Snow White

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U trenutku pisanja teksta, igrana verzija Diznijevog animiranog klasika u režiji Marka Veba (The 500 Days of Summer, dva The Amazing Spider-Man filma) ima tu „čast“ da se nalazi na prvom mestu najgorih filmova svih vremena na sajtu IMDB s prosečnom ocenom od 1,5 na uzorku od oko 285 hiljada datih ocena. To nam možda govori o organizovanoj „anti-fanovskoj“ kampanji da se film zakuca za dno, ali činjenica da nema onih drugih koji bi bili spremni da ga „brane“ u još jednoj epizodi „kulturnih ratova“ ukazuje na skromne kvalitativne domete. Ni brojke s blagajni ne daju razloga za optimizam: nakon prve sedmice prikazivanja, film je dogurao tek do 90-ak miliona dolara zarade, što predstavlja trećinu uloženih sredstava. Jednom rečju – potop.

Negativni odium počeo je s prvim vestima da se na projektu radi 2016. godine. Do gotovog scenarija Erin Kreside Vilson (Men, Women and Children, The Girl on the Train) i izbora Veba za reditelja prošlo je tri godine. Nakon toga, pandemija je odložila produkciju. Dve glavne glumice su za svoje uloge potvrđene 2021. godine, što je „proslavljeno“ internet-pošalicom o lepoti Rejčel Zegler na koju je, kao, ljubomorna Gal Gadot. Film je sniman od marta do jula 2022. godine uglavnom u studiju Pajnvud u Londonu, a početak istog je obeležio i – požar. Još dve i po godine je film proveo u post-produkciji, a prvi foršpan je ponovo pokrenuo lavinu pogrdnih i posprdnih komentara po internetu.

U međuvremenu, dogodilo se to da je Rejčel Zegler krajnje neoprezno i na svoju ruku izjavljivala svašta, od branjenja izbora sebe za ulogu time da su i izvorna bajka braće Grim i originalna animirana ekranizacije popularne u „Latino-sferi“ (znamo, gledali smo Blancanieves Pabla Bergera), pa do napada na Diznijev crtani da je zastareo i toksičan zbog toga što princ proganja Snežanu, a ona zapravo ima pasivnu ulogu da ga čeka. Takođe, izbila je svađa na političke teme između glumica: Zegler je stala na stranu Palestine, a Izraelka Gal Gadot na stranu svoje zemlje. Za dodatnu kontroverzu se javio i Piter Dinklidž problematizujući to što za uloge patuljaka nisu angažovani glumci s tim stanjem, već su upotrebljeni CGI i glasovni glumci različitih profila i visina.

Sama priča, pak, unekoliko se drži šablona iz bajke. Neimenovanim kraljevstvom vladali su dobri kralj (Hedli Frejzer) i njegova kraljica (Lorena Andrea) koji su više nego išta želeli da dobiju dete. Želja im se ispunila jedne snežne noći, pa su malu princezu u čast tome nazvali Snežana (svetlina kože je, zgodno, izostavljena, a i kosa boje abonosa je pala kao kolateralna žrtva ili se, pak, podrazumeva – prosudite sami). Snežana (Emilija Fošer) je izrasla u dragu, prijaznu i pravednu devojčicu, ali je porodicu zadesila tragedija: kraljica je umrla, a kralj se oženio lepom stankinjom (Gadot) koja ga je opčinila.

Ona je, naravno, bila zla čarobnica, pa je kralja na prevaru poslala u rat, Snežanu zadržala u dvorcu kao sluškinju, a podanike je izrabljivala, od njih krala i surovo ih kažnjavala. Jedino što ju je zanimalo, pored bogatstva, bio je njen status lepotice, zbog čega je ispitivala ogledalo na zidu svoje sobe. Kada joj je ogledalo jednog dana reklo da je Snežana (sada već ulogu preuzima Rejčel Zegler), ona je naredila lovcu (Ansu Kabia) da je ubije, ali se lovac smilovao i pustio je u šumu.

Dalje znamo: sedam patuljaka, njihova kućica, otrovna jabuka i – princ. Doduše, princ sada ima ime: Džonatan (Endrju Barnep) i zapravo nije princ, već „robin-hudovski“ vođa grupe odmetnika koji se skrivaju u šumi, pljačkaju dvor da bi nahranili siromašne i zaklinju se na vernost nestalom kralju. I pre cele zavere protiv Snežane, imamo „meet cute“ momenat između nje i Džonatana, tako da je makar jedan nedostatak Diznijevog crtanog filma ispravljen – on sada zapravo ima motiv da je poljubi i probudi. Kao „bonus“ možemo da uzmemo i to da vođa patuljaka, Uča (glas Džeremija Svifta) u jednom trenutku objašnjava ekonomska kretanja u kraljevstvu s bazičnih marksističkih pozicija, ali to ipak ne vodi prema raspletu u kojem Snežana predvodi komunističku revoluciju, ukida svoj tron i proglašava socijalističku republiku.

Iz današnje perspektive, jasno je da je originalni animirani film imao svojih problema etičke prirode i da danas to može izgledati zastarelo, prevaziđeno i duboko konzervativno, ali je on makar bio izraz svog vremena. Uostalom, nije da bajka braće Grim u međuvremenu nije dobila neka nova čitanja, pa ako vam je spot za pesmu Sonne grupe Rammstein previše subverzivan i neukusan, podsetimo se da je Tarsem Sing režirao Mirror Mirror (2012), a da je Džo Nusbaum postavio Snežanu u okruženje američke srednje škole u filmu Sydney White (2007), a bilo je tu još čitanja, od konvencionalnih, preko fantazijskih, komičnih i „hororičnih“ do erotsko-parodičnih.

Problem s novim Diznijevim igranim je što zapravo ne korespondira ni sa čim, osim sa poslovnim trendovima kompanije (CGI, „green screen“, fotorealistična animacija u kojoj šumske životinjice prave ljudske face bez ikakvog razloga) i društvenim trendovima za jedan deo društva, onaj koji sam sebe zove progresivnim. Ovakvo izvrtanje postulata što animiranog klasika, što same bajke ima samo jednu svrhu: „nabijanje“ političke korektnosti, i to pritom radi krajnje nevešto.

Najmanji je problem izbor nešto tamnoputije glumice latinoameričkog porekla za Snežanu. Problem je što Rejčel Zegler nema pravu prezentnost u ulozi, pa u ikoničnom Snežaninom kostimu izgleda kao da je pošla na maskenbal. Za razliku od uloge u West Side Story koja ju je proslavila, ona ovde samo jednom uspeva da povede pesmu, i to od nekoliko prilika, ali ne i da povede revoluciju u ključnom trenutku. Slično vredi i za Gal Gadot koja bi u teoriji mogla da zablista kontra svog tipa Wonder Woman, ali zapravo nema energije da iznese zlobnu kraljicu ni na polju pesme i plesa, ni na polju drame.

E, da, kao i original, i nova verzija Snow White je mjuzikl i taj okvir se koristi u iste svrhe: kad radnja krene da se „vuče“, što je u crtanom oko sredine, a ovde već na početku, jedini spas može predstavljati song i plesna sekvenca. Razlika je, doduše, u pamtljivosti pesama, tako da i u novoj verziji najbolje prolaze reciklaže starih „hitova“ Heigh-Ho i Whistle While You Work, dok su novi songovi krajnje anemični.

Pošto obe navedene uključuju i patuljke, odnosno podvlače njihov grupni karakter, to nas dovodi do rasprave o ispravnosti odluke da oni budu animirani. Iako se odluka iz ove perspektive čini ispravnom s vizuelne i tehničke strane (zapravo je produžena muzička sekvenca za Heigh-Ho ujedno i najimpresivnija u filmu), ostaje nam „Dinklidžov argument“ na koji nije lako dati jednoznačan odgovor. Jer, čak i da su pravi glumci-patuljci uzeti za uloge u koje bi se njihov hendikep prirodno uklopio, što je redak slučaj, te su mitološke uloge ipak stereotipi, pa bi se film opet našao na etički skliskom terenu.

Možda to najbolje oslikava koliki je „sizifov posao“ proguravati političku korektnost kroz nešto što bi makar u teoriji moralo da posluži kao zabava. Snow White možda nije teror amaterizma kao The Room da bi se s pravom okitio naslovom najgoreg filma svih vremena, ali je svejedno popriličan neuspeh u svom neveštom spajanju nespojivog. Scenaristkinja Vilson, režiser Veb i glumica Zegler su se svojski potrudili da Snow White ima harizmu predavanja na koje nas teraju da idemo, a mi bismo radije radili doslovno bilo šta drugo.

Mufasa: The Lion King

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Simbinih avantura smo se već nagledali, bilo u jednom i jedinom originalu The Lion King (1994), bilo u njegovom nastavku The Lion King II: Simba‘s Pride (1998), donekle i u budalastom „međunastavku“ The Lion King 1 1/2 (2004) rađenom direktno za video-tržište. S druge strane, ponešeni uspehom svoje najnovije ideje „fotorealistične animacije“ s The Jungle Book (Džon Favro, 2016), ekipa iz studija Disney se setila da formulu okuša i sa rimejkom originala u istom stilu i sa istim rediteljem. Rezultat je bio prolazni The Lion King (Favro, 2019), impresivan više tehno-frikovima nego ljubiteljima dobre priče, ali se postavilo pitanje kuda dalje. Jer krčag ide na vodu dok se ne razbije i svaka suva drenovina se mora iscediti do kraja.

Odgovor smo dobili u vidu angažmana Berija Dženkinsa („oskarovski“ Moonlight, još i bolji If Beale Street Could Talk) za novo poglavlje u franšizi koje je centrirano oko lika epskog, ali tragičnog Mufase, a funkcioniše i kao „prikvel“ i kao „sikvel“ Favroovom „rimejku“. Pred nama je Mufasa: The Lion King.

