Coyote vs Acme

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne znam za vas, ali u sukobu između Kojota i Ptice Trkačice, ja sam uvek više cenio Kojota. Mislim, lik se trudi, razmišlja izvan okvira i ima interesantne izume, dok je Ptica prilično jednodimenzionalna – ona samo juri. Urbana legenda kaže da je jednom prilikom neki bogataš ispod stola platio ekipi iz kompanije Warner da samo za njegove oči napravi seriju animacija u kojima Kojot sređuje pticu. Razumem čoveka u potpunosti.

Možda smo se mi, Kojotovi navijači, nadali da ćemo u dugometražnom formatu dobiti nešto u tom fazonu, ili da ćemo makar dobiti ponešto i od toga. Međutim, izgleda da smo ponešto i prevideli. Naime, nisu Kojot i Ptica Trkačica nekakvi antonimi i nemezisi, oni su jedno drugome svrha postojanja. Čak se nekako intuitivno može osetiti da Kojot nikada neće uloviti Pticu, možda čak i da to ne želi jer bi u tom slučaju ostao permanento uskraćen za draž jurnjave.

Pravi neprijatelj i izvor frustracije se skriva negde drugde. U pitanju je kompanija Acme koja mu liferuje nedostatne proizvode. Ta osa sukoba je definisana već samim naslovom igrano-animiranog filma Coyote vs. Acme Dejva Grina koji je, pak, inspiraciju uzeo iz istoimenog esejističkog članka Iana Frejžera objavljenog u magazinu Njujorker 1990. godine.

Nakon uvoda u kojem animirani naučnik Dr Lor šalje poruku s tajnim podacima na nepoznatu adresu pre nego što bude kidnapovan, radnja se seli trideset godina kasnije u našu sadašnjost u kojoj Kojot i dalje ne uspeva da ulovi pticu. Frustriran zbog neuspeha on u svojoj pećini čuje reklamu za advokatsku kancelariju koja se bavi zaštitom potrošača i reši da se uputi u grad kako bi tužio Acme.

Ispostavlja se, međutim, da je kompanija Ejveri, Džouns i Maltiz (jasna referenca na trojicu glavnih i odgovornih za Looney Toons: Teksa, Čaka i Majkla) klasična pilićarsko-parničarska varijanta koja gađa sitne nagodbe predvođena trojcem koji sačinjavaju ošljar Kevin Ejveri (Vil Forte), permanentno zabrinuti Sal Maltiz (Tone Bel) i depresivna Doti Džouns (Marta Keli). Oni Kojotu nude par stotina dolara odštete za neispravne rolšue na raketni pogon, ali previđaju da njihov novi klijent ima gomilu neispravnih proizvoda za koje želi da tuži Acme.

Naravno da neće pristati na siću, a neće pristati ni na nešto krupniju odštetu koju mu nudi predsednik kompanije, petao Sofronije Leghorn u modusu seljački lukavog tajkuna i njegov advokat Badi Krejn (Džon Sina), inače Kevinov drugar sa studija koji je uspeo u životu. Kojot, međutim, na svojoj strani ima Kevinovu nećakinju i stažistkinju u firmi, Pejdž (Lana Kondor), pa celu stvar tera na sud na kojem kod strogog sudije Tropogrosa (Luis Guzman) njegov tim nema baš puno šansi.

Kojot možda celo suđenje koristi i kao zamku kako bi ispunio svoje zadnje namere, ali putem se otkriva velika kapitalistička zavera, pa „mali čovek“, odnosno u ovom slučaju prerijski vuk uspeva da pridobije simpatije javnosti, kako crtane, tako i one ljudske koje žive zajedno u ovom igrano-animiranom svetu. Slučaj će dobiti i političku komponentu – saslušanje pred kongresom.

Daleko od toga da je Coyote vs. Acme prvi igrano-animirani film svoje vrste. Čak je i studio Warner već spojio likove iz svojih Luni Tuns crtanih filmova s američkim košarkašima za ne baš potpuno uspeli Space Jam. Ovde te crtane junake, recimo to tako, ubacuje u svet advokatske komedije prilagođen današnjem vremenu kakav bi mogao da izleti iz pera Dejvida E. Kelija (The Practice, Ally McBeal, Boston Legal). Uostalom, nije slučajno da se konzervativni advokat preziva baš Krejn.

