Palm Springs

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Max Barbakow

scenario: Andy Siara

uloge: Andy Samberg, Christin Milioti, J.K. Simmons, Meredith Hagner, Peter Gallagher, Camila Mendes, Tyler Hoechin, Chris Pang, Jacqueline Obradors, June Squibb, Dale Dickey

Romantična komedija se u poslednje vreme smatra mrtvim ili makar odumirućim žanrom koji po pravilu igra u vrlo ograničenim kalendarskim periodima, oko praznika (Valentinovo pre svega, Božić još i nekako, ostali baš i ne) ili vrlo iznimno leti, kada poželimo kakvu osvežavajuću limunadu, stvarno ili figurativno. Dugometražni prvenac Maxa Barbakowa, po scenariju još jednog debitanta u ovom formatu Andyja Siare, Palm Springs je u svakom slučaju izuzetak koji potvrđuje pravilo, još od svoje premijere na Sundanceu ovog januara, gde je postao rekordna akvizicija VOD servisa Hulu, komanije u Disneyevom vlasništvu koja pokušava da se ubaci na teren koji kontrolišu Netflix i Amazon. Reč je o filmu koji u žanr unosi preko potrebnu svežu krv iako zapravo operiše s prepoznatljivim elementima. Vic je u tome da su ih Siara i Barbakow složili na jedan svež način.

U početku deluje da ćemo gledati standardnu, lagano neprijatnu komediju o groznim ljudima na groznom venčanju, dok festivalsko poreklo filma makar može poslužiti kao garancija da će ekscesi i eskapade ostati u domenu verbalnog i da neće preći granice dobrog ukusa. Nyles (Samberg, izvrstan) deluje kao tipični nedozreli muškarac koji se ponaša kao derište privlačeći pažnju na sebe glupostima koje izvodi, tipa neprikladno oblačenje, glasno srkanje piva iz limenke, otimanje tuđeg govora. Jasno je da je njegova slično isprazna, ali situaciji bolje prilagođena devojka Misty (Hagner), jedna od deveruša na venčanju, na kraju živaca s njim i da nije jasno zašto ga je povela kada ima nameru da ga prevari, ostavi ili oboje.

Samo venčanje je parada kiča (za pijanstvo se uglavnom brine Nyles), sa sve havajskom temom usred kalifornijske pustinje, a ni mladenci ne ulivaju poverenje. Abe (Hoechlin) je jedan od onih kojima na čelu piše da je ljigavac, a Tala (Mendes) je, iako navodno iskreno humana i nesebična, zaslepljena svojom željom da dobije venčanje iz bajke. Sa druge strane, njena starija sestra Sarah (Milioti) važi za sebičnu, problematičnu i sklonu kiksevima, pa će se naći na Nylesovoj meti. Iako u početku izbegava nevolje, ona će pasti na njegov šarm i upornost, ali će njihova romantična noć biti prekinuta krajnje natprirodnom intervencijom koja uključuje krvožednog ludaka (Simmons u svom elementu) i jednu pećinu.

Vremenski krugovi nisu naročito nova pojava na filmu, ali su se od izvorne komedije Groundhog Day (1993) u poslednje vreme pomerale više prema drugim žanrovima, i to akcionom SF-u poput Edge of Tomorrow (2014) ili Source Code (2011) ili hororu kao što su Happy Death Day (2017) i njegov nastavak Happy Death Day 2U (2019). Sve ove filmove, međutim, spaja to da je njihov junak ili junakinja napravio/la grešku koja je otvorila vremensku rupu iz koje će on ili ona izaći kada nešto pogodi kako treba. Sada, dotična osoba to može sama ili u paru, pa čak i u timu, pitanje je samo afiniteta autora filma.

