Lightyear

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U tebi, a ti si, dakako, savremeno američko društvo, bore se dva vuka, odnosno dva duha. Jedan je onaj prometejski, istraživački, hrabar i neoprezan, nužan za pomeranje granica i osvajanje prostora. Drugi je onaj komunalni i kolektivni, nužan za očuvanje tih istih granica.

Ova konstatacija predstavlja moralnu kičmu najnovijeg Dizni-Piksarovog animiranog filma ,,Lightyear“, čiju režiju potpisuje Angus Maklejn.

Ali ,,Lightyear“ je i meta-film, i film visokog koncepta, i ,,svemirska opera“, i pomoćni edukativni materijal koji će klincima približiti osnove teorije relativiteta i teorije struna. I deo filmskog ,,univerzuma“ ,,Toy Story“ serijala, koji preti da se razvije u franšizni multiverzum, i ,,prequel“ i ,,spin-off“ i kolekcija referenci... Ovu zbrku bi možda najbolje bilo pojednostaviti jednim: ,,miks ,,Top Gun-Interstellar“, s vremenskom petljom nalik na ,,Back to the Future“ serijal“.

Objašnjenje počinje s uvodnom tekstualnom karticom, kako je 1995. godine dečak Endi dobio igračku astronauta Baza Lajtjira, koji je bio lik njegovog omiljenog filma. Ovo bi trebalo da bude taj film, što implicira da nemamo posla s Bazom kao igračkom, nego s njim kao filmskim likom, odnosno fiktivnom osobom.

Baza upoznajemo u kokpitu ogromne, okruglaste svemirske letelice u potrazi za novim, naseljivim svetom. On je hrabri pilot sklon monolozima maskiranim u vođenje dnevnika, a voditeljica misije koja ga obuzdava je Ališa Hotorn. Kada ugledaju jednu planetu koja ,,daje znake života“, njih dvoje odlučuju da prizemlje letelicu i ispitaju teren, u pratnji jednog regruta koji, čini se, služi da upadne u nevolju.

Naravno, tako nešto će se dogoditi, planeta će se pokazati kao izuzetno nestabilno mesto naseljeno neprijateljski nastrojenim biljkama-lijanama i insektima, a teren na koji se brod zvani „rotkva“ spustio, ispostaviće se kao još nestabilniji. Da stvar bude gora, u poduhvatu ispitivanja i pokušaju bega s planete, gorivna ćelija broda sastavljena od fuzijom stvorenog kristala biva oštećena, pa je celokupna posada broda prisiljena da na negostoljubivoj planeti pokrene koloniju.

Sad, kako je Baz svojom nekontrolisanom hrabrošću (ili bolje rečeno neopreznošću) glavni krivac za novonastalu situaciju, na sebe preuzima zadatak da obnovi kristal (tako što će pronaći formulu za njega), testira ga na probnim letovima i spasi situaciju tako da posada nastavi svoj svemirski put u potrazi za boljim mestom za život. I tu dolazimo do prvog obrata: ono što njemu na probnom letu oko zvezde u pokušaju da postigne hiper-brzinu deluje kao jedan radni dan, za one koji su ostali na planeti biće četiri godine.

Posle prvog neuspešnog pokušaja, Baz će dobiti psihološku pomoć u vidu robo-mačka Soksa (koji će svojom neodoljivošću postati novootkrivena zvezda filma), a mačak će se pokazati i kao vredni pomoćnik na zadacima. Neuspešnih pokušaja će, naravno, biti pregršt, toliko da svi oko njega stare, dok Baz ostaje mlad.

On, međutim, u pravu nevolju upadne kad Ališa (koja se u međuvremenu udala, odgojila dete i dobila unuku) umre u starosti, a na njeno mesto komandanta misije dođe Bernsajd, birokrata koji je odrastao na planeti, koji će program testiranja ukinnuti i umesto toga se fokusirati na štit koji bi bazu zaštitio od spoljnog sveta. Ludo hrabri Baz će, u društvu mačka Soksa, ignorisati naređenje i ukrasti letelicu za poslednji test ponukan time da je formula kristala konačno stabilna.