Ipak, najtačnija asocijacija ovde je Who Framed Roger Rabbit, igrano-animirani film u kojem animirani zec mora da se brani od nameštaljke za ubistvo u čemu mu pomaže upitno sposobni detektiv. Robert Zemekis se tu dobrano poigrao s filmom Chinatown kojeg je prepakovao kao farsu s elementima gorke satire, dok Dejv Grin zapravo čini isto s filmovima kao što su Erin Brokovich i Michael Clayton.

Scenario Sem Berč (May December), po priči koju je sastavila zajedno s Džejmsom Ganom i Džeremijem Slejterom poprilično prevazilazi naša očekivanja. Ne samo da u „ljudskom“ delu imamo komičarski obračun sjajno raspoloženog Vila Fortea i nikad boljeg Džona Sine, već i crtani likovi dobijaju vrlo ljudske osobine. U slučaju Kojota to uspeva čak i bez reči – lik ne govori, komunicira „ograničenim brojem znakova“, baš kao u originalnim crtanim slepstik-skečevima, ali svejedno sad možemo da ga dubinski razumemo kao osobu. S Pticom Trkačicom to nije slučaj, makar ne do samog kraja, ali to se lako pravda vernošću originalnom materijalu.

Razrađeni su i drugi Luni Tuns likovi. Patak Dača je dobio pozadinsku priču za svoje ludilo. Duško Dugouško je postao doušnik. Elmer Davež – konzervativni senator. Tasmanijski Đavo – „stručni“ svedok. Tviti – ucenjeni pomagač. Kameo-uloge su dobili i Josemiti Sem, Silvester, Baka, koka Prisi, Pepe le Tvor... Mesto radnje je, naravno, Albukerki. Jedini potencijalni nedostatak je što se dosta verbalnog humora, posebno onog koji oponaša govorne mane koje je pokojni Mel Blank utkao u likove, često gubi u prevodu, pa je aktivno znanje engleskog apsolutno potrebno za uživanje u forama u punoj meri. (Srećom, nije ni bilo ideje da se film sinhronizuje.)

Uz još gomilu crtanih dosetki koje dobijaju meta-nivo u igranom svetu, sve je to vrlo fino upakovano u akcionu komediju jakog ritma koja teče neverovatno glatko. U tehničkom smislu, ovo je najbolji igrano-animirani još od uratka The Congress (Ari Folman, 2013), ako ne i od Zeke Rodžera. (Za Sin City su ipak važila drugačija pravila.)

Autori su, međutim, imali i veće ambicije od toga – da komentarišu našu stvarnost, ranjivost, zavisnost od konstantnog naručivanja (Acme je i Amazon i Temu i Apple i Tesla i šta sve ne) i izloženost korporativnoj manipulaciji. Stvari deluju još čudnije kada u obzir uzmemo da je film koji je već neko vreme gotov, pa je bio stavljen „u fioku“, konačno izašao nakon brojnih peripetija, i to preko relativno skromne kompanije Ketchup koja ga je otkupila. Navodno, ne radi se tu o cenzuri anti-korporativnog sentimenta, već o običnom pokušaju poreske mućke, mada razlog može biti i pogrešna procena ili loše odrađena fokus-grupa.

Bilo kako bilo, Coyote vs. Acme je konačno izašao, i to tamo gde treba – u bioskope. Zaista, bila bi velika šteta da nije, jer je reč o jako uspelom filmu, ujedno pametnom, na mestu i jednom od najzabavnijih uradaka ove godine.

The Dog Stars

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Hajde da predahnemo i pogledamo u brojeve. Ridli Skot ove godine puni 89 godina. U 61 godinu dugoj karijeri, režirao je 57 naslova u različitim formatima, kroz veći deo karijere držeći tempo od po jednog filma godišnje ili makar jednog filma u dve godine. Producirao je otprilike triput toliko što će reći preko 150 naslova. Sličan je odnos snaga i u broju naslova koji su u planu da ih Skot režira (njih 8) ili da ih producira (njih 23).