Dve se stvari, međutim, Palm Springsu moraju priznati. Prva je to da u principu ide oko tog "tropa", štrpkajući od njega samo ono što je potrebno, tako da umesto konvergentnog rešenja imamo divergentno, sa više mogućnosti nošenja. Druga stvar je (uglavnom) nedostatak pogleda unazad, prema uzroku, već orijentacija na sadašnje i buduće vreme, odnosno stav i posledice. Primera radi, ne saznajemo kada je i zašto Nyles upao u "dan mrmota" (osvežavajuće je i to da se Barbakow i Siara suzdržavaju od eksplicitnog pominjanja očite reference), zašto je u njega uvukao psihopatu Roya kojeg igra Simmons, u slučaju Sarah je bar jasno: ona je u pećinu ušla za Nylesom u nameri da ga spasi, a do samog kraja se čini da autorski dvojac nije ni najmanje zainteresovan za razrešenje tog vremenskog čvora, koliko za posledice toga da razna ponašanja ostaju nekažnjena ili nenagrađena iz prostog razloga što se sve na kraju "resetuje" na isti dan, bilo da se nesrećnik ubije, pogine, ušeta nazad u pećinu ili makar zadrema.

To otvara prostor za brojne moralne dileme i širok spektar ponašanja, od nihilizma do hedonizma i nazad, promišljanje o ljudskoj egzistenciji dok suština uzmiče pred ispraznom formom, pa i o mogućnosti ljubavi u onoj ekstremnoj varijanti "deljenja večnosti". Dok se vreme oko njih vraća unazad, a posledice njihovog dela ostaju kratkog daha, Nyles i Sarah makar mogu da se upoznaju, da jedno drugome prave društvo i da večitu zakucanost u jednom mestu i vremenu učine makar podnošljivom.

Veteran humorističke emisije Saturday Night Live i zvezda filma Popstar: Never Stop Never Stopping (2016) Andy Samberg pozicionira svog lika kao zanimljivog, vrlo artikulisanog i blagoglagoljivog seronju koji biva izbačen iz rutine u kojoj ništa nema veze, dok je Christa Milioti, publici najpoznatija po ulozi u seriji Fargo, sa svojim krupnim očima i perfektnim pogađanjem balansa između naivnosti (odnosno "zelenosti") njenog lika i prirođenog cinizma, njegova protivteža. Hemija između njih dvoje savršena je od početka do kraja, a kulminira u jednoj ničim izazvanoj, ali dobrodošloj plesnoj sceni.

Svojih nekoliko minuta dobijaju i ostali glumci. Ne samo J.K. Simmons na čije smo uglavnom preteće, ali ponekad i čovečno prisustvo navikli kroz niz nezavisnih i hollywoodskih filmova u poslednjih 15-ak godina, i koji je ovde svakako na visini zadatka, već i poneko od sjajno izabrane glumačke postave. Postoji li bolji izbor za nevestinog oca-snoba od Petera Gallaghera? June Squibb kao nevestina baba takođe ima priliku da ukrade par scena, a Dale Dickey kao gošća lokalnog bajkerskog bircuza pokazuje zašto je izuzetno cenjena kao karakterna glumica.

Uz fotografiju u toplim tonovima, pomalo otkačeni, nestalni ritam i sadržaj u kojem nema pritiska i popovanja, a podigravaju se vrlo zanimljiva pitanja, Palm Springs bi bio jedan od većih letnjih hitova da je samo došao u godini koja nije ispunjena "danima mrmota", dok ovako svoj uspeh mora potražiti na kućnim platformama. Svojih nedostataka ima, pre svega zbog tročinske konstrukcije i sheme kulminacija-peripetija-rasplet koja se na kraju forsira i iznuđuje. Peripetija (do koje mora doći i dolazi) dosta menja dotadašnji ton filma prema klasičnije romantičnom, a kraj se svejedno čini preterano prigodnim. Ali i pored toga, Palm Springs je jedan od filmskih naslova koji će svakako obeležiti ovo leto.

Before I Fall

2017.

režija: Ry Russo-Young

scenario: Maria Maggenti (prema romanu Lauren Oliver)

uloge: Zoey Deutch, Halston Sage, Cynthy Wu, Medalion Rahimi, Logan Miller, Kyan Lawley, Elena Kampouris, Jennifer Beals, Erica Tremblay

Groundhog Day je toliko legendaran film da je njegov naslov postao žargonski idiom. Premisa i struktura koja iz nje proizilazi su genijalne: nadrkani voditelj vremenske prognoze ponavlja jedan te isti dan dok ne nauči kako da bude bolja osoba. Ideja da neko stalno preživljava isti dan je korištena i nebrojeno puta posle toga na filmu i na televiziji, o kompjuterskim igricama za koje je dušu dala da i ne govorimo, najzabavnije u SF-akcionom ključu u filmovima Source Code i Edge of Tomorrow koji, istina, jako podsećaju na igrice i u kojima nije toliko cilj postati bolja osoba nego obaviti misiju.