Ali, pre nego što se pojavi Mufasa, Dženkins i scenarista Džef Nejtanson nam uspostavljaju okvir u kojem kralj Simba objavljuje svojim podanicima da će on i kraljica Nala uskoro dobiti još jednu prinovu. Dok se ona porađa na ritualnom mestu, a on mora biti uz nju, Timon i Pumba su angažovani na čuvanju male princeze Kjare, što im baš i ne ide. Srećom, u pomoć im priskače mudri mandril Rafiki i počinje da je smiruje s pričom o mladom lavu bez kapi kraljevske krvi koji je postao kralj, o njenom dedi Mufasi.

On je rano odvojen od svojih roditelja u velikoj poplavi u kojoj je on završio u bujici koja ga je odvela daleko. Ali je svejedno zapamtio predanja svoje majke o magičnoj zemlji Milele („Zauvek“ na svahili jeziku) koja se nalazi iza horizonta, u kojoj večno sunce sja, a hrane i vode je dovoljno da se harmonični „krug života“ stalno obnavlja i širi. Iz bujice ga je spasio mali princ iz drugog plemena, Taka, i odveo svojim roditeljima. Kralj Obasi ga nikad nije prihvatio kao svoju krv, ali ga je kraljica Eše odgajala kao sina (odnosno kći, jer ga je učila kako se lovi za pleme), a Taka ga je uzeo za brata.

Kada pleme dođe na udar izgnanih belih lavova koje predvodi opasni Kiros, već poodrasli, ali svejedno mladi Mufasa i Taka dobijaju zapoved da beže. Mufasa koji je solidno ovladao životnim veštinama ih vodi prema magičnoj zemlji, opasni čopor ih prati, a put ih vodi i kroz prašumu i kroz sneg i led Kilimandžara, a usput će sresti i buduću kraljicu Sarabi i pticu-referenta Zazua i mladog šamana Refikija...

Ko je pogledao makar original ili Favroov „rimjek“ će vrlo brzo i sa visokom preciznošću znati kako će se priča rasplesti. Međutim, to je zapravo manji problem s ovim filmom iz prostog razloga što je inherentan svim „pričama o poreklu“ kultnih likova iz starijih filmova. S druge strane, edukativna komponenta o toleranciji, prijateljstvu, bratstvu i pripadnosti dovoljno je jaka i plemenita da zaokupira makar mlađe gledaoce na dovoljno dugo vremena da oni trajanje od dva sata i ne osete.

Problem je, međutim, što ćemo ga mi stariji itekako osetiti i pritom vrlo dobro znati koje trikove autorski tandem upotrebljava da ga rastegne, čak i nepotrebno. Naravno, u pitanju su okvir koji priču šalje u „flešbek“, prekidi da bi Timon i Pumba bespotrebno pričali gluposti i ometali naratora Rafikija, kao i upadljivo mediokritetske mjuzikl-sekvence koje očigledno služe kao „filer“.

Drugi i mnogo veći problem je filozofsko pitanje čemu sve to. Odgovor na njega je prilično jasan i glasi: „da se pokaže napredak u sferi fotorealistične animacije“. Pritom, Beri Dženkins koji je verziran u ozbiljnim dramama ovde ne može da ostavi neki lični pečat, a i cela stvar je sama po sebi „Sizifov posao“.

Jer, šta od fotorealistične animacije zapravo dobijamo? Da lavovi koji inače ne govore „realistično“ otvaraju usta, a da lavice bez grive u tom postupku nabiranja žila izgledaju kao divovske golokože mačketine? Mufasa: The Lion King zapravo vraća filmsku umetnost na „fabričke postavke“ iz doba Edisonovog trusta – na nivo vašarske atrakcije.

Haunted Mansion

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kokoška i jaje, a u kontekstu kompanije Dizni: filmska industrija i industrija zabavnih parkova. Faktografski, zapravo je lako odgovoriti na pitanje šta je tu prvo nastalo: jaje, odnosno (animirani) filmovi, ali iz toga se izlegla „kokoška“, odnosno zabavni parkovi, pa je ona počela da „nosi“ svoja jaja, odnosno filmske ekranizacije vožnji u zabavnom parku.

Nakon dva promašaja prvi uspeli su bili Pirates of the Caribbean koji su čak narasli do veoma unosnog filmskog serijala. The Haunted Mansion s Edijem Marfijem koji je došao odmah posle je propao i kod publike i kod kritike, a u međuvremenu smo dobili ekranizacije Tomorrowland (2015, solidan) i Jungle Cruise (2021, srećom preskočen). Iz najveće svetske filmske i zabavno-parkovske korporacije su se ove godine dosetili da ponovo naprave ekranizaciju „uklete kuće“, a mi za početak možemo da budemo zahvalni da im makar nije palo na pamet da „spasavaju“ Mission to Mars.

Haunted Mansion počinje s „udicom“ koja je zapravo dobra i u prvih pet minuta uspeva da fiksira gledaoca za ekran. Ta „udica“ je Nju Orleans, američka „prestonica paranormalnog“ i grad u kojem se kad neko bitan umre organizuje parada. Hoće to sa stranim uticajima, francuskim, karipskim i kreolskim, pa se grad smatra magičnim i pomalo jezivim u ostatku Amerike. U filmu se čak čini da je dobar deo snimaka čak i snimljen na licu mesta.

To sve prestaje da bude bitno kada se krene u izlaganje priče koja je sasvim generička: samohrana majka Gabi (Rozario Doson) i njen sin Trevis useljavaju se u kuću za koju otkrivaju da je ukleta, odnosno da je dom mnogim duhovima. U tu svrhu pozivaju stručnjake: fizičara Bena (LaKit Stenfild) koji je navodno izmislio kameru kojom je moguće snimiti duha, sveštenika-egzorcistu Kenta (Oven Vilson), spiritistkinju Hariet (Tifani Hadiš) i istoričara Brusa (Deni De Vito) kako bi pokušali da isteraju duhove iz kuće. Ali „duhovito“ prisustvo (CGI-jem obrađene verzije Džejmi Li Kertis i Džereda Lita, između ostalih) je, čini se, jače nego što su naši „stručnjaci“ navikli.

Možda je scenaristkinji Kejti Dipold (serija Parks and Recreation) i reditelju Džastinu Simienu (satira Dear White People) ideja bila da naprave novi Ghostbusters film na Diznijevoj osnovi i sa „diznijevskim“ budžetom od 150 miliona dolara. I nije to bez neke osnove, budući da su originalni Ghostbusters filmovi ipak „gađali i pogađali“ onu tačku tačno na međi smeha i straha, pa je kao takav bio dovoljno naivan i „bezbedan“ za decu, a opet dovoljno provokativan i zabavan za odrasle.

Rezultat je ipak izostao, a za to ima nekoliko razloga. Prvi od njih je da se autorski dvojac u potpunosti oslanja na inače odlične glumce da iznesu i podignu generičku priču na novi nivo. Oni jesu dobri, ali ni sa pričom, ni sa svojim likovima ne mogu da urade neko čudo. Drugi, koncepcijski problem je to da u filmu koji bi svojom naivnošću pre privukao mlađu publiku imamo samo jedan dečiji lik, i to prilično pasivan. Treće i možda presudno je preterano oslanjanje na CGI efekte koji su skupi, ali svejedno deluju jeftino. Na kraju – šteta dobre „udice“ jer Haunted Mansion dobacuje tek marginalno dalje nego neslavni i bezmalo istoimeni prethodnik.

Lightyear

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U tebi, a ti si, dakako, savremeno američko društvo, bore se dva vuka, odnosno dva duha. Jedan je onaj prometejski, istraživački, hrabar i neoprezan, nužan za pomeranje granica i osvajanje prostora. Drugi je onaj komunalni i kolektivni, nužan za očuvanje tih istih granica.

Ova konstatacija predstavlja moralnu kičmu najnovijeg Dizni-Piksarovog animiranog filma ,,Lightyear“, čiju režiju potpisuje Angus Maklejn.

Ali ,,Lightyear“ je i meta-film, i film visokog koncepta, i ,,svemirska opera“, i pomoćni edukativni materijal koji će klincima približiti osnove teorije relativiteta i teorije struna. I deo filmskog ,,univerzuma“ ,,Toy Story“ serijala, koji preti da se razvije u franšizni multiverzum, i ,,prequel“ i ,,spin-off“ i kolekcija referenci... Ovu zbrku bi možda najbolje bilo pojednostaviti jednim: ,,miks ,,Top Gun-Interstellar“, s vremenskom petljom nalik na ,,Back to the Future“ serijal“.

Objašnjenje počinje s uvodnom tekstualnom karticom, kako je 1995. godine dečak Endi dobio igračku astronauta Baza Lajtjira, koji je bio lik njegovog omiljenog filma. Ovo bi trebalo da bude taj film, što implicira da nemamo posla s Bazom kao igračkom, nego s njim kao filmskim likom, odnosno fiktivnom osobom.

Baza upoznajemo u kokpitu ogromne, okruglaste svemirske letelice u potrazi za novim, naseljivim svetom. On je hrabri pilot sklon monolozima maskiranim u vođenje dnevnika, a voditeljica misije koja ga obuzdava je Ališa Hotorn. Kada ugledaju jednu planetu koja ,,daje znake života“, njih dvoje odlučuju da prizemlje letelicu i ispitaju teren, u pratnji jednog regruta koji, čini se, služi da upadne u nevolju.

Naravno, tako nešto će se dogoditi, planeta će se pokazati kao izuzetno nestabilno mesto naseljeno neprijateljski nastrojenim biljkama-lijanama i insektima, a teren na koji se brod zvani „rotkva“ spustio, ispostaviće se kao još nestabilniji. Da stvar bude gora, u poduhvatu ispitivanja i pokušaju bega s planete, gorivna ćelija broda sastavljena od fuzijom stvorenog kristala biva oštećena, pa je celokupna posada broda prisiljena da na negostoljubivoj planeti pokrene koloniju.

Sad, kako je Baz svojom nekontrolisanom hrabrošću (ili bolje rečeno neopreznošću) glavni krivac za novonastalu situaciju, na sebe preuzima zadatak da obnovi kristal (tako što će pronaći formulu za njega), testira ga na probnim letovima i spasi situaciju tako da posada nastavi svoj svemirski put u potrazi za boljim mestom za život. I tu dolazimo do prvog obrata: ono što njemu na probnom letu oko zvezde u pokušaju da postigne hiper-brzinu deluje kao jedan radni dan, za one koji su ostali na planeti biće četiri godine.

