Mufasa: The Lion King

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Simbinih avantura smo se već nagledali, bilo u jednom i jedinom originalu The Lion King (1994), bilo u njegovom nastavku The Lion King II: Simba‘s Pride (1998), donekle i u budalastom „međunastavku“ The Lion King 1 1/2 (2004) rađenom direktno za video-tržište. S druge strane, ponešeni uspehom svoje najnovije ideje „fotorealistične animacije“ s The Jungle Book (Džon Favro, 2016), ekipa iz studija Disney se setila da formulu okuša i sa rimejkom originala u istom stilu i sa istim rediteljem. Rezultat je bio prolazni The Lion King (Favro, 2019), impresivan više tehno-frikovima nego ljubiteljima dobre priče, ali se postavilo pitanje kuda dalje. Jer krčag ide na vodu dok se ne razbije i svaka suva drenovina se mora iscediti do kraja.

Odgovor smo dobili u vidu angažmana Berija Dženkinsa („oskarovski“ Moonlight, još i bolji If Beale Street Could Talk) za novo poglavlje u franšizi koje je centrirano oko lika epskog, ali tragičnog Mufase, a funkcioniše i kao „prikvel“ i kao „sikvel“ Favroovom „rimejku“. Pred nama je Mufasa: The Lion King.

Ali, pre nego što se pojavi Mufasa, Dženkins i scenarista Džef Nejtanson nam uspostavljaju okvir u kojem kralj Simba objavljuje svojim podanicima da će on i kraljica Nala uskoro dobiti još jednu prinovu. Dok se ona porađa na ritualnom mestu, a on mora biti uz nju, Timon i Pumba su angažovani na čuvanju male princeze Kjare, što im baš i ne ide. Srećom, u pomoć im priskače mudri mandril Rafiki i počinje da je smiruje s pričom o mladom lavu bez kapi kraljevske krvi koji je postao kralj, o njenom dedi Mufasi.

On je rano odvojen od svojih roditelja u velikoj poplavi u kojoj je on završio u bujici koja ga je odvela daleko. Ali je svejedno zapamtio predanja svoje majke o magičnoj zemlji Milele („Zauvek“ na svahili jeziku) koja se nalazi iza horizonta, u kojoj večno sunce sja, a hrane i vode je dovoljno da se harmonični „krug života“ stalno obnavlja i širi. Iz bujice ga je spasio mali princ iz drugog plemena, Taka, i odveo svojim roditeljima. Kralj Obasi ga nikad nije prihvatio kao svoju krv, ali ga je kraljica Eše odgajala kao sina (odnosno kći, jer ga je učila kako se lovi za pleme), a Taka ga je uzeo za brata.

Kada pleme dođe na udar izgnanih belih lavova koje predvodi opasni Kiros, već poodrasli, ali svejedno mladi Mufasa i Taka dobijaju zapoved da beže. Mufasa koji je solidno ovladao životnim veštinama ih vodi prema magičnoj zemlji, opasni čopor ih prati, a put ih vodi i kroz prašumu i kroz sneg i led Kilimandžara, a usput će sresti i buduću kraljicu Sarabi i pticu-referenta Zazua i mladog šamana Refikija...

Ko je pogledao makar original ili Favroov „rimjek“ će vrlo brzo i sa visokom preciznošću znati kako će se priča rasplesti. Međutim, to je zapravo manji problem s ovim filmom iz prostog razloga što je inherentan svim „pričama o poreklu“ kultnih likova iz starijih filmova. S druge strane, edukativna komponenta o toleranciji, prijateljstvu, bratstvu i pripadnosti dovoljno je jaka i plemenita da zaokupira makar mlađe gledaoce na dovoljno dugo vremena da oni trajanje od dva sata i ne osete.

Problem je, međutim, što ćemo ga mi stariji itekako osetiti i pritom vrlo dobro znati koje trikove autorski tandem upotrebljava da ga rastegne, čak i nepotrebno. Naravno, u pitanju su okvir koji priču šalje u „flešbek“, prekidi da bi Timon i Pumba bespotrebno pričali gluposti i ometali naratora Rafikija, kao i upadljivo mediokritetske mjuzikl-sekvence koje očigledno služe kao „filer“.

Drugi i mnogo veći problem je filozofsko pitanje čemu sve to. Odgovor na njega je prilično jasan i glasi: „da se pokaže napredak u sferi fotorealistične animacije“. Pritom, Beri Dženkins koji je verziran u ozbiljnim dramama ovde ne može da ostavi neki lični pečat, a i cela stvar je sama po sebi „Sizifov posao“.