Šta nam onda donosi Before I Fall? U suštini, povratak korenima, samo što umesto sredovečnog drkoša imamo srednjoškolsku kučku koja mora otkriti kako postati bolja osoba. Ton je takođe drastično drugačiji, pa umesto komičnog imamo nasmrt ozbiljni kako i priliči “young adult” romanima. E, da, i njoj je to poslednji dan života, ona gine. Nije spoiler jer ne gine na kraju (mislim, gine, ali to nije sad bitno), već to saznajemo u uvodnom monologu.

Ona je Samantha (Deutch) i poslednji dan njenog života je tzv. Cupid Day, okrutni srednjoškolski običaj merenja “u koga je veći”, odnosno ko je popularniji tako što se simpatijama poklanjaju ruže sa pratećim karticama. Samantha nema zašto da brine, ona je deo popularne klike zajedno sa alfa-kučkom Lindsay (Sage), te dronovima Ally (Wu) i Elodie (Rahimi). One uživaju u vršnjačkom nasilju nad razrednom lezbejkom i naročito nad čudakinjom Juliet (Kampouris) za koju otkrivamo da ima artističkih sklonosti. Štreber Kent (Miller) je već duže vremena ne tako tajno zaljubljen u Samanthu i organizuje žurku u svojoj vili na kojoj ona planira da izgubi nevinost sa svojim plitkoumnim, popularnim dečkom Robom (Lawley). Na žurku će banuti i luda Juliet, napraviti scenu kučkama, a potom će se odvesti i na putu kući doživeti saobraćajku. Samantha će se probuditi u istom danu i proživeti ga ponovo...

Prvotnu nevericu će zameniti frustracija i ljutnja, da bi potom naša junakinja pokušala da promeni poneki detalj u tom danu, bez uspeha. Znači, i kad zajebe žurku (ili čak i školu), pa preživi, ona će se sutradan probuditi u istom danu. Nije štos ni da svima kaže šta im sleduje, niti da se prepusti hedonizmu ili porodičnim vrednostima, pa ni da zameni tupsona za štrebera. Nekako nam je jasno da je ključ Juliet i odnos bičarki do nje, a jedini put je onaj neo-kvekerski: širimo mir i dobro i sva ta sranja.

Struktura je takva kakva je, znamo pravila igre, ali problem nastaje u tome što postoji samo jedan ishod i mi ga znamo od početka. Naravno, ozbiljan ton i u suštini potpuno bespredmetna pitanja (jednom kad izađete iz srednje škole, to jest) nekako dolaze sa teritorijom “young adult” romana, kao i tipski likovi. Pozitivno je što film izbacuje odrasle, Samanthina majka (Beals) je jedini lik koji u pojedinim “loopovima” ima nekakvu funkciju, otac je pasivan, a profesor istorije koji predaje mit o Sizifu je nešto između neuspele šale i nacrtane simbolike za debile.

Ali zašto alfa-kučka ima skrivenih privatnih problema, a beta-kučke je samo prate kroz film bez i najmanje indicije ličnosti? Zašto originalni dečko mora da bude glup kao noć? Zašto je štreber toliko smotan? Zašto ludači piše na čelu da je neshvaćena i povređena? I zašto su svi, uključujući i našu Samanthu tako jebeno dvodimenzionalni likovi? Na ta pitanja nećemo dobiti odgovor dalje od “pravila žanra”. Glumci se sa svoje strane trude da to ispeglaju, Zoey Deutch je prilično uverljiva u ispitivanju svoje duše, Logan Miller uspeva da uspostavi odnos sa svojim likom, a Halston Sage uspeva da makar nominalno ostavi utisak sa lažno mesnatim likom koji igra, ali ni to nije dovoljno da prevlada tipskost.