Posle prvog neuspešnog pokušaja, Baz će dobiti psihološku pomoć u vidu robo-mačka Soksa (koji će svojom neodoljivošću postati novootkrivena zvezda filma), a mačak će se pokazati i kao vredni pomoćnik na zadacima. Neuspešnih pokušaja će, naravno, biti pregršt, toliko da svi oko njega stare, dok Baz ostaje mlad.

On, međutim, u pravu nevolju upadne kad Ališa (koja se u međuvremenu udala, odgojila dete i dobila unuku) umre u starosti, a na njeno mesto komandanta misije dođe Bernsajd, birokrata koji je odrastao na planeti, koji će program testiranja ukinnuti i umesto toga se fokusirati na štit koji bi bazu zaštitio od spoljnog sveta. Ludo hrabri Baz će, u društvu mačka Soksa, ignorisati naređenje i ukrasti letelicu za poslednji test ponukan time da je formula kristala konačno stabilna.

Ali, kada se vrati sa svog poslednjeg, uspešnog testa, ima šta da vidi: na planetu su u međuvremenu invaziju izvršili roboti-vanzemaljci čiji je komandant zloglasni Zurg. Baz je primoran da ode u ilegalu i osloni se na pomoć drugih ilegalaca koji su se sakrili od robotske invazije, Ališine unuke Izi, robijašice na odsluženju kazne Darbi Stil i preplašenog Moa Morisona koji je, izgleda, bio zalutao na obuku za svemirskog rendžera. Može li se gordi individualista kao što je Baz priviknuti na novu situaciju i sarađivati s drugima protiv još opasnijeg neprijatelja?

Od svojih početaka kao produkcijska kuća, Piksar nas je navikao na to da njihovi filmovi imaju jako izraženu edukacijsku i socijalno odgovornu misiju upakovanu na način da to bude prijemčivo ciljanoj mlađoj publici, a i da njihovim roditeljima to bude dovoljno zanimljivo ako treba i za više gledanja. I ,,Lightyear“ pokušava da ide tim stopama, ali količina franšiznog pristupa i pozivanja na druge filmove (osim ranije navedenih, tu su još sigurno i ,,Avatar“ (2009) Džejmsa Kamerona i ,,Star Wars: Return of the Jedi“ Džordža Lukasa iz 1983. i još poneki) tu bacaju određenu senku.

U tome se pomalo muti i edukativna i emocionalna i etička komponenta filmske priče. Sa edukativnom u smislu astro-fizičkih teorija koje se doimaju suviše naprednim za mlađu publiku stvar stoji još i najbolje, jer su pojednostavljene toliko da ih moguće prihvatiti bez dodatnih objašnjenja i uz otvaranje podnošljivo velikih rupa u priči.

Emocionalna komponenta, ona koja govori o prijateljstvu, ljubavi i sazrevanju potisnuta je u drugi-treći plan, toliko da se onaj skandal sa cenzurom u pojedinim zemljama zbog situacije u kojoj lezbejski par ima dete, čini ne samo naduvanim, nego i nepotrebnim. Etički aspekt u kojem se sudaraju individualizam i duh zajednice ostaje nedovoljno istražen, a poenta da je Baz ,,sam pao, sam se ubio“, odnosno da je sam zeznuo stvar, pa u pokušajima da popravi grešku samo pravi veću štetu, bolje će odraditi roditelje nego li decu u publici.

Imamo tu još jedan paradoks zvani Soks. Mačak je, naime, toliko sladak i simpatičan da će bez problema zaseniti našeg ,,drčnog“ protagonistu. To samo po sebi nije toliki problem za sam film, ali pomalo ruši logiku da bi dečaku Endiju, u toj konkurenciji, Baz bio i ostao omiljeni lik čiju bi igračku želeo.

Još jedan paradoks, koji će, doduše, samo odrasli primetiti takođe je vezan meta-nivo filma. Naime, ,,Lightyear“ kakav ga sada vidimo teško da bi bio moguć tokom devedesetih, jer se u priličnoj meri oslanja na filmske koncepte uspostavljene u novom milenijumu. Određeni nedostaci koje film pokazuje su, pak, posledica sinhronizacije (,,Lightyear“ igra samo u toj varijanti na većini teritorija), a ,,u prevodu“ se ne gubi samo glasovna gluma originalne postave (koja je, po mišljenju anglofonih kolega, jedna od najjačih karika filma), nego i humor, pre svega vojnički, koji nije baš u potpunosti prevodiv.

Opet, i pored toga, ,,Lightyear“ je više nego solidno izveden film, na način da će pre svega klincima koji ne postavljaju suvišna pitanja biti više nego zanimljiv da ih prikuje za sedište tokom svih 100 minuta, koliko traje. Akcija je spektakularna, režija promišljena (montažne sekvence su posebno atraktivne), a animacija je tehnički ispolirana. Pitanje je koliko će se utisak održati u nekom dužem vremenskom periodu, ali makar je robo-mačak Soks uspostavljen kao lik koji bi u budućnosti mogao nositi franšizu. Franšiziranja će svakako biti, a šuška se i o vesternu s kaubojem Vudijem, ali pitanje koje se posle Lightyeara nameće je ima li Piksar pod okriljem Diznija štofa za to.

Cruella

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Craig Gillespie

Scenario: Dana Fox, Tony McNamara

Uloge: Emma Stone, Emma Thompson, Joel Fry, Paul Walter Hauser, John McCrea, Emily Beecham, Mark Strong, Kayvan Novak, Kirby Howell-Baptiste

 

Ne tako davno, Disney se bavio predominantno animiranim filmovima i oni su se u velikoj meri oslanjali na sposobnost imaginacije kod publike. Disneyevi zlikovci su bili efektni i strašni i zbog toga što su bili definisani svojim (zlo)delima, a ne poreklom svoje zlobe. Došla su, međutim, nova vremena s novim pravilima, animirani filmovi gotovo serijski dobijaju svoje igrane verzije „napucane“ CGI-jem (što se, recimo, u filmu 101 Dalmatians iz 1996. godine pokazalo kao dobar štos, makar je Glenn Close dobila svoj šou kao Cruella), a filmski, stripovski, bajkoviti i crtani negativci dobijaju svoje „origins story“ filmove koji služe da pobude razumevanje za njih, ako ne i da ih opravdaju. Primera za potonje je u poslednje vreme dosta, od druge Star Wars trilogije, preko Maleficent (2014) zasnovanog na psihoanalitičkoj teoriji i njenog bezdušnog nastavka (2019), pa do prehvaljenog Jokera (2019) u kojem se naslovni anti-junak formira pod uticajem mentalne bolesti i socijalnog pritiska.

S igranom Cruellom, brojnim nedostacima uprkos, kako smo se nadali – još smo se dobro i „udali“, posebno ako je pogledamo u bioskopu i prepustimo se magiji mraka i velikog ekrana, a ne na nekom od kućnih formata. Da, zaplet je često blesav, njegovi elementi arbitrarno razasuti, efekti namerno preterani, režija i montaža hiperaktivni, a „engleziranje“ i muzika unekoliko inflatorni, ali reč je, sve u svemu, o zabavnoj filmskoj „vožnji“ koja, doduše, ne ostavlja neki naročito trajan utisak.

Cruella je zapravo priča o transformaciji sirote Estelle u naslovnu negativku, modnu dizajnerku opsednutu idejom da napravi bundu od krzna dalmatinera. Nju upoznajemo kao bebu s problemima u ponašanju i napadima besa o kojoj se brine samohrana majka (Beecham), a kasnije i kao školarku koja je zbog svog čudnog izgleda (pola kose joj je crne, pola bele boje) na meti siledžija od kojih se besno i fizički brani. Osim majke, njen jedini prijatelj je pas Buddy kojeg je pronašla na ulici. Kada bude izbačena iz škole, ona i majka se zapute u London usput se zaustavljajući na imanju majčine stare prijateljice. Estella i tamo napravi haos, u raspletu kojeg majka nesrećnim slučajem gine, a jedino što joj od nje ostaje, ogrlica s rubinom, biva izgubljena.

Estella onda nekako pristaje u Londonu, gde je pokupe dva „dickensovska“ sirotana i ona se priključuje njihovoj bandi koja se bavi džeparenjem i sitnim prevarama. Deset godina kasnije, Estella (Stone), Jasper (Fry) i Horace (Hauser) su i dalje zajedno, a njihove fore su postale nešto sofisticiranije. Estella se nije odrekla svog sna o karijeri u modnoj industriji, zbog čega prihvata posao čistačice u elitnoj robnoj kući. Kada razočarana tretmanom napravi haos u izlogu, uspeva da privuče pažnju cenjene, ali psihotične Baronice (Thompson) koja je uvodi u svoj dizajnerski tim. Ubrzo, međutim, dolazi do sukoba dva genija i dva ludila, zakopane tajne se otkrivaju, pa Estella sve više i više postaje Cruella, dok se postavlja pitanje koja je od te dve ličnosti prava, a koja krinka.

Suviše je tu detalja i naglih obrata koje ne bi bilo lepo otkrivati iako su ta otkrića većinom teška naiva uglavnom izvedena mehanikom melodrame. U osnovi svega, pak, stoji „spoiler“ dat u samom naslovu, što je i „urođena mana“ filmova ovog tipa: znamo da će Estella postati Cruella, pitanje je samo kako. Znamo takođe da se ova priča o njenom formiranju mora povezati i sa originalnim animiranim ili igranim filmom, s dalmatinerima i sa Rogerom (Novak) i Anitom (Howell-Baptiste). Iako se oboje pojavljuju i u filmu, Roger je tako postao Baroničin advokat, a Anita trač-novinarka, konačno rešenje je sačuvano za scenu smeštenu usred odjavne špice.

