Mission: Impossible - The Final Reckoning

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Počnimo od kraja. Mission: Impossible serijal se, izgleda, upravo završio nakon skoro trideset godina akcije, i to s istim glumcem i istim likom u glavnoj ulozi, što ga čini svojevrsnim fenomenom. Kažemo „izgleda“ jer je u Holivudu retko kad nešto definitivno, a „šuškavom zovu“ milionske zarade je teško odoleti.

Kada je priča počinjala te sada već davne 1996. godine, sa labavom adaptacijom serije iz 60-ih, Mission: Impossible se činio kao savremenija alternativa poprilično anahronom serijalu o Džejmsu Bondu koji je godinu dana ranije imao „restart“ s Pirsom Brosnanom u ulozi britanskog tajnog agenta. Za razliku od Golden Eye (1995), Mission: Impossible (Brajan de Palma) je bolje shvatao svet i njegov momentum u tom trenutku, pa je umesto „podgrevanja“ hladnoratovske priče ponudio visokotehnološku akciju našeg junaka protiv oportunih negativaca, uz poseban bonus toga da je Tom Kruz ipak svoje vratolomije obavljao sam, bez dublera. Koncept juranjave po svetu i „akcijanja“ po najneverovatnijim mestima je, pak, bio preuzet od „Bondova“ i izvedeno jednako dobro, premda za nijansu hladnije i efikasnije, bez humornih distrakcija.

Jedan od štoseva tih ranijih „Nemogućih misija“ bio je i taj što je zapravo lik Itana Hanta u Kruzovoj interpretaciji, uz prepoznatljivu muzičku temu, bio jedina konstanta, dok su se reditelji i njihovi koncepti akcije smenjivali. U slučaju „dvojke“ (2000), rediteljsku palicu je preuzeo Džon Vu, a scenario je, priča se, bio građen oko akcionih „set pis“ scena koje je Vu prethodno razradio. To se videlo i u krajnjem rezultatu da su od celog filma upamćena ostala dva spota: sastava Limp Bizkit za pesmu Take a Look Around (s inkorporiranom muzičkom temom franšize) i grupe Metallica za stvar I Disappear.

„Trojku“ (2006) je preuzeo Dž.Dž. Abrams, tada producent i scenarista kojem je ovo bila prva filmska režija. Koncept da hladni profesionalac Itan Hant dobije lični život i verenicu, kao i stalnu ekipu osim Lutera (Ving Reimz) je film odvelo u pravcu serijalizacije i franšiziranja, što je nastavljeno i u četvrtom delu s podnaslovom Ghost Protocol (2011) u režiji Breda Berda, inače sklonijem animaciji nego igranom filmu. Od petog, inače prilično osvežavajuće ozbiljnog dela, Rogue Nation (2015), nadalje, na Mission: Impossible i nije bilo moguće gledati na bilo koji drugi način, nego kao na franšizu. Taj i naredna tri nastavka potpisao je Kristofer Mekkvori koji je s Kruzom već bio uspostavio još jednu akcionu franšizu – Jack Reacher.

Već se u „šestici“ podnaslova Fallout (2018) video zamor na dva mesta, što u zapletu koji je postajao sve neverovatniji, što na licu Toma Kruza, tada na pragu šezdesete godine života, koji je i dalje sam izvodio svoje akrobacije. „Sedmica“ i „Osmica“ najavljene su već iduće godine, istovremeno. Da stvar bude čudnija, obe bez scenarija i sa ogromnim budžetima, što je priličan presedan u modernom Holivudu opsednutom kontrolom, ali izgleda da Kruz uživa neviđeni kredit. Greška s Dead Reckoning: Part One je, pored „naduvanog“ trajanja od preko 160 minuta, stajala i u poslednjem delu naslova. Deo publike je najavu „prvog dela“ iz naslova shvatio kao poruku da može pričekati i na drugi, pa pogledati oba jedan za drugim.

To bi tek bila greška, budući da The Final Reckoning traje celih 170 minuta, zbog čega bi cela akcija gledanja oba dogurala do blizu šest sati gledanja. Pritom, za tako nečim nema potrebe jer poslednji nastavak preko sat vremena na svom početku troši ne samo na rekapitulaciju Dead Reckoning čiju priču o lovu na Entitet, veštačku inteligenciju koja preti da uništi svet, nego i na povezivanje s ostalim nastavcima u franšizi, pa i sa originalom. The Final Reckoning, dakle, potpada pod trend „legacy“ nastavaka koji trenutno dominira Holivudom i njegovim franšizama.

Borba protiv Entiteta se, dakle, nastavlja. Na kraju prošlog dela pronađen je i sastavljen „krstoliki“ ključ koji otvara bravu na potopljenoj ruskoj podmornici Sevastopolj. U međuvremenu, Entitet je ovladao šiframa nuklearnih programa „manjih“ sila poput Izraela, Severne Koreje, Indije, Pakistana i Francuske, a za tri dana će ovladati i onima koje pripadaju Velikoj Britaniji, Kini, Rusiji i Americi, pa će pokrenuti nuklearni rat. Situacija za ljudsku vrstu je porazna kako god okrenemo: ili će ih Entitet uništiti, ili će velesile same uništiti Zemlju tako što će pokrenuti preventivne i osvetničke udare.

Jedini spas je, dakle, Itan Hant i njegova ekipa koja mora da pronađe i zarobi Entitetov izvorni kod. Za to im treba modul sa Sevastopolja zvani Potkova, a koji je zapravo Zečija Šapa iz trećeg dela, te „molver“ program koji je Luter razvio, a koji je negativac iz prošlog filma, Gabrijel (Esai Morales), uspeo da uzme od njega pre nego što ga je poslao u junačku smrt. Gabrijel, bivši „sluga“ Entiteta, takođe ima svoj ugao, ali on je različit od onog koji imaju Itan i kolege iz IMF-a. On, naime, misli da može ovladati Entitetom, dok sudbina celog sveta zavisi od toga da ga IMF nekako namami u klopku i zaustavi.