Pravi problemi nastupaju tek na tehničkom polju. Čak i kad nesuptilnost scenariju i režiji svalimo na izvorni roman (intuicija mi govori da nećemo pogrešiti), neki drugi propusti su kardinalni. Fotografija uglavnom u kišno-plavkastim tonovima je neinventivna, a brdovite lokacije Britanske Kolumbije koja glumi severno-pacifičku regiju SAD uglavnom neiskorištene osim za par panorama bez značaja za priču koja se isto tako mogla odvijati u bilo kom predgrađu nastanjenom prebogatim klincima i klinkama koje ne muče druge brige osim kučketanja. Najslabiji aspekt je, ipak, ton: dokle će više muzika “diktirati emocije” na taj način da se ne čuje navodno bitan dijalog ispod nje?

Čini se da je, i pored solidnih kritika u američkim medijima i distribuciji koja se nakon premijere na Sundance Festivalu preselila u hollywoodsku ligu, Before I Fall film za preskok. Ne samo da ne donosi ništa novo na bilo kom planu, već i to što radi, radi ofrlje, bez strasti ili čak elementarnog interesa, tehnički pogrešno i filmski beznačajno.  

Terminator Genisys

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Alan Taylor

scenario: Laeta Kalogridis, Patrick Lussier (prema likovima Jamesa Camerona i Gale Anne Hurd)

uloge: Arnold Schwartzenegger, Jason Clarke, Emilia Clarke, Jay Courtney, J.K. Simmons, Matt Smith, Dayo Okeniyi, Courtney B. Vance, Byung-hun Lee

Za mene je priča o Terminatoru efektivno bila završena još sa drugim (meni lično najboljim) nastavkom franšize, onim koji je nosio naslov Judgement Day i u kojem je Arnold Schwartzenegger ispalio sve one ikoničke “one-linere” koji će postati obavezni citati pop-kulture. Dobro, i prvi deo je svakako bio dobar, čim je i dobio nastavak, ali u njemu se mogla iščitati tek oživljena B-filmska formula po kojoj monstrum van našeg vremena i mesta (iz prošlosti, budućnosti, pakla, svemira ili čega god) juri našeg junaka, odnosno junakinju, u nameri da je ubije. Začkoljica je bila u tome da je T1 savršeno otvarao mogućnosti za ovakve ili onakve nastavke, a T2 je na tome savršeno kapitalizirao, uveo vremensku petlju i reprogramirao robota-ubicu u robota-zaštitnika koji nenamerno ispada duhovit, ili bolje rečeno smešan, dok svejedno “šutira dupeta”.

Priznajem, i trećem delu sam dao šansu i pokajao sam se. Bio je to sub-standardan, kalkulantski film koji je u svakom smislu preterao sa trashom, i u smislu vratolomne, ali retardirane akcije (trčanje u štiklama po mrežastoj platformi, jebote), i u smislu usiljenog humora i rafalnog ispaljivanja “one-linera”. Ponavljam po ko zna koji put: usiljenost i štreberska upornost su prirodni neprijatelji humora, nema tu utešne nagrade za hrabrost, nema poena za pokušaje. Producenti, međutim, još nisu odustali od svoje “krave-muzare”, pa su smislili da naprave još jedan nastavak, pod imenom Salvation, bez Schwartzeneggera koji je tada imao pametnijeg posla (gospodin guverner, je li), kao mogući začetak nove trilogije. Njega sam slatko propustio, i po svemu što sam pročitao, bio sam potpuno u pravu.

Sličnu sudbinu sam namenio i petom nastavku pod imenom Genisys. Nije mi se dalo ponovo se uključivati u serijal, ponavljati gradivo ili usred letnje festivalske gužve gledati Salvation. Ali nagovoriše me kolege da odem na noćnu projekciju u Areni (pravo mesto za spektakl) i evo nas sada tu, mene za monitorom, vas za ekranom. Reći ću samo da se nisam pokajao, i da su kolege bile u pravu sa tvrdnjom da je (za sada) poslednji nastavak (upitno hoće li ih biti još jer se Genisys bori da pokrije budžet) u suštini posveta prvom i drugom delu, iako ima narativnih elemenata i iz kasnijih, kao i nekakvog ironijskog odmaka prema kultnosti celog serijala.