Film zapravo predugo traje i uglavnom ne pušta prostora za predah, što se oseća i na isforsiranom ritmu, a ni ekstremne situacije koji služe za motivaciju likova nisu baš neko najsrećnije rešenje. Reference iz redova muzičkih, modnih, popularno-kulturnih i akcentualnih su inflatorne i povremeno preterane, ali sve to je zapravo već postalo potpisni stil reditelja Craiga Gillespieja koji je on „prosuo“ u svom prethodnom filmu I, Tonya (2017) gde je takav pristup možda i imao više smisla s obzirom da se radi o „stranger than fiction“ istinitoj priči iz domena crne hronike, socijalne analize i bajke o sportskom uspehu.

Opet, i Cruellu možemo posmatrati kao potpuno fikcionalizovanu priču o mladosti Vivianne Westwood koja je očito poslužila kao model za naslovnu anti-junakinju, naročito u smislu njenih kreacija koje su ovde možda još i drskije, a Gillespie se oslanja u velikoj meri i na glumce. Emma Stone uspeva da kanalizira ludilo genijalnosti ili genijalnost ludila na način koji pomalo podseća na Michelle Pfeiffer u ulozi Catwoman u Burtonovom Batman Returns (1992), Emma Thompson bi sa ovakvom zlobom i psihotičnošću posramila i Meryl Streep u The Devil Wears Prada (2006), Paul Walter Hauser je postao stalni član postave kod Gillespieja, ali je ovog puta njegova tupost ublažena i okrenuta na dobronamerni humor, a od ostalih blistaju još John McCrea kao prodavac dizajnerske odeće Artie i uvek solidni Mark Strong kao Baroničin sluga, grubijan s dobrim srcem.

Dozu relaksacije u vidu humora, pak, možemo pronaći u scenariju Dane Fox i Tonyja McNamare, dvojca koji je napisao scenario i za uvrnutu istorijsku dramediju The Favourite (2018) Yorgosa Lanthimosa i ta doza zapravo dobro dođe u hiperaktivnosti i inflaciji dešavanja kojom smo zasuti. Cruella se makar ne uzima ozbiljno, što je možda zapravo i ključ njenog uspeha.

Soul

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Pete Docter, Kemp Powers

scenario: Pete Docter, Kemp Powers, Mike Jones

glasovi: Jamie Foxx, Tina Fey, Graham Norton, Rachel House, Alice Braga, Richard Ayoade, Phylicia Rashad, Angela Bassett

Postoji izvesna linija ozbiljnosti u animiranim filmovima koji nam dolaze iz studija Pixar, što uveliko utiče na predviđenu ciljnu grupu u publici. Nije neka velika novost da komercijalni animirani filmovi imaju za cilj da deci kao osnovnoj publici serviraju pojednostavljene verzije koncepata kao što su dobrota, odgovornost, požrtvovanost, hrabrost, nesebičnost i slično, ali dobar deo Pixarovih naslova zapravo pokušava (i uspeva) da obradi naprednije, kompleksnije, čak filozofske koncepte u formi animiranog filma. Publika onda, naravno, nisu (baš mala) deca, nego nešto odrasliji (ili posve odrasli) ljudi. Pixar u svom katalogu, naravno, ima i dečije animirane filmove, a čini se i da sa repertoarom za odrasle posluje u plusu čak i u najgoroj godini za distribuciju filmova. Dok se za Onward može naći zgodan izgovor da je uhvatio bioskopsku distribuciju pre zatvaranja iste, Soul, izbačen za Božić na platformi Disney Plus i u bioskopima koji su još otvoreni, je „u plusu” samo na osnovu svojih kvaliteta.

Soul dolazi iz „kuhinje” Petea Doctera, autora možda najzahtevnijeg i najkonceptualnijeg visokoprofilnog komercijalnog animiranog filma Inside Out (2015). Docter je i inače Pixarov veteran (su-)odgovoran za filmove kao što su Monsters Inc. i Up, pa nije teško zamisliti da je dobio kreativnu slobodu prvo za Inside Out, koji je pokušao da u formi animiranog filma predstavi sentimente koji nam vode život iznutra, a onda i za Soul koji se bavi konceptima duše, života pre i posle telesne egzistencije, njegovog smisla, svrhe i „varnice”. Docter, skupa sa Kempom Powersom, relativnim novajlijom u svetu filma, uspeva da pronađe formulu po kojoj Soul deluje dovoljno ozbiljno, ali opet razigrano, dovoljno „realistično”, ali opet fantastično, pa stoga ne iritira mlađu publiku dok se zapravo obraća starijoj.

Protagonista filma Joe (Foxx) sredovečni je učitelj orkestra u jednoj newyorškoj školi koji nije ostvario svoje želje i snove o karijeri jazz muzičara. Njegova glavna nesreća je to da, baš na dan kada dobije i ponudu za stalni angažman (na radost njegove majke koja ga usmerava ka sigurnosti posla, socijalnom, zdravstvenom i penzionom) i šansu da se izvođački probije kao član kvarteta velike zvezde Dorothee Williams (Bassett), upadne u šaht a duša mu se rastavi od tela. U procesu negde između života i smrti, Joeova tirkizno-prozirna duša beži od svetlosti koja je privlači (dizajn se najpre može opisati kao Stairway to Heaven u okruženju svemirskih filmova od Odiseje do Gravitacije), pa umesto u „Životu posle” završava u „Životu pre”.

Vantelesni život je zamišljen kao birokratska zavrzlama izdeljena na dva dela, od kojih zapravo upoznajemo samo „Život pre”. Docter i Powers se ne dotiču konepata raja i pakla („Životom posle”, obojenim u meksički folklor, bavio se još jedan recentni Pixarov naslov Coco), dok je prva površna asocijacija na „Život pre” Danteovo Čistilište. Taj svet je, međutim, mnogo bliži nadrealnom seminaru karijerne orijentacije. Nove duše dobijaju svoje osobine koje im dodeljuju birokratski upravitelji imena Jerry, dok im je za varnicu, ono što će ih pokretati dok budu živeli na zemlji potreban mentor.

Uzimajući identitet pokojnog psihologa-”nobelovca”, Joe vidi priliku da se prošvercuje kao mentor i tako vrati na Zemlju i u svoj život kako bi ga doživeo i iživeo kako on misli da treba. Kvaka je, međutim, u tome da mu mentori dodeljuju najproblematičniju od svih duša, Broj 22 (Tina Fey), potpuno nevoljnu za život na Zemlji, sa istorijom izluđivanja poznatih mentora kao što su to Abraham Lincoln, Jung i Majka Theresa. Kada se na laganu mućku Joe i Broj 22 domognu Zemlje, čeka ih još jedno iznenađenje (da izbegnemo „spoiler”, recimo da je reč o jednom od najstarijih literarnih i filmskih trikova, ovde izvedenom perfektno komično), a jedini koji im možda može pomoći je lovac na izgubljene duše, hipik Moonwind (Norton) koji u zemaljskom životu radi kao čovek-reklama.

Osvežavajuće je videti originalni koncept života i kosmologije, bez upliva određenih religija ili „škola mišljenja”. Docter u tome odlazi možda par koraka dalje nego što mora, mrsi i improvizuje više nego što je to zdravo, ali makar ta improvizacija podseća na jazz, baš kao što reprezentacija muzike u filmu (za soundtrack su bili zaduženi Trent Reznor i Atticus Ross, izuzetno raspoloženi) odgovara našoj predstavi duše i energije koja je uvek s nama. Docter, međutim, ima sjajan osećaj za ritam i kada treba promeniti temu i set štoseva, pa Soul nijednog trenutka nije dosadan.

Soul je takođe vrhunski dizajniran film u kojem se smenjuje lagano zašećereni realizam sa nadrealizmom i čak određenom dozom mraka (cela kosmologija oko izgubljenih duša). Osvežavajuća je upravo ta realistična komponenta u kojoj se oslikava savremena srednjeklasna afroamerička kultura u detaljima kao što su to šnajderske radionice, berbernice, jazz klubovi, konverzacije i međusobna podbadanja. Osvežavajući je i pristup jazzu kao muzici klubova, a ne akademija, koji, pak, nije „wikipedijski” pojednostavljen kao u nekim recentnim izvikanim hollywoodskim igranim filmovima. U toj sinergiji muzike, „običnog” života, duše, dizajna i filozofskih pitanja odakle dolazimo i kuda idemo, Soul je divan, pametan i provokativan animirani film za zahtevniju publiku.

Mulan

 kritika objavljena na XXZ

 

2020.

režija: Niki Caro

scenario: Rick Jaffa, Amanda Silver, Elizabeth Martin, Lauren Hynek

uloge: Liu Yifei, Donnie Yen, Gong Li, Jet Li, Jason Scott Lee, An Yoson, Tzi Ma, Rosalind Chao, Cheng Peipei, Tang Xana, Ron Yuan, Jimmy Wong

Nova Disneyeva igrana verzija Mulan živi je spomenik onoj narodnoj mudrosti da se svetu ne može ugoditi. Dok je kritika uglavnom došla do nekakvog konsenzusa šta sa filmom valja, a šta ne (recimo da su akcija i vizuelni identitet svakako čvršće komponente nego scenario), publika ga je napala sa svih strana, često međusobno isključivih. Za proverene Disney fanove, nova Mulan je bila suviše nova, suviše u skladu sa određenim političkim agendama i nedovoljno spektakularna (ili makar spektakularna na način na koji su oni navikli), dok je kineskoj publici film bio suviše zapadnjački, odnosno baziran na zapadnim stereotipima. Kontroverze oko glavne glumice i njene podrške hongkonškoj policiji u obračunu sa demonstrantima, te oko činjenice da je film sniman u kineskoj provinciji Xinjiang poznatoj po državnom teroru nad pripadnicima ujgurske manjine svakako nisu pomogle marketingu filma.

Dodajmo u tu jednačinu i nesrećne okolnosi oko višestrukog pomeranja termina za premijeru sve do njenog otkazivanja na teritoriji Severne Amerike (film je izašao direktno na VOD-u), pa nam je jasno da je negativni publicitet rezultirao ničim zasluženom katastrofom u smislu zarade. Mulan je ipak film koji je uspeo u dvema ključnim namerama: da, za razliku od drugih Disneyevih igranih prerada animiranih klasika, izgleda kao punokrvni igrani film, te da u tome deluje autentično (okupljena je ekipa kineskih, hongkonških i azijsko-američkih glumaca) i u skladu sa savremenim tendencijama u tretmanu roda. Za to je u scenariju trebalo žrtvovati par stvari iz animirane verzije, pre svega zmaja-ljubimca koji u kontekstu igranog filma ne bi funkcionisao i romantični pod-zaplet koji se u današnjem kontekstu može smatrati u najmanju ruku retrogradnim, ako ne i uvredljivim.