Jer, šta od fotorealistične animacije zapravo dobijamo? Da lavovi koji inače ne govore „realistično“ otvaraju usta, a da lavice bez grive u tom postupku nabiranja žila izgledaju kao divovske golokože mačketine? Mufasa: The Lion King zapravo vraća filmsku umetnost na „fabričke postavke“ iz doba Edisonovog trusta – na nivo vašarske atrakcije.

Apartment 7A

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Malo je labavih trilogija koje funkcionišu i zajedno i po pojedinačnim filmovima kao što je to slučaj s onom „stambenom“ Romana Polanskog. Nju sačinjavaju londonski Repulsion (1965), njujorški Rosemary‘s Baby (1968) i pariški The Tenant (1976), svi filmovi stoje postojano „kano klisurine“ sami za sebe, a i zajedno tvore jednu zaokruženu celinu. Mnogi su se na njih nadovezivali, pokušali da ih repliciraju ili čerupali određene delove koji su im trebali, oni bistriji su ih samo citirali i na njih se pozivali, ali je samo Polanski znao i imao formulu da bi tako nešto izveo. Užasi u sva tri filma su realni i opipljivi i zapravo izviru iz ljudske prirode i društva, a sve natprirodno je samo manifestacija te metafore.

Ako to neko nije shvatio, onda je bolje da filmove ne dira. Nažalost, produkcijska kuća Paramount, režiserka Natali Erika Džejms i njeni ko-scenaristi Kristijan Vajt i Skajlar Džejms su posegnuli baš za, makar u Americi, najpoznatijim centralnim delom trilogije za koji su smućkali pred-nastavak skrojen oko jednog od likova koji se pojavljuje u dve, ali apsolutno memorabilne scene. Film Apartment 7A koji se, navodno, dugo „krčkao“ na koncu čak i nije dospeo do kino-dvorana, već je odmah pušten u virtuelni prostor preko platforme Paramount +.

Prva greška koju su Džejms, ko-scenaristi i producenti napravili bila je ta da sami sebi nisu postavili pitanje šta je još ostalo da se kaže o „svetu“ Rosemary‘s Baby. Odgovor na to pitanje bi glasio „apsolutno ništa“, jer je film Romana Polanskog jedan od onih koji u potpunosti govore sami za sebe, sve što treba je već u njima i sve je na svom mestu da se rasplete u završnoj sekvenci. Novom autorskom timu je, dakle, ostalo da ponovo ispričaju manje ili više istu priču o likovima koje zapravo poznajemo, pod uslovom da smo gledali film.

Ako jesmo, onda znamo da ni Rozmeri (Mia Farou), ni njen muž Gaj (Džon Kasavetes) tu nisu pokretači ničega, već su žrtva i predani (u smislu mikro-agresija i izluđivanja), ali zapravo nesvesni pomagač mračnih sila. Zato novi tim u priču mora vratiti samo mesto radnje, zgradu Bremford, i likove Mini i Romana Kasteveta, te pronaći njihovu novu, odnosno staru i pređašnju žrtvu, što je u ovom slučaju Teri Đonofrio koje se možda sećamo kao narkomanke iz podruma koja se ubila.

Ako nismo gledali original, zašto bi nas onda zanimao njegov „prikvel“? Sve u svemu, Sizifov posao za onoga ko ga se latio.

Elem, Teri (Džulija Garner) je plesačica koja je došla u Njujork s farme na Nebraski kako bi uspela u svetu brodvejskih mjuzikla. Povreda članka na jednoj od proba pred predstavu koja bi joj mogla lansirati karijeru dovodi je u vrlo nezavidnu poziciju. Tako povređena ne može davati sve od sebe, a još je navučena i na lekove protiv bolova.

Ona na jednoj audiciji upoznaje reditelja Alana Maršanda (Džim Sturdžis) koji isprva ima poriv da je ismeva i ponižava, ali se Teri ne da. Ona ga prati kući, pa tako dolazi do Bremforda i tamo upoznaje Mini (Dajen Vest) i Romana (Kevin Mekneli) koji je pozivaju da se useli u naslovni stan na sedmom spratu čiji su oni vlasnici. Predstavljaju se kao ljudi koji nemaju svoje dece, a voljni su pomoći onima u nevolji.

