The Bad Guys 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako originalni materijal, recimo knjiga, slikovnica ili strip za decu, ima svoju bazu fanova, nebitno koliko limitiranu, sva je prilika da će doći do ekranizacije. A ako prvi film bude uspešan, uslediće drugi, pa treći, četvrti, peti, deseti, sve dok bude fanova „franšize“. Znamo, krčag ide na vodu dok se ne razbije.

Bad Guys (2022), i u formi grafičkog romana Arona Blebija i u formi animiranog filma po scenariju Itana Koena (ne Džoelovog brata, nego onog drugog koji je, recimo, pomagao Majku Džadžu na scenariju za Idiocracy) i u režiji Pjera Perifela, doneo je prilično osveženje u učmalu sredinu filmova za decu i njihove roditelje. Prvo i osnovno, ni jedne ni druge nije potcenjivao, već je poljuljao kavez lažnim moralistima koji i decu i odrasle pokušavaju da vaspitavaju sramoćenjem i prebacivanjem krivice, uz obavezno impotentno mlaćenje kažiprstom. Pokazao je da su „loši momci“ zapravo zabavno društvo, makar preko ekrana.

Narativ je baziran oko petoro karijernih prevaranata i pljačkaša koji su sve antropomorfne životinje. Tu su veliki zli Vuk (glas Sema Rokvela) kao džeparoš, prevarant, mozak operacije i vođa bande, Ajkul kao majstor za prerušavanje (Kreg Robinson), Pirana (Entoni Ramos) kao snagator, Tarantula (Okvafina) kao haker i Zmija (Mark Maron) kao obijač sefova i majstor duhovitosti. U svojim avanturama i poduhvatima oni prave haos, ali zapravo nisu glavni negativci. Ta uloga pripada morskom prasetu zvanom Marmelada (Ričard Ajoade), opšteobožavanom geniju koji ima zli plan koji naši anti-junaci osujete, uz pomoć još jedne prevarantkinje i karijerne pljačkašice, Lisice Dijane (Zezi Bits) koja se toliko „prodobrila“ da je postala guvernerka. Na kraju filma, naši „loši momci“ se predaju policiji i odlučuju da žive pošteno.

Usledio je simpatični, kratki „intermeco“ od filma prošle godine koji je išao u paru s drugim dugometražnim crtanim filmovima u bioskopu u kojem se ekipa ponovo spletom okolnosti našla u frci, dobrim namerama uprkos. A sada smo dobili i dugometražni nastavak koji ipak nije blizu prvog filma po kvalitetu, iako početak pokazuje određeni potencijal.

Naime, on nas vraća u doba kad su naše barabe još bile barabe, na jednu njihovu akciju u Kairo da ukradu automobil od arogantnog milionera. Taj uvod je i jedna od impozantnijih pljačkaških scena u filmu, ali ima tek ovlaš veze sa glavnim zapletom filma. A u njemu su naši sada dobri momci u problemu jer ne mogu da nađu posao iz razloga što im niko ne veruje. Osim što Dijana veruje Vuku, ali ne može da se izlaže opasnosti da ga pogura.

Jednom njihovom članu, međutim, ide sasvim dobro: Zmiji. On živi zdrav život i upražnjava razne hobije. Kada šefica policije (Aleks Borstin) ipak reši da im pruži priliku da joj pomognu da reši seriju pljački, oni zabunom pomisle da iza njih stoji upravo Zmija, pa gledaju pre da spasu druga, nego da reše slučaj.

Ispostavlja se da nije krivac Zmija, već njegova devojka, gavranica Dum (Nataša Lajon) koja je deo ženske pljačkaške bande zajedno s divljom prasicom Pigtejl (Marija Bakalova) i mačkom Kiti (Denijel Bruks). Ono što sledi je nadgornjavanje dve bande oko zavere da se ukrade veća količina „mekgafinita“ – magneta za zlato, pa onda i sve zlato na zemlji.

Pljačke su i dalje elaborirane, jurnjave vratolomne, a humor brz i oštar, premda se dosta istog izgubi u prevodu, ali sve smo to već videli u prvom delu. Drugi ne pokušava da ga prestigne, ali ne uspeva ni da ga dostigne. Čini se da pokušava da „ispegla“ one provokativnije i moralno ambivalentnije delove za porodičnu publiku, dok istovremeno pokušava da se vozi na inerciji manične energije prethodnika.

Za nedostatke lako možemo optužiti višak ruku, ko-scenaristu Jonija Brenera i ko-reditelja Huan-Pabla Sansa koji obojica dolaze iz sveta „porodične“ i franšizne animacije, ali njihovo učešće je posledica, a ne uzrok. Stvar je koncepcije: kada loši momci postanu dobrice, oni prestaju da budu toliko zanimljivi čak i kada prolaze kroz unutrašnje bitke. Glatka kompjuterska animacija, par štoseva i pop-kulturnih referenci čine ovu crtanu avanturu umereno zabavnom, ali za najviše jedno gledanje.