Ludački je to tempo za čoveka koji bi trebalo da je u penziji, igra šah i hrani golubove po Central ili Hajd parku. Pritom, Ridli Skot je nekada bio Autor s velikim A, čovek koji je reformisao žanrove horora, naučne fantastike, neo-noara, trilera i istorijskog spektakla, autor filmova kao što su Alien, Blade Runner, Thelma & Louise, Gladiator... Isto tako, Ridli Skot odaje utisak štancera koji ne bira projekte previše, pa oni u osnovi variraju u kvalitetu, a on se trudi da ih izvede zanatski korektno.

U poslednjih petnaestak godina, recimo od smrti Ridlijevog brata Tonija koji je važio za još nadahnutijeg i autorski potentnijeg, nije teško prokljuviti koji je od mora Ridlijevih projekata svom autoru nešto značio, a koji nije, te gde je uložio više, a gde manje kreativne energije, gde je bio spreman na eksperiment, a gde ne. To nisu uvek iste stvari, i tek bi u određenim kombinacijama njih Ridli znao da zasija (The Martian, All the Money in the World, The Last Duel), da se prekombinuje (The Counselor), da sagori (Exodus: Gods and Kings, Prometheus), da pretera (House of Gucci, Napoleon), da odradi dobar posao (Alien: Covenant), ili da ničim izazvano mamuza mrtvog konja (Gladiator II).

Ono što možda moramo imati u vidu kod tako starih filmskih stvaralaca je to da je možda Lars fon Trir u pravu sa svojom depresijom i metaforom „fiksa“ – snimanje filma je trenutak ono malo sreće koje autora mentalno održava u životu. Takođe, verovatno je da su stare filmadžije svesnije svoje prolaznosti i blizine svoje smrti nego njihove mlađe kolege, pa zato imaju običaj da sebi za života podignu nadgrobni spomenik. Ridli Skot je tu tip koji svojim filmovima verovatno gradi nešto monumentalno, ali mu se nikad do kraja ne svidi šta je sagradio, pa stalno započinje iznova i iznova.

A mogao je fino da se povuče posle The Last Duel i time zaokruži filmsku karijeru koju je započeo sa The Duelists, pa nadalje iz hobija režira tu i tamo neku reklamu, video-spot ili epizodu neke serije. House of Gucci, Napoleon i Gladiator II bili su promašaji, premda su prva dva imala i nešto karaktera, a treći je makar bio raskošan. U tom smislu, Skotov najnoviji The Dog Stars dolazi krajnje iznenađujuće kao bledunjavi, derivativni štanc koji nije nužno loš, ali čije smo elemente već nebrojeno puta videli, kako kod Skota, tako i kod drugih autora.

U pitanju je autorov pokušaj da prokomentariše današnji svet kroz žanr postapokaliptične distopije, baziran na istoimenom romanu Pitera Helera iz 2012. godine, te po scenariju Kristofera Vilkinsona i Marka L. Smita koji iza sebe imaju i nešto ozbiljnih „kredita“, ali i puno štanca. Uneli su oni, svaki za sebe, i ponešto svoje, najaktualnije od čega je komentar da čovečanstvo nije puno toga naučilo od prošle pandemije, ali to nije bilo dovoljno da se derivativni izvorni materijal u najboljem slučaju osrednjeg kvaliteta uzdigne na neki novi nivo.

Godina je 2030-i-neka, svet je poharao virus nekog gripa i malo šta od čovečanstva je preživelo, a od civilizacije nije preživelo gotovo ništa. Ono malo zdravih ljudi ili živi izolovano, skupljajući ostatke od prošle civilizacije u rizičnim samostalnim pohodima na gradove ili održavajući svoje rančeve, farme i bunkere. Druga varijanta je organizovanje u skupine lešinarskih bandi koje podsećaju na varvarska plemena koja se brzo kreću i haraju po gradovima, selima ili prirodi.

Jedan od preživelih je i naš junak Hig (Džejkob Elrodi), nekada mehaničar, a sada pilot. Iz starog sveta, njemu je ostao jedino pas Džasper koji ga prati u stopu – s njim je na kosilici dok uređuju okolinu piste, u avionu, na golf-kolicima u gradu dok skuplja ostatke goriva, medicinskih potrepština i pića iz barova. Hig je nekada imao ženu Melisu, ali ona je stradala od virusa, o čemu saznajemo iz flešbek scena, a sada je u drugarskom, kameradskom aranžmanu s bivšim vojnikom i ubeđenim survivalistom Benglijem (Džoš Brolin) u napuštenoj bazi sportskih i poljoprivrednih aviona u kojoj imaju struje, vode, hrane, te koju mogu da brane jer je okružena šumom, a kula u sredini nije samo kontrolni toranj, već i pozicija za stražu. Aranžman u kojem Bengli brani oružjem, a Hig izviđa čini se idealnim, posebno ako imamo u vidu da se u njihovom kraju pojavilo novo pleme imena Ripersi koje je još zverskije u svom nastupu od ostalih.