Osnova priče o Mulan je ista i u animiranoj i u igranoj verziji: reč je o nestašnoj devojci (u odrasloj dobi igra je Liu Yifei, vrlo uverljivo i sa priličnim zvezdanim potencijalom) koja ne prihvata nametnute rodne uloge (»ne zna gde joj je mesto«), pa umesto da bi se udala, ona bira da ratuje. Priliku dobija prilikom mobilizacije, pa skrivećki odlučuje da svome ostarelom ocu (Tzi Ma, izuzetan) uzme mač i pridruži se vojsci umesto njega kada varvari sa severa predvođeni Böri Khanom (Jason Scott Lee) napadnu u nameri da sruše cara (Jet Li).

Mulan mora skrivati svoju polnu, odnosno rodnu pripadnost i od svog komandanta Tunga (Donnie Yen) i od svojih drugova, što je dovodi u nekoliko komičnih neprilika (recimo, kako se ne može kupati s njima, onda oni osećaju njen neprijatan miris). Međutim, kada zagusti, ona postaje ratnica spremna da predvodi vojsku i da se istakne junaštvom. Njena tajna, međutim, neće dugo ostati skrivena jer će je otkriti Khanova pomoćnica, veštica Xianniang (jedna, jedina i nezamenjiva Gong Li), sa kojom Mulan ima više zajedničkog nego što je spremna prihvatiti. Sam film je, konačno, njen »origins story« odnosno put koji je prešla od mladalačke pobunjenice protiv nametnutog odnosa snaga u svetu do zrele ratnice sa inicijativom i liderskim sposobnostima.

U tom smislu, Mulan je inspirativna priča upakovana u »light« varijantu »me too« društvene klime fokusiranu na otvaranje dodatnih mogućnosti za žene u »muškom« svetu. Tu valja napomenuti i da ekipu iza kamere, od kreativne do tehničke, u velikim proporcijama čine žene. Osim rediteljke i tri četvrtine scenarističkog tima, žene su se našle i na pozicijama direktorke fotografije (Mandy Walker), kostimografkinje (Bina Daigeler) i glavne dekoraterke scene (Anne Kuljian), i ta tri tehnička aspekta su među vrhuncima filma.

Iako scenario pati od previše ruku i previše »doctoringa« sa motivacijom koja češće spada u društveno-političku agendu nego što se vodi dramaturškim pravilima dobrog ukusa, Niki Caro se kao rediteljka prekaljena na inspirativnim pričama pokazala kao pravilan izbor. Mulan pati od možda previše praznih hodova i pokušaja da se nešto objasni dijalogom umesto da se pokaže, ali akcija, kada do nje dođe, zaista je spektakularna i sasvim u skladu sa kanonima »wuxia« avantura koje nam dolaze iz Kine, Hong Konga ili Tajvana. Koreografija je impresivna, a efekti upotrebljeni sa stilom. Kao igrani film, Mulan izgleda vrlo dobro već u kućnim uslovima, a u bioskopu taj osećaj spektakla dolazi do punog izražaja, posebno kada grune epski intonirani »soundtrack«.

Kada se crta podvuče, Mulan je veliki korak unapred za konzervativni studio poput Disneya. Sasvim je dovoljno u kanonu kao što je to bila i prethodna, animirana verzija, ali je, sa druge strane, i jedinstven, originalan igrani film. Nije pokušaj da se postigne »još malo istog« pomoću novijih tehnologija i nije orgija ničim izazvanog CGI-ja, već pravi pravcati igrani film.

Star Wars: The Force Awakens

kritika originalno objavljena na: monitor.hr 

 2015.

režija: J.J. Abrams

scenario: Lawrence Kasdan, Michael Arndt, J.J. Abrams, George Lucas (likovi)

uloge: Daisy Ridley, John Boyega, Oscar Isaac, Adam Driver, Harrison Ford, Carrie Fisher, Mark Hamill, Lupita Nyong'o, Andy Serkis, Domhnall Gleeson, Max Von Sydow, Peter Mayhew, Gwendoline Christie, Simon Pegg, Anthony Daniels

Iskreno, ne volim da pišem o nastavcima i kompleksnim univerzumima tih fiktivnih svetova. Nije čak ni toliko problem kako izbeći spoiler-zamke, koliko činjenica da ne pišem o njima od početka, pa zapravo ne znam ni kako da počnem na način da bude podjednako zanimljivo i fanovima koji su u stanju izdeklamirati bližu i dalju rodbinu nekog sporednog lika i ljudima koji se po prvi put susreću sa Star Wars svetom. Čini mi se šta god napravio – neće valjati.

A, iskreno govoreći, nisam baš ni neki fan. Mislim, nemam ništa protiv dotične franšize koliko imam protiv franšiza generalno. Nekako mi se uvek čini da je u tim slučajevima samo prvi film zapravo film, dok su svi sequeli, prequeli, re-booti manje ili više poslovni projekat usmereni “čerupanju” fanova. Star Wars to i ne krije: od prvog filma do poslednjeg, preko svih televizijskih, animiranih filmova, specijala i video-igrica, “merchandise” je bio jednako važna stavka kao i narečeni materijal. Dobar poslovni potez, ali uzrokuje prezasićenje.

Da bi se razumeo fenomen Star Wars franšize, treba razumeti njenog neprikosnovenog autora, Georgea Lucasa. On je svakako vešt poslovni čovek koji je od jednog filma stvorio imperiju, ali je i dobrih filmova nagledani filmski štreber. Njegov prvenac THX 1138, nastao pod uticajem “rive gauche”, umetničkijeg sektora francuskog Novog vala, govori tome u prilog. Pa i originalni Star Wars film je uglavnom pametno prepakirana varijanta Kurosawinog filma The Hidden Fortress, napravljenog kao idealan početak sage, sa mlađom publikom u fokusu. Sledeća dva nastavka Lucas nije režirao, prepustio je to drugima, sigurnim zanatlijama. Nekih 15 godina nakon prve i legendarne, uz nekoliko drugačijih, re-masteriranih verzija na svakih nekoliko godina, Lucas se sam dohvatio druge, “prequel” trilogije i pokušao po oprobanom receptu zapakirati filmove. Premisa iz Godfather trilogije (o zovu tamne strane i moralnom padu koji iz toga sledi), zajedno sa referencama na mitske, istorijske i političke događaje (prerastanje Rimske Republike u Carstvo, ali i militarizacija američkog post-9/11 društva) i sa obiljem različito dorađenih likova za sobom je ostavila relativno veliki nered u Star Wars univerzumu. 

Do treće trilogije koja počinje sa The Force Awakens, Lucas je prodao svoju produkcijsku kuću kompaniji Disney i ostao u funkciji “konsultanta za likove” čije su se scenarističke ideje apriorno odbijale. Nisam siguran kakve su to tačno ideje, ali čini se da je angažman J.J. Abramsa u rediteljskoj fotelji i Lawrencea Kasdana, veterana koji je napisao The Empire Strikes Back i Return of the Jedi, kao scenariste bio ispravan potez. Obojica vrlo dobro poznaju svet, triviju, detalje i pop-kulturu generalno, pa je The Force Awakens očišćen od nereda, sveden u razumne okvire za jednu svemirsku bajku i dosta veran originalu, što je svojevrstan trend kod nastavaka kojima je ova godina obilovala (Mad Max: Fury Road, Terminator: Genisys, Jurassic World). Pauza između izbacivanja nastavaka je skraćena na dve godine, a planirana je i trilogija filmova nevezanih za događaje u ovoj, ali smeštena u isti univerzum.

Ne samo da nam se (nije spoiler, sve piše na imdb) vraćaju Luke, Leia i Han Solo (da upotrebim “catchy” repliku iz novog Terminatora: “Stari, ne i zastareli”), a sa njima i Chewbaca, C-3PO i R2-D2, nego je i vizualni identitet dosta u maniru originalne trilogije. Pritom ne mislim samo na “used future” rekvizite i scenu, nego je film sniman na 35mm, efekti su uglavnom analogni, pomoću maketa, CGI je sveden na razumnu meru, a lokacije su postojeće, raznovrsne i koloritne. Moj predlog je pogledati ga u 2D varijanti na što većem platnu i uživati onako kako su kreatori zamislili. A ima se u čemu uživati, u pratljivoj, relativno jednostavnoj priči, simpatičnim pozitivcima i jakim negativcima, te u prizorima borbe, bilo “light saberima”, bilo u zračnim duelima X-Winga sa TIE Fighterima, praćenim poznatom, a opet novom muzikom Johna Williamsa, sve to u jednom prijatnom, retro izdanju koje će verovatno biti biliže starim fanovima.

Pošto postoji šansa da film još niste odgledali, ne bih mnogo davio o radnji. Ona je smeštena, očekivano, u daleku galaksiju, 30-ak godina nakon pada Imperije. Na njenim ruševinama izdigla se organizacija First Order koja gospodari tamnom stranom sile i čija je ikonografija imperijalno-nacistička. Nasuprot njima imamo Pokret Otpora koji se bore za demokratske ideale koje predvodi generalica, nekad princeza Leia. Luke je nestao nakon neuspele obuke nove generacije Jedi-ja i pobunjenici ga traže da im pomogne u borbi.