Snow White

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U trenutku pisanja teksta, igrana verzija Diznijevog animiranog klasika u režiji Marka Veba (The 500 Days of Summer, dva The Amazing Spider-Man filma) ima tu „čast“ da se nalazi na prvom mestu najgorih filmova svih vremena na sajtu IMDB s prosečnom ocenom od 1,5 na uzorku od oko 285 hiljada datih ocena. To nam možda govori o organizovanoj „anti-fanovskoj“ kampanji da se film zakuca za dno, ali činjenica da nema onih drugih koji bi bili spremni da ga „brane“ u još jednoj epizodi „kulturnih ratova“ ukazuje na skromne kvalitativne domete. Ni brojke s blagajni ne daju razloga za optimizam: nakon prve sedmice prikazivanja, film je dogurao tek do 90-ak miliona dolara zarade, što predstavlja trećinu uloženih sredstava. Jednom rečju – potop.

Negativni odium počeo je s prvim vestima da se na projektu radi 2016. godine. Do gotovog scenarija Erin Kreside Vilson (Men, Women and Children, The Girl on the Train) i izbora Veba za reditelja prošlo je tri godine. Nakon toga, pandemija je odložila produkciju. Dve glavne glumice su za svoje uloge potvrđene 2021. godine, što je „proslavljeno“ internet-pošalicom o lepoti Rejčel Zegler na koju je, kao, ljubomorna Gal Gadot. Film je sniman od marta do jula 2022. godine uglavnom u studiju Pajnvud u Londonu, a početak istog je obeležio i – požar. Još dve i po godine je film proveo u post-produkciji, a prvi foršpan je ponovo pokrenuo lavinu pogrdnih i posprdnih komentara po internetu.

U međuvremenu, dogodilo se to da je Rejčel Zegler krajnje neoprezno i na svoju ruku izjavljivala svašta, od branjenja izbora sebe za ulogu time da su i izvorna bajka braće Grim i originalna animirana ekranizacije popularne u „Latino-sferi“ (znamo, gledali smo Blancanieves Pabla Bergera), pa do napada na Diznijev crtani da je zastareo i toksičan zbog toga što princ proganja Snežanu, a ona zapravo ima pasivnu ulogu da ga čeka. Takođe, izbila je svađa na političke teme između glumica: Zegler je stala na stranu Palestine, a Izraelka Gal Gadot na stranu svoje zemlje. Za dodatnu kontroverzu se javio i Piter Dinklidž problematizujući to što za uloge patuljaka nisu angažovani glumci s tim stanjem, već su upotrebljeni CGI i glasovni glumci različitih profila i visina.

Sama priča, pak, unekoliko se drži šablona iz bajke. Neimenovanim kraljevstvom vladali su dobri kralj (Hedli Frejzer) i njegova kraljica (Lorena Andrea) koji su više nego išta želeli da dobiju dete. Želja im se ispunila jedne snežne noći, pa su malu princezu u čast tome nazvali Snežana (svetlina kože je, zgodno, izostavljena, a i kosa boje abonosa je pala kao kolateralna žrtva ili se, pak, podrazumeva – prosudite sami). Snežana (Emilija Fošer) je izrasla u dragu, prijaznu i pravednu devojčicu, ali je porodicu zadesila tragedija: kraljica je umrla, a kralj se oženio lepom stankinjom (Gadot) koja ga je opčinila.

Ona je, naravno, bila zla čarobnica, pa je kralja na prevaru poslala u rat, Snežanu zadržala u dvorcu kao sluškinju, a podanike je izrabljivala, od njih krala i surovo ih kažnjavala. Jedino što ju je zanimalo, pored bogatstva, bio je njen status lepotice, zbog čega je ispitivala ogledalo na zidu svoje sobe. Kada joj je ogledalo jednog dana reklo da je Snežana (sada već ulogu preuzima Rejčel Zegler), ona je naredila lovcu (Ansu Kabia) da je ubije, ali se lovac smilovao i pustio je u šumu.

Dalje znamo: sedam patuljaka, njihova kućica, otrovna jabuka i – princ. Doduše, princ sada ima ime: Džonatan (Endrju Barnep) i zapravo nije princ, već „robin-hudovski“ vođa grupe odmetnika koji se skrivaju u šumi, pljačkaju dvor da bi nahranili siromašne i zaklinju se na vernost nestalom kralju. I pre cele zavere protiv Snežane, imamo „meet cute“ momenat između nje i Džonatana, tako da je makar jedan nedostatak Diznijevog crtanog filma ispravljen – on sada zapravo ima motiv da je poljubi i probudi. Kao „bonus“ možemo da uzmemo i to da vođa patuljaka, Uča (glas Džeremija Svifta) u jednom trenutku objašnjava ekonomska kretanja u kraljevstvu s bazičnih marksističkih pozicija, ali to ipak ne vodi prema raspletu u kojem Snežana predvodi komunističku revoluciju, ukida svoj tron i proglašava socijalističku republiku.