Dok ekipa, dakle, Grejs (Hejli Otvel iz prošlog filma), Bendži (Sajmon Peg, redovni pomagač u prethodnih nekoliko filmova), Pariz (Pom Klementief) i Degas (Greg Tarzan Dejvis), mora da pronađe lokaciju Sevastopolja, za šta ih put vodi preko Ostrva Svetog Matveja između Rusije i Aljaske, Hant mora na tajnoj misiji koju mu je odobrila predsednica Erika Sloun (Anđela Baset, šefica CIA-e iz nastavka Fallout) nekako dospeti do podmornice i izvući modul. Sve dalje vodi do konačnog obračuna na farmi servera u bunkeru u Južnoj Africi.

Priča je sama po sebi nebulozna i daleko preko ruba „treša“, toliko da možemo pre da je očekujemo u nekakvoj parodiji na temu špijunskih akcionih filmova nego zaista u nekom ozbiljnom akcionom „špijuncu“. Ono što tek dodaje „so na ranu“ su nebuloze i u pojedinostima tih pojedinačnih koraka da prisebnom čoveku dođe da se zapita ko je to pisao (odgovor je Kristofer Mekkvori i Erik Jendresen, kao i u slučaju Dead Reckoning) i za koga. Odgovor na to drugo pitanje bi verovatno glasio: „za debile“, a evo i zašto. Scenaristi upadaju u zamku da svoje nebuloze objašnjavaju u nedogled i time još pumpaju vreme trajanja dok su bistriji već na nekom od prethodnih nastavaka shvatili da tu nema puno smisla i da ga ne treba tražiti, pod uslovom da je akcija dobro osmišljena i izvedena. Opet, uz toliko objašnjavanje gluposti, na tu akciju treba pričekati.

Istini za volju, i konkurentska Bond-franšiza je znala da pati od nebuloza, ali ih je makar iznosila s jednom dozom auto-ironije. Ovde umesto toga imamo nabijanje patetike i Hantovog/Kruzovog „mesijanskog kompleksa“ kako on jedini može spasiti svet, odnosno film kao umetnost od napada zloćudne veštačke inteligencije. Poenta patetisanja je na jednom mestu još dodatno pojačana humorom u pokušaju, kada Hant jednom izdajniku poruči da „suviše visi na internetu“. Ta doza patetike i težine šteti i onome po čemu je serijal bio najprepoznatljiviji – muzici, prepoznatljiva tema jedva da se čuje, a umesto nje imamo epski pretencioznu orkestraciju, sa sve „tuševima“ na udaraljkama i fanfarama.

Zapravo, osim povezivanja franšize, u čemu ima nekoliko lepih posveta, posebno prvom (i najboljem) delu – epizodu će dobiti Rolf Sakson kao Vilijam Donlou, konstruktor ONOG sefa u koji je Hant upao, a Brigs (Šej Vigem) će dobiti poveznicu s Felpsom, izdajnikom iz prvogdela – čini se da su jedino čemu se posvetila dužna pažnja dve kaskaderske sekvence. Jedna uključuje ronjenje po Sevastopolju koji se pritom, valjda pod Kruzovom težinom, prevrće kao da nije grdosija od podmornice, već potopljeni čamac. Druga, pak, uključuje obračun između Itana i Gabrijela na avionima-dvokrilcima, gde Kruz mora dvaput da se popne na avion u letu, od čega jednom da pređe s jednog na drugi. Obe sekvence su fizički impresivne, naročito druga, ali dok se Tom Kruz igra likova iz filmova Džejmsa Kamerona ili poput Dragoljuba Aleksića praktikuje „nevinost bez zaštite“, za neke druge, jednostavnije scene kao da traži „poštedu“. Tako, na primer, finale jedne od ranijih tuča Hanta protiv dvojice Gabrijelovih „gorila“ gledamo kao Grejsinu reakciju.

Jasno, kao i prethodna dva nastavka, i The Final Reckoning nije ništa drugo nego glumačko-kaskaderski ego-trip. Na njega Tom Kruz kao jedna od poslednjih filmskih zvezda starog kova ima pravo. Ali jesmo li mi dužni da taj ego-trip trpimo? Moramo li uz njega da trpimo scenarističke nebuloze, patetisanje i budalaštine? I, na kraju, moramo li to sve da trpimo u formatu od skoro tri sata?

Top Gun: Maverick

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Lepih 36 godina posle originalnog ,,Top Gun“ filma, i dalje se sećamo imena, odnosno nadimaka kao što su Maverik, Ledeni, Gusan...

,,Top Gun“ (1986) Tonija Skota svakako je bio jedan od većih hitova osamdesetihih - delom zbog junačkog eskapizma koji je nudio (direktne borbe aviona su već tada bile prilično anahroni koncept), delom zbog intenzivne, a opet decentne romanse koja se odvijala u pozadini pilotske akcije, a delom i zbog tog mužjačkog duha konstantnog nadmetanja začinjenog s nemalom dozom homoerotike.

Ali, više od spektakla, ,,Top Gun“ je bio propagandni film koji ne samo da se mogao koristiti kao reklama za regrutaciju svežeg pilotskog „mesa“, nego je i pogodio duh vremena pozne faze Hladnog rata, predstavljajući Amerikance superiornima u odnosu na Sovjete na svim poljima, od vojno-tehničkog, preko socijalno-ekonomskog, pa do moralnog, a da samog „neprijatelja“ nijednog trenutka nije imenovao. Da se podsetimo, tadašnji američki predsednik Ronald Regan i sam je došao iz holivudskog miljea (bio je glumac u vesternima B-kategorije), znao je kako sistem funkcioniše i šta se sve pomoću njega može postići, pa ga je „upregao“ kao propagandnu mašineriju za postizanje ciljeva.

