koju ne vidimo drže nekakav motivacioni govor kako je i zašto sve otišlo dovraga i usput se prepiru. Clooney je tu u svom nadrkanom modusu, ali je svejedno šarmer, dok je ženska pomalo iritantna i stalno ga prekida u priči.

Njegova replika kako budućnost nekada nije bila tako crna je idealan uvod za jednu prelepu flashback sekvencu na Svetsku Izložbu u Queensu 1964. godine gde upoznajemo Clooneya, odnosno Franka Walkera u dečačkoj dobi (igra ga Thomas Robinson) kao mladog i nadobudnog inovatora koji je došao sa namerom da pobedi na takmičenju. Njegov izum je “jet-pack” za koji se ne može baš reći da radi i kojem su potrebne određene prepravke. Iako cinični predsednik žirija (Laurie, na čelu mu piše “zlikovac”) nije blagonaklon prema njegovom izumu, misteriozna britanska devojčica Athena (Cassidy) mu daje značku koja služi kao ulaz u svet budućnosti u drugoj dimenziji. Sledi još jedna prelepa retro-futuristička sekvenca u stilu 60-ih sa “mono-rail” železnicom, platformama i “jet-packovima”.

Onda film menja fokus na žensku i tako upoznajemo Casey (Robertson), kćerku NASA-inog inženjera pred otkazom. Naime, lansirno postrojenje u Cape Canaveralu je pred rušenjem, a idealistična i optimistična Casey uzima na sebe zadatak da to rušenje spreči, zbog čega dospeva u zatvor. Tamo će joj Athena tutnuti značku i dati joj pogled u svet budućnosti koji se završava ukrcavanjem na svemirski brod. Potraga za značkom će je spojiti sa Athenom, kasnije i sa Frankom, sada starim i razočaranim Clooneyem, ali će im na vrat natovariti i “Men in Black” robote-ubice. Sve u svemu, za sve su krivi lenjost i pesimizam, a naša vesela škvadrica ima vrlo ograničeno vreme da spasi svet od katastrofe.

Nedostaci filma su očiti: predugo traje i previše meandrira, ali Brad Bird makar ima istančan osećaj za tajming pa na svakih toliko ubaci po neku akcionu scenu koja izgleda onako crtićki impresivno i razbija monotoniju. To meandriranje se oseća i u gomilama referenci, ne samo na filmske hitove (što je dobrodošlo), nego i na stanje savremenog sveta. Problem sa tim je što autori gube fokus i trpaju sve što stignu, apsolutno svaki aktuelni problem i za to nude jednostavno rešenje. U nedostatku boljeg rešenja, posežu za “bogus science” momentima bez pristojnog objašnjenja. To možda pali u sceni sa Eiffelovim tornjem, iako je pozadinska priča oko toga tupava da tupavija ne može biti, ali uglavnom ne prolazi.

Još jedan problem je koncept likova i kvalitet glumaca. Clooney i Laurie su predobri glumci za tako jednodimenzionalne likove. Clooney je tu u svom tipičnom modusu simpatičnog drkadžije, dok Laurie hvata elitizam i aroganciju u “Dr House” maniru, ali bez njegove genijalnosti. Britt Robertson služi više kao hostesa koja svojim izrazom lica poručuje da se treba diviti dostignućima tehnologije (zapravo kompjuterske animacije), a manje kao legitimna glumica (uglavnom je poznata sa televizije iz serija upitnog kvaliteta). Što se dece-glumaca tiče, mala Raffey Cassidy je sjajno precizna sa svojim likom, dok Thomas Robinson jednostavno nema dovoljno talenta za svoju ulogu. Sa epizodistima je, međutim, problem što su njihovi likovi takvi da ih je moguće odigrati i u snu i što efektivno imaju po scenu-dve, pa niti nemaju prostora da zablistaju.

Zapravo, suština Tomorrowlanda je da je preambiciozan i da zahvata preširoko. Istovremeno pokušava biti zanimljiv i deci i odraslima, pa ostaje negde na pola puta. U tom smislu, moram priznati da bi film bio bolji ako bi bio animirani (ne bih se bunio da ista glumačka ekipa posudi glasove animiranim likovima), da bi u tim okolnostima mogao ići brže i trajati kraće, pa bi u konačnici i budžet bio osetno manji. Uostalom, logika i postavka su dovoljno “crtićki” da bi to prošlo. Ovako je ni tamo ni ovamo, mnogo hteli, mnogo započeli i sve u tom smislu.

Opet, treba uzeti u obzir i koncept i kontekst filma. Odrasli gledaoci bez dece nemaju šta tražiti u ovom projektu, ali to je film na koji bih ja odvukao sve klince-osnovce iz susedstva. Nema veze što reklamira segmente u Disneylandu i nema veze što je didaktičan. Govori o pravim stvarima na razumljiv način i može poslužiti kao pravo mesto za ulaz i u svet nauke i u svet naučne fantastike. A pritom je i sladak. Ne kao Wall-E, ali svejedno... Uostalom, cinizam ide sa godinama i mora se zaraditi. Neka su klinci veseli i optimistični.

Chef

2014.

scenario i režija: Jon Favreau

uloge: Jon Favreau, John Leguizamo, Sofia Vergara, Scarlett Johansson, Emjay Anthony, Bobby Cannavale, Dustin Hoffman, Oliver Platt, Amy Sedaris, Robert Downy Jr.

Ako moram da se etiketiram i opišem u jednoj reči, za sebe bih rekao da sam hedonista. Uživam u filmovima, ljubavi, vožnji kroz prijatni krajolik, dobroj muzici, prenosima vrhunskog sporta, piću i hrani. Što znači da će me film o bilo kojoj od mojih strasti privući. O ljubavi i seksu su snimili onoliko filmova, vožnja kao takva ima svoj posebni žanr, muzika i sport nisu nipošto izostavljeni, pa čak i različita pića imaju filmove koji ih slave. Međutim, vrlo je malo filmova o hrani i kulinarstvu, kao da je hrana nešto nepristojno, nekad snobovsko, a nekad primalno i primitivno. Ne računaju se po nekoliko lajni dijaloga o hamburgerima (Pulp Fiction) ili o italijanskom “fine diningu” (Goodfellas), kao ni dokumentarci o prehrambenoj industriji i štetnom učinku fast fooda na život i razvoj ili crtani filmovi za decu.