Iz današnje perspektive, jasno je da je originalni animirani film imao svojih problema etičke prirode i da danas to može izgledati zastarelo, prevaziđeno i duboko konzervativno, ali je on makar bio izraz svog vremena. Uostalom, nije da bajka braće Grim u međuvremenu nije dobila neka nova čitanja, pa ako vam je spot za pesmu Sonne grupe Rammstein previše subverzivan i neukusan, podsetimo se da je Tarsem Sing režirao Mirror Mirror (2012), a da je Džo Nusbaum postavio Snežanu u okruženje američke srednje škole u filmu Sydney White (2007), a bilo je tu još čitanja, od konvencionalnih, preko fantazijskih, komičnih i „hororičnih“ do erotsko-parodičnih.

Problem s novim Diznijevim igranim je što zapravo ne korespondira ni sa čim, osim sa poslovnim trendovima kompanije (CGI, „green screen“, fotorealistična animacija u kojoj šumske životinjice prave ljudske face bez ikakvog razloga) i društvenim trendovima za jedan deo društva, onaj koji sam sebe zove progresivnim. Ovakvo izvrtanje postulata što animiranog klasika, što same bajke ima samo jednu svrhu: „nabijanje“ političke korektnosti, i to pritom radi krajnje nevešto.

Najmanji je problem izbor nešto tamnoputije glumice latinoameričkog porekla za Snežanu. Problem je što Rejčel Zegler nema pravu prezentnost u ulozi, pa u ikoničnom Snežaninom kostimu izgleda kao da je pošla na maskenbal. Za razliku od uloge u West Side Story koja ju je proslavila, ona ovde samo jednom uspeva da povede pesmu, i to od nekoliko prilika, ali ne i da povede revoluciju u ključnom trenutku. Slično vredi i za Gal Gadot koja bi u teoriji mogla da zablista kontra svog tipa Wonder Woman, ali zapravo nema energije da iznese zlobnu kraljicu ni na polju pesme i plesa, ni na polju drame.

E, da, kao i original, i nova verzija Snow White je mjuzikl i taj okvir se koristi u iste svrhe: kad radnja krene da se „vuče“, što je u crtanom oko sredine, a ovde već na početku, jedini spas može predstavljati song i plesna sekvenca. Razlika je, doduše, u pamtljivosti pesama, tako da i u novoj verziji najbolje prolaze reciklaže starih „hitova“ Heigh-Ho i Whistle While You Work, dok su novi songovi krajnje anemični.

Pošto obe navedene uključuju i patuljke, odnosno podvlače njihov grupni karakter, to nas dovodi do rasprave o ispravnosti odluke da oni budu animirani. Iako se odluka iz ove perspektive čini ispravnom s vizuelne i tehničke strane (zapravo je produžena muzička sekvenca za Heigh-Ho ujedno i najimpresivnija u filmu), ostaje nam „Dinklidžov argument“ na koji nije lako dati jednoznačan odgovor. Jer, čak i da su pravi glumci-patuljci uzeti za uloge u koje bi se njihov hendikep prirodno uklopio, što je redak slučaj, te su mitološke uloge ipak stereotipi, pa bi se film opet našao na etički skliskom terenu.

Možda to najbolje oslikava koliki je „sizifov posao“ proguravati političku korektnost kroz nešto što bi makar u teoriji moralo da posluži kao zabava. Snow White možda nije teror amaterizma kao The Room da bi se s pravom okitio naslovom najgoreg filma svih vremena, ali je svejedno popriličan neuspeh u svom neveštom spajanju nespojivog. Scenaristkinja Vilson, režiser Veb i glumica Zegler su se svojski potrudili da Snow White ima harizmu predavanja na koje nas teraju da idemo, a mi bismo radije radili doslovno bilo šta drugo.

Mufasa: The Lion King

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Simbinih avantura smo se već nagledali, bilo u jednom i jedinom originalu The Lion King (1994), bilo u njegovom nastavku The Lion King II: Simba‘s Pride (1998), donekle i u budalastom „međunastavku“ The Lion King 1 1/2 (2004) rađenom direktno za video-tržište. S druge strane, ponešeni uspehom svoje najnovije ideje „fotorealistične animacije“ s The Jungle Book (Džon Favro, 2016), ekipa iz studija Disney se setila da formulu okuša i sa rimejkom originala u istom stilu i sa istim rediteljem. Rezultat je bio prolazni The Lion King (Favro, 2019), impresivan više tehno-frikovima nego ljubiteljima dobre priče, ali se postavilo pitanje kuda dalje. Jer krčag ide na vodu dok se ne razbije i svaka suva drenovina se mora iscediti do kraja.

Odgovor smo dobili u vidu angažmana Berija Dženkinsa („oskarovski“ Moonlight, još i bolji If Beale Street Could Talk) za novo poglavlje u franšizi koje je centrirano oko lika epskog, ali tragičnog Mufase, a funkcioniše i kao „prikvel“ i kao „sikvel“ Favroovom „rimejku“. Pred nama je Mufasa: The Lion King.

Ali, pre nego što se pojavi Mufasa, Dženkins i scenarista Džef Nejtanson nam uspostavljaju okvir u kojem kralj Simba objavljuje svojim podanicima da će on i kraljica Nala uskoro dobiti još jednu prinovu. Dok se ona porađa na ritualnom mestu, a on mora biti uz nju, Timon i Pumba su angažovani na čuvanju male princeze Kjare, što im baš i ne ide. Srećom, u pomoć im priskače mudri mandril Rafiki i počinje da je smiruje s pričom o mladom lavu bez kapi kraljevske krvi koji je postao kralj, o njenom dedi Mufasi.