,,Top Gun“ je takođe i „napravio“ karijeru Tomu Kruzu ili je makar podigao do zvezdanog nivoa s kojeg se glumac nikada nije spuštao. Istini za volju, Kruz je dobio status vrlo „isplativog“ glumca još sa naslovima ,,Risky Business“ (Pol Brikman, 1983) i ,,All the Right Moves“ (Majkl Čepman, 1983). Ali, ,,Top Gun“ mu je otvorio karijerne šanse da sarađuje s najvećim autorima, kako onim etabliranim poput Martina Skorsezea (,,The Color of Money“, 1987), Berija Levinsona (,,Rain Man“, 1988), Olivera Stouna (,,Born on the 4th of July“, 1989) i Stenlija Kjubrika (,,Eyes Wide Shut“, 1989), tako i nekih koji su se uspinjali ili izlazili na globalnu pozornicu poput Nila Džordana (,,Interview with a Vampire“, 1994) ili Pola Tomasa Andersona (,,Magnolia“, 1999).

Iako je pokazivao sklonosti i ka dramskom izrazu, pa čak i prema komediji, ponekad uz nemalu dozu autoironije (,,Tropic Thunder“, Bena Stilera iz 2008), Kruz se ipak najbolje osećao u koži akcionog heroja, kako u „singl“ filmovima, tako i u franšizama kao što su ,,Mission: Impossible“ i ,,Jack Reacher“. Ono po čemu se Kruz razlikuje od kolega je to što preferira kaskadersku u odnosu na CGI akciju i to što insistira da svoje scene izvodi koliko je to moguće sam, bez dublera. Međutim, glumac se približava 60. godini i na recentnim primerima filmova zamor materijala postaje vidljiv, botoksu koji održava njegovo lice mladolikim.

Kada u računicu uzmemo i sve napise o produkciji nastavka ,,Top Gun“ (akcija stvarno snimana iz aviona i u avionima, pilotski trening za glumce da mogu izdržati pritisak i gravitaciju za vreme letačkih akrobacija, dok istovremeno moraju da glume i kontrolišu kameru nameštenu u kokpit) i peripetije oko njegove distribucije (odlaganja zbog pandemije), ostaje nam da se pitamo ima li ,,Top Gun: Maverick“ uopšte smisla.

Odgovor na to nije jednoznačan, a zanimljivu dimenziju dodaje i aktuelna geopolitička situacija koja nam sugeriše da Hladni rat zapravo nikad nije bio završen, već se samo primirio na desetak godina. Zaziva li to novi ,,Top Gun“ kraj „Drugog hladnog rata“ s ponovnim trijumfom hrabrih Amerikanaca i saveznika nad Rusima i njihovim satrapima?

Već je uvodna špica „napaljiva“ toliko da zaziva duh originalnog filma, odakle se ponavlja uvodna kartica o elitnoj mornaričkoj školi za pilote, uz originalnu muzičku temu Harolda Faltermajera koja se pretapa u pesmu ,,The Danger Zone“ Kenija Loginsa, dok avioni poleću s palube nosača u zalazak sunca. Jedini detalj zbog kojeg ćemo shvatiti da smo u novom, a ne u starom filmu su avioni: F/A-18 „horneti“ i F-35 „lajtninzi“ zamenili su A-6 „intrudere“ i F-14 „tomkete“ iz originala.

Našeg naslovnog junaka Pita Mičela zvanog Maverik (Kruz) upoznajemo u hangaru u pustinji Mohave, dok skida ciradu sa motora i žuri u bazu da testira novi hipersonični avion i (ponovo) postane najbrži čovek na nebu. Godine su prošle, a Maverik je ostao isti: i dalje je „samo“ kapetan po činu, drzak je, bezobrazan i neposlušan, ali zato ludo hrabar. Ali vremena su se promenila, dronovi preuzimaju primat, pa su Maverik i njegovi pred time da postanu relikti prošlosti. Čak admiral Kejn (Ed Haris u još jednoj briljantnoj epizodi) dolazi da ugasi program testiranja, ali i on je zadivljen Maverikovim podvigom, odnosno letenjem brzinom od iznad deset „maha“. Pa umesto otpusta zbog neposlušnosti, Maverik dobija prekomandu nazad u Top Gan akademiju koju mu je sredio ni manje ni više nego njegov rival iz prvog filma, Ledeni (Val Kilmer će se kasnije pojaviti u setnoj epizodnoj roli), sada admiral, komandant Pacifičke eskadre i Maverikov najbolji prijatelj i „anđeo čuvar“.

Naši momci, naime, moraju da izvedu visokorizičnu misiju protiv neimenovanog neprijatelja koji je počeo da van sporazuma obogaćuje uranijum. Postrojenje je skriveno u dubokoj kotlini, a priroda misije je doleteti nisko kroz klanac, zviznuti projektile u brišućem letu i potom se strmo popeti u visinu pre nego što neprijateljski avioni i PVO stignu da obore našu ekipu. Ovo zvuči samoubilački, posebno za pilote koji su navikli da operišu na velikim visinama i nemaju puno iskustva u bliskoj borbi, ali zato je Maverik tu da ih obuči.

Nevolja je u tome da Maverik u bazi ne uživa poverenje komandanta Ciklona (Džon Hem), a da se među novim klincima koje treba da obuči nalazi i Pevac (Majls Teler, onaj junoša željan dokazivanja iz ,,Whiplash“ (2014) Damijena Šazela koji zapravo reciklira tipsku ulogu, dodajući joj brkove koji mu stoje k‘o svinji sedlo), sin njegovog pokojnog druga Gusana zbog čije pogibije Maverik još oseća grižu savesti. Među ostalim novajlijama koji su uglavnom bezoblična masa, te funkcionišu jedva kao grupni karakter, izdvajaju se Hengmen (Glen Pauel) koji je kao lik po konceptu kopija Ledenog, pilotkinja Feniks (Monika Barbaro) kao jedina žena u ekipi i njen partner Bob (Luis Pulman) koji je zadužen za humorne momente i to, paradoksalno, usled nedostatka smisla za isti.