Chef je, mislim, prvi pravi film o hrani koji sam pogledao. Realno, kako se autori toga nisu setili ranije? Hrana je trend, hrana je moda, hrana je scena. Ona je deo našeg svakodnevnog života, ali ima i estetske i standarde kvaliteta. Kuvari su “celebrities”, svako od nas je čuo makar za nekoliko njih. Ne skidaju se s televizije, bilo u formi “običnih” emisija, bilo kao deo “reality” programa, a u naprednim zemljama postoji čitav niz novinarskih zanimanja vezanih za kulinarstvo, od specijalizovanih fotografa do ozbiljne kritike.

Chef nas pomalo uvodi u taj svet hrane i fame o hrani. Naš junak je Carl Casper (Favreau), cenjeni i poznati kuvar koji baš i ne uživa u svom poslu. Mislim, dobar je on, zna sve fore i fazone, radi u dobrom restoranu i okružen je ekipom koja ga poštuje kao šefa i vođu, ali stalno radi jedno te isto, iako bi rado probao nešto novo i pratio kulinarske trendove. Krivac za to je vlasnik restorana (Hoffman), ziheraš kome je više stalo do novca nego do statusa. Frka na poslu nastaje kada cenjeni kritičar Ramsey Michel (ime je vrlo očita asocijacija) napiše pogubnu kritiku Carlovog menija, iz čega se razvije obračun ove dvojice preko interneta. Odjednom, Carl je bez posla i bez love, pa pod hitno mora da pronađe novu inspiraciju. Ni na privatnom planu Carl nije baš ostvaren. Razveden je, sa sinom (Anthony) ima lošu do nikakvu komunikaciju. Bivša žena (Vergara) pokušava da mu pomogne koliko može, a to se ne čini puno.

Negde na pola filma rasturena familija se “vraća korenima”, u Miami, grad u kome se Carl proslavio kao kuvar. Carl tu pristaje na poslednju opciju da uzme kamionet sa hranom i od njega napravi putujući štand. Tu će film skrenuti na potpunu “feel-good” teritoriju poučne priče o pomirenju, novim veštinama i napretku. Otac i sin će krenuti zajedno na put i učiti jedan od drugoga, a društvo će im praviti Carlov veseli kolega koji je napustio dobar posao kako bi blejao sa svojim cenjenim šefom. Nije naročito realno, ali šta sad.

Ako ćemo iskreno, kada ne snima hranu i ne isfurava kulinarske teorije (ne želim smarati sa tim, u principu je nebitno), Chef je predvidljiv i prosečan filmčić, materijal za jedno gledanje i brzo zaboravljanje. Generalno, režija je solidna, montaža dinamična, muzika cool, hip i u duhu filma, prevladavaju latino ritmovi. Zapravo, nije nimalo čudno da je ovaj film osmislio i realizovao Jon Favreau, glumac, producent i reditelj koji je u Hollywoodu “izgubio strast” nakon dva Iron Mana i finansijske katastrofe sa Cowboys and Aliens, pa je rešio da se vrati svojim indie korenima, od kada datira i njegov scenario za Swingers. Chef je plitka i prvoloptaška metafora o prekretnici u karijeri koju čovek mora da napravi kada izgubi sebe u svom poslu.

Ono što popravlja utisak o filmu su glumci. Ima tu starih lisaca poput Hoffmana, ali i nešto mlađih poput Platta, Downeya i Scarlett Johansson koji su apsolutno perfektni u svojim malim cameo ulogama (Downey tu posebno iskače). Sofiji Vergari sjajno stoji uloga trofejne latino-ženske koja govori loš engleski da je pitanje koliko ona uopšte glumi. John Leguizamo sjajno sekundira kao mladi, veseli kuvar kome je dobra ekipa važnija od dobre love, a Emjay Anthony je sasvim uverljiv kao lagano iritantni klinac. Ali ovo je ipak Favreauov šou i vidi se da je on tu glavni, onako tetoviran, mečkasto debeo, obrastao u bradu, nervozan taman koliko treba.

Sa druge strane, film ima nekoliko krupnih mana. Prva od njih je žanrovska neujednačenost. Počinje kao drama o stresu i gušenju kreativnosti, da bi onda skrenuo u pravcu “feel-good” road movieja čiji dometi završavaju sa fotografijom lepom kao na razglednici. Kada film skrene u tom pravcu naprosto gubi negativce i tako ostaje sve do hollywoodskog “we're all friends here” završetka. Dobra stvar je, međutim, što je moralizacija lagana, a ne teška, popujuća i smarajuća, pa nam sve deluje nekako prirodno i opušteno.

Ono što me je od početka do kraja filma nerviralo je besomučni “product placement”. Nekako bih probavio da film pokušava da nam uvali bilo šta što ima veze sa temom, neke fancy sastojke poput prepeličjih jaja ili kobe govedine, kuhinjske aparate, šerpe, lonce, noževe, neku određenu kuhinju, neki recpet ili ideju da su kamioni – pokretni štandovi gotivna stvar. Ima i toga, ali veoma malo i diskretno. Ali su zato reklame za internet usluge nepodnošljive, a posebno nervira promocija Tweetera na glupi, nesuvisli i mislećem biću uvredljivo dosadni način.

Kada se to izuzme, Chef je prosečan, čak solidan film za opuštanje. Tema i poruka su tu, glumci su sjajno iskorišteni, film je prijatan oku i uhu. Ipak ne očekujte previše. Možda će vas film nadahnuti da odete u kuhinju i napravite dobru večeru, ali to su otprilike njegovi dometi. Da nije raritet sam po sebi (film o hrani i kuvanju), ne bi se ni po čemu izdvajao iz mase sličnih filmova. Ovako će, samo zbog raritetnosti teme (još uvek čekam Tasting Menu), ostati u sećanju duže nego što bi to inače bio slučaj.