On je rano odvojen od svojih roditelja u velikoj poplavi u kojoj je on završio u bujici koja ga je odvela daleko. Ali je svejedno zapamtio predanja svoje majke o magičnoj zemlji Milele („Zauvek“ na svahili jeziku) koja se nalazi iza horizonta, u kojoj večno sunce sja, a hrane i vode je dovoljno da se harmonični „krug života“ stalno obnavlja i širi. Iz bujice ga je spasio mali princ iz drugog plemena, Taka, i odveo svojim roditeljima. Kralj Obasi ga nikad nije prihvatio kao svoju krv, ali ga je kraljica Eše odgajala kao sina (odnosno kći, jer ga je učila kako se lovi za pleme), a Taka ga je uzeo za brata.

Kada pleme dođe na udar izgnanih belih lavova koje predvodi opasni Kiros, već poodrasli, ali svejedno mladi Mufasa i Taka dobijaju zapoved da beže. Mufasa koji je solidno ovladao životnim veštinama ih vodi prema magičnoj zemlji, opasni čopor ih prati, a put ih vodi i kroz prašumu i kroz sneg i led Kilimandžara, a usput će sresti i buduću kraljicu Sarabi i pticu-referenta Zazua i mladog šamana Refikija...

Ko je pogledao makar original ili Favroov „rimjek“ će vrlo brzo i sa visokom preciznošću znati kako će se priča rasplesti. Međutim, to je zapravo manji problem s ovim filmom iz prostog razloga što je inherentan svim „pričama o poreklu“ kultnih likova iz starijih filmova. S druge strane, edukativna komponenta o toleranciji, prijateljstvu, bratstvu i pripadnosti dovoljno je jaka i plemenita da zaokupira makar mlađe gledaoce na dovoljno dugo vremena da oni trajanje od dva sata i ne osete.

Problem je, međutim, što ćemo ga mi stariji itekako osetiti i pritom vrlo dobro znati koje trikove autorski tandem upotrebljava da ga rastegne, čak i nepotrebno. Naravno, u pitanju su okvir koji priču šalje u „flešbek“, prekidi da bi Timon i Pumba bespotrebno pričali gluposti i ometali naratora Rafikija, kao i upadljivo mediokritetske mjuzikl-sekvence koje očigledno služe kao „filer“.

Drugi i mnogo veći problem je filozofsko pitanje čemu sve to. Odgovor na njega je prilično jasan i glasi: „da se pokaže napredak u sferi fotorealistične animacije“. Pritom, Beri Dženkins koji je verziran u ozbiljnim dramama ovde ne može da ostavi neki lični pečat, a i cela stvar je sama po sebi „Sizifov posao“.

Jer, šta od fotorealistične animacije zapravo dobijamo? Da lavovi koji inače ne govore „realistično“ otvaraju usta, a da lavice bez grive u tom postupku nabiranja žila izgledaju kao divovske golokože mačketine? Mufasa: The Lion King zapravo vraća filmsku umetnost na „fabričke postavke“ iz doba Edisonovog trusta – na nivo vašarske atrakcije.

Guillermo del Toro's Pinocchio

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zašto su svi u poslednje vreme navalili na ekranizaciju ,,Pinokija“? Film ,,Guillermo del Toro's Pinocchio“ koji je predmet ovog teksta, onaj animirani po scenariju i u režiji Giljerma del Tora je već drugi ,,Pinokio“ ove godine (nakon Zemekisovog igranog, u Diznijevoj produkciji, narativno u velikoj meri na liniji animiranog filma iz 1940), a treći ove decenije (tu je još i Garoneov, formalno iz 2019, ali se u široj distribuciji našao 2020, u kojem je ulogu Đepeta odigrao Roberto Benjini).

Na ovom mestu valja napomenuti i da je prethodna velika ekranizacija Pinokija bila upravo Benjinijeva iz 2002. godine u kojem je italijanski glumac-komičar i režiser odigrao naslovnog drvenog lutka.

Ukupan broj ekranizacija za bioskope, televiziju ili video prelazi brojku od 60, u raznim geografskim i produkcijskim okvirima, pa nam na ovom mestu ostaje da se zapitamo šta je toliko posebno u bajkovitom romanu Karla Kolodija da ga se ekranizuje više od 100 godina. Posebno u obzir treba uzeti da je ,,Pinokio“ delo koje direktno propagira najbazičnije konzervativne vrednosti u formi poslušnosti do roditeljskog (kreatorskog) autoriteta i hijerarhijskog društvenog poretka, a da do sada nijedna ekranizacija to nije propitala.

U tom smislu, ova u potpunosti menja pravila igre. To je jasno još od naslova ,,Guillermo del Toro‘s Pinocchio“ koji nam jasno sugeriše da se radi o veoma ličnoj interpretaciji svima poznatog teksta. Odnosno, da je od originala ostalo taman toliko likova i prosedea da može nositi ime Kolodijevog romana, dok je ostalo plod vizije filmskog autora i njemu inherentnog pogleda na svet. Takođe treba imati u vidu da Del Toro nema ništa protiv bajki (naprotiv, brojni njegovi filmovi su u osnovi bajke), ali da je prvenstveno zainteresovan za njihove mračnije pozadine, umesto za čist eskapizam.