S privatne strane, pak, javljaju se simpatije između Maverika i šankerice Peni (Dženifer Konoli), uz pitanje hoće li joj on (opet) slomiti srce. Lik Peni se pominje i u prvom delu, ali se ne pojavljuje, a u ovom filmu je jasno da je ona zamena za Čarli (Keli Makgilis) koja se, za razliku od ostalih „istorijskih“ likova u filmu, ne spominje rečju, niti se pojavljuje na slikama kao, recimo, Gusanova udovica, a Pevčeva majka Kerol (Meg Rajan).

To nas dovodi do prve od neugodnih istina vezanih za novi Top Gun. Naime, Holivud je mizogino mesto, možda još mizoginije od Mornarice, a čini se da je Maverik u smislu rodne politike još konzervativniji od prvog filma, zbog čega možemo zaključiti da su i vremena mizoginija sada nego pre 35 godina. Slikovito rečeno, bolestan glumac kao što je Val Kilmer će dobiti priliku da se oprosti od poziva u srceparajućem momentu, a njegov lik će dobiti junačku sahranu sa svim počastima, dok bolesna glumica Keli Makgilis neće dobiti ni poziv da se pojavi u nastavku filma, a svi tragovi postojanja njenog lika biće izbrisani.

Na dramskom planu, dakle, novi ,,Top Gun“ je slabiji nego stari, baš kao što je stidljiviji i po pitanju mužjačke energije i homoerotike koja je praktično svedena na jednu scenu američkog fudbala na plaži tokom koje se piloti (i cela jedna pilotkinja) povezuju kao ekipa i koja deluje kao parafraza one odbojke iz prvog dela. Takođe, generalno gledano, scenario je slabiji, očito kompozitan i dosta puta prepravljan od više autora, što se najviše oseti u rigidnim dijalozima i monolozima koji zvuče kao da su pokupljeni sa konvencije republikanaca iz perioda Bušove kampanje za drugi mandat.

To ne treba da čudi imajući u vidu da je jedan od glavnih producenata Džeri Brukhajmer koji poziciju sigurno koristi da diktira ton filma i u „etičkom“ i u estetskom smislu. Tako imamo „brukhajmerovske“ potpisne ultrafiltrirane snimke i bogat muzički garnirung rokenrola i „pauer-popa“ koji funkcioniše i kao poveznica s originalom. Ali, na jednom mestu, ničim izazvano, imamo čak i reciklažu uvodne teme iz Brukhajmerove serije ,,CSI: Miami“.

Problemi koje ,,Top Gun: Maverick“ ima su, međutim, striktno vezani za zemlju. Jednom kada se akcija digne u vazduh, film postaje impresivan upravo zbog analogne akcije otporne na starenje, a pouzdani režiser spektakala Džozef Kosinski ima priliku da zablista oslanjajući se na već režirane ili makar kompilirane snimke koje je izveo ili zbrao direktor fotografije Klaudio Miranda i na tečnu montažu Edija Hamiltona. Kosinski ipak nije autor čiste akcione napetosti kao pokojni Toni Skot koji je režirao prvi deo, ali je dovoljno bistar da sledi njegove tragove kad god i koliko god može.

Sad, da odgovorimo na pitanje je li nam ,,Top Gun: Maverick“ potreban posle 36 godina od prvog filma. Zapravo, baš i nije neophodan, dok je ona pompa s preletom aviona nad Kanom oko premijere zapravo pomalo i neukusna. Opet, nepravedno bi bilo reći da nije zabavan, naročito ako se na projekciju ode prazne glave i čista srca. Možda i završimo navijajući za „naše“, što je verovatno i ultimativni cilj filma.

American Made

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Doug Liman

scenario: Gary Spinelli

uloge: Tom Cruise, Domhnall Gleeson, Sarah Wright, Caleb Landry Jones, Jesse Plemons

Ah... Tom Cruise... Tom Cruise seronja (Eyes Wide Shut). Tom Cruise profesionalni seronja (Magnolia). Tom Cruise šmekić (Top Gun i skoro svaki naslov njegove rane karijere). Tom Cruise akcijaš koji većinu svojih akrobacija izvodi sam, bez dublera (Mission Impossible serijal). Tom Cruise kao kombinacija navedenog (Edge of Tomorrow). Tom Cruise kao neopevana, samoljubiva budala (epizoda u Tropic Thunder). Tom Cruise kao vampir u svojoj možda životnoj ulozi (Interview with a Vampire). Čini se da smo u glumčevoj dugoj i plodnoj karijeri na koju je senku bacila njegova pripadnost opasnoj sekti i spremnost da istu brani svim sredstvima zapravo retko imali prilike da ga vidimo kako igra čoveka, možda nesavršenog, svakako sklonog uvaljivanju u kojekakve nevolje, simpatičnog oportunog seronju koji koristi svaku šansu za zaradu, ali koji ispunjava svoje zadatke.