Sex Tape

2014.

režija: Jake Kasdan

scenario: Kate Angelo, Jason Segel, Nicholas Stoller

uloge: Cameron Diaz, Jason Segel, Rob Corddry, Ellie Kemper, Rob Lowe, Nat Faxon, Jack Black, Harrison Holzer

Ima jedan bioskop u centru grada u koji često idem kada moram da ubijem nekoliko sati vremena. Gotovo po pravilu u njemu gledam užasne filmove, najčešće romantične ili seksualne komedije koje se još nisu pojavile na DVD-u ili VOD-u. To govori malo o meni (da nemam standarde kada moram da ubijem vreme i da ću radije odgledati loš film, nego raditi nešto konstruktivnije), a malo više o programskoj shemi dotičnog multipleksa. Moja logika je prosta: dajte mi film koji nisam gledao / naručio, da nije za uzrast ispod 13 godina i da ne čekam puno.

Bilo nas je dvojica u sali. Profesionalno deformirani filmski kritičar, to jest ja, i još jedan gospodin mojih godina. Njegovi motivi mi nisu jasni. Možda je i on, kao i ja, morao da ubije nekoliko sati vremena, pa daj šta daš. Možda je redovni “pacijent” dotičnog bioskopa. Muškarci ovakve projekcije obično posećuju kao pratnja svojim sadašnjim i budućim curama, ali ovaj gospodin je bio upadljivo sam. Možda se, nesretnik, ponadao da će u filmu koji se zove Sex Tape biti dovoljno materijala za “džepni bilijar”, ali tu je izvisio. Empirijsko znanje nam govori da su ovakvi filmovi “all show and no go”, da je većina toga u izlogu (traileru), da se o seksu priča, a i kada se prikazuje nekako je mlitav, čedan, stiliziran da ne sablažnjava konzervativnu publiku.

Sex Tape je od najgore vrste filmova. Lažno provokativan, zapravo duboko konzervativan i banalan. Nerealan do daske, ali bez ikakve poente i bez ikakvog razloga za to. Glup, ali bez osvete. Transfer neprijatnosti radi transfera neprijatnosti. Pešački. Loše napisan, loše odglumljen, loše režiran. I povrh toga, zlobno alav na pare.

Krenimo od radnje. Annie (Diaz) i Jay (Segel) su mladi bračni par u gotovo idealnim životnim prilikama. On je DJ na radiu, ona je “full time” mama koja o tome piše i blog za koji ima ponudu od proizvođača igračaka. Imaju dvoje zlatne dece, starmalog sina i preslatku kćerkicu. Međutim, njihov problem je da se već dugo nisu jebali. A nekad su to radili stalno, nekoliko puta na dan, na javnim mestima, pod tušem, gde god. A jebiga, ostarilo se, sada su umorni i opterećeni nedaćama svakodnevnog života.

Ne bi li oživeli vezu, ipak je ovo film na premisi “nekad smo se mi jebali dugo, i ti si se tada mrdala” (Sky Wikluh, U kandžama vepra) oni se dosete da naprave ultimativni sextape intoniran kao vodič kroz svet seksa. Umesto da to sutradan izbrišu, Jay to pošalje na “cloud”, pa to kroz “sync” dospe na sve stare iPade koje je on ispoklanjao svojim prijateljima, poštaru i Anninom novom šefu. U tom trenutku se dešava izmena: “sex comedy out, nightmare logic comedy in” i dvoje naših blesana kreću u trku sa vremenom da pronađu i pokupe dotične uređaje pre nego što... whatever.

Humor u filmu je toliko užasan da se prethodna sradnja trojca Diaz-Segel-Kasdan, polu-idiotska seksualna komedija Bad Teacher, u poređenu sa Sex Tape, čini kao Vesele žene Windsorske po kvalitetu humora i razrade. Svaki štos je toliko isfuran da bi trebalo lupiti porez na tako bajate štoseve. Imamo šale o erekciji. Imamo velikog psa koji velikog tupana juri kroz kuću. Imamo naizgled smernog biznismena (Lowe) koji u slobodno vreme sluša Slayer i gangsta rap, šmrče kokain i drži dildo u svom noćnom ormariću. Imamo porno-magnata (Black) koji je zapravo samo biznismen i povrh toga izuzetno mudar čovek. Imamo njegovo trominutno nabrajanje konkurentskih porno sadržaja sa sve zatupastim igrama rečima. Imamo prve komšije (Corddry, Kemper) koji su perverznjaci i njihovog sina (Holzer), za kojeg nam je odmah jasno da s njim nije baš sve u najboljem redu.

Mali Harrison Holzer još je i najsvetlija tačka u filmu, barem što se glume tiče. Inače uvek solidni Rob Corddry i Ellie Kemper ovde su potpuno potrošeni uludo, ali to je mana filmova u kojima ima materijala za otprilike jednu epizodu sitcoma, a razvučeni su na 90 minuta trajanja. Slično se može reći za Roba Lowa, koji praktično glumi freakshow. Od Cameron Diaz nije za očekivati ništa bolje, ona možda nije tako loša glumica, ali po pravilu bira idiotske uloge u idiotskim filmovima. Pravo iznenađenje je Jason Segel, koji je, izgleda, toliki panj od glumca da nije u stanju da iole uverljivo izgovori dijaloge koje je sam pisao.

Najgore od svega, ovde imamo toliko reklame za Apple proizvode da se čini da Sex Tape nije ništa drugo nego reklama za Apple (i kućnu pornografiju). Hej, iPad je čudo i svako mora imati bar milion primeraka istim, po soma dolara komad, a uz to ima neverovatne opcije za sinhronizaciju arhiva, čak i kad vam to ne odgovara. Nisam od onih anti-protivnih ljudi kada su reklame u pitanju, reklamiraj ti, brate, šta ti je volja. Problem je u vređanju inteligencije potrošača, to jest mene. Ili mi jasno stavi do znanja da je to reklama i zajebancija (francuski Taxi), ili tu svoju reklamu nekako uroni u priču da se to može progutati (The Internship). Sex Tape je i na tom planu potpuno debilan film.