Za početak, njegovo viđenje Pinokija je pomereno u nešto svežiji vremenski period, u rani XX vek (Kolodi je živeo i umro u XIX veku), da je roman dobio prolog, a Pinokiov tvorac Đepeto pozadinsku priču. On je, naime, ranije imao sina Karla, ali taj dobri dečak nije poživeo više od desetak godina: u Velikom ratu je stradao od bombe bačene iz aviona. Nakon Karlove smrti, Đepeto (glas mu je posudio Dejvid Bredli) se utapao u mešavini roditeljske tuge najveće i alkohola, a i sama ideja da izdelje drvenog lutka mu je došla u pijanom stanju. U tu svrhu je posekao bor koji se nalazio pored Karlovog groba i, onako pijano i ofrlje, od njega napravio lutka.

Ova elegantna uvodna priča nam ne objašnjava samo Đepetovu pozadinu, nego i Pinokiovo ime, a pritom nam na jednako elegantan način pozicionira i naratora. On je Sebastijan Dž. Kriket (Juan Makgregor), cvrčak koji se nastanio u rupi u grobljanskom drvetu s namerom da tu napiše memoare u kojima će opisati svoje avanture. Rupa će se spletom okolnosti naći upravo na mestu Pinokiovog srca, pa će cvrčak dobiti važnu ulogu kada šumska vila (Tilda Svinton) drvenog lutka oživi. Sebastijanov zadatak je da drvenog dečaka izvede na pravi put i učini dobrim, kako bi on pružio utehu i veselje svome „ocu“ i tvorcu Đepetu.

Štos je, međutim, što je Pinokio (Gregori Man) nov na ovom svetu, pa o njemu ništa ne zna, zbog čega je nespretan i sa stvarima, i sa ljudima, njihovim odnosima i emocijama dok ga vuku dečije želje i radoznalost da taj svet upozna. Kada napravi haos u crkvi, navući će bes sveštenika (Bern Gorman) i lokalnog fašističkog komesara Podeste (Ron Perlman) na sebe i na Đepeta. Zbog naivnosti u slušanju Podestinog sina Žižka (Fin Vulfhard) će zapaliti noge. Dobra vest za njega je, međutim, ta da ne oseća bol, čak i ne može umreti jer zapravo nije živ: spaljene noge će mu Đepeto sutradan popraviti, a čak i kad ga auto pregazi i raskomada, Pinokio će posle nekog vremena opet biti živ i zdrav.

Neki od elemenata izvornog romana su sačuvani, ali ipak u drugačijem, izmenjenom obliku, što omogućava i sasvim drugačiji kontekst. Nos koji raste, grana se i lista kao manifestacija laži je tu, ali će u ključnom trenutku upravo laž spasiti ne samo lutka, nego i njegove kompanjone. I kit je tu, ali su vode kojima on pliva pune zaostalih mina. Tu je i motiv bežanja od škole i sna o slavi na lakši način. Ostrvo i magarci su izbačeni jer se ne uklapaju u Del Torovu viziju sveta. Takođe, lutkar Stromboli i lukavi lisac spojeni su u jedan lik, grofa Volpea (Kristof Volc), eksploatatora, mučitelja, simpatizera fašizma i profitera od istog.

Pinokio će svoju inherentnu dobrotu deliti sa svima, znanima i neznanima, pa i onima koji su se o njega ogrešili. Tako će spasiti jednookog majmuna Spacaturu (Kejt Blančet) iz Volpeovog zarobljeništva, pokušaće da pomogne Žižku da se oslobodi toksičnog očevog uticaja, ismejaće Musolinija na predstavi kako bi oslobodio lutke od Volpea, a za svoje najbliže neće oklevati ni da položi život.

Upravo je inherentnost Pinokiove dobrote ono što njegovu viziju razlikuje ne samo od Kolodijeve, nego i od svih ostalih. On je naprosto takav rođen i napravljen, isprva neuglađen, naivan i nespretan, a kasnije vrlo svestan sebe i sveta oko sebe i nije takav postao poslušnošću i podređivanjem volje autoritetima. To posebno dolazi do izražaja u okruženju fašizma i ratne propagande koja truje umove dece i mladih, dok psihopate i manipulanti od toga profitiraju.

To je sve i sasvim u skladu sa Del Torom, njegovim opusom i njegovim tematskim preokupacijama, posebno onima kojima smo mogli posvedočiti u španskom delu njegovog opusa, filmovima ,,The Devil‘s Backbone“ (2001) i ,,Pan‘s Labyrinth“ (2006) koji su jasno adresirali fašizam kao uzrok za patnju mnogih, naročito nevinih i naročito dece. Dosta od tih motiva prisutno je i autorovim američkim filmovima, posebno onim novijim, i to ,,The Shape of Water“ (2017) i više nego realističniji ,,Nightmare Alley“ (2021), dok se na okvir bajke, s akcentom na mračniju pozadinu, autor manje ili više oslanjao kroz celu svoju karijeru.