Radnja počinje sa komadom mape koju na pustinjskoj planeti Jakku uspeva da dobije pobunjenički pilot Poe Dameron (Isaac). Pre nego što biva zarobljen, on je pohranjuje u svog vernog robota, dobrodošlu novinu u serijalu, BB-8. Nakon ispitivanja od strane našeg glavnog, “vaderovskog” negativca Kylo Rena (Driver), Dameron uspeva da pobegne pomoću Storm Troopera (Boyega) koji se sprema da dezertira, što je još jedna hvale vredna novina. Kako dotičnom nisu dodeli ime, nego samo slova i brojke, Dameron ga naziva Finn i njih dvojica beže u ukradenom TIE Fighteru, ali ne uspevaju stići daleko. Ruše se nazad na Jakku u pokušaju da pronađu robota i razdvajaju. Robot u međuvremenu završava kod lokalne cure Rey (Ridley) za koju nekako od početka znamo da nije tek obična cura koja se bavi skupljanjem otpada za život...

Tu bih prekinuo. Reći ću samo da se u jednom ključnom trenutku pojavljuje Han Solo da “spasi dan”, da ga, naravno, igra Harrison Ford i da mi se čini da ovaj sedamdesetogodišnji gospodin uživa još i više nego što je četrdesetak godina ranije igrajući isti lik. I taj frajerski stav mu ne stoji loše, uprkos godinama. Han Solo ovde nije nekakva “cameo” uloga i komad trivije, nego jedna od nosećih i upravo veza sa originalnom trilogijom. Naravno, on i Leia će imati par zajedničkih scena i demonstrirati dinamiku para koji pamtimo, para čija ljubav ne podnosi da su njih dvoje zajedno dugo vremena.

Od starih hitova, tu su, u izmenjenom obliku, i negativci. Ma koliko Imperija delovala čvrsto i brutalno, First Order je još čvršći i brutalniji. Njihovo poreklo je tamnije. Njihov vođa, gigantski Snoke je još misteriozniji. Njihovi generali, među njima i Domhnall Gleeson kao očiti “miscast”, još nemilosrdniji. Pa ipak, čini se da je Kylo Ren, negativac kojeg ćemo svakako pratiti i u novim nastavcima, još kompleksniji i nekako ljudskiji od originalnog Darth Vadera (iako ni izbliza toliko misteriozan i cool), i to ne samo zbog toga što ume skinuti masku. E, da, negativci opet imaju varijaciju na temu Death Star, samo što je njihovo oružje još veće i još jače, a da bi se napunilo isisava energiju sunca, što je cool. Samo mu treba smisliti neko ime koje bi bilo više cool od Death Star. Pokušali su, nisu uspeli.

Što se novih snaga tiče, ispravite me ako grešim, ali nije li kombinacija momak-cura-pilot odnekle već poznata. Sad, izmenjen je jedan kozmetički detalj, pa su oni sad različitih rasa, pogodno za sadašnje vreme političke korektnosti, a izmenjena je i njihova interna dinamika, a na nama ostaje da vidimo kako će se to dalje razvijati. Glumci koji ih igraju su odlično odabrani. Oscar Isaac je nadolazeća zvezda izuzetnog talenta i nije mu problem biti glavni frajer u prostoriji. John Boyega je simpatičan kao Finn, u svojoj nesigurnosti malo smešan, ali nikako karikaturalan. Daisy Ridley je uverljiva kao nova akciona heroina, ali imajmo u vidu da je teži glumački zadaci tek očekuju u sledećim nastavcima.

Opet, imam lagani utisak gledajući ovaj film da ćemo se tek baviti zapetljanom i dosadnjikavom genealogijom kuće Skywalker-Organa-Solo koja već deluje kao da je ispala iz latinoameričke telenovele. Autori su za sada barem imali dovoljno obraza da ne vraćaju pokojnike iz mrtvih, ali ni to nije isključeno. Ostali elementi poput raskola u familiji, izgubljeno-pronađene dece, braće i sestara su već tu, a čini se da će toga biti i još.

Sve u svemu, The Force Awakens je na kraju nešto što smo mogli očekivati i po najavama, pa čak i na sam spomen činjenice da nam se sprema nova trilogija. Ovo je jedan sasvim solidan “blockbuster”, pažljivo kontroliran i svakako gledljiv. Ipak, pitanje je koliko novog zapravo donosi. Naravno, svako je slobodan da učitava kontekst kakav želi i ume, bilo da je to želja autora ili ne. Takođe, starim fanovima će ovo biti potreban fiks, novima možda početak, ali će pre svega ostati korporativni proizvod. Možda i previše pažljivo osmišljen, kompetentno realizovan, ali pomalo bez duše. Onaj koji ne vidi filmsku genijalnost u Star Wars serijalu, neće je videti ni posle The Force Awakens.

McFarland, USA

2015.

režija: Niki Caro

scenario: Christopher Cleveland, Bettina Gilois, Grant Thompson

uloge: Kevin Costner, Maria Bello, Carlos Pratts, Ramiro Rodriguez, Diana Maria Riva

Koliko puta možete pasti na istu foru? Koliko puta će vam ista stvar biti zanimljiva, učinkovita ili efektna? Kada “evergreen” formula postaje dosadni, izlizani i izrabljeni šablon koji svima ide na živce? Šta ćemo sa filmom koji je sastavljen isključivo od takvih opštih mesta kao što je to slučaj sa McFarland, USA? Kako vas kritičar sme pogledati sa ozbiljnom facom i reći vam da je i pored jeftinih klišea ovaj inspiraciono-motivacioni film dobar i da nema veze što je manipulativan i zapravo neiskren?

Odgovor svakako ne leži u činjenici da ga je producirao Disney, studio koji ovakva melodramatična sranja izbacuje na pokretnoj traci. Niti u tome da iako se tu radi o manjinama i sudaru kultura, McFarland biva i ostaje film od belaca i za belce, sa potpuno belačkom perspektivom i fetišem o belom mesiji koji pomaže manjinskim klincima da se prosvete, uzdignu i integriraju. Dangerous Minds, možda? O, da, i još puno toga. Pa još sa sportom, tim sveameričkim i opšteljudskim faktorom povezivanja među ljudima. 

Iako ništa od toga nije agresivno, ovo je i dalje nekakav “casual” rasizam, sva ta spika o pranju savesti kroz pomaganje onima koji su imali manje sreće u životu. Gladna afrička deca, kambodžanski siročići, unesrećeni u zemljotresima i poplavama, svi ti drugi gladni i prezreni zapravo ne rabe našu jednokratku pomoć koliko bi im pomoglo da ih pustimo na miru da se sami snalaze i da sa sobom eventualno povedemo svu tu nesposobnu, diktatorsku i korumpiranu vlast koju imamo običaj podržavati zbog mira u svetu, ako ne i iz ciničnijih razloga.

Ono što McFarland, USA čini gledljivim filmom je prosta činjenica da u njemu trenera, “belog mesiju”, pa još sa prezimenom White, igra Kevin Costner. Za njega se teško može reći da je versatilan glumac koji može odigrati skoro sve, ali u svojim ograničenim tipovima, Costner je bez premca. U McFarlandu jedino nema njegove akcijaško-trilersko-špijunske komponente, ali je zato sve ostalo prisutno. I “all-American” pristojnost i sport (ovog puta ni fudbal ni bejzbol, već jednostavni, skromni kros) i tlapnja o privilegovanom i malo pogubljenom belcu koji ne može naći prestižniji posao, pa zato mora imati posla sa manjinama dok se o njima ne nauči i ne počne da ih gleda sa razumevanjem, odobravanjem ili čak divljenjem. Imamo čak i western u tragovima, i kroz lokacije ruralne, agrikulturne Kalifornije, i kroz narativ o autsajderima koji postaju pobednici u velikom finalu. Dobro, nema ni postapokalipse, ali to pre možemo gledati kao Kevinovu ljubav i tihu patnju nego kao njegov “forte”.

Bez potrebe da to naglašavam, njegovo ostvarenje je ovde sjajno, i na svakom pojedinačnom aspektu i kao “combo”. Jim White je esencijalni Kevin Costner. I to je najveći kvalitet McFarlanda. Toliko da nećemo primetiti da Maria Bello nema pojma šta uraditi sa svojim tankim, tipskim likom njegove žene i da su gomila imigrantskih mladića u njegovom sve sami sportski stereotipi (lepotan, pobunjenik, komični debeljko itd) i da uglavnom služe kao alat preko kojeg će on ostvariti svoj cilj. Istini za volju, Diana Maria Riva je odlična kao meksička “mater familias”, ali se njen lik nervozne i oštre Latinoamerikanke opasno približava stereotipu.

Istinita priča ili ne (sled događaja u stvarnom životu je manje ili blizak onome što je prikazano u filmu, samo sumnjam da je bilo baš tako sladunjavo), McFarland, USA je jedan solidan komad filmske konfekcije. Školski, stabilno i ne preterano maštovito napisan i jednako tako režiran, svoj jedini kvalitet pronalazi u glavnom glumcu. Da je glavnu ulogu dobio bilo ko umesto Costnera, ovaj film bi dobio moju “preporuku” za izbegavanje. Kevin Costner ga samom svojom pojavom izdiže na jedan novi nivo.

Tomorrowland

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Brad Bird

scenario: Brad Bird, Damon Lindelof, Jeff Jensen

uloge: George Clooney, Britt Robertson, Hugh Laurie, Raffey Cassidy, Thomas Robinson, Tim McGraw, Kathryn Hahn

Moram priznati da sam bio izuzetno skeptičan prema ovom filmu. Nisu me toliko ubedile osrednje kritike i loš odaziv američke publike, što se može objasniti gužvovitim periodom na američkom repertoaru, koliko činjenica da iza projekta stoji korporacija Disney. U tom smislu sam “na neviđeno” Tomorrowland čitao kao klasičan marketinški trik i “product placement”. Sam naziv filma nedvojbeno asocira na jedan segment u njihovim zabavnim parkovima posvećen SF-u. Možda je taj segment najbolji i najedukativniji od svih Disneyland gužvi (u Parizu je posvećen Julesu Verneu, tamo sam po prvi put video 3D i 4D, kao i 360° projekcije desetak godina pre nego što je to postao kino standard), ali svejedno sa tim stvarima treba biti oprezan.

