Top Gun: Maverick

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Lepih 36 godina posle originalnog ,,Top Gun“ filma, i dalje se sećamo imena, odnosno nadimaka kao što su Maverik, Ledeni, Gusan...

,,Top Gun“ (1986) Tonija Skota svakako je bio jedan od većih hitova osamdesetihih - delom zbog junačkog eskapizma koji je nudio (direktne borbe aviona su već tada bile prilično anahroni koncept), delom zbog intenzivne, a opet decentne romanse koja se odvijala u pozadini pilotske akcije, a delom i zbog tog mužjačkog duha konstantnog nadmetanja začinjenog s nemalom dozom homoerotike.

Ali, više od spektakla, ,,Top Gun“ je bio propagandni film koji ne samo da se mogao koristiti kao reklama za regrutaciju svežeg pilotskog „mesa“, nego je i pogodio duh vremena pozne faze Hladnog rata, predstavljajući Amerikance superiornima u odnosu na Sovjete na svim poljima, od vojno-tehničkog, preko socijalno-ekonomskog, pa do moralnog, a da samog „neprijatelja“ nijednog trenutka nije imenovao. Da se podsetimo, tadašnji američki predsednik Ronald Regan i sam je došao iz holivudskog miljea (bio je glumac u vesternima B-kategorije), znao je kako sistem funkcioniše i šta se sve pomoću njega može postići, pa ga je „upregao“ kao propagandnu mašineriju za postizanje ciljeva.

,,Top Gun“ je takođe i „napravio“ karijeru Tomu Kruzu ili je makar podigao do zvezdanog nivoa s kojeg se glumac nikada nije spuštao. Istini za volju, Kruz je dobio status vrlo „isplativog“ glumca još sa naslovima ,,Risky Business“ (Pol Brikman, 1983) i ,,All the Right Moves“ (Majkl Čepman, 1983). Ali, ,,Top Gun“ mu je otvorio karijerne šanse da sarađuje s najvećim autorima, kako onim etabliranim poput Martina Skorsezea (,,The Color of Money“, 1987), Berija Levinsona (,,Rain Man“, 1988), Olivera Stouna (,,Born on the 4th of July“, 1989) i Stenlija Kjubrika (,,Eyes Wide Shut“, 1989), tako i nekih koji su se uspinjali ili izlazili na globalnu pozornicu poput Nila Džordana (,,Interview with a Vampire“, 1994) ili Pola Tomasa Andersona (,,Magnolia“, 1999).

Iako je pokazivao sklonosti i ka dramskom izrazu, pa čak i prema komediji, ponekad uz nemalu dozu autoironije (,,Tropic Thunder“, Bena Stilera iz 2008), Kruz se ipak najbolje osećao u koži akcionog heroja, kako u „singl“ filmovima, tako i u franšizama kao što su ,,Mission: Impossible“ i ,,Jack Reacher“. Ono po čemu se Kruz razlikuje od kolega je to što preferira kaskadersku u odnosu na CGI akciju i to što insistira da svoje scene izvodi koliko je to moguće sam, bez dublera. Međutim, glumac se približava 60. godini i na recentnim primerima filmova zamor materijala postaje vidljiv, botoksu koji održava njegovo lice mladolikim.

Kada u računicu uzmemo i sve napise o produkciji nastavka ,,Top Gun“ (akcija stvarno snimana iz aviona i u avionima, pilotski trening za glumce da mogu izdržati pritisak i gravitaciju za vreme letačkih akrobacija, dok istovremeno moraju da glume i kontrolišu kameru nameštenu u kokpit) i peripetije oko njegove distribucije (odlaganja zbog pandemije), ostaje nam da se pitamo ima li ,,Top Gun: Maverick“ uopšte smisla.

Odgovor na to nije jednoznačan, a zanimljivu dimenziju dodaje i aktuelna geopolitička situacija koja nam sugeriše da Hladni rat zapravo nikad nije bio završen, već se samo primirio na desetak godina. Zaziva li to novi ,,Top Gun“ kraj „Drugog hladnog rata“ s ponovnim trijumfom hrabrih Amerikanaca i saveznika nad Rusima i njihovim satrapima?

Već je uvodna špica „napaljiva“ toliko da zaziva duh originalnog filma, odakle se ponavlja uvodna kartica o elitnoj mornaričkoj školi za pilote, uz originalnu muzičku temu Harolda Faltermajera koja se pretapa u pesmu ,,The Danger Zone“ Kenija Loginsa, dok avioni poleću s palube nosača u zalazak sunca. Jedini detalj zbog kojeg ćemo shvatiti da smo u novom, a ne u starom filmu su avioni: F/A-18 „horneti“ i F-35 „lajtninzi“ zamenili su A-6 „intrudere“ i F-14 „tomkete“ iz originala.

Našeg naslovnog junaka Pita Mičela zvanog Maverik (Kruz) upoznajemo u hangaru u pustinji Mohave, dok skida ciradu sa motora i žuri u bazu da testira novi hipersonični avion i (ponovo) postane najbrži čovek na nebu. Godine su prošle, a Maverik je ostao isti: i dalje je „samo“ kapetan po činu, drzak je, bezobrazan i neposlušan, ali zato ludo hrabar. Ali vremena su se promenila, dronovi preuzimaju primat, pa su Maverik i njegovi pred time da postanu relikti prošlosti. Čak admiral Kejn (Ed Haris u još jednoj briljantnoj epizodi) dolazi da ugasi program testiranja, ali i on je zadivljen Maverikovim podvigom, odnosno letenjem brzinom od iznad deset „maha“. Pa umesto otpusta zbog neposlušnosti, Maverik dobija prekomandu nazad u Top Gan akademiju koju mu je sredio ni manje ni više nego njegov rival iz prvog filma, Ledeni (Val Kilmer će se kasnije pojaviti u setnoj epizodnoj roli), sada admiral, komandant Pacifičke eskadre i Maverikov najbolji prijatelj i „anđeo čuvar“.