I na vizuelnom planu, ,,Pinocchio“ je savršeno „deltorovski“ film, iako se autor po prvi puta u karijeri bavi čistom animacijom. Moguće je prepoznati duboke i detaljne, a opet „drvenaste“ teksture i likova i pozadine, koje ovde itekako imaju smisla i uklapaju se u samu tematiku, kao i u autorov pristup njoj. Za čisto tehnički aspekt „stop-motion“ animacije glinenih i drvenih figurina, Del Toro u pomoć priziva jednog od majstora tog zanata, Marka Gustafsona, poznatog pre svega po svom radu iz devedesetih.

Del Toro ima i pomoćnike i za pisanje priče (njegov stalni saradnik Metju Robins) i scenarija (Patrik Makhejl, iskusan sa animiranim formama), ali i njihov posao je zapravo zanatski, ne puno različit od poslova direktora fotografije (Frenk Pesinhem, takođe veteran animitanih filmova) ili montažera Holi Klajn i Kena Šrecmana (čije je iskustvo takođe predominantno obojeno radom na animiranim filmovima). Koncepcijske kreativne odluke, pak, autor uglavnom donosi sam: poput generalno mračnih tonova i činjenice da je njegov ,,Pinokio“ mnogo manje antropomorfan od ijednog drugog viđenog na ekranu, odnosno da je za njega jasno da je stvar, nakupina dasaka, ali da se i pored toga vlada ljudskije od mnogih ljudi.

Interesantan je i izbor glumaca koji su možda previše zvučna imena za glasovne uloge, naročito ako te uloge nisu nužno artikulisane (kao u slučaju Kejt Blančet), ali pojedini izbori dvostrukih / višestrukih uloga koje oni igraju (Tilda Svinton pored vile glumi i smrt, a Gregori Man i Pinokija i Karla) dodaju filmu određene dramaturške slojeve i značenja koja nije teško učitati. U svakom slučaju, radi se o inovativnom, zrelom, inteligentnom i smislenom novom čitanju jednog ipak prevaziđenog klasika koje, za razliku od drugih, nije u raskoraku sa savremenim svetom.

My Father's Dragon

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Trebalo je čak deset godina od osnivanja irske produkcijske kuće specijalizovane za 2D animaciju ,,Cartoon Saloon“ do njihovog prvog dugometražnog filma ,,The Secret of Kells“ (2009). Mada, ako uzmemo u obzir da je animacija komplikovan i pipav posao, to se i ne čini toliko dugim vremenskim periodom.

U svakom slučaju, rad se isplatio, možda ne striktno u finansijskom smislu, ali svakako u kvalitativnom: prvenac i potonji filmovi kompanije ,,Song of the Sea“ (2014), ,,The Breadwinner“ (2017) i ,,Wolfwalkers“ (2020) ne samo da su profilirali kompaniju u izuzetno kompetitivnom svetu animacije, nego su i Irsku postavili na globalnu mapu u tom sektoru.

Može se reći da njihov najnoviji dugometražni uradak ,,My Father‘s Dragon“, za čiju se globalnu distribuciju brine Netfliks, nastavlja niz. Režiju potpisuje jedna od osnivačica kompanije Nora Tumi, scenario Meg LeFov poznata po radu na animiranom filmu ,,Inside Out“ (Pit Dokter, 2015), a u pitanju je adaptacija dečije knjige ,,Rut Stils Ganet“ iz četrdesetih godina prošlog veka. Literarni okvir je zadržan, makar u obliku naratorke na početku i na kraju, što ovde i te kako ima smisla kako bi se opravdao naslov.

Isprva će nam se učiniti da je ,,My Father‘s Dragon“, animaciji uprkos, zapravo više usmeren na odraslu nego na dečiju publiku, budući da film počinje u realističkom ključu. Idila u kojoj žive dečak Elmer (glas Džejkoba Trembleja) i njegova majka, vlasnica jedine bakalnice u ruralnom gradiću, biva naprasno prekinuta finansijskom krizom koja, srećom, ostaje samo u nagoveštaju. Kada budu prinuđeni da zatvore radnju, njih dvoje se sele u grad znakovitog imena Nevergrin, gde se nastanjuju u stanu u trošnoj zgradi u vlasništvu starice.

Kako bi privolela sina na poslušnost, majka mu servira laž da će njih dvoje uzeti i voditi radnju preko ulice, ali ta laž biva brzo „provaljena“, a „incident“ u kojem Elmer u stan donese mačku, i to mimo znanja majke i gazdarice, eskalira u svađu. Mačka (glas Vupi Goldberg), međutim, nije obična, nego ima moć govora i ideju koja može Elmeru promeniti život. Ako bi otišao na tajanstveno Divlje ostrvo i odatle izbavio zmaja, dotični bi bio njegov dužnik.