Za Teri je to prilika da se približi Alanu i konačno zaista pokuša da „uspe u životu“ i izgradi karijeru na brodvejskim daskama. Malo je možda odbija to što Mini i Roman pokušavaju da joj kroje život, to što sanja čudne i zapravo sve čudnije snove, kao i nejasna sudbina njihove prethodne stanarke (eto prilike za još jedan „prikvel prikvela“). Kao što pretpostavljamo, sve ima svoju cenu, što će Teri saznati na teži način, a znamo i kako se priča završava...

Svaka čast glumcima koji pokušavaju da poznate likove odigraju na jedan novi način, ali i to se u ovom slučaju čini prilično uzaludnim, budući da ti likovi nisu produbljeni, a Teri zapravo deluje kao kompozit Rozmeri i Gaja. Sama zgrada je solidno pogođena spolja, ali iznutra, što je važnije, deluje poprilično generički, ofrlje dizajnirano i odrađeno, kao da je sloj CGI-ja dodat preko AI-promptova. Nema onog mekog svetla i neoštrih rubova koji su kod Polanskog imali dramaturšku funkciju, a poneki nahereni ugao snimanja tu ne može puno pomoći.

Zapravo, Natali Erika Džejms pokazuje svoju maštovitost samo u sekvencama sna, naročito onim ranim u ključu izvitoperenog mjuzikla. Ali i njih ima previše, pa im se efekat gubi, a kako vreme prolazi, one se skraćuju i postaju rudimentarnije s jedinom funkcijom prepada koji i tako očekujemo. Apartment 7A tako postaje i ostaje uzaludni pokušaj, ali i strm pad u karijeri autorice jednog izvrsnog „uzdignutog“, opipljivog i metaforičkog horora, Relic (2019), kojim se tada približila teritoriji kojom i dalje suvereno vlada Roman Polanski.

Solo: A Star Wars Story

kritika originalno objavljena na Monitoru

2018.

režija: Ron Howard

scenario: Lawrence Kasdan, Jonathan Kasdan

uloge: Alden Ehrenreich, Joonas Suotamo, Woody Harrelson, Emilia Clarke, Donald Glover, Thandie Newton, Paul Bettany, Jon Favreau, Erin Kellyman

Moram da priznam da franšizni filmovi izrazito testiraju moje strpljenje iz godine u godinu i to se, slutim, neće promeniti u nekom skorijem vremenskom roku. Dobro, Marvel. Hajde i DC koji pokušava da isprati zadati ritam. Pa čak i apsurdi za decu i roditelje poput lego filmova čija se “product placement” filozofija vidi od naslova nadalje. Ali ovaj tempo Star Wars filmova zaista nije human i postaje sve teže uvideti svrhu svemu tome. Biće možda neke poetske pravde u tome da serijal koji je uspostavio franšiznu filozofiju u kinematografiji bude i onaj koji će taj pristup uništiti (ako se to zaista dogodi, to jest), ali sa predominantnom fanovskom kulturom sva je prilika da će pre pucanja balona uslediti dugi period stagnacije. “Fandom” je dijagnoza, rekao bih dugoročna i sa malo šansi za izlečenje.

Kako drugačije opisati situaciju da sada svake godine dobijamo po jedan Star Wars film, neparnih godina filmove iz glavne trilogije, a parnih kvazi-samostalne filmove smeštene u Star Wars svet? Kako objasniti da od prethodnog Star Wars naslova The Last Jedi nije prošlo ni pola godine? I kako objasniti da je producentski tim u međuvremenu uspeo zameniti reditelja (iskusni štancer Ron Howard došao je umesto Phila Lorda i Chrissa Millera) i barem jednog glumca sa značajnom ulogom (Michael Kenneth Williams nije mogao uskladiti rasporede za glasovno snimanje originalno CGI lika Drydena Vosa), te izvesti dosnimavanja u roku za “prequel” o Hanu Solu? 

 

Svakako, u pitanju je pre svega biznis, kreativni kriteriji su u drugom planu, ali prvi rezultati nisu nimalo obećavajući. Otvaranje sa nešto preko 100 miliona dolara zarade (na oko 300 miliona uloženih) smatra se neuspehom. Deo toga se može otpisati na kalendarsko pozicioniranje (iza tri jako velika Marvel filma), ali opet nije teško iščitati da fanovi nisu oduševljeni pristupom reditelja Howarda i tima Disneyevih producenata. Podsetimo se da su i The Force Awakens, Rogue One i The Last Jedi solidno podelili publiku i kritiku, pa možemo zaključiti da ni Star Wars nisu baš tolika “zlatna koka” kao što se činilo iako je baza fanova verovatno dovoljno velika da na kraju neće biti gubitaka, barem ne katastrofalnih.