Hig i Bengli su, međutim, potpuno različiti, čak suprotni karakteri i imaju suprotna uverenja. Bengli veruje da je civilizacija nepovratno otišla dovraga, te da je sve što dolazi spolja isključivo pretnja koju treba eliminisati. Hig je, pak, uveren da džepovi civilizacije negde postoje, čak ima dokaze za to – menonitsku zajednicu koju predvodi Aron (Benedikt Vong) s kojom trguje. A kada čuje glas (Alison Dženi) s kontrolnog tornja u udaljenom aerodromu Grend Džankšn, ponada se da se tamo nalazi jedan od preostalih džepova civilizacije.

Kada u jednom napadu na bazu pogine Džasper, Hig shvata da ga ništa više ne drži, te da mora da ispita svoju nadu. Njegova mala „cesna“ neće izdržati put do aerodroma u jednom cugu, pa će morati da prinudno sleti na neku livadu. Tamo će upoznati ostatke jedne porodice, nepoverljivog Ćaleta (Gaj Pirs) i njegovu kći Simu (Margaret Kvoli) koja je usamljena isto kao i Hig i koja jednako želi da proveri ima li još civilizacije negde. Ali civilizacija koju će oni pronaći nije ista kao ona koju traže...

Film traje dva sata i za to vreme prolazi kroz klišee upotrebljene u gomili drugih filmova, od I Am Legend, preko 28 Days/Weeks/Years Later do The Postman, da navedemo samo neke, a da tu nema neke naročito originalne zamisli u scenariju. Čini se da scenaristi čak propuštaju „zicere“ da stvar učine interesantnijom, od pozadinske priče o različitim bandama, naročito o Ripersima, koji su vizuelno interesantno dizajnirani, za razliku od ostalih koji liče ili na zombije, ili na Indijance iz starih kaubojaca. Generičke su, čak melodramatične, pozadinske priče glavnih likova, ne samo Higa, već i Sime koja funkcioniše kao njegova nova romantična partnerka, a koja je takođe mlada udovica, bivša studentkinja medicine čiji je verenik takođe nastradao od virusa.

Skot, doduše, povremeno ima ideju kako da sve to režijski razigra, ali tek u dve sekvence uspeva da zablista: prilikom bitke između Benglija i Ripersa koja je izvedena u „slou moušnu“ i kroz kameru za noćni vid, te kada se Hig, Ćale i Sima konačno domognu Grend Džankšna i upoznaju glas kao bivšu stjuardesu Darlin koja vodi tamošnju zajednicu koja deluje nadrealno. Za ostatak sreću kvare i generički „saundtrek“ koji kao da samo popunjava tišinu, ali i različiti svetlosni ključevi, najčešće tamni i muljavi, tu i tamo ispresecani žuto-spaljenima u fotografiji Erika Meseršmita.

Utisak donekle popravljaju glumci. Benedikt Vong i Džoš Brolin su u svom uobičajenom elementu, prvi kao blagi vođa pitome zajednice, a drugi kao muškarčina koja krije svoje meko srce. Gaj Pirs kao da se zabavlja igrajući kliše gunđavog ćaleta, dok je Margaret Kvoli odmereno čvrsta i ranjiva kao Sima koja čezne za ljudskim društvom kao i Hig. Džejkob Elordi kao Hig stoji kao emocionalno središte filma i iznosi ga na svojim plećima, čini se bez previše muke.

The Dog Stars, dakle, nije nužno loš film, i svakako ima svojih momenata, posebno kada se glumcima dopusti da igraju i nadgrade svoje ne baš inspirativno napisane likove, ili kada Ridli Skot pusti mašti na volju. To se, međutim, ne događa često, pa film postaje i ostaje upadljivo prosečan, štancerski i gotovo sasvim tezgaroški. Kao takav, on možda priliči nekom anonimusu, ali ne autoru s reputacijom kao što je Skotova.