Jake Kasdan dolazi iz filmaške familije. Njegov otac Lawrence ima iza sebe 4 nominacije za Oscara kao scenarista i producent. Jake je imao sve prilike da se razvije u filmaša. Čak je i početak karijere govorio tome u prilog, kada je proizvodio sasvim pristojne filmove. Bad Teacher i sad Sex Tape su filmovi koji će mu verovatno odrediti karijeru štancera debilnih komedija.

Ipak se jedna pozitivna stvar može izvući iz svega: Sex Tape je, zbog svoje lenjosti i gluposti, loše prošao na “box office”-u. Rekao bih da ima nade i da je Einstein ipak bio u krivu: ljudska glupost je enormna, ali ipak konačna. Loša stvar je što to Kasdan i društvo neće osetiti – oni su se već naplatili od reklama.

The Lego Movie

 

2014.

režija: Phil Lord, Christopher Miller

scenario: Phil Lord, Christopher Miller, Dan Hageman, Kevin Hageman

glasovi: Chris Pratt, Will Arnett, Elizabeth Banks, Alison Brie, Will Ferrell, Morgan Freeman, Jonah Hill, Channing Tatum, Liam Neeson, Nick Offerman, Shaquille O'Neal

Lego kocke su igračke za decu i odrasle. To je fakat, ali ujedno i poruka 100-minutne reklame maskirane u film pod imenom The Lego Movie. Štos je, međutim, u tome što lego kocke, kao i playmobile i druge elaborirane, franšizne igračke sa brojnim i skupim setovima deca i odrasli doživljavaju na potpuno različite načine. Deca se sa tim igračkama igraju, slobodno i kreativno. Odrasli od njih prave skulpture, često prema instrukcijama i one su zamišljene da večno ostanu takve kakve jesu. Tema ovog filma koji se većinom dešava u animiranom lego-svetu, sa kratkim izletima u realni svet u kojem otac razgovara sa sinom je upravo ta različita percepcija igračaka / konstruktivnih jedinica, ali i implikacije toga na stanje stvari u današnjem svetu.

Kao što sam već rekao, najveći deo filma se odvija u animiranom lego-svetu. U prologu vidimo kako Lord Business (Ferrell) uspe da se domogne najmoćnijeg oružja pomoću kojeg želi da zavlada svetom, podeli ga u striktne i neporozne svetove poznate iz lego kompleta (moderni svet, SF, pirati, western, Star Wars i ostalo – u filmu kažu nema potrebe za nabrajanjem). Stari mudrac (Freeman) će ga gađati sa rimovanim proročanstvom da će se pojaviti Izabrani koji će pronaći “a piece of resistance” i sprečiti ga u naumu.

Naš Izabrani će biti zapravo običan građevinski radnik bez trunke mašte po imenu Emmet (Pratt). Potpomognut mudracem, alternativnom ženskom čije je najnovije ime Wyldstyle (Banks), Batmanom (Arnett), UniKitty (Brie) – mešavinom jednoroga i Hello Kitty, piratskim kapetanom Metalbeardom (Offerman) i drugim lego-drugarima, on će pokušati da stane na put Lord Businessu i njegovim pomagačima, gomili robotskih Mikromenadžera i Good Cop / Bad Copu (Neeson). U pitanju je klasična dečija avantura.

Avantura je dečija i predvidljiva i hvata svaki pop-kulturni kliše od animiranih filmova i lego-sveta do filmskih žanrova na način koji pomalo podseća na Spielberga i Lucasa dok su pravili zabavne filmove za klince. U poplavi neveštih ekranizacija kompjuterskih igrica i tupavo napisanih priča po motivima “action figures” igračaka (Transformers, G.I. Joe), ovako lagan i neozbiljan film o legićima dolazi kao osveženje. Problem sa njim je na drugom mestu.

Što se tiče pop-kulturnih referenci, one su plitke, ima ih previše, i pojavljuju se prečesto. Neke od njih su upotrebljive, ali većina deluje kao trućanje i nimalo duhoviti pokušaj humora. Osim što su umarajuće, za pretpostaviti je da će današnjim klincima uglavnom biti nezanimljive. Reference su redovna štaka hollywoodskog humora u pokušaju, i vrlo brzo se troše, pa se jednako tako i zaboravljaju.

Drugi i mnogo veći problem je što autori pokušavaju da jednu predvidljivu, laganu, blesavu pričicu spoje sa veoma komplikovanim kontekstom današnjeg sveta. Bilo je toga i u drugim dečijim animiranim filmovima i to nije uvek uspevalo kao u savremenim stripovskim blockbusterima namenjenim “geekovskoj” publici, ali u The Lego Movie taj spoj ne deluje nimalo glatko. Poveznica sa stvarnim svetom je blatantna, očita, vulgarna i na liniji standardnog neo-levičarskog preseransa, bez ikakve varijacije na temu, tako da ne deluje nimalo iskreno. Posebno je tupavo, ako ne i licemerno to što Hollywood i Lego korporacija kritikuju korporativnu kulturu i svet od kojeg veoma dobro zarađuju i žive.

Pada mi na pamet Wall-E, simpatični animirani film o robotu koji u budućnosti čisti napuštenu Zemlju. Osnovna edukativna linija filma je bila ekološka, jednako prihvatljiva svima, a ljudi su kritikovani zbog lenjosti i oslanjanja na instant. U tom filmu je bilo dubine koju Lego pokušava da dostigne, ali mu svakako izmiče i gubi se u moru prečestih, a nedovoljno dobrih štoseva.

Ono što će biti zanimljivo starijim gledaocima, naročito onima kojima lego kocke nisu paralelni univerzum i vremenska kapsula u detinjstvo, su pre svega hollywoodske i šoubiznis reference. Pojavljuje se Shaq, makar na nekoliko sekundi i evocira uspomene na 90-te i Space Jam. Channing Tatum i Jonah Hill, zvezde Jump Street serijala, čiji autori Lord i Miller stoje i iza The Lego Movie, ovde se pojavljuju kao Superman i Green Lantern u fazi stalne sitna svađe i izbegavanja. Morgan Freeman je naravno mudrac, prosto zato što ima glas kao mudrac. Možda najzanimljivija pojava je Liam Neeson u tipičnoj ulozi policajca sa tipičnim “paddy” irskim akcentom koji se probija negde odozdo. U tom svetlu i sa te strane, The Lego Movie je solidno zezanje za ljude koji i inače prate novije filmove.