Dodatna otežavajuća okolnost za Solo: A Star Wars Story je to da je u pitanju pred-nastavak koji je sam po sebi predvidljiv – znamo šta sledi, usamljeni pilot, plaćenik i svemirska baraba Han Solo će se pridružiti pobunjenicima, osvojiti princezu Leiu i na koncu poginuti od ruke njihovog zajedničkog sina, a za nekakvim dubinskim građenjem lika iz svemirske bajke zaista nema preke potrebe. Umesto toga, scenaristi otac i sin Kasdan i reditelj Howard su sebi kao zadatak postavili da odgovore na nekoliko manje ili više konkretnih pitanja:

 

- Kako je postao tako hladnokrvan i nepoverljiv? Generički odgovor, težak život, vojna obuka, tako ga naučio prvi i jedini mentor Beckett (Harrelson), a i devojka Qi’ra (Clarke) mu je slomila srce.

- Otkud mu prezime Solo? Koga briga, ali ovde je to rešeno kao lagano neuspeli štos.

- Kako je postao pilot? Vojna obuka, logično, pre toga je bio samo lopov koji je znao da vozi ukradena vozila, uostalom to je i prva akcijska scena u filmu.

- Otkud mu Millenium Falcon? Znamo, osvojio ga je na partiji Sabacca (mehanika slična nekoj svemirskoj verziji pokera) od švercera Landa Calrissiana kojeg ovde igra Donald Glover.

- Šta znači obaviti proći Kessel za manje od 12 parseca? “Kessel Run” nam ja takođe poznat pojam, kao što znamo da je parsec mera za dužinu, a ne vreme ili brzinu, ali za to ovde konačno dobijamo suvislo objašnjenje.

- Kako je Han upoznao Chewbacu i kako je dotični dobio nadimak Chewie? E, to je već zanimljivo, ali jednom kada dobijemo odgovor (u prvoj polovini), onda se više na to ne vraćamo, odnosno ne gradi se odnos između čoveka i wookieja dalje od Solovog osećaja za pravdu i prezir prema ropstvu.

 

Ostatak filma je, dakle, prilično generička “origins” priča koja spaja trivijalne podatke iz Star Wars univerzuma i služi kao vezivno tkivo između mnogih akcionih sekvenci u kojima emocije diktira muzika Johna Powella po motivima standardnog score-a Johna Williamsa. Imamo, dakle, i pljačku vlaka, jurnjavu s automobilima, scene bitke nalik na Prvi svetski rat, svemirsku kockarnicu, svemirsku jahtu, nagoveštaj pobune, malo na silu ubačenog, a svejedno nekako duhovitog socijalno-političkog konteksta gde se droidica L3-37 (glas Phoebe Waller-Bridge) bori za oslobađanje i emancipaciju robota, očekivani “used future” dizajn i ponešto referenci i poveznica sa ostatkom Star Wars sveta.

Kako to izgleda u praksi? Pa, kako šta. Glumački sve štima. Woody Harrelson svoju ulogu može izdeklamirati i u snu, Thandie Newton kao njegova partnerica je zgodno osveženje, baš kao i Jon Favreau kao, avaj, prerano žrtvovani accadianski pilot sa viškom ruku. Emilia Clarke (iz Game of Thrones) donosi mešavinu zavodljivosti, taktilnosti, ranjivosti i sposobnosti preživljavanja kao Qi’ra, u daljem toku filma upletena u kriminalni sindikat koji vodi Vos (Paul Bettany, vrlo dobar). “Show” u principu krade Donald Glover kao Lando, postajući tako nešto nalik na Solo figuru u Solo filmu, a Solo, čini se, nije baš tako solo-frajer da bi nosio ceo film. U tom smislu, Alden Ehrenreich (do sada najpoznatiji po ulozi u Hail Caesar braće Coen) nije loš kao Han Solo, čak i liči na mladog Harrisona Forda i ima nešto malo od tog njegovog frajerskog nastupa, ali njegovo glumačko ostvarenje ne odlazi dalje od imitacije, odnosno teško će nas uveriti da je njegov Han Solo postao baš ONAJ Han Solo.