Ali jednom kad dospe na ostrvo i upozna zmaja Borisa (Gejten Mataraco) koji nije nimalo nalik na to kako je zamišljao zmajeve, za početak, jako je mlad, nespretan i preplašen, Elmer će shvatiti da je on kao prijatelj potrebniji zmaju nego što je zmaj njemu. Njegovi planovi i vođenje će pomoći zmaju ne samo da se oslobodi od teškog rada, nego i da sazri. Ali ostrvo ima sasvim svoj „eko-sistem“ na čijem vrhu sedi vođa faune, gorila Saiva koji je Borisa zarobio kako bi ovaj dizao ostrvo kad bi ono počelo da tone, i taj sistem mora da se održava, a i Boris, pa sa njim i Elmer, shvataju spasavanje ostrva kao dužnost.

Okolina je možda sasvim fantazijska, dodatno oneobičena elaboriranom kosmologijom i sasvim „neprirodnom“ kolor-šemom za sasvim „zemaljske“ stvari poput vegetacije (koja je crvene i roze boje) i vatre (kojom prevladavaju plave nijanse), ali je ono sa čime se dva prijatelja moraju nositi i čemu se moraju naučiti sasvim životno. U pitanju nisu samo jednostavni koncepti poput prijateljstva, želje, požrtvovanja, pravde ili nepravde, već oni dosta složeniji, poput emocionalne i socijalne inteligencije, računice, sukoba i nekakve ravnoteže, kao i toga da se strah može upotrebiti kao motivator ili čak alat za lični rast i sazrevanje.

Inteligentni scenario to ne propelira putem obraćanja kreatora publici s visine, već kroz vrlo gipke dijaloge, dovoljno pojednostavljene za decu, a dovoljno sadržajne i zanimljive odraslima. Takođe treba spomenuti koncept da nemamo očitog, zlog negativca (najbliže tome je Saivin pobočnik Kvan), već činjenicu da su nam u prirodi i u društvu interesi često suprotstavljeni. To ne znači da Saiva nije manipulator i diktator, ali makar mu je deklarativna namera plemenita (spasavanje ostrva), ili da Elmer ne može povremeno biti sujetan (kada Boris ne prati njegove ideje bespogovorno, već ima svoje). Ali imati animirani film u kojem majka ponekad slaže kako bi se snašla, ili dečak pobesni iz nemoći, je osveženje.

I na vizuelnom planu, ,,My Father‘s Dragon“ je izuzetno uspeo film koji kreativno i inovativno koristi digitalnu 2D animaciju čak i za vizuelno predstavljanje poprilično apstraktnih koncepata kao što su strah i drugi sentimenti. Ima tu i nešto od potpisnih elemenata studija, poput upadljivo velikih očiju koje likovi imaju, ali i elemenata direktno preuzetih iz literarnih opisa, poput Borisovog „dizajna“ u žuto-tirkiznom dezenu i okruglastim i ovalnim formama, ali i momenata čiste inspiracije koja se ogleda u tome kako su dizajnirane druge životinje i sa kojom namenon su „nacrtane“ baš tako.

,,My Father‘s Dragon“ možda zaista nije raritet po bilo kojem od navedenih kriterija jer su to možda neki drugi animirani filmovi radili i pre njega. Ali film se sa istim poštovanjem i poverenjem obraća i deci i odraslima, i to bez snishodljivih kalkulacija ili scenarističkog „inženjeringa“. Ako je to standard u savremenom animiranom filmu, onda za isti ne treba brinuti.

Pinocchio

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Igrane ekranizacije bajki koje poznajemo pre svega kao animirane klasike postale su više od trenda. U toku je prava pomama u Holivudu da svi Diznijevi crtani filmovi dobiju odgovarajuće, takođe Diznijeve igrane verzije. Možemo se samo čuditi i pitati zašto i čemu... Ali, valjda neki novci moraju da se izvrte, sveže ideje postale su deficitarna roba, a publika (ili, kako oni to zovu "fan-baza") jeste, čini se, savršeno zadovoljna onim što joj se servira.

To što su individualni dometi, komercijalni i umetnički, svakog od tih filmova različiti - ostaje priča za sebe. Opet, kada se podvuče crta, stvari izgledaju ovako: u pitanju su uglavnom loši ili prosečni filmovi koji uspevaju da zarade solidne, ali i astronomske svote.

Mislili smo biće nešto drugačije sa novom, igranom ekranizacijom "Pinokija", pre svega zbog njenog geografskog i autorskog porekla. Geografsko je evropsko, većinski italijansko uz "sasluživanje" britanskog i francuskog novca, a autor je Mateo Garone, italijanski režiser oko kojeg se diže prašina po festivalima "A" kategorije i koji je makar jednim ranijim radom, filmom "Tale of Tales" (2015), pokazao da poseduje izniman osećaj za bajke.

Stvari, međutim, ne stoje tako dobro ni kada se osvrnemo na ne tako daleku prošlost, ali i u sasvim blisku budućnost. Osamnaest godina ranije, imali smo još jednu igranu adaptaciju "Pinokija", italijansku, sa komičarem Robertom Beninjijem u režiserskoj fotelji, ali i u ulozi naslovnog naivnog i radoznalog lutka koji želi da postane pravi dečak. Nepotrebno je osvežavati sećanja na stare rane, ali evidentno je kako je ta verzija "Pinokija" iz 2002. bila katastrofa na svim nivoima i eklatantan primer autorskog i glumačkog ega. Kakav god bio kao glumac, Beninji je jednostavno bio previše star za ulogu Pinokija, čak i u drvenom izdanju.