Problem nije ni u jednom segmentu pojedinačno, za svaki od njih znamo vrlo dobro zašto je tu i kako je tu. Animacija je glatka i korektna, kruže glasine da su sve strukture prvo bile složene od pravih kockica, pa tek onda puštene na rendering. Priča tipična za dečiju avanturu, podtekst, humor i reference su povremeno duhoviti. Problem ovog filmčića je u disbalansu: mi ne znamo kome je on namenjen, jer je namenjen svima i nikom posebno. Delovi koji će klincima biti zanimljiviji, odraslima će biti dosadnjikavi, delovi za “geekove” će biti dosadni ostalima, a politički, korporativni i filozofski kontekst ostaće nejasan i klincima i apolitičnim ljudima.

Kritikovanje korporacija i biznisa u filmu koji je bazično “product placement” je licemrno i može biti kap koja preliva čašu, ali daleko je od jedinog, osnovnog ili makar najvećeg problema. The Lego Movie je klasičan primer smućkaj-pa-prospi i za-nekoga-sve-za-svakog-ponešto kinematografije. Toliko je natrpan svim i svačim da će uskoro biti zaboravljen. “Box Office” je prebrojan i rezultati su dobri, DVD i VOD tržište će doneti još novca studiju. A ni u Lego korporaciji nemaju razloga da budu nezadovoljni. Film možda nije ništa posebno, ali je sasvim dobra reklama za ionako dobar proizvod.

3 Days to Kill

2014.

režija: McG

scenario: Luc Besson, Adi Hasak

uloge: Kevin Costner, Hailee Steinfeld, Amber Heard, Connie Nielsen, Tomas Lemarquis, Richard Sammel, Marc Andreoni, Bruno Ricci

Ako ćemo govoriti racionalno, 3 Days to Kill je u skoro svakom segmentu užasan film. Priča je toliko osnovna i toliko puta ispričana, likovi su najčešće tipski i plošni, i to najviše važi za negativce, dijalog je neuverljiv, čak ni akcija nije toliko spektakularna, melodrama nije toliko patetična, a njihov spoj nije baš onoliko smešan koliko je planirano. Ostale fore kao fore su u najboljem slučaju osrednje, povremeno uvredljive, u rangu patri(j)otskog humora i homofobije. Međutim, 3 Days to Kill je školski primer za ono što nazivamo “guilty pleasure”, objektivno loš, ali subjektivno neverovatno drag i zabavan film.

Da pregrmimo prvo priču... Radnja filma počinje u Beogradu (fala jasno, Besson ionako tamo ordinira po Mitrovićevim studijima), ali Beograd je tu samo simpatična i uverljiva lokacija, premda me niko neće uveriti da metak može da prođe kroz beton. Naime u hotelu Jugoslavija (sada Grand Casinu, ali nema veze, lokacija je lokacija) se odvija veliki oružani “deal”, švapski šverceri Wolf (Sammel) i Albino (Lemarquis) prodaju bojeve glave sirijskim teroristima, a CIA je tu da ih spreči. Akciju vodi mlada i nadobudna agentica, a Ethan (Costner) je pouzdani igrač na terenu. Ne treba previše tupiti – akcija svakako propada, Ethan jedini preživi od operativaca, a Wolf i Albino uspeju da pobegnu.

 

Povređenom Ethanu će dijagnosticirati rak i tri meseca života, a od CIA-e će dobiti oproštajni poklon (zašto uvek ručni sat) i penziju. Šta će, gde će, Ethan se vraća u Pariz kod žene Tine (Nielsen) i kćeri Zoey (Steinfeld) od kojih se, je li, zbog prirode svog posla udaljio u nadi da će provesti ostatak života sa njima u miru i bez ubijanja. Ali ne lezi vraže, nadobudna agentica Vivi (Heard) će mu ponuditi nešto što ne može odbiti: lek za rak, a on će zauzvrat morati da učestvuje u misiji da konačno smaknu Wolfa. Ethan će ostatak filma provesti rastrzan između želje da bude pouzdan muž i otac koji ne ubija ljude i CIA-in plaćeni ubica koji ganja zlikovce i teroriste po Parizu, u nizu akciono-komičnih i sladunjavih zgoda i nezgoda...

Kao što sam već rekao, akcija ovde nije ništa novo, nasilje je skoro beskrvno i sa vrlo malo elegancije, melodrama standardna. Likovi su tanki kao papir, pa ni gluma nije baš nešto, Connie Nielsen se ni ne trudi da od Tine napravi išta više od gunđave supruge nepoverljive prema svom mužu špijunčini, a Amber Heard se trudi da doda malo femme fatale šmeka svojoj Vivi, ali to ispada komično, više namerno nego slučajno. Neke od tih scena su prilično blesave i biserne, a njeno menjanje perika i zavodnički pokušaji usmereni prema nimalo impresionom Kevinu Costneru nikad ne realizuju svoj potencijal. Povrh toga, celi film je prilično nesuptilni “product placement” za Peugeot (Besson ima taj običaj), ali to nam makar daje dve spektakularne jurnjave ulicama Pariza. Dodajmo tome i jednu impresivnu tuču u sendvičari, gde se mašina za rezanje mesa i toster elegantno upotrebljavaju kao priručno oružje. U tih nekoliko scena McG pokazuje da je zanatski vešt reditelj, iako nimalo kreativan. (Uostalom, da je kreativan smislio bi neko originalnije umetničko ime od najočitije skraćenice svog prezimena.)