No Fairy Dust / Pukotina u ledu

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Četrnaest dugih godina je trebalo Maji Miloš da, nakon svog dugometražnog prvenca Klip, konačno izbaci novi film. S Klipom je osvojila nagradu u Roterdamu, a film je došao u pravo vreme da se formira mini-talas u srpskoj kinematografiji s manje ili više eksplicitnim filmovima koji nam poručuju da s našom omladinom koju smo prepustili samoj sebi nešto opako ne štima. Klip je u tom talasu filmova bio možda i najeksplicitniji, makar u prikazu seksa, napijanja i drogiranja.

Novi film, Pukotina u ledu, proveo je dosta vremena u raznim fazama produkcije. Primera radi, snimljen je 2022. godine u širokoj koprodukciji Srbije, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Italije i Holandije, a premijeru je dočekao tek ove godine u Sarajevu, i to u novoformiranoj ponoćnoj sekciji namenjenoj regionalnim žanrovskim i eksplicitnijim filmovima. Nakon sarajevske svetske premijere, film se zaputio u Herceg Novi.

Mladu klizačicu Mariju (Jovana Stojiljković) tera opasan maler u životu generalno, a u poslednje vreme naročito. Živi sama s ocem Draganom (Ljubomir Bandović) na periferiji Beograda, majka joj je umrla, a zbog sportske karijere nije stigla da studira, pa povremeno radi kao konobarica u kafiću lokalne auto-praonice. Požar je oštetio njen i očev kokošinjac, kao i očev kamion, pa su njih dvoje u dugovima. Povrh toga, Dragan je upoznao, iz provincije u Beograd doveo i u kuću uselio novu ženu, Suzanu (skoro neprepoznatljiva Nataša Ninković), a ona dolazi u paketu s svojim dvema kćerima. Usled Draganovih čestih putovanja i ljubomore novih „sestara“, situacija u kući eskalira na Marijinu štetu.

Marijina jedina prijateljica Nevena (Anđela Jovanović) se bavi raznim poslovima, uključujući i neke forme prostitucije, ali joj je jedina potpuno lojalna, pa pokušava da joj namesti poslove promoterke u auto-salonu i plesačice u noćnim klubovima. Čini se da je jedina Marijina opcija za proboj u životu upoznavanje sa mladim i zgodnim biznismenom Lukom (Marko Grabež) koji je po pitanju stavova dosta normalniji od dekadentnog okruženja u kojem je primoran da boravi.

Zaplet vam zvuči poznato? Naravno, ovo je u stvari još jedna priča o Pepeljugi, doduše ponešto izmenjena iz dramaturških razloga (neko ipak Mariju mora da uvede u svet u kojem ne pripada, otac joj je obični kamiondžija, a ne, recimo, biznismen koji je nedavno „pukao“ u poslu), te smeštena na periferiju Beograda i u savremeno doba. Vreme i mesto radnje, kao i autorske preokupacije Maje Miloš, sa sobom donose i određeni vizuelni i naročito auditivni stil koji će jedan deo publike privući, a drugi odbiti. U pitanju je, dakle, „napucana“, a jeftina estetika i turbo-folk u „klasičnoj“, ali i modernoj „trep“-verziji, što se može tumačiti i kao pogled u stanje duha u Srbiji danas, odnosno kao kritika istog, ali i kao šablon koji je autorica iscrtala i sa Klipom.

Druga stvar, sasvim očekivana za Maju Miloš, je i eksplicitna seksualizacija sadržaja, kako na javi, tako i u Marijinim snovima i fantazijama. Potonje znaju da budu baš uvrnute, čudne i morbidne, a da pritom ne doprinose priči baš puno, ali i bez njih nas autorka dosta često zasipa slikama ogoljenih grudi, stražnjica i genitalija, podšišanih ili obrijanih stidnih dlaka. To obilje seksa je čak još manje seksi nego što su to bile sado-mazo igrice u Klipu, ali i to je jasna autorska odluka da se kroz te prizore iskritikuje srpska stvarnost.