Eto nam prilike da to ispravimo sa novim filmom nekada cenjenog indie filmaša Douga Limana (Swingers) koji je u međuvremenu postao hollywoodski producent sa povremenim visokoprofilnim rediteljskim angažmanom (The Bourne Identity, Mr. &Mrs. Smith, Fair Game). Liman i Cruise su već sarađivali na Edge of Tomorrow i reditelj se vešto poigravao sa glumčevim personama uklopivši svoj smisao za humor i reference u napet SF-akcić koji prati logiku video-igrice. American Made je, međutim, sasvim drugačija priča, po istinitim događajima iz vizure i po memoarima muljatora (poput American Hustle) u duhu šank-ispovesti Scorsesea na vrhuncu karijere (Goodfellas, Casino), prožeta napetom, ali realističnom letačkom akcijom i urnebesno smešnom političkom satirom koja ne ostaje dužna nikome koga uzima na nišan, od američkih službi, dvojice trenutnih predsednika i trojice budućih (radnja se odvija na prelazu između 70-ih i 80-ih, u doba Cartera i Reagana, a pominju se i oba Busha, metiljavi otac i sin-idiot, kao i Clinton u funkciji guvernera Arkanzasa), latinoameričkih diktatora tipa Noriega, revolucionara, kontra-revolucionara i dilera uključujući i don Pabla lično, pa do malograđanske i seljačke sredine Američkog juga, kulture pohlepnog bogaćenja i kulta “istaknutog člana zajednice”.

Naš junak je Barry Seal, komercijalni pilot čiji biznis sa strane uključuje šverc kubanskih cigara iz Kanade i Meksika u Ameriku. On se, poput kakvog umnijeg Forresta Gumpa, našao u fokusu zbivanja i postao svedokom istorije kada ga je regrutirao agent CIA-e Monty Schafer (Gleeson) da radi za državu koja će za uzvrat žmuriti na njegove posliće. Kako od državne plate za preletanje i snimanje lokacija u Južnoj i Centralnoj Americi nije moglo da se živi, Seal se spojio sa kartelima, što ga je stavilo pod lupu organa gonjenja.

CIA i Schafer su mu ponudili novu slamku spasa, preselili ga u ruralni Arkanzas, dali mu veliko imanje, malu avio-kompaniju, hangar i nekoliko aviona uz zadatak da prevozi oružje nikaragvanskim “kontrašima” i dovodi njihove borce na obuku u tajnim kampovima na svojoj zemlji. Kada se u priču ponovo uvukao kolumbijski kokain i shema šta se za šta menja i šta se gde prevozi, odnosno šverca, postaje prekompleksna za objašnjavanje, ali relativno jednostavna i prilično atraktivna za gledanje i praćenje, u čemu se posebno ističu anegdote o taktikama izbegavanja državnih agencija (rečima glavnog junaka i naratora, “oni su mogli leteti brzo, ali smo mi zato mogli leteti sporo, i to veoma dugo”), kratke i duhovite epizode sa političkim i istorijskim ličnostima u cameo-ulogama koje prokazuju pozno-hladnoratovske prakse američkog vojnog i špijunskog podzemlja prema kojima današnje deluju sofisticirano i zblanutost drugih agencija kojima je švercer oružja, droge i tip koji tako enormnu količinu novca nije mogao da opere, pa je vreće i kofere gomilao svuda oko sebe pao za oko po službenoj dužnosti.

Čisto filmski gledano, okvir u kojem narator priča priču snimajući sam sebe kućnom kamerom nije neviđen za filmove ove sorte (scenarista bez previše iskustva Gary Spinelli hladno navodi Goodfellas kao uzor), ali je funkcionalan i ovde je zgodno izveden sa idealno-ružnom simulacijom VHS-a. Barryjeva žena, Lucy Seal (Wright) svedena je na kliše kriminalčeve žene koja uglavnom pojma nema otkud novac, ali se ne buni na poklone, te se, osim u par scena u kojima se ona tako zbunjena, recimo, upoznaje s kolumbijskim narko-kraljevima, može smatrati viškom. Sarah Wright je igra onoliko dobro koliko joj uloga dozvoljava, ali svejedno. Slično se može reći i za kliše šuraka-idiota kojeg interpretacija Caleba Landryja Jonesa drži iznad vode. To su sve stvari koje nekako idu u paketu sa pričom o usponu i padu simpatičnog kriminalca, povezanog sa državom ili ne, po istinitom događaju ili ne.

U suštini, to je ono što film čini univerzalno gledljivim ili možda čak i simpatičnim. Međutim, gluma Toma Cruisea koji za promenu igra kompleksnu osobu, bilo da je to “pravi” Barry Seal i da je ikada Barry Seal bio iskren o sebi, ga čini dobrim. Nadahnuta fotografija Cesara Charlonea koja svojim toplim, žuto-smeđim tonovima nagoveštava vrlo lepljivu i zagušljivu atmosferu takođe ima u tome udela. Limanov nepogrešivi osećaj za politički sadržaj, ton i mera sa kojom ga plasira svakako doprinosi kvalitetu filma. Iako na prvi pogled deluje sasvim obično i kao ispričana priča i kvalitetom ipak ne dostiže uzore koje emulira, American Made je dobar film i jedan od zabavnijih na repertoaru ove godine.

Mission: Impossible - Rogue Nation

2015.

režija: Christopher McQuarrie

scenario: Christopher McQuarrie, Drew Pearce (po motivima televizijske serije)

uloge: Tom Cruise, Jeremy Renner, Simon Pegg, Ving Rhames, Rebecca Ferguson, Alec Baldwin, Sean Harris, Simon McBurney, Tom Hollander

Znam da sam lenjština jer sam dozvolio da mi se jedan letnji akcioni “blockbuster” vuče na listi za gledanje skoro do Nove Godine. Praštajte mi, bila je ovo izuzetno aktivna godina za mene u smislu festivala i filmskih događanja, pa u slučaju “normalnih” filmova ispada da dolazim na kraj banketa. Uz to, molim vas da uzmete u obzir i moje generalno nepoverenje prema franšizama i nastavcima kao takvim.