 

Fore i “one-lineri” koji se povremeno ispaljuju tokom filma nisu vrhunac humora, ali tako nešto i očekujemo u generičkom akcionom filmu. Afrička familija squotera u Ethanovom stanu je čist višak, služi povremeno kao humorni “filler”, a povremeno kao politički korektno pranje savesti za ostalu sprdnju sa Nemcima, Francuzima, Amerikancima i muslimanima, i scene sa njima su jednostavno suviše bizarne da bi bile smešne ili dramatične. Humor zato možemo očekivati u odnosu između oca i kćeri, i tu na scenu stupa mlada i neverovatno pouzdana Hailee Steinfeld. Ona je već izgrađena glumica i ima potpis te dečje (sada već tinejdžerske) nadrkanosti i besa na ceo svet, i samom svojom strašću se nosi kroz ridikulozne replike.

Glavna zvezda filma Kevin Costner je ono što film zapravo centrira. Pitate se kako, jer svi očekujemo neku akcionu zvezdu sklonu “one-linerima” u ovakvom filmu, a Costner to nije. Njegova persona je uglavnom pristojna i iskrena. Pomislite na nešto malo uglađenijeg Clinta Eastwooda (mada on je znao da opali neke prilično agro i nesofisticirane duhovitosti), provincijalnog bejzbolskog trenera, zaljubljenika u western, glumca sa karakterom koji više pogoduje trileru nego akciji. Pomislite i na veoma pristojnog i iskrenog Liama Neesona kome su Bessonove akcijade potpuno oživele i promenile karijeru. Vidite da Costner ima naivnost, nasuprot savremenoj ironiji i da mu je iskreno smešno kada mu zazvoni personalizovana melodija na mobilnom telefonu kada ga kćerka zove dok on mlati nekog negativca. To otkriva jednu suptilnu humornu dimenziju u ovom filmu, onu koju možda uspemo i da ne primetimo.

 

3 Days to Kill nije samo kopile solidne Taken franšize od koje pozajmljuje osnovnu priču i koja je postavila standarde Europacorp trashy B filmova za globalnu publiku. Nije ni nedotupavni miks Takena sa From Paris With Love, odakle je došla inspiracija za slikanje Pariza poput uvrnute turističke razglednice. Ima i toga, dakako, ali to nije sve. To je priča o vremenima koja su se promenila dok je Ethan ubijao zlikovce po svetu na račun američkih poreskih obveznika, a Costner igrao u manje ambicioznim filmovima nakon dve vezane katastrofe zvane Waterworld i The Postman. Za to vreme je Ethanova mala devojčica porasla, ljubičasta joj više nije omiljena bolja, sada je zanimaju frajeri i izlasci. Za to vreme se i svet promenio, a ovde to gledamo iz perspektive globalizovanog Pariza. U takvom Parizu Ethan obučen po 40 godina staroj pariskoj modi (iz filmova sa Delonom i Belmondom) deluje kao potpuni stranac i pozer, kao nekakva američka umetnička pederčina koja iživljava svoje pariske fantazije dok Parižani svih boja i rasa šljakaju u legalnim i ilegalnim poslovima i nose korporativne uniforme u vidu crnih odela i kravata.

Neverovatno je koliko je prvi utisak varljiv. Po njemu je 3 Days to Kill manje ili više zanimljiv trash, jedna slučajna, apsurdna, nabacana i nimalo elegantna akciona komedija koja će vam pomoći da ubijete dva sata vremena, ali koju ćete vrlo brzo zaboraviti zbog slabih likova, blentavih dijaloga, spoilera iz scene u scenu i razočaravajućih konačnih obračuna. Kada se malo zagrebe ispod površine i proanalizira, ispada da je 3 Days to Kill nešto najbliže slojevitom filmu što Europacorp može da napravi. Ne tvrdim da sam u pravu, ali možda su Besson i društvo nehotice nabasali na nešto mudro i otvorili jednu temu za razmišljanje.

Veronica Mars

2014.

režija: Rob Thomas

scenario: Rob Thomas, Diane Ruggerio

uloge: Kristen Bell, Jason Dohring, Enrico Colantoni, Chris Lowell, Percy Daggs III, Rina Majorino, Gaby Hoffmann, Ryan Hansen, Jamie Lee Curtis, Jerry O'Connell

Serija Veronica Mars je bila nešto posebno, zasnovana na nekoliko naizgled nespojivih koncepata (teen detektivka u okruženju prilično strašnog, naizgled idiličnog, ali do srži korumpiranog bogataškog gradića na kalifornijskoj plaži), ali je se sve to nekako uklapalo zahvaljujući dobro napisanim likovima i dijalozima. Naslovna junakinja je kroz duhovite “voice-over” replike davala socijalni komentar na čvrstoj levičarskoj, anti-bogataškoj liniji. Sve to je privlačilo određenu publiku koja je seriju fanatično pratila iako je u konačnici to bila tek nešto malo bolja konfekcija nego, na primer, Buffy The Vampire Slayer, koja je pokušavala da redefiniše žanrove, ali ne tako hrabro i samosvesno kao srednjoškolski noir film Brick.

Moram da istaknem da seriju nisam pratio, ali sam odgledao epizodu ili dve. Zašto? Pa, prosto, moj dan, kao i svačiji, traje samo 24 sata, pa logično ne stignem da ispratim sve što postoji. To bi značilo da nisam idealna ciljna grupa za film Veronica Mars, koji je napravljen po želji i po meri fanova serije koji su je delom finansirali.

Film je najzanimljiviji na produkcijskom nivou. Veronica Mars je trenutni rekorder po količini novca skupljenog preko Kickstartera, negde oko 5.7 miliona dolara. To je pokrenulo studio Warner Brothers, koji je držao autorska prava za ekranizaciju Veronice Mars, da skupi još nešto sredstava, što kroz prilično providni “product placement”, što da se sam isprsi, angažuje kreatora Roba Thomasa na svim ključnim pozicijama, i odobri priču koja će skupiti što je moguće više likova iz serije na jednom mestu. Distribucija je takođe inovativna, istovremeno u bioskopima i preko “video on demand” servisa, valjda zato što je Veronica Mars pre svega televizijski format.