Naši momci, naime, moraju da izvedu visokorizičnu misiju protiv neimenovanog neprijatelja koji je počeo da van sporazuma obogaćuje uranijum. Postrojenje je skriveno u dubokoj kotlini, a priroda misije je doleteti nisko kroz klanac, zviznuti projektile u brišućem letu i potom se strmo popeti u visinu pre nego što neprijateljski avioni i PVO stignu da obore našu ekipu. Ovo zvuči samoubilački, posebno za pilote koji su navikli da operišu na velikim visinama i nemaju puno iskustva u bliskoj borbi, ali zato je Maverik tu da ih obuči.

Nevolja je u tome da Maverik u bazi ne uživa poverenje komandanta Ciklona (Džon Hem), a da se među novim klincima koje treba da obuči nalazi i Pevac (Majls Teler, onaj junoša željan dokazivanja iz ,,Whiplash“ (2014) Damijena Šazela koji zapravo reciklira tipsku ulogu, dodajući joj brkove koji mu stoje k‘o svinji sedlo), sin njegovog pokojnog druga Gusana zbog čije pogibije Maverik još oseća grižu savesti. Među ostalim novajlijama koji su uglavnom bezoblična masa, te funkcionišu jedva kao grupni karakter, izdvajaju se Hengmen (Glen Pauel) koji je kao lik po konceptu kopija Ledenog, pilotkinja Feniks (Monika Barbaro) kao jedina žena u ekipi i njen partner Bob (Luis Pulman) koji je zadužen za humorne momente i to, paradoksalno, usled nedostatka smisla za isti.

S privatne strane, pak, javljaju se simpatije između Maverika i šankerice Peni (Dženifer Konoli), uz pitanje hoće li joj on (opet) slomiti srce. Lik Peni se pominje i u prvom delu, ali se ne pojavljuje, a u ovom filmu je jasno da je ona zamena za Čarli (Keli Makgilis) koja se, za razliku od ostalih „istorijskih“ likova u filmu, ne spominje rečju, niti se pojavljuje na slikama kao, recimo, Gusanova udovica, a Pevčeva majka Kerol (Meg Rajan).

To nas dovodi do prve od neugodnih istina vezanih za novi Top Gun. Naime, Holivud je mizogino mesto, možda još mizoginije od Mornarice, a čini se da je Maverik u smislu rodne politike još konzervativniji od prvog filma, zbog čega možemo zaključiti da su i vremena mizoginija sada nego pre 35 godina. Slikovito rečeno, bolestan glumac kao što je Val Kilmer će dobiti priliku da se oprosti od poziva u srceparajućem momentu, a njegov lik će dobiti junačku sahranu sa svim počastima, dok bolesna glumica Keli Makgilis neće dobiti ni poziv da se pojavi u nastavku filma, a svi tragovi postojanja njenog lika biće izbrisani.

Na dramskom planu, dakle, novi ,,Top Gun“ je slabiji nego stari, baš kao što je stidljiviji i po pitanju mužjačke energije i homoerotike koja je praktično svedena na jednu scenu američkog fudbala na plaži tokom koje se piloti (i cela jedna pilotkinja) povezuju kao ekipa i koja deluje kao parafraza one odbojke iz prvog dela. Takođe, generalno gledano, scenario je slabiji, očito kompozitan i dosta puta prepravljan od više autora, što se najviše oseti u rigidnim dijalozima i monolozima koji zvuče kao da su pokupljeni sa konvencije republikanaca iz perioda Bušove kampanje za drugi mandat.

To ne treba da čudi imajući u vidu da je jedan od glavnih producenata Džeri Brukhajmer koji poziciju sigurno koristi da diktira ton filma i u „etičkom“ i u estetskom smislu. Tako imamo „brukhajmerovske“ potpisne ultrafiltrirane snimke i bogat muzički garnirung rokenrola i „pauer-popa“ koji funkcioniše i kao poveznica s originalom. Ali, na jednom mestu, ničim izazvano, imamo čak i reciklažu uvodne teme iz Brukhajmerove serije ,,CSI: Miami“.

Problemi koje ,,Top Gun: Maverick“ ima su, međutim, striktno vezani za zemlju. Jednom kada se akcija digne u vazduh, film postaje impresivan upravo zbog analogne akcije otporne na starenje, a pouzdani režiser spektakala Džozef Kosinski ima priliku da zablista oslanjajući se na već režirane ili makar kompilirane snimke koje je izveo ili zbrao direktor fotografije Klaudio Miranda i na tečnu montažu Edija Hamiltona. Kosinski ipak nije autor čiste akcione napetosti kao pokojni Toni Skot koji je režirao prvi deo, ali je dovoljno bistar da sledi njegove tragove kad god i koliko god može.

Sad, da odgovorimo na pitanje je li nam ,,Top Gun: Maverick“ potreban posle 36 godina od prvog filma. Zapravo, baš i nije neophodan, dok je ona pompa s preletom aviona nad Kanom oko premijere zapravo pomalo i neukusna. Opet, nepravedno bi bilo reći da nije zabavan, naročito ako se na projekciju ode prazne glave i čista srca. Možda i završimo navijajući za „naše“, što je verovatno i ultimativni cilj filma.