Ne bih gnjavio sa pričom, zauzelo bi previše prostora, pa evo samo osnovnih kontura. Godina je 2029. i vodi se odlučujuća bitka između ljudi i mašina. John Connor (Jason Clarke) je vođa pokreta otpora, Kyle Reese (Courtney) njegov najverniji pratilac, nesvestan toga da mu je, usled vremenske petlje, otac. Ljudska vrsta je na pragu pobede, ali Skynet se setio ultimativnog džukačkog trika: da jednostavno “restarta” sve (kao varanje u kompjuterskim igricama) i opet pošalje terminatora u 1984. godinu i ubije Johnovu majku Saru (Emilia Clarke). Prošlost, međutim, nije onakva kakvu je pamtimo iz prvog filma, a Sarah nije konobarica u nevolji, nego više nalik na ženu-majku-ratnicu iz drugog. A sa njom skupa je i prva (reprogramirana) edicija Terminatora (Schwartzenegger), “star, ali ne i zastareo”, na čemu se insistira u filmu, koga ona zove Pops, iliti “Ćaća”.

Nekoliko kultnih scena će biti ponovo oživljenih i odigranih, i sve će to izgledati kao naklon originalima. Priča nas onda vodi kroz nekoliko vremenskih perioda i setova likova, a naši će junaci morati da se izbore sa naprednijim Terminatorom (Lee) koji menja oblik i spasu svet i pobedu u budućnosti, po ustaljenoj formuli 1/3 priče, 2/3 akcije, uz gomilu začina nadahnute i humoristične nostalgije. Upravo ona boji ceo film i ne referira samo na prva dva dela, već pomalo zalazi na teritoriju možda najpoznatije trilogije o putovanju kroz vreme Back to the Future. Naši junaci će naletati na različite prošle/buduće verzije sebe i sve to je izuzetno zabavno, ma kako delovalo zapetljano.

Za ljubitelje referenci na sadašnji svet, ima i toga, kroz sinhronizaciju podataka i umrežavanje. Upitno je koliko je ta tehnofobna potka iskrena u filmu koji je napunjen stilizovanim i cool efektima, pre svega kompjuterskim, ali o tome se može razmišljati tek posle filma. U međuvremenu, na nama je da se dobro zabavimo akcijom, referencama, humorom i vraćanjem dalje u Terminatorovu hronologiju.

Istini za volju, ovaj film ćete pogledati samo zbog jednog razloga, onog koji se zove Arnold Schwartzenegger i koji se vratio nakon opravdanog odsustva. I ljudima u mojoj generaciji, onoj koja je odrasla na njegovim akcionim filmovima i akcionim filmovima ostalih asova, to će biti sasvim dovoljno. Problem je u tome što je za vreme njegovog guvernerskog mandata stasala jedna nova generacija filmske publike kojoj naša nostalgija ne znači ama baš ništa. U tome treba videti razlog propasti većine Arnoldovih novih filmova kod publike. Nema veze što se on razvio kao glumac, makar to samo značilo da je otkrio auto-ironiju na svoje godine i status akcionog heroja, i nema veze što su njegovi novi filmovi sasvim solidni. Schwartzenegger i mlađe generacije govore različitim jezicima, i pritom ne mislim na njegov “austrijski”.

Što se mlađih glumaca u filmu tiče, oni su tu verovatno da bi se prevladao taj generacijski jaz i u tom poslu su samo delimično uspešni. Jason Clarke i Jay Courtney su poprilično bezlični kao John Connor i Kyle Reese, ali ta dvojica jednostavno nikad nisu bili dovoljno jaki likovi da bi nosili i pojedinačne filmove, a još manje serijal. Zato su sve nade uprte u Saru Connor i originalnog (starog, ne i zastarelog) Terminatora. Schwartzenegger je solidan i samo njegovo prisustvo je lekovito, ali Emilia Clarke (Game of Thrones) ima težak zadatak da zameni Lindu Hamilton. Uglavnom je solidna, ponekad čak i dobra, ali to jednostavno nije to. Epizodisti su sasvim pristojni, Lee je sasvim solidan novi Terminator, a J.K. Simmons pruža potrebno osveženje u, za njega atipičnoj ulozi rasejanog ludog naučnika.