U skladu sa tim je i generalni ton filma. U pitanju je solidno producirani film koji ima ambiciju, izgleda i ponaša se kao malo upeglaniji TV film u formatu od dve vezane epizode serije. To nije loše, s obzirom da smo imali loša iskustva sa preambicioznim filmovima koji su pokušavali da izmuzu još malo novca od fanova određenih serija (na pamet mi padaju nedovoljno dobri The X Files filmovi). Ovako, konačni rezultat je po formuli “za nekoga (fanove) sve, za svakog ponešto”. Glavni kvalitet filma je da se svako može uključiti u priču, pratio seriju ili ne, a uvodna sekvenca sa zrelom i duhovitom naracijom glavne junakinje, koja nam ukratko objašnjava kako je počela da se bavi detktivskim poslom i šta je radila u periodu od 9 godina od kraja serije do početka filma.

Saznajemo da je Veronica (Bell) u međuvremenu diplomirala pravo, da je u stabilnoj vezi sa svojim dečkom sa faksa Pizom (Lowell) i da je čeka istraživački posao u veoma uspešnoj advokatskoj firmi. Pa ipak, čim se njena stara ljubav Logan (Dohring) nađe u nevolji, ona će se spakovati i otići pravo u rodni Neptune da mu pomogne. Ovog puta on nije u naivnoj nevolji, optužen je za ubistvo svoje devojke, pop zvezde Bonnie De Ville, koja svojim ponašanjem liči na Amy Winehouse. Naravno, on tvrdi da nije kriv, ali ostaje da se ispita ko ju je ubio, da li je to poludela obožavateljica (Hoffmann) ili ju je sustigla tajna iz prošlosti. Atmosfera u Neptunu je usijanija nego ikada, novi šerif (O'Connell) je najkorumpiraniji od svih, policija je brutalna prema siromasima, a bogataši su toliko razuzdani da Neptune podseća na novi Versailles. Srećom, pa Veronica nije sama u svom plemenitom i pomalo autodestruktivnom pohodu, tu je njen dobri i plemeniti otac (Colantoni) i dvoje školskih drugova, Wallace (Daggs) i Mac (Majorino), i uz njihovu pomoć ona i Logan će dokazati njegovu nevinost.

Sama priča nije ništa posebno, dovoljno zanimljiva je da se prati, ali će ispariti iz glave čim se film završi. Pojedine replike su iznad tog nivoa, kao recimo referenca na Springsteena ili na sveprisutnost Jamesa Franca. Imamo par zanimljivih glumaca i javnih ličnosti u cameo ulogama, ali to je tek začin za poprilično tipsku priču. Ona je ispričana više na televizijski nego na filmski način, a autor Rob Thomas nije uspeo da se izbori sa porivom da ubacuje mini-klimakse i mini-cliffhangere na mestima gde bi se TV epizoda prekinula za reklame. Kada smo kod reklama, “product placement” je sveprisutan i posebno iritantan kada su u pitanju alkoholna pića. Čini se da Thomasu fali suptilnosti da snimi pravi film, i zato pokušava da na silu ubaci što više elemenata iz serije. U tome nekada uspeva, a nekada ne. Nije loše što se temi pristupa sa uvažavanjem činjenica da su Veronica i društvo stariji 10-ak godina nego u seriji, samim tim zreliji i formirani ljudi. Problem se pojavljuje kod prilično izveštačenog kraja koji ide u smeru mogućeg nastavka filma, koji efektivno gubi kontinuitet sa psihološkim profilom odrasle Veronice. To ispada nelogično, ako uzmemo u obzir da je Veronica odrasla u ispravnu i zdravu osobu, a da se vraća svojoj adrenalinskoj ovisnosti o rešavanju misterija i raskrinkavanju bogataša.

Ono što ostaje kao tema za diskusiju nije kvalitet samog filma. To je proizvod koji će se svideti ciljnoj publici, dok će ostalima biti samo pristojan i ništa više. Glumci imaju prosečna ostvarenja, jer je kalup pretvrd da bi oni napravili više, iako mogu i dosta bolje od onoga što se od njih zahteva. Posebno je to vidljivo kod Kristen Bell. Scenario ima zanimljive dijaloge, ali veoma malo strukture i logike, obrati su neverovatni, odnosi među likovima nedovoljno razrađeni, neki njihovi postupci se protive zdravom razumu. Recimo, Logan se ne ponaša kao čovek koji je optužen za ubistvo i kome preti doživotna robija, a ni kao osoba koja je izgubila dragu osobu. On je više zainteresovan da flertuje sa Veronicom. U prilog tome se i može dodati da je Piz u velikoj meri višak u priči. Mada, fanovi to neće primetiti, niti će tome dati previše značaja.

Ono što je izuzetno zanimljivo su implikacije koje će ogromna Kickstarter kampanja ostaviti na industriju. Sa pozitivne strane, publici je data mogućnost da utiče na industriju na taj način da će finansirati takve projekte za kakve su veliki studiji retko zainteresovani i na taj način ih pritisnuti da aktiviraju scenarije koji su zaboravljeni u fijokama. Sa druge, pesimistične strane, to će možda značiti da će studiji odbijati da uopšte razmišljaju o manjim filmovima dok se ne skupi kritična masa Kickstarter finansijera. Na taj način je Veronica Mars prelomni film, mada ni u jednom trenutku autori nisu imali takve ambicije.

The Internship

2013.

režija: Shawn Levy

scenario: Vince Vaughn, Jared Stern

uloge: Vince Vaughn, Owen Wilson, Rose Byrne, Aasif Mandvi, Josh Brien, Will Ferrell, John Goodman

Budimo realni, The Internship neće pomeriti granice filmskog stvaralaštva ni za milimetar. U pitanju je formulična „feel good“ buddy-buddy komedija koja ne promašuje niti jednu kliše tačku u zapletu, i pritom još nimalo suptilna product placement reklama za Google. Komedije za popravljanje raspoloženja su blesave, ne treba ih shvatati ozbiljno i ne treba slediti njihovom credu, ali su filmovi koje apsolutno svako može pogledati bez posledica. Product placement je trend koji već neko vreme postoji i u Hollywoodu i u manjim kinematografijama i redak je primer negativnog fenomena koji je manje uvredljiv i manje smeta kada je blatantan (setim se urnebesno zabavnog francuskog Taxija), nego kada je diskretan i suptilan. Razumem ja tu produkcijsku taktiku: skupiti sponzorstvo za film da se izbegne zavisnost od box office uspeha.