Ono što je upitno je autorska logika Maje Miloš po pitanju ko se tu i zašto skida, a koja zapravo prkosi logici, i konvencionalnoj i onoj filmskih klišea. Skida se, naime, navodno smerna protagonistkinja, i to prilično često, njen „princ“ u jednoj, ali prilično pornografskoj sceni, jedna od „sestara“ nakratko za vreme presvlačenja i statistkinje u sceni orgije u višak-segmentu kojem je očiti cilj da se potkači politička vrhuška zemlje, ali se, recimo, ne skida drugarica-„prostitutka zlatnog srca“, a i nemezisi deluju prilično seksualno pasivno, i stoga tek kao limitirana pretnja protagonistkinji u ovakvom „setingu“ u kojem se sreću Pepeljuga, Showgirls i narodnjaci sa ili bez dodatka trep-muzike.

Kasting takođe može da bude problematičan, ne zbog prekaljenih Bandovića i Ninković (čije je afektiranje akcenta genijalno), pa čak ni zbog Marka Grabeža koji se iz neprilika vešto vadi podglumljivanjem. Problem je izbor Jovane Stojiljković, inače dobre glumice koja je ovde dala sve od sebe i predstavila svoju versatilnost kao nikada do sada. Na stranu hrabrost da ona svoj uobičajeni tip uloge snažnih, ali svejedno smernih žena sada toliko i u više smerova varira, ali njen izbor ne funkcioniše s ishodišnom tačkom filma. Moja prezimenjakinja je, naime, i 2022. godine kada je film sniman bila jednostavno prestara za ulogu princeze ili umetničke klizačice u usponu.

Šta smo na kraju dobili? U suštini – haos na ekranu. Taj haos zna da ima neke svoje momente, ali teško bi bilo tvrditi da je bio vredan čekanja sve ove godine. Do sledećeg pokušaja, Maju Miloš ćemo i dalje pamtiti po Klipu.

The Virus of Pathological Kindness / Virus patološke dobrote

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jeste li znali da od dobrote može da se umre? Dobro, sad, ne baš da se umre, ali zamislite kada bi ljudi jedni drugima nesebično činili usluge preko svojih mogućnosti, delili novac i robu besplatno, žrtvovali se... Ekonomija bi propala, i to bi značilo da su kapitalisti bili u pravu od samog početka jer pohlepa stvara dodatnu vrednost i pokreće svet. Takvu patološku dobrotu koja izaziva kolaps treba sprečiti po svaku cenu!

To bi bila premisa priče za drugi dugometražni film Predraga Ličine, Virus patološke dobrote, ali sam film, u Ličininom poznatom maniru, na duhovit, satiričan i žanrovski referentan način govori o mnogim drugim stvarima. Najviše o jugoslovenskoj prošlosti i post-jugoslovenskoj sadašnjosti koja je na rubu da se premetne u post-apokaliptičnu budućnost. Premijera se odvila na Sarajevo Film Festivalu u sekciji Open Air Premijere, dok se bioskopska distribucija očekuje za novembar.

Jedne hladne zimske noći 1983. godine, profesorka hrvatsko-srpskog jezika Zorka Vasiljević (Hristina Popović) dolazi u svoj stan u Zagrebu. Veče teče posve normalno, sve dok se iznenada u njenom stanu u krugu munja ne stvori goli muškarac. Zorka beži, zaključava se u kupatilo i naoružava makazicama za nokte ne bi li pokušala da se odbrani od nezvanog gosta. Posetilac, međutim, nije nimalo neprijateljski nastrojen, čak naprotiv, ali je njegova priča prilično neverovatna.

On se predstavlja kao Luka Radivojević (Nikola Đuričko), antikvar iz Beograda, putnik kroz vreme, rođen 1986. godine, koji je tada već staru Zorku upoznao u njenom beogradskom stanu 2031. godine. Luka je poslat na zadatak da spreči Zorkino upoznavanje s budućim mužem doktorom Hrvojem Perkovićem, te rođenje njihovog sina Zigija (Gordan Kičić u svojoj verovatno najluđoj epizodi), propalog političara i ludog naučnika koji je smućkao virus patološke dobrote.

Zorka mu, naravno, ne veruje, jer njeno najgore iskustvo u dotadašnjem životu je to da sused Novak (Rade Šerbedžija) zove miliciju zbog glasne muzike, pa patrolu koju čine Bogdan (Goran Bogdan) i Sutjeska (Tihana Lazović Trifunović) mora da časti kafom i rakijom, da joj koleginica i najbolja prijateljica Josipa uvaljuje frajere i da je zeza struja u stanu, posebno po nevremenu. Posetilac iz budućnosti, međutim, nekako zna da će baš te večeri na dnevniku javiti da je umro njen omiljeni pisac Tenesi Vilijams, te da će Josipina majka javiti da je Josipa doživela nesreću.