Recimo, nisam još pogledao novog Bonda, ali sa Bondom imam poseban odnos. Volim Bondove sa patinom vremena, kad izađe neki novi to mi uglavnom nije napeto. Možda za kakvih desetak godina prihvatim ove nove Craigove “dark & gritty” filmove kao legitimne, ali još uvek mi ne leže. Taj moj “wait and see” stav prema Bondu datira još od razočaranja sa prvim gledanjem Golden Eye u klinačkoj dobi, a jedan od uzroka tome je i što se samo godinu dana kasnije pojavio alternativni akciono-špijunski filmski heroj primereniji svom vremenu i unipolarnom svetu 90-ih. On se zvao Ethan Hunt.

Prvi, de Palmin Mission: Impossible je bio sve što onovremeni Bond nije bio - zanatski perfektan akcioni film sa oportunim zlikovcem i akcionim scenama da ti pamet stane, a bez klimavog pokušaja oživljavanja Hladnog rata. Drugi je bio još akcioniji, ali je zbog toga stradala priča koja je postala potpuno nebitna. Pročitah negde da je Robert Towne scenario pisao oko akcionih scena koje je John Woo već bio osmislio. Rezultat toga je bila čista akcijada, pomalo praznjikava, ali sa jednim zanimljivim scenarističkim rešenjem o otrovu sa odloženim dejstvom. Treći nastavak u režiji J.J. Abramsa, tada sveže pridošlice s televizije, a sada frajera koji potpisuje i Star Wars i Star Trek, već nisam uspeo da izdržim do kraja, iako je imao ponajboljeg od oportunih negativaca. Džaba to kad je ceo film bio opterećen naivnom pozadinskom pričom o Huntovoj budućoj ženi koja misli da je on patroldžija na autoputu ili tako nešto. Ghost Protocol nisam ni gledao i verovatno sam pogrešio: po svemu sudeći u pitanju je dobar film koji konačno ubacuje kontekst i ne troši sporedne likove kao sitan novac. Rogue Nation je peti nastavak i bio sam spreman da ga propustim bez griže savesti, ali sam se nećkao da ga maknem sa kompa. Razlog tome svakako nije bio Tom Cruise, niti reditelj Christopher McQuarrie sa kojim glumac već ima novi serijal Jack Reacher, nego prilika da vidim Aleca Baldwina u ulozi birokratskog drkadžije koja mu stoji kao salivena.

Film počinje u Belorusiji jednom od onih potpisnih akcionih scena. Hunt se keša na avion koji poleće, naš znanac kompjuteraš Benji (Pegg) mu iz trećeg pokušaja otvara prava vrata, a i Brandt (Renner) je prisutan kao planer akcije. Fino. Sad, ta scena je uglavnom nepovezana sa ostatkom filma, osim što saznajemo ime glavnog negativca, organizacije Syndicate koja skuplja napuštene agente svih obaveštajnih službi i pravi sranja po svetu. Huntov prvi susret s njima prolazi lošije po njega, uspeva da se izvuče, ali jedva, i to uz pomoć misteriozne dvostruke agentice Ilse Faust (Ferguson).

U međuvremenu, novi CIA-in direktorčić, pomenuti birokratski drkadžija Hunley (Baldwin) je rešen da ukine IMF zbog tajnosti njihovih operacija i zato što mu se njihovi uspesi čine kao čista sreća koja ostavlja krš i lom iza sebe i košta u smislu publiciteta, a objašnjenje o super-tajnom Syndicatu mu se čini neuverljivim. Ostatak tima se ili povlači ili uklapa u druge CIA-ine operacije, a Hunt ostaje ostavljen na cedilu i sa metom na leđima, pa se sklanja u ilegalu. Dok njega traže svi živi, on na osnovu jedne fotografije traži vođu organizacije...

Dalje kreće već regularni pičvajz, jurnjava po svetu (Beč, Casablanca, London), okupljanje tima pod pritiskom vremena, akcija od koje zastaje dah i moralne dileme. Kada smo kod akcije, scena u bečkoj Operi jako podseća na scenu sa prijema u Pragu u prvom delu, dok scena upadanja u vodom čuvani trezor u Maroku po vratolomnosti nadmašuje i onu provalu u CIA-in sef takođe u prvom delu. Naravno, Tom Cruise, koji svoje kaskaderske “stuntove” navodno izvodi sam, mora da visi s nečega, i to je ovde avion, a scene vožnje i jurnjave su snimane tako da liče na kompjuterske igrice. Prema tome, adrenalinska zabava za ljubitelje akcijada ni ovog puta nije izostala.

No dobro, to smo i očekivali. Čak i minimalne promene da Ethan Hunt sada nije vuk-samotnjak koji se može osloniti isključivo na tehnologiju, nego pre svega igrač u timu su uglavnom očekivane kad već film za filmom “nasleđujemo” njegove pomagače. Čak smo i auto-ironiju (Baldwin koji objašnjava Hunta kao “živu manifestaciju sudbine” je blago neprocenjive vrednosti) mogli nekako da predvidimo znajući da franšiza traje već skoro 20 godina. Ono što je prijatno osveženje je činjenica da sad imamo i kontekst, ne samo priču oko ukidanja IMF-a, nego i vrlo moćnu organizaciju negativaca umesto oportunog pojedinca ili potpunog ludaka koji sledi ne baš produktivnu destruktivnu filozofiju.

Reč-dve o tome. Prvo, Syndicate približava franšizu trenutno popularnoj “dark & gritty” odrednici, ali sa time ne gnjavi. Drugo, Syndicate i naročito njihov vođa Solomon Lane (Harris) predstavljaju savršen antipod IMF-u i Huntu. Ne samo da su u pitanju odbačeni i besni agenti, nego su oni organizacija sa vrlo modernim anarhističkim idejama (koje kruže po svim tim velikim protestima, ali ih zastupaju ljudi koji ne prelaze s reči na delo), razumljivim i sa kojima je čak moguće i složiti se. Organizacija u službi anarhije postaje glavni protivnik grupi anarhista kojima je cilj očuvati postojeći poredak. Vrlo zanimljiva tema za filozofsku raspravu u filmu je tek natuknuta, valjda da ne bi oterala postojeću publiku željnu kaskaderske akcije i eksplozija, ali je svejedno hvale vredan dodatak.