 

Sa tehničke i vizuelne strane, film je dosta problematičniji. Režija Rona Howarda je vrlo standardna, da ne kažem pešačka, inspirativna možda u ponekoj sceni ili sekvenci, ali bez osećaja za širu sliku. “Cigla-malter” struktura filma postaje zamorna, a trajanje od preko dva sata izazov. Najveća greška je, međutim, izbor Bradforda Younga za direktora fotografije. Dok je njegovo insistiranje na mraku i senkama smisleno u Arrivalu, da ne govorimo o Ain’t Them Bodies Saints ili A Most Violent Year, ono se ovde nikako ne uklapa, pa Solo postaje najmračniji, najsivlji i najmutniji Star Wars film bez ikakvog jasnog razloga. Film sam, srećom, gledao u 2D varijanti, a o tome kako ta mešavina tamnih i zemljanih boja izgleda u inače tamnijem i mutnijem 3D-u, mogu samo da zamislim.

Kada se podvuče crta, nije da nam je ovo bilo potrebno. A sumnjam da je bilo potrebno i mudrim glavama iz Disneya zaposlenim na “marvelizaciji” Star Wars sveta. Posebno bode oči paradoks da je za neke detalje u filmu potrebno ekstenzivno poznavanje sveta, dok su druge, jednako bitne informacije, redundantne čak i osrednjim poznavaocima. Čini se da su i najzagriženiji fanovi prepoznali lažnjak koji čak i nije toliko loš koliko je usiljen.

Alien: Covenant

Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

 Originalni Alien Ridleya Scotta jedan je od onih prijelomnih filmova u povijesti koji su uspješno spojili nekoliko postojećih koncepata u nešto sasvim novo. Znanstvena fantstika kao metafora straha od neizvjesnosti života i horor kao strah od neizvjesnosti smrti u komornom okruženju nekolicine likova i na lokaciji izraubanog svemirskog broda djelovali su elegantno, konzistentno i upečatljivo. Međutim, tek je nastavak Aliens Jamesa Camerona koji sa originalom dijeli tek glavnu junakinju Ripley i Gigerovog monstruma, sada u množini, odredio tijek kojim će se Alien filmovi kretati. Namjesto znanstveno-fantastičnog „slashera“ u klaustrofobičnoj atmosferi, dobili smo širi izbor lokacija kolonije na granici poznatog svemira, uradak koji je kao žanrovsku odrednicu dobio i onu akcijskog filma i trilera, te teme materinstva i stvaranja života koje će se u daljim nastavcima preokrenuti na silovanje i impregnaciju. U tom radikalnom raskoraku koji je drugi dio napravio u odnosu na original leži i ključ problematike Alien svijeta i Alien serijala: ne reciklira se više osnovna mehanika priče o tome da monstrum tamani članove posade jednog po jednog, već samo njeni određeni elementi, pa tako uvijek imamo situaciju da će likovi učiniti grešku i pokupiti ili oživeti tuđinca ili više njih, barem jedan lik koji će počiniti izdaju, određeni broj likova koji će poslužiti kao „topovsko meso“ bez obzira na svoj profesionalni status, korporativne zakulisne igre, akcijsku završnicu i kraj koji dosta često to i nije.

 Šteta je da su nastavci koji su uslijedili bili ispod očekivanog nivoa, treći je Alien bio vidno slabiji od prva dva, a sa četvrtim, podnaslovljenim Uskrsnuće činilo se da je serijal pred gašenjem. Pokušaj kapitaliziranja na ideji preuzetoj iz video-igrica, dva filma Alien protiv Predatora, ne smatraju se dijelom serijala i neka tako i ostane. Prometej, zamišljen kao temeljni re-boot franšize i pred-nastavak koji će se baviti podrijetlom aliena kao bića, ali i ljudi kao vrste, izgubio se u metafizičkim temama, religijskoj simbolici i nesuptilnoj anti-darvinističkoj agendi koju je Ridley Scott, ponovo u redatljeskom stolcu, nesuptilno gurao, a publika i kritika su ga dočekali „na nož“ uprkos briljantnim vizualima i tehnički besprekornoj režiji. Glavni razlog tome je bilo relativno odsustvo monstruma koji je mudro bio izostavljen i iz naslova. Jedno se vrijeme raspravljalo o ideji da Neill Blomkamp preuzme kormilo i snimi nastavak sa Ripley koji će franšizu vratiti pravi smjer brišući slabije nastavke iz pamćenja, ali su studijski direktori ponovo ukazali poverenje Ridleyu Scottu u pokušaju da sa novim pred-nastavkom podnaslova Savez pomiri put kojim je krenuo s Prometejem i izvorni Alien film.