Slamka spasa mi se ukazala u liku i delu dvojice glumaca, Georgea Clooneya koji je jedan od retkih stanovnika Hollywooda kome visina honorara nije primarni faktor u odlučivanju koju ulogu da prihvati i koji ume biti didaktičan, ali mu je prioritet da to čini za ispravnu stvar, te Hugha Laurieja koji je, budimo realni, jednostavno dobar glumac. Njih dvojica na platnu su garant da će makar njihove zajedničke scene biti zabavne, čak i ako ostatak filma bude dosadnjikav. Povrh toga, Tomorrowland je malo nekoherentan, ali sve u svemu pristojan film koji bih toplo preporučio vašim klincima-osnovcima.

Počinje standardno, ne tako daleka budućnost, civilizacija odlazi dovraga, požari, poplave, glad, beda, globalno zagrevanje, nuklearni rat i šta sve ne. George Clooney i neka ženska koju ne vidimo drže nekakav motivacioni govor kako je i zašto sve otišlo dovraga i usput se prepiru. Clooney je tu u svom nadrkanom modusu, ali je svejedno šarmer, dok je ženska pomalo iritantna i stalno ga prekida u priči.

Njegova replika kako budućnost nekada nije bila tako crna je idealan uvod za jednu prelepu flashback sekvencu na Svetsku Izložbu u Queensu 1964. godine gde upoznajemo Clooneya, odnosno Franka Walkera u dečačkoj dobi (igra ga Thomas Robinson) kao mladog i nadobudnog inovatora koji je došao sa namerom da pobedi na takmičenju. Njegov izum je “jet-pack” za koji se ne može baš reći da radi i kojem su potrebne određene prepravke. Iako cinični predsednik žirija (Laurie, na čelu mu piše “zlikovac”) nije blagonaklon prema njegovom izumu, misteriozna britanska devojčica Athena (Cassidy) mu daje značku koja služi kao ulaz u svet budućnosti u drugoj dimenziji. Sledi još jedna prelepa retro-futuristička sekvenca u stilu 60-ih sa “mono-rail” železnicom, platformama i “jet-packovima”.

Onda film menja fokus na žensku i tako upoznajemo Casey (Robertson), kćerku NASA-inog inženjera pred otkazom. Naime, lansirno postrojenje u Cape Canaveralu je pred rušenjem, a idealistična i optimistična Casey uzima na sebe zadatak da to rušenje spreči, zbog čega dospeva u zatvor. Tamo će joj Athena tutnuti značku i dati joj pogled u svet budućnosti koji se završava ukrcavanjem na svemirski brod. Potraga za značkom će je spojiti sa Athenom, kasnije i sa Frankom, sada starim i razočaranim Clooneyem, ali će im na vrat natovariti i “Men in Black” robote-ubice. Sve u svemu, za sve su krivi lenjost i pesimizam, a naša vesela škvadrica ima vrlo ograničeno vreme da spasi svet od katastrofe.

Nedostaci filma su očiti: predugo traje i previše meandrira, ali Brad Bird makar ima istančan osećaj za tajming pa na svakih toliko ubaci po neku akcionu scenu koja izgleda onako crtićki impresivno i razbija monotoniju. To meandriranje se oseća i u gomilama referenci, ne samo na filmske hitove (što je dobrodošlo), nego i na stanje savremenog sveta. Problem sa tim je što autori gube fokus i trpaju sve što stignu, apsolutno svaki aktuelni problem i za to nude jednostavno rešenje. U nedostatku boljeg rešenja, posežu za “bogus science” momentima bez pristojnog objašnjenja. To možda pali u sceni sa Eiffelovim tornjem, iako je pozadinska priča oko toga tupava da tupavija ne može biti, ali uglavnom ne prolazi.

Još jedan problem je koncept likova i kvalitet glumaca. Clooney i Laurie su predobri glumci za tako jednodimenzionalne likove. Clooney je tu u svom tipičnom modusu simpatičnog drkadžije, dok Laurie hvata elitizam i aroganciju u “Dr House” maniru, ali bez njegove genijalnosti. Britt Robertson služi više kao hostesa koja svojim izrazom lica poručuje da se treba diviti dostignućima tehnologije (zapravo kompjuterske animacije), a manje kao legitimna glumica (uglavnom je poznata sa televizije iz serija upitnog kvaliteta). Što se dece-glumaca tiče, mala Raffey Cassidy je sjajno precizna sa svojim likom, dok Thomas Robinson jednostavno nema dovoljno talenta za svoju ulogu. Sa epizodistima je, međutim, problem što su njihovi likovi takvi da ih je moguće odigrati i u snu i što efektivno imaju po scenu-dve, pa niti nemaju prostora da zablistaju.

Zapravo, suština Tomorrowlanda je da je preambiciozan i da zahvata preširoko. Istovremeno pokušava biti zanimljiv i deci i odraslima, pa ostaje negde na pola puta. U tom smislu, moram priznati da bi film bio bolji ako bi bio animirani (ne bih se bunio da ista glumačka ekipa posudi glasove animiranim likovima), da bi u tim okolnostima mogao ići brže i trajati kraće, pa bi u konačnici i budžet bio osetno manji. Uostalom, logika i postavka su dovoljno “crtićki” da bi to prošlo. Ovako je ni tamo ni ovamo, mnogo hteli, mnogo započeli i sve u tom smislu.

Opet, treba uzeti u obzir i koncept i kontekst filma. Odrasli gledaoci bez dece nemaju šta tražiti u ovom projektu, ali to je film na koji bih ja odvukao sve klince-osnovce iz susedstva. Nema veze što reklamira segmente u Disneylandu i nema veze što je didaktičan. Govori o pravim stvarima na razumljiv način i može poslužiti kao pravo mesto za ulaz i u svet nauke i u svet naučne fantastike. A pritom je i sladak. Ne kao Wall-E, ali svejedno... Uostalom, cinizam ide sa godinama i mora se zaraditi. Neka su klinci veseli i optimistični.

Into the Woods

2014.

režija: Rob Marshall

scenario: James Lapine (prema mjuziklu Stephena Sondheima)

uloge: Anna Kendrick, Daniel Huttlestone, James Corden, Emily Blunt, Lilla Crawford, Meryl Streep, Johnny Depp, Chris Pine, Billy Magnussen, Mackenzie Mauzy, Tracey Ullman, Lucy Punch, Tammy Blanchard, Christine Baranski

Odmah da kažem, nisam neki fan mjuzikala na filmu. U teatru još i nekako, sve ide uživo (barem oko glume i plesa, a često i pevanje i orkestar) i taj stepen sinhronizacije i izvežbanosti u najmanju ruku zahteva određenu dozu poštovanja. Dodajmo na to da često mjuzikli nisu baš onako bedasti i blesavi kao što se to nama čini, nego da se povremeno kroz svu tu farsu provlači i prilično ozbiljna subverzija.

E, sad, Into the Woods je mjuzikl, i to od one sprdačke i subverzivne vrste koji na piku ima klasične bajke koje spaja zajedno u jednu “hyperlink” priču, preispituje ih i izvrće. Je li Pepeljuga originalna odbegla nevesta? Je li Jack Ubica Džinova dobar ili loš momak pošto je on upao u džinov svet i ukrao mu zlatno jaje, a ne džin u njegov? Šta ako je Crvenkapa tražila nevolju svojom pohlepom i lakomislenošću? Međutim, sa druge strane, ovo je Disneyeva adaptacija uz obavezni PG rejting, znači zabava za celu porodicu, tako da tu ne može biti ništa od eksplicitnosti, britke farse i subverzije. Pa dobro, skoro ništa. Još ako se uzme u obzir da je za režiju angažiran zanatski potkovan, ali ni u kom slučaju hrabar autor koji pomera granice, Rob Marshall (Chicago), već u startu slutim tlaku i buduću nepovoljnu kritiku.

 

No, prevario sam se. Into the Woods je zabavan i ne samo zabavan komadić hollywoodske konfekcije. Izabrana je kompetentna glumačka postava sačinjena od velikih imena i mladih talenata. “Mash-up” bajki i njihovih motiva u mitskoj šumi koja povezuje svetove je izveden znalački. Čak ni izvedba nije takva da se radi na pacifikaciji, pojednostavljivanju i zaglupljivanju inače intrigantnih i provokativnih tema.

Prolog nas upoznaje sa željama naših junaka. Pepeljuga (Kendrick) po svaku cenu želi na trodnevni (jer “tronoćni” zvuči izuzetno glupo) bal kod princa, ali joj maćeha i njene dve kćeri mrse konce. Jack (Huttlestone) je priglupi klinac koji samo želi da provodi vreme sa svojom jedinom prijateljicom, belom kravom, dok se njegova majka (Ullman) bori za preživljavanje. Crvenkapa (Crawford) je siromašna devojčica koja mora da ide kod bake u šumu, a hobi joj je “shoplifting” u lokalnoj pekari. A pekar (Corden) i njegova žena (Blunt) nikako ne mogu dobiti dete, što je, ispostaviće se, posledica kletve koju je veštica (Streep) bacila na pekarovu familiju zbog nedela njegovog oca.

Dobra vest je da se kletva može poništiti. Ako veštica ponovo postane mlada, pekar će postati otac. Za ritual su potrebne sledeće stvari: krava bela kao mleko, ogrtač crven kao krv, kosa žuta poput kukuruza i cipelica od čistog zlata. Pekar i žena imaju tri dana i tri noći da pribave predmete i neka im je sa srećom. Možemo pretpostaviti kuda to dalje ide i šta će se izdešavati od “once upon a time” do “happilly ever after”. S tim da je poslednja stavka ovde pod lupom i pod upitnikom, jer život nosi srećne i nesrećne trenutke, izazove i iskušenja.

S tim u vezi značajne su dve blatantne istine pred kraj filma. Prvu kaže Pepeljugin princ (Pine), inače serijski zavodnik, da je on odgajan da bude šarmantan, odnosno očaravajući, a ne iskren, što je primenjivo ne samo na okrunjene glave, pa ni političare i biznis-lidere, nego je šarm kvalitet koji je presudan za razne životne situacije. Drugu bolnu istinu će nam saopštiti veštica u svom poslednjem songu, objašnjavajući protagonistima da “nisu ni dobri, ni loši, nego fini, a ona nije ni dobra, ni fina, nego u pravu”, tako temeljno razarajući bajkovite arhetipe kojima nas kljukaju od najranijeg detinjstva.