Problem sa tim je što sam Lane u interpretaciji Seana Harrisa nije ni izbliza dovoljno zastrašujući, čak ni u onom smislu ludog filozofa kao što bi to morao biti. Ne, frajer zapravo deluje kao besni, otpušteni računovođa koji je proveo vikend režući ženine fotografije i razbijajući zajedničko posuđe: još uvek besan, ali zapravo na izmaku snaga. Naravno, otkrićemo i pozadinu Syndicata, ali ni ona neće biti naročito uverljiva, niti će Laneova metiljavost s tim otkrićem postati podnošljivija. Naprosto, za takvog negativca je potreban i bolje napisan lik i konkretniji glumački zadaci, možda čak i jači glumac.

Drugi problem je što u filmu postoji ceo jedan ženski lik, dok su ostale u najboljem slučaju statistkinje sa zadatkom. Istini za volju, Ilsa Faust je možda i najbolji i najkompleksniji ženski lik u celom serijalu i relativno nepoznata švedska glumica (ovo joj je drugi film na engleskom jeziku, posle trashy Herculesa, a igrala je i u dve TV serije) Rebecca Ferguson uspeva da je uverljivo odigra kao odlučnu, tajnovitu, vrlo sposobnu, ali ipak ranjivu ženu. Međutim, ona je JEDINI ženski lik, i nema veze je li zapravo jedina ravnopravna Huntu i da li ćemo je gledati u sledećem nastavku (pregovori su u toku, prostor je ostavljen), kada Hunt čak niti nema neke usputne ženske ili makar protivnice. Za razliku od Bonda, Hunt nije džentlmen i bonvivan koji voli biti u društvu žena sa porno-imenima ili nadimcima, nego je efikasni tehno-frik fokusiran na svoj zadatak, ali previše je previše, odnosno premalo je premalo. Odnos između njih dvoje do samog kraja nije čak ni platonski, jednostavno je poslovni.

I pored tih sitnih nedostataka mogu reći da sam uživao u petom delu franšize za koju sam mislio da je definitivno izgubila moje interesovanje. Za očekivati je da pogledam i šesti deo najavljen za dve godine. Ekipa će uglavnom biti ista i očekujem u svakom slučaju zabavn film. Pitanje je koliko još tako nešto može trajati, Tom Cruise ipak nije rosno mlad ma kako se folirao. Mada i Bond je postao Bond tek kad je Sean Connery ustupio mesto Rogeru Mooreu. Mislite o tome.

Edge of Tomorrow

2014.

režija: Doug Liman

scenario: Christopher McQuarry, Jez Butterworth, John-Henry Butterworth (po romanu All You Need Is Kill Hiroshija Sakurazake)

uloge: Tom Cruise, Emily Blunt, Brendan Gleeson, Bill Paxton, Noah Taylor

Sami mi recite koliko vam nešto ovako privlačno zvuči: vojnici u glomaznim i škripavim robotskim odelima koji se bore protiv vanzemaljaca sa pipcima, a sve to snimljeno po motivima japanskog pulp romana koji je prvo pretvoren u mangu i sve liči na kompjutersku igricu sumnjivog kvaliteta. Pa još ubacite i vremensku petlju u celu priču. Pa lokacijske asocijacije na oba svetska rata (Verdun, Normandija). Pa asocijacije na razne neke filmove, od Groundhog Day, preko Starship Troopers do Matrixa. Pa na sve to dodajte i Toma Cruisea koji nije garant ničega osim komercijalnosti, uloge koje se dobro plaćaju ne odbija, on sam može biti i sjajan i očajan, a filmovi isto tako.

Da, jasno mi je, Hollywood je sranje, tamo jedna originalna ideja nije zalutala decenijama, bla bla bla, sve na tu foru. Zapravo mislim da je takvo gledanje pojednostavljeno, jer Hollywood izbacuje dosta dobrih ili makar zabavnih filmova godišnje, ali recimo da sam pre Oscar sezone malo skeptičan prema Hollywoodu, znajući njihov poslovni model. Međutim, Edge of Tomorrow mi je dokazao da sam samo čovek koji itekako može biti iznenađen. Film je više nego dobar, zanimljiv je, elementarno inteligentan, zapetljan i potpuno neprilagođen dečurliji.

Voleli ga mi ili ne, Tom Cruise je glumac koji zaslužuje poštovanje. Kao zvezda “traje” već 30-ak godina, ne posustaje i ne pokazuje znake umora. U sjajnoj je kondiciji, i fizičkoj i glumačkoj, većinu svojih “stuntova” izvodi sam, bez dublera. Ima širok raspon uloga, ne plaši se akcije, spektakla i drame. Čak ni auto-ironije, svestan je koliko iritantna može biti njegova medijska persona i to pokušava unovčiti, što je za poštovanje. Ako bi se njegovu karijeru dalo sumirati u jednom pojmu, on je klasična hollywoodska zvezda starog kova, pre svega glumac, ali svestran i hrabar tip koji bi svašta probao. Da se ne foliramo, nema tu nekog detaljnog studiranja uloge, bilo kroz intelektualizaciju, bilo kroz “method”, on svoje likove hvata za uši, onako kako misli da treba, pa neka bude šta bude. A to ume da bude sjajno, kao što je to slučaj u filmovima Jerry Maguirre, Interview With a Vampire i A Few Good Men.