Šta će biti dalje, videćemo. Sve ovisi o proceni finansijskih stručnjaka i producenata isplati li se držati franšizu u životu, i u kom obliku. Genisys je među solidnijim nastavcima i ne baca senku na kultna prva dva filma. Ako ništa drugo, zabavili smo se. Ja, međutim, ostajem pri tome da je ovo bio samo pokušaj da se priča vrati na pravi trag i da, kao i u slučaju prethodna dva nastavka, nije to trebalo dirati jer se neke stvari ipak ne mogu doseći. Ali dobro, šta sam očekivao, ovo je još i jako dobro ispalo.

Predestination

2014.
scenario i režija: Michael Spierig, Peter Spierig (prema kratkoj priči All You Zombies Roberta A. Heinleina)
uloge: Ethan Hawke, Sarah Snook, Noah Taylor

Filmove o putovanju kroz vreme cene veoma posebni ljudi, oni koji vole zagonetke i mozgolomke, a pritom ne cepidlače po pitanju logike. Cepidlačenje je u takvim filmovima pogubno jer putovanje kroz vreme, a posebno vremenske petlje i posledični paradoksi za sobom ostavljaju velike logičke rupe na koje ne treba upirati prstom i koje nema smisla na silu zatrpavati pošto tu ni sabrana dela Stephena Hawkinga nisu od pomoći. Koga te petlje generalno živciraju i frustriraju, neka ih izbegava. Filmova ionako ima dovoljno na ovom svetu, pa čak i linearnih i relativno zabavnih hvatanja u koštac sa putovanjem kroz vreme.
Predestination je od one, izuzetno zapetljane i nelinearne vrste filmova o putovanjima kroz vreme. Na svom putu naleće na mnogo prepreka i upada u razne rupe, ali je svejedno magično privlačan od prvog do poslednjeg trenutka. Dakle, zavalite se u fotelju i ne ustručavajte se da premotavate napred-nazad, možda će vam zatrebati.
Autori, australsko-nemačka braća Spierig, uvode nas u priču sa pomalo haotičnim “teaserom”. Vidimo akcione scene borbe i eksplozije, oporavak u bolnici i rekonstruktivne plastične operacije, dijagnozu shizofrenije i Ethana Hawka kako polaže zakletvu u nekoj čudnoj i tajnoj vladinoj organizaciji, te duži opremu koja se sastoji od kofera za violinu i ručnog sata. U sledećoj sceni, smeštenoj u New York 70-ih, neki androgini frajer ulazi u zamračen i ne baš gužvovit (engleski rečeno “shady”) bar u kome je Hawke šanker. Gost u baru koji posećuju olinjali hipici i vijetnamski veterani štrči kao govno u punču, izbegava komunikaciju, pa čak i barmenove šale. Posle par čašica se odobrovolji i za opkladu u flašu pića započinje poprilično neverovatnu priču koja će zauzeti prvu polovinu filma. Uvod u priču je njegova spisateljska karijera u ženskim časopisima, a priča zapravo počinje sa replikom koja rešava misteriju njegove androginosti. “Kad sam bio sasvim mala devojčica...”