 

Kad smo već kod “highlighta” filma, izdvojio bih još dva. Prvi je Johnny Depp u ulozi vuka, obučen da izgleda kao Burtonova fantazija i njegova nimalo suptilna pedofilska pesmica koju peva Crvenkapi u šumi. Drugi je duet dvojice prinčeva, Pepeljuginog kome nevesta beži iz noći u noć i drugog (Magnussen), čija je princeza (Mauzy) zatvorena u kuli bez vrata gde se on mora pentrati uz njenu kosu. Njihov duet, poprilično radikalna stvar u mjuziklu navodno za decu, zove se Agony i svodi se na kuknjavu dva odrasla muškarca ko više pati. Zamenite njih dvojicu sa dvojicom pijanih zgubidana u kafani i eto vam životne situacije.

Svojevrsni “highlight” je i Meryl Streep. Meni je fascinantno da njoj apsolutno sve čega se dohvati ide od ruke. Do pre nekoliko godina se nije petljala u mjuzikle, kao što se nije petljala u uloge jednodimenzionalnih, ali veoma upečatljivih negativaca kao u crtanim filmovima. Ovde spaja i jedno i drugo, apsolutno je sjajna i zaslužila je nominaciju za Oscara, iako mislim da je deplasirano dodeljivati joj nominacije iz godine u godinu.

Into the Woods nije film bez mane. Prva, veoma bitna za ovakav tip filma, su efekti koji zaista nisu na vrhunskom nivou. Druga je prosta činjenica da preširoka ciljna grupa nije nikad optimalno rešenje, film ostaje prekompleksan, možda i pretraumatičan za decu, a opet nedovoljno provokativan i subverzivan za odraslu i zahtevniju publiku. Treća zamerka je stvar prirpovedačke i rediteljske tehnike i odnosi se na tempo filma, od hektike na početku do kraja koji se razvlači i nikako da dođe. Filmu zaista ne bi škodilo kada bi bio 15-ak minuta kraći. Ali, i pored toga je Into the Woods za mene pozitivno iznenađenje.

Maleficent

2014.

režija: Robert Stromberg

scenario: Linda Woolverton (prema klasičnoj bajci)

uloge: Angelina Jolie, Sharlto Copley, Elle Fanning, Sam Riley, Brenton Thwaites, Juno Temple, Lesley Manville, Imelda Staunton

Na mom blogu ovo je komad egzotike iz više razloga: ne zanimaju me suviše trendovi kod najvećih hollywoodskih studija, nisam preterano navučen na dečije filmove i dosta retko filmovima pristupam kroz psihoanalizu. Ovo treće se možda čini nebitnim, ali recimo da sam Maleficent odabrao kao film na kojem se može izbrusiti psihoanalitičko gledanje i tumačenje. Odlagao sam dugo, prokrestinacija je čudna stvar, ali na kraju sam se ipak prihvatio posla.

Recimo ovako, psihoanaliza je zgodna stvarčica za tumačenje nekih čudnjikavih filmova kojim se teško može pristupiti sa narativne strane i većine dečijih filmova. Budimo iskreni, ako dečiji film nešto valja, mora imati jasno posložene narativne elemente: jednostavnu, pratljivu i pamtljivu priču, likove sa besprekornim motivacijama, ritam i dinamičke akcente. Psihoanaliza se tu pokazuje kao korisna za tumačenje skrivenih značenja na simboličkoj ravni filma. Deca nisu naročito svesna publika i kroz filmove se, kao i kroz većinu ostalih aktivnosti, deca odgajaju (ili indoktriniraju, ako smo nemaštoviti i rigidni), što će reći da im se programiraju određeni obrasci ponašanja, kulture, religije, morala...

 

Sa Maleficent u tom smislu sve savršeno štima u prvoj trećini. U pitanju je revizionistička varijanta klasične bajke o Trnoružici, ovog puta ispričana iz perspektive zle vile koja, zapravo, i nije tako zla, bar nije rođena zla. Dakle, imamo dva kraljevstva, jedno je ljudsko i vodi ga kralj, drugo je vilinsko i u njemu vile, životinje i mitološka bića žive u skladu i harmoniji. Vilinsko kraljevstvo je bogato i zato je na meti pohlepnih ljudi. Dečak Stefan tako upadne unutra u potrazi za draguljima, ali ga naslovna junakinja uhvati i, umesto da ga kazni, njih dvoje se sprijatelje i čak možda i zavole. Međutim, kako odrastaju, putevi ih vode na različite strane. Ona postaje zaštitnica svog kraljevstva, a on kraljev verni sluga. Kada njena vojska porazi kraljevsku, umirući kralj raspiše nagradu: ko ubije krilatog monstruma oženiće princezu i naslediti presto. Stefan se posluži lukavstvom, zavede i omami svoju prijateljicu i amputira joj krila koja priloži kao dokaz kralju. Stefan postaje kralj i uskoro dobija kćerku. Ogorčena vila željna osvete na nju baca dobro poznatu kletvu sa šesnaestim rođendanom i preslicom, pa nastavljamo sa poznatom pričom.

Tu su prisutne dve grupe simbola, obe prilično očite. Jedni od njih su seksualni (amputacija krila kao gubljenje nevinosti, igla na preslici kao očiti falusni simbol – vraćanje istom merom) i generalno vezani za polni identitet (ljudsko kraljevstvo kao muško, vilinsko kao žensko i posledična intruzija). Druga grupa simbola je sociološke prirode (razlike između ljudske hijearhijske strukture i anarhoidno-divljačke vilinske i životinjske) i to nam priča priču o odsustvu tolerancije, osvajanju, pljačkanju i kolonizaciji.

 

Tih simbola ima i dalje kroz ceo film i oni možda jesu providni, ali sami po sebi nisu problematični. Problem leži u užasno odrađenoj fabuli i likovima. Nije se poradilo na motivaciji, pa su svi postupci slučajni i vode jednom velikom neredu na kraju sa jednim vrhunski čudnim obratom koji se može iščitati i kao feministički i kao neprimereno-lezbejski i kao konzervativan (u smislu nekog povratka u raj, na staro stanje stvari pre nego što su se nepočinstva dogodila).

U velikoj meri je i izvedba užasna. Scenario je prekrajan nekoliko puta od strane studijskih struktura (loš znak), a režija je amaterska na svim nivoima do te mere da su se producenti obratili za pomoć Johnu Hancocku koji je nekoliko scena ponovo snimio, ali je ostao nepotpisan. To ne treba da čudi jer se Robert Stromberg bavio vizuelnim efektima i scenografijom, a Maleficent mu je prvi film koji režira. Dakle, on nema osećaja za ritam i dinamiku (film jako pada u drugoj trećini, a treću sačinjava razdužena bizarna bitka), muzika je preglasna i generička i jedino što je uspeo da pristojno odradi su vizuali, ništa impozantno, samo pristojno.

Na području “castinga” i rada sa glumcima je pao na ispitu. On svoje glumce drži potpuno van kontrole, što je recept za katastrofu sa tako loše napisanim likovima. Tri male vile (Temple, Manville i Staunton) koje kasnije odgajaju Auroru su sigurni kandidati za Razzie (nagrada za najlošija ostvarenja). Sharlto Copley, obično sjajan gde god se pojavio, ovde preglumljuje i muči se sa ionako neutemeljenim (ludim i glupim u kombinaciji) likom odraslog kralja Stefana. Elle Fanning uglavnom statira kao Aurora, tako da je malo primetna granica između budne i uspavane lepotice. Statira i Brenton Thwaites kao njen princ na belom konju. Sam Riley kao sluga koji se pretvara iz ljudskog oblika u sve moguće životinje (najčešće u gavrana) jedini je koliko-toliko na visini zadatka.

 

Uostalom, oni su, kako u očekivanjima, tako i u prvim kritikama, smatrani manje bitnim u poređenju sa Angelinom Jolie u ulozi glavne junakinje. Ona je napravila četvorogodišnju pauzu od glume u igranom filmu, trogodišnju od glume uopšte i posvetila se režiji svog prvenca, očekuje se i drugi film, humanitarnom radu i glumljenju velike zvezde zajedno sa svojim mužem. Uloga u Maleficent dolazi posle jednog za nju traumatičnog događaja ili “publicity stunta” u cilju podizanja svesti ili čega god. Nakon mastektomije u stvarnom životu, njen lik na ekranu je hendikepiran, silovan, oduzet mu je identitet. Iskreno, nisam uhvatio tu “freaky” dimenziju. Događaj se dešava van ekrana, tada još uvek sa drugom glumicom, Angie dolazi na gotovo. Ako je u tome pronašla dodatnu inspiraciju, odlično. Njeno ostvarenje samo po sebi je polovično. Njen ničim izazvani britanski akcenat je zbunjujući i katastrofalan, njeni glumački zadaci se svode na prešetavanje po ekranu, mahanje rekvizitima, poneki preglumljeni pogled, poneku vrisku i nešto lajni hladnog humora. Od svega toga, humor joj nekako i najbolje ide. Sva je prilika da je ova nekada izvrsna glumica izgubila želju za glumom, ali ne i za slavom, pa uloge prihvata kao neku vrstu nužnog zla da bi ostala tražena roba na crvenim tepisima.

Najčudniji ishod od svega u ovom filmu je apsolutna dominacija na bioskopskim blagajnama. Obično ovakvi nevešti filmovi koji pucaju na svu moguću publiku na kraju izvise. Čini se da je Angie dovoljan magnet za gledaoce. Centralni problem sa ovim filmom je što zapravo nema svoju ciljanu publiku: za decu je suviše konfuzan, komplikovan i arbitraran, za tinejdžere nezanimljiv, za starije suviše ridikulozan.

Što se tiče mene i psihoanalize, nismo naročito kompatibilni. Naprosto, nikad je nisam naročito pušio (od podsvesti, preko podele ličnosti do kompleksnijih stvari, da ne pominjem preteranu seksualizaciju svega), pa se ni sa ovim iskustvom nisam konvertirao. Priznajem da je ponekad zgodna alatkica za gledanje filmova, ali sama psihoanaliza neće spasiti neuredan film.