 

Edge of Tomorrow spada u tu grupu. Cruise je major Cage, ljigavi spin-doktor koji od početka vanzemaljske invazije radi za američku vojsku kao PR za regrutovanje. Rat ne traje dugo, ali je iscrpljujući i puno ljudi je poginulo, uprkos naprednoj tehnologiji, robotskim odelima i globalnoj alijansi. Kroz već standardnu formu isečaka iz vesti saznajemo da je centar Evrope (Nemačka, je li) uporište vanzemaljaca, ali da su ljudi dobili možda presudnu bitku kod Verduna i to zaslugom Rite Vrataski (Blunt), kojoj su skovani nadimci The Angel of Verdun i Full Metal Bitch. Ideja je da se pređe u kontra-ofanzivu, iskrcavanjem na francusku obalu. Svaka čast za uspomenu na veterane oba svetska rata, ali geografija i logika tu ne štimaju.

Bilo kako bilo, Cage je na putu da se sastane sa generalom Brighamom (Gleeson), poprilično nefleksibilnom oficirskom bukvom koja želi propagandni snimak sa prve linije. Cage, kukavica i ljigavac, to odbija, a general se sveti tako što sreže do redova i pošalje na formacijsko mesto “topovsko meso” pod komandom narednika Farella (Paxton). Iako nikad nije nosio robotsko odelo niti pucao iz modernog oružja, Cage nekako poživi dovljno dugo da pukom srećom ubije jedno naprednije vanzemaljsko stvorenje, ali ipak pogine.

Međutim, sutradan se budi u istom regrutnom centru kao i prethodni dan i tako dan za danom, kao re-load u kompjuterskoj igrici. Posle prvih nekoliko pokušaja, shvata da mu jedino Rita može pomoći da shvati šta se dešava, pošto izgleda da je i ona imala iskustva sa vremenskom petljom. Njih dvoje, potpomognuti samo naučnikom (Taylor) moraju dobiti rat protiv protivnika koji, čini se, ima pogled u budućnost.

 

Moram da kažem da ovako uspostavljen format, iako izveden i tematski i stilski iz drugih filmova, omogućava nešto što je danas retkost u Hollywoodu: kompletan, spektakularan film sa samo četvoro ili petoro likova koji su za priču bitni. Jasan i štedljiv scenario omogućava i to da se film spakuje u ispod dva sata, što je za novodobne spektakle retkost (multipleksi imaju idiotsku praksu da duži film naplate više, pa se takvi obilato snimaju). Jedina prava zamka tog koncepta je repetitivnost (vrlo bukvalno shvaćena), ali Liman i društvo to rešavaju brzom montažom i obiljem crnog humora. U ovakvom pomalo “screwball” settingu zanimljivo je gledati kako Cage napreduje i kao vojnik i kao čovek, dok sve oko njega ostaje isto, čak ga Rita iz dana u dan ne poznaje, iako su isti dan nekoliko stotina puta proveli zajedno. CGI efekti su uglavnom pristojni, ali malo suviše podražavaju estetiku igrica.

Šta drugo reći nego da je Tom Cruise fantastičan. Nije u pitanju samo fizička gluma, njegova ionako jača strana, nego postepena izgradnja i promena lika. Emily Blunt je interesantna i elegantna u svojoj ulozi, ona yoga poza na početku svakog dana joj sjajno stoji, iako je njen lik ratnice koja skriva srce i ljudskost klasičan kliše. Brendan Gleeson praktično ima dve scene i u obe je fenomenalan, što se od njega očekuje. Što je posebno važno, pruža sjajnu podršku Cruiseu da zablista. Bill Paxton više služi kao šala sa vojničkim stereotipima, ali ovde zapravo malo preseca ustaljeni ritam i odmara nas od sirove akcije koje ima u izobilju.

Daleko od toga da je ovo film bez mane. Završetak je pun logičkih rupa. Trik po kojem Cruise ponovo postaje smrtan je lenjo napisan kako bi se povećali ulozi u poslednjem pokušaju. Ni upotreba lokacija razorene Evrope nije dovedena do perfekcije, jer se kroz, recimo, rastureni Pariz samo preleti. Za utehu su ipak neki lepi i elemtarno poetični kadrovi francuskog opustelog sela. Možda najveću manu filma predstavlja nikad pravilno započeta ljubavna priča između Cagea i Rite, koja kao da je tu da povremeno preseče ritam akcije (jer u filmu tada junaci kažu nešto o sebi) i zato što publika to očekuje, bez ikakve iskrene namere da se razradi. Još jedan problem je naslov filma, koji je i generički i spoiler. Mišljenja sam da bi originalni All You Need Is Kill bio mnogo više cool, ali bi to verovatno uznemirilo klinčadiju i roditelje.

Doug Liman odaje utisak čoveka koji pažljivo bira svoje projekte. Uglavnom producent, on je izbegavao flopove i filmove koje ne može nekako naplatiti dalje. Možda je Bourne dojadio svima, ali Limanova odluka da na veliko platno prenese nekoliko decenija star TV film je bila i hrabra i ispravna. Mr. and Mrs. Smith se čini kao praznoglava zabava, ali u svoje doba se dosta pažnje posvećivalo svežem hollywoodskom celebrity paru u glavnim ulogama. Jumper mu je možda jedini promašaj, jer je film rađen sa idejom o franšizi, ali je pokupio katastrofalne kritike. Liman se iz toga izvukao sa Fair Game, napetim političkim trilerom starog kova. Liman se odlikuje preciznim stilom i veštinom kojom prikriva da nema najoriginalnije ideje. On je zapravo majstor pakovanja, što takođe nije za potcenjivanje.

Edge of Tomorrow je dobro zamišljen, složen i upakovan film. Nijednog trenutka nije dosadan, glavnog glumca stavlja na temeljnu probu sposobnosti i Cruise to polaže. Čak ni očite asocijacije na druge filmove nisu jeftine i nisu tu sebe radi. Najinteresantnija je činjenica da mnogi filmovi kopiraju estetiku igrica, ali da je Edge of Tomorrow verovatno prvi film koji se ozbiljnije pozabavi mehanikom igrica. “Live, Die, Repeat”, kaže slogan.