Dalje ne bih kvario ugođaj, ovo je jedan od takvih filmova. A ima tu svega, i vrckavog humora sačinjenog od “hard boiled” one-linera, i akcije i mentorskog odnosa, i putovanja kroz vreme i propratnih paradoksa, kako naučnih, tako i filozofskih (kokoška i jaje, zmija koja guta sopstveni rep) i vladinih agenata i beskrupuloznih, psihotičnih terorista. Biće tu i rasprave o naslovnom pojmu, predestinaciji i sudbini, promeni i nepromenljivosti. Sve zajedno čini jedno ugodno filmsko iskustvo, jednu ne savršeno uverljivu i posloženu, ali svakako intrigantnu zagonetku.
Nekoliko stvari su tu presudne. Prva je vizuelni identitet koji savršeno dočarava razne vremenske okvire, od netom posleratnih 40-ih, preko 50-ih i pre-hippie 60-ih, do trežnjenja 70-ih, kičastih 80-ih i korporativno-hladnih 90-ih. Shema boja se menja u zavisnosti od perioda, kao i okolni detalji (arhitektura, automobili, odeća i oružje – uvek revolver). Posebna vizuelna poslastica je komad retro SF-a oko svemirskog programa 60-ih.
Druga presudna stvar je gluma. Predestination je dobar deo vremena praktično duo-drama koja se u baru odvija između Hawkovog konobara i gosta kojeg Sarah Snook igra apsolutno genijalno. U svojih par scena Noah Taylor je uverljiv kao vladin birokrata, ali dvojac Hawke – Snook apsolutno nosi ceo film. Hawke je sposoban za tako nešto i već ima reputaciju hrabrog glumca kome je važniji zanimljiv materijal nego slava i honorari, a njegova filmografija govori za sebe. Sarah Snook je glumica u usponu, do ovog filma sam o njoj samo pročitao par tekstova i nisam imao prilike da je vidim na ekranu. Reći ću samo da je sjajna i da su moja očekivanja od njene daljnje karijere izuzetno visoka.

Treća i četvrta stvar su adaptacija izvornog materijala, kratke priče koju nisam imao prilike da pročitam, a posle ovog filma imam ogromnu želju i u konačnici režija. Što se adaptacije tiče, film se verno drži postulata priče (putovanje kroz vreme je izmišljeno 1981. i kraj, nema veze što u našem svetu to nije istina). Režija je na kompetentna, ponekad školski nevidljiva, ponekad raskošna i inventivna, pa Predestination nikad nije dosadan ili naporan film, ma koliko klizio u haos.
Braći Spierig je ovo treći film i moglo bi se reći da su napokon imali sreće. Prvi film, zombie komedija Undead je dokusurila kritika, iako je film imao podužu festivalsku turneju. Drugi film, vampirski The Daybreakers je bio nešto bolji i zreliji, skupio je pristojne kritike i solidnu gledanost (pre svega zahvaljujući poznatim glumcima), ali je svoju interesantnu premisu pratočio u generičku akciju. Predestination je pogodak u centar mete: inteligentan žanrovski film koji se poigrava i sa postulatima žanra referirajući na brojne filmove (od Back to the Future do Terminatora) i drugim žanrovima (ima više momenata melodrame), koji svojom inovativnošću ne beži ni od etikete “art”. Predestination ima moju ogromnu preporuku.

Edge of Tomorrow

2014.

režija: Doug Liman

scenario: Christopher McQuarry, Jez Butterworth, John-Henry Butterworth (po romanu All You Need Is Kill Hiroshija Sakurazake)

uloge: Tom Cruise, Emily Blunt, Brendan Gleeson, Bill Paxton, Noah Taylor

Sami mi recite koliko vam nešto ovako privlačno zvuči: vojnici u glomaznim i škripavim robotskim odelima koji se bore protiv vanzemaljaca sa pipcima, a sve to snimljeno po motivima japanskog pulp romana koji je prvo pretvoren u mangu i sve liči na kompjutersku igricu sumnjivog kvaliteta. Pa još ubacite i vremensku petlju u celu priču. Pa lokacijske asocijacije na oba svetska rata (Verdun, Normandija). Pa asocijacije na razne neke filmove, od Groundhog Day, preko Starship Troopers do Matrixa. Pa na sve to dodajte i Toma Cruisea koji nije garant ničega osim komercijalnosti, uloge koje se dobro plaćaju ne odbija, on sam može biti i sjajan i očajan, a filmovi isto tako.

Da, jasno mi je, Hollywood je sranje, tamo jedna originalna ideja nije zalutala decenijama, bla bla bla, sve na tu foru. Zapravo mislim da je takvo gledanje pojednostavljeno, jer Hollywood izbacuje dosta dobrih ili makar zabavnih filmova godišnje, ali recimo da sam pre Oscar sezone malo skeptičan prema Hollywoodu, znajući njihov poslovni model. Međutim, Edge of Tomorrow mi je dokazao da sam samo čovek koji itekako može biti iznenađen. Film je više nego dobar, zanimljiv je, elementarno inteligentan, zapetljan i potpuno neprilagođen dečurliji.

Voleli ga mi ili ne, Tom Cruise je glumac koji zaslužuje poštovanje. Kao zvezda “traje” već 30-ak godina, ne posustaje i ne pokazuje znake umora. U sjajnoj je kondiciji, i fizičkoj i glumačkoj, većinu svojih “stuntova” izvodi sam, bez dublera. Ima širok raspon uloga, ne plaši se akcije, spektakla i drame. Čak ni auto-ironije, svestan je koliko iritantna može biti njegova medijska persona i to pokušava unovčiti, što je za poštovanje. Ako bi se njegovu karijeru dalo sumirati u jednom pojmu, on je klasična hollywoodska zvezda starog kova, pre svega glumac, ali svestran i hrabar tip koji bi svašta probao. Da se ne foliramo, nema tu nekog detaljnog studiranja uloge, bilo kroz intelektualizaciju, bilo kroz “method”, on svoje likove hvata za uši, onako kako misli da treba, pa neka bude šta bude. A to ume da bude sjajno, kao što je to slučaj u filmovima Jerry Maguirre, Interview With a Vampire i A Few Good Men.

 

Edge of Tomorrow spada u tu grupu. Cruise je major Cage, ljigavi spin-doktor koji od početka vanzemaljske invazije radi za američku vojsku kao PR za regrutovanje. Rat ne traje dugo, ali je iscrpljujući i puno ljudi je poginulo, uprkos naprednoj tehnologiji, robotskim odelima i globalnoj alijansi. Kroz već standardnu formu isečaka iz vesti saznajemo da je centar Evrope (Nemačka, je li) uporište vanzemaljaca, ali da su ljudi dobili možda presudnu bitku kod Verduna i to zaslugom Rite Vrataski (Blunt), kojoj su skovani nadimci The Angel of Verdun i Full Metal Bitch. Ideja je da se pređe u kontra-ofanzivu, iskrcavanjem na francusku obalu. Svaka čast za uspomenu na veterane oba svetska rata, ali geografija i logika tu ne štimaju.

Bilo kako bilo, Cage je na putu da se sastane sa generalom Brighamom (Gleeson), poprilično nefleksibilnom oficirskom bukvom koja želi propagandni snimak sa prve linije. Cage, kukavica i ljigavac, to odbija, a general se sveti tako što sreže do redova i pošalje na formacijsko mesto “topovsko meso” pod komandom narednika Farella (Paxton). Iako nikad nije nosio robotsko odelo niti pucao iz modernog oružja, Cage nekako poživi dovljno dugo da pukom srećom ubije jedno naprednije vanzemaljsko stvorenje, ali ipak pogine.

Međutim, sutradan se budi u istom regrutnom centru kao i prethodni dan i tako dan za danom, kao re-load u kompjuterskoj igrici. Posle prvih nekoliko pokušaja, shvata da mu jedino Rita može pomoći da shvati šta se dešava, pošto izgleda da je i ona imala iskustva sa vremenskom petljom. Njih dvoje, potpomognuti samo naučnikom (Taylor) moraju dobiti rat protiv protivnika koji, čini se, ima pogled u budućnost.

 

Moram da kažem da ovako uspostavljen format, iako izveden i tematski i stilski iz drugih filmova, omogućava nešto što je danas retkost u Hollywoodu: kompletan, spektakularan film sa samo četvoro ili petoro likova koji su za priču bitni. Jasan i štedljiv scenario omogućava i to da se film spakuje u ispod dva sata, što je za novodobne spektakle retkost (multipleksi imaju idiotsku praksu da duži film naplate više, pa se takvi obilato snimaju). Jedina prava zamka tog koncepta je repetitivnost (vrlo bukvalno shvaćena), ali Liman i društvo to rešavaju brzom montažom i obiljem crnog humora. U ovakvom pomalo “screwball” settingu zanimljivo je gledati kako Cage napreduje i kao vojnik i kao čovek, dok sve oko njega ostaje isto, čak ga Rita iz dana u dan ne poznaje, iako su isti dan nekoliko stotina puta proveli zajedno. CGI efekti