U bliskoj budućnosti, koliko sledeće godine, čeka nas, pak, Netfliksova adaptacija, doduše animirana, koju će režirati oskarovac Giljermo del Toro i Mark Gustafson. Ostaje nam da se pouzdamo u Del Torovu veštinu i njegov osećaj za bajke (koji je izuzetan) i ponadamo da će makar na tehničkom planu animacija biti besprekorna, a na artističkom maštovita.

Nade da će trenutni, Garoneov "Pinocchio" biti drugačiji i iznenađujući usahnule su već sa prvim kadrovima, dok još nema naslovnog lutka, već pratimo njegovog kreatora i oca Đepeta kojeg igra - baš Beninji, i to baš na način Roberta Beninjija, stvarajući od dobrog i posvećenog lutkara tipičan "beninjijevski" lik brbljivog muljatora koji pokušava da ućari neku korist, makar besplatan obrok u lokalnoj gostionici.

Tokom posete lutkarskog cirkusa gradu, Đepeto dolazi na ideju da se i sam okuša kao lutkar. Smišlja ime za svoju kreaciju, kao i plan da sa njim, najlepšim i najživotnijim od svih lutaka, proputuje svetom i zadivi publiku, mladu i staru.

Rečeno - učinjeno, s tim da mu je kolega stolar poklonio komad živog drveta, pa je Đepetov Pinokio (dečak Federiko Jelapi obrađen da izgleda drveno pomoću CGI-ja) već od samog početka prilično živahan: beži mu po selu, buni se i neće da ide u školu, već bi radije gledao lutkarsku predstavu. Ono što sledi je prilično očekivano i sasvim na liniji izvornog romana Karla Kolodija.

Pinokio završava u cirkusu lutaka gde uspe da dirne Gutača vatre koji mu daje pet zlatnih cekina, pa sa tim novcem privuče pažnju dvojice lažljivih i proždrljivih prevaranata Lisca i Mačka. Dok luta svetom vodeći se znatiželjom, naivnošću i pohlepom, doduše plemenitom (želi da na lak način zaradi novac za oca), opominje ga Cvrčak, a život mu u nekoliko navrata spasava Vila koju u odrasloj dobi igra francuska glumica Marin Vakt.

Imamo nos koji mu raste kada lutak laže. Imamo pretvaranje u magarca zbog snova o zemlji Dembeliji. Imamo epizodu u kitovoj utrobi. Imamo sudiju-majmuna koji u zatvor šalje samo nevine, a oslobađa lopove. Imamo snove o drvetu koje rađa zlatnike. Imamo Đepeta koji svog lutka, odnosno sina, traži po svetu. Na koncu Pinokio, naravno, postaje pravi i živi dečak, ali tek onda kada se nauči marljivosti, odgovornosti i poštenju.

Nije, dakle, problem ni u Dizniju koji će pre ili kasnije izbaciti "obradu", ni u Garoneu, iako Italijan ovde uglavnom tezgari, poigravajući se tek tu i tamo vizuelnim stilom, i to opet ne tako raskošno i neočekivano kao u filmu "Tale of Tales", pa ni u Beninjiju koji reciklira svoj tipičan lik. Film čak i primetno živne kada se potonji pojavi jer se ostatak glumaca još više gubi ispod CGI maski i u jednodimezionalnim likovima.

Nađe se tu i poneka inventivna veza sa stvarnim svetom, ovim našim, današnjim i materijalnim. Sudija majmun i snovi o drvetu koje rađa zlatnike su prave asocijacije, a Garone uspeva da ih vizuelno i drugačije istakne.

Problem je, dakle, u samom "Pinokiju" kao izvornom materijalu i konzervativnoj agendi koju propagira, odnosno o tome šta znači biti dobar i pravi dečak, kao da su oni nužno "dobri". Ovde je dobrota izjednačena sa bespogovornim poštovanjem autoriteta, porodičnih i institucionalnih, dok se svaka radoznalost i natruha individualnosti automatski osuđuju kao pobuna. Pinokio, dakle, radi gluposti koje radi zato što ima piljevinu u glavi, a ne zbog toga što su greške najnormalnija stvar u životu i sastavni deo procesa učenja.

Prema tome ova verzija ni najmanje ne odudara ni od jedne druge, prošle ili buduće, osim dizajnom, i to donekle, koliko je bilo znanja, sredstava ili inspiracije da se u njega uloži. Sve druge verzije "Pinokija" su iste takve ili makar slične u smislu vrednosti koje propovedaju, premda svaka dolazi u različitom kontekstu spoljnog sveta.

Garoneova verzija svakako nije najlošija - Beninjijeva je u tom smislu nedostižna. Opet, nije ni najbolja, ni najoriginalnija, pa čak ni vizuelno najinteresantnija. Na kraju krajeva, pitanje je koliko nam je sada uopšte potrebna.