Ali, kada se vrati sa svog poslednjeg, uspešnog testa, ima šta da vidi: na planetu su u međuvremenu invaziju izvršili roboti-vanzemaljci čiji je komandant zloglasni Zurg. Baz je primoran da ode u ilegalu i osloni se na pomoć drugih ilegalaca koji su se sakrili od robotske invazije, Ališine unuke Izi, robijašice na odsluženju kazne Darbi Stil i preplašenog Moa Morisona koji je, izgleda, bio zalutao na obuku za svemirskog rendžera. Može li se gordi individualista kao što je Baz priviknuti na novu situaciju i sarađivati s drugima protiv još opasnijeg neprijatelja?

Od svojih početaka kao produkcijska kuća, Piksar nas je navikao na to da njihovi filmovi imaju jako izraženu edukacijsku i socijalno odgovornu misiju upakovanu na način da to bude prijemčivo ciljanoj mlađoj publici, a i da njihovim roditeljima to bude dovoljno zanimljivo ako treba i za više gledanja. I ,,Lightyear“ pokušava da ide tim stopama, ali količina franšiznog pristupa i pozivanja na druge filmove (osim ranije navedenih, tu su još sigurno i ,,Avatar“ (2009) Džejmsa Kamerona i ,,Star Wars: Return of the Jedi“ Džordža Lukasa iz 1983. i još poneki) tu bacaju određenu senku.

U tome se pomalo muti i edukativna i emocionalna i etička komponenta filmske priče. Sa edukativnom u smislu astro-fizičkih teorija koje se doimaju suviše naprednim za mlađu publiku stvar stoji još i najbolje, jer su pojednostavljene toliko da ih moguće prihvatiti bez dodatnih objašnjenja i uz otvaranje podnošljivo velikih rupa u priči.

Emocionalna komponenta, ona koja govori o prijateljstvu, ljubavi i sazrevanju potisnuta je u drugi-treći plan, toliko da se onaj skandal sa cenzurom u pojedinim zemljama zbog situacije u kojoj lezbejski par ima dete, čini ne samo naduvanim, nego i nepotrebnim. Etički aspekt u kojem se sudaraju individualizam i duh zajednice ostaje nedovoljno istražen, a poenta da je Baz ,,sam pao, sam se ubio“, odnosno da je sam zeznuo stvar, pa u pokušajima da popravi grešku samo pravi veću štetu, bolje će odraditi roditelje nego li decu u publici.

Imamo tu još jedan paradoks zvani Soks. Mačak je, naime, toliko sladak i simpatičan da će bez problema zaseniti našeg ,,drčnog“ protagonistu. To samo po sebi nije toliki problem za sam film, ali pomalo ruši logiku da bi dečaku Endiju, u toj konkurenciji, Baz bio i ostao omiljeni lik čiju bi igračku želeo.

Još jedan paradoks, koji će, doduše, samo odrasli primetiti takođe je vezan meta-nivo filma. Naime, ,,Lightyear“ kakav ga sada vidimo teško da bi bio moguć tokom devedesetih, jer se u priličnoj meri oslanja na filmske koncepte uspostavljene u novom milenijumu. Određeni nedostaci koje film pokazuje su, pak, posledica sinhronizacije (,,Lightyear“ igra samo u toj varijanti na većini teritorija), a ,,u prevodu“ se ne gubi samo glasovna gluma originalne postave (koja je, po mišljenju anglofonih kolega, jedna od najjačih karika filma), nego i humor, pre svega vojnički, koji nije baš u potpunosti prevodiv.

Opet, i pored toga, ,,Lightyear“ je više nego solidno izveden film, na način da će pre svega klincima koji ne postavljaju suvišna pitanja biti više nego zanimljiv da ih prikuje za sedište tokom svih 100 minuta, koliko traje. Akcija je spektakularna, režija promišljena (montažne sekvence su posebno atraktivne), a animacija je tehnički ispolirana. Pitanje je koliko će se utisak održati u nekom dužem vremenskom periodu, ali makar je robo-mačak Soks uspostavljen kao lik koji bi u budućnosti mogao nositi franšizu. Franšiziranja će svakako biti, a šuška se i o vesternu s kaubojem Vudijem, ali pitanje koje se posle Lightyeara nameće je ima li Piksar pod okriljem Diznija štofa za to.