The Internship nije flop, iako bi mogao biti. Novac je zarađen unapred. To je upadljivo retro film u svim segmentima (priča, gluma, režija), osim po pitanju okruženja. Sa druge strane, svi smo se naslušali o korporativnoj kulturi Googla, besplatnoj hrani, casual odevanju, biciklima i furanju na ekologiju, tako da je i to opšte mesto. Na jasan i glasan način, The Internship je u svojoj blentavosti relevantan i donekle mudar film koji poteže priču o naglom ubrzavanju vremena (generacija današnjih diplomanata govori različitim jezikom, razmišlja na različit način i ima potpuno drugačije reference od generacije svojih roditelja) i o tome koliko brzo određene veštine postaju zastarele. Glavni likovi filma su četrdesetogodišnjaci koji su već na početku filma za staro gvožđe.

Billy (Vaughn) i Nick (Wilson) su iskusni prodavci ručnih satova i dobri su u svom poslu, samo što se njihov posao gasi: ručni satovi su možda još samo statusni simbol, ostali gledaju na sat na telefonu. Kada njihov šef (Goodman) reši da ugasi firmu i ode u prevremenu penziju, oni su u problemu. Billy je, kako kaže devojka koja ga ostavlja, čovek koji uvek nađe način da zajebe situaciju. Nick je sledbenik, i prihvatiće posao kod svog namerljivog i ljigavog zeta (Ferrell), dok Billy ne dođe na ideju da bi se njih dvojica uključili u program stažiranja u Googlu.

Scena u kojoj oni odlaze na razgovor za posao na internet u javnoj biblioteci je zlata vredna. Njih dvojica poziraju licem uz lice kao tandem vodviljskih komičara, deru se u mikrofon i pokazuju zavidno neznanje i neinteresovanje za nove tehnologije, ali su u stanju da preseravanjem prokrče put do stažiranja. Ono što sledi je formulično takmičenje 20 timova koji će od njih dobiti posao. Neuverljivo, priznajem, da bi se dvojica prekaljenih trgovaca gurali u nečemu što je svetlosnim godinama daleko od njihovih veština i već viđeno u filmovima od 80-ih nadalje, ali sve to je vešto upakovano sa sve tipskim likovima. Imamo indijskog šefa programa obuke (Mandvi) u tipu „vojnog instruktora“ iz brojnih filmova, imamo „smart is sexy“ ozbiljnu i usamljenu radoholičarku (Byrne) kojoj se Nick udvara, misterioznog bradonju sa slušalicama na ušima za kojeg se ispostavlja da je velika zverka. Imamo team building scenu nekog već sporta koja je režirana kao finale svetskog prvenstva, imamo podmuklog samodopadnog protivnika...

Billy i Nick su autsajderi i njihove kolege, takođe neprilagođeni, ali znanjem potkovani ljudi ih tako doživljavaju. U tipičnom komičnom obratu Billy i Nick će sa svojim životnim iskustvom postati nezamenjivi za tim sačinjen uglavnom od ljudi koji nemaju realnog životnog iskustva. Scena sa napijanjem i tučom u striptiz-baru je otrcana (mogli su setiti nečeg manje korištenog), ali nedovoljno da pokvari film. Romantične scene između Nicka i Dane su simpatičan i očekivani predah u dva sata dugom filmu.

I pored sve svoje formuličnosti i povremenog „nabijanja“ jedne te iste fore malo previše puta, The Internship je gledljiv film, izašao u pravo vreme da postavi pitanje kuda ide ovaj svet. Klince koji se takmiče za posao igrajući mentalne „Hunger Games“ vidimo kao već razočarane cinike koji su prekasno shvatili da diploma ne znači ništa, da je presudni faktor sreća. Njih je sistem ubeđivao da su izuzetni, pa smo tako dobili generaciju istih, izuzetnih ljudi, sa istim, izuzetnim veštinama. Oksimoron? Da, ali to je slika današnjeg vremena. Rešenje koje se nazire u filmu je da otkrijemo koje su to veštine otporne na vreme i da ih naučimo, jer svakako neće škoditi. I to je ok.

Vince Vaughn i Owen Wilson imaju dosta filmske hemije i sasvim su solidni u glavnim ulogama, i pojedinačno i kao tim. Ne, nisu na nivou Jacka Lemona i Waltera Matthaua, ali to se ne traži od njih. Obojica su veterani „Frat Pack“ komedija 90-ih i u The Internship malo repriziraju svoje uloge u The Wedding Crashers (2005). Kao pojava su fenomenalni, krupni Vince Vaughn ima auru ošljara i muljatora, ali i rođenog vođe, niži Owen Wilson se sjajno uklapa kao submisivniji „go with the flow“ partner koji će sjajno „čuvati leđa“ kolegi. Will Ferrell kao gostujući glumac ne uspeva da nepristojnog prodavca madraca učini zanimljivim, ali John Goodman je zlata vredan komičar sposoban da ukrade šou na nekoliko minuta. Aasif Mandvi sjajno parira Vaughnu u zajedničkim scenama, što nije čudno za pouzdanog glumca koji se nekako nije probio. Rose Byrne je sjajna u scenama sa Wilsonom i pokazuje delikatan pristup inače tipskom liku usamljene radoholičarke.

The Internship je dokaz da klasična buddy-buddy komedija nije još mrtva. Iako na današnjem tržištu imamo poplavu filmova koji se nazivaju komedijama, tu ima vrlo malo pravog humora. Imamo ustondirano sranje poput This Is The End i imamo We're The Millers, film ugušen oslanjanjem na transfer neprijatnosti. U takvom društvu se The Internship čini kao sjajan film, uprkos predvidljivosti i bezobraznog reklamiranja potrebnih i nepotrebnih Google aplikacija i korporativne kulture nalik na veseli paganski kult. Sa druge strane, ne očekujte previše od obične hollywoodske komedije. One prave ste verovatno već odgledali.