U svojoj namjeri, Ridley Scott i Savez u najvećoj mjeri uspjevaju: smješten deset godina nakon događaja u Prometeju, a kakvih 20 od događaja u prvom Alienu i lociran na istom planetu gdje su Dr Shaw, android David i ostatak posade naišli na tragove drevne civilizacije koja je stvorila ljudsku, Savez efikasno i efektivno popunjava rupe u priči. Drugi aspekt je „servisiranje publike“, odnosno podastiranje sadržaja koje ona želi, pa tako imamo napete akcijske scene, prijetnju monstruma koja konstantno visi u zraku, krvavo nasilje koje nije za djecu i općenito sve one standarde klasičnih Alien filmova, dok ni (malobrojni) fanovi Prometeja neće biti razočarani impresivnim vizualima i „filozofskim“ aspektima podrijetla vrsta koje je taj pred-nastavak pokrenuo. Sa Savezom Alien se franšiza koliko je mogla približila odrednici „gothic“ i u tome nema ničeg lošeg. Čak i poneki glumci u dugačkoj podjeli od toga profitiraju, ponajviše povratnik Michael Fassbender u dvostrukoj ulozi Davida i njegove modernije, servilnije i manje ljudske inačice Waltera, a homoerotična scena u kojoj jedan zavodi drugog pomoću glazbe na ručno izrađenoj flauti jedna je od interesantnijih, višeznačnijih i sarakastičnijih u novijoj povijesti Hollywooda.

Savez, međutim, upada u drugi tip problema. Tu čak možemo otpisati one koje se smatraju setom pravila franšize, poput uglavnom plošne karakterizacije likova i njihove prekobrojnosti pa s njima ne možemo uspostaviti ikakav odnos prije nego li poginu, te zbrzanih akcionih sekvenci prema kraju i samog kraja koji se prodaje pod iznenađujući, a zapravo je predvidljiv poklonicima franšize i žanra, te poznavaocima prakse otvaranja prostora za novi nastavak. Premda, plošnost likova, zapravo svih izuzev Davida i Waltera, a najviše glavne junakinje Daniels koju igra Katherine Waterson koja se od zbunjene i ožalošćene udovice prema kraju naglo pretvara u akcionu heroinu nalik na Ripley, frustrirajuća je jer je u početku bilo potencijala za mnogo više. Naime, naslovni svemirski brod je kolonistički i njegovu posadu uglavnom čine bračni parovi koji se spremaju započeti novi, pionirski život daleko od Zemlje. Tako James Franco u ulozi prvog kapetana gine odmah na početku i prisutan je u jednoj „flashback“ sceni, što se može okarakterizirati i kao njegov i Scottov smisao za humor, ali i kao poigravanje sa idejom da će se glumac već nekako vratiti u nekom narednom nastavku, a ni situacija sa novim, „ničim izazvanim“ kapetanom Oramom kojeg igra Billy Crudup i koji se na novoj poziciji ne snalazi, na kraju ne vodi ničemu smislenom. Međutim, pravi problem je što je Savez preambiciozan za svoje dobro, pa Scott i njegovi scenaristi John Logan i Dante Harper film zatrpavaju kompleksnim idejama koje ne znaju razraditi kako treba. Savez se bavi stvaranjem, božanskim i ljudskim, odnosom umjetne inteligencije i one prirodne, ulogom vjere i religije u oblikovanju ljudske svijesti, i na dramaturškom planu je i nesuptilan i nedorečen toliko da se imamo pravo zapitati reklamira li to Scott na ovom mjestu i novu inačicu filma Blade Runner koja će izaći kasnije ove godine, a kojoj je on producent. Također, kao i svaki pred-nastavak, tako i Savez proizvodi logičku rupu između sebe i originalnog filma, jednostavno zato što se vizije budućnosti, naročito njeni vizualni i tehnološki aspekti razlikuju u znanstvenoj fantastici s kraja 70-ih godina i onoj nastaloj u sadašnje vrijeme, no taj je problem u kodu pred-nastavaka kao takvih.

Savez, međutim, uspjeva u svojoj izvornoj namjeri da spoji dvije linije priče i da uglavnom bude napet, zabavan i vizualno impresivan film. Još važniji uspjeh je to što u paru s njim Prometej dobiva svoj smisao, novi smisao u cijeloj franšizi koji nam je možda promakao u trenutku kada se isti pojavio. Ako je i to bila Scottova čvrsta namjera, možemo mu samo čestitati i izraziti želju da sljedeći nastavak bude još koherentniji i da se u njemu autor ne hvata kompleksnih ideja koje ne može zaokružiti.