Zorka mora da utvrdi je li čudak potpuno lud, da li je zeza i s kojom namerom, ili je, pak, poslednja nada za čovečanstvo suočeno s pretnjom istrebljenja. U međuvremenu, Luka joj priča o filmovima koji će se tek snimiti, o sportistima koji će se tek roditi, o raspadu Jugoslavije, prešaltavanju tvrdih komunista na tvrdu nacionalističku liniju, Evropskoj Uniji, bankomatima, internetu i trolejbusima koji će i dalje postojati i u XXI veku u kojem su svi očekivali leteće automobile. Za Zorku, koja voli Bouvija, Kazimirov Kazneni Korpus i oko sebe vidi svet pun nade u bolje sutra, neke od tih stvari su simpatične, a druge deluju jezivo i – još više od toga – sasvim neverovatno.

Ličinina poenta je sasvim jasna: mi, narodi i narodnosti Jugoslavije, smo u toj državi dostigli svoj istorijski maksimum razvoja i otvorenosti za koje možda i nismo bili spremni, pa smo, zaraćeni i posvađani, postali lak plen stranom kapitalu i političkim interesima. Možemo se s time složiti, sporiti ili pomalo od oboje, ali to je legitiman stav. Štos je što je sve to upakovano u zabavan žanrovski i repertoarski film s dozom satirične gorčine, kao naručen za inteligentnu, ali ne nužno artistički zahtevnu publiku.

Reference nije teško uhvatiti i identifikovati, u suštini Virus patološke dobrote je spoj prvog Terminatora i izvrnute verzije originalnog Back to The Future, ali uglavnom ograničen na prostor jednog stana, što mu daje određenu pozorišnu notu. To ograničenje takođe ide u prilog filma koji se manje rasplinjava i manje klizi u digresije od Ličininog dugometražnog prvenca, Poslednji Srbin u Hrvatskoj, ali povremena odstupanja od tog naizgled statičnog okvira film uvode u probleme i manje logičke rupe, naročito u scenama flešbeka u budućnosti. Stilizacija tih scena je dopadljiva, ali i ponešto gruba (ograničeni budžeti), pa dosta zavisi od vizuelnih efekata, a sve na kraju deluje pomalo kao spot nekog alternativnog benda, i to možda iz 80-ih, na temu distopijske budućnosti.

Drugi problem je takođe karakterističan za Ličinu, ne samo njegove filmove, već i pisanje i javnu personu. Reč je o pristupu humoru da se fore i fazoni ispaljuju rafalno, pa šta pogodi metu, a šta je promaši. Takođe, nisu sve mete iste za različitu publiku koja film gleda, a neke zahtevaju pred-znanje o prilikama u Srbiji ili u Hrvatskoj, pa čak i lokalne medijske napise. Iako uglavnom pogađa, Ličina ponekad i promašuje, što pomalo izbacuje film iz ritma, ali ne zadugo. I ovde čvršći koncept nego kod prethodnika radi u prilog filma.

Stvar koja ga dodatno rešava su i raspoloženi i pravilno izabrani glumci. Istina, Hristini Popović se ponekad čuje da glumi purgerski akcenat, ali ima prezentnost na ekranu, pa to možemo da progutamo. Nikola Đuričko je pouzdan u ulozi urbanog šarmera, premda je Luka dosta mekši i smotaniji lik nego njegovi uobičajeni. Gordan Kičić ima priliku da luduje, Goran Bogdan i Tihana Lazović Trifunović su očekivano pouzdani, dok Rade Šerbedžija koristi i minimum vremena na ekranu da odigra još jednu pamtljivu rolu i ispali najcitatniju repliku filma.

Na kraju krajeva, i naslov je faktor, a Virus patološke dobrote je jedan od boljih i atraktivnijih naslova u regionalnom filmu. Nevolja je što takav naslov može da podigne očekivanja u nebo, ali tu su kritičari da kažu kako stvari zapravo stoje. Nije ovo neko remek-delo, niti ima ambicije i sredstva da to bude, ali je zabavan film, što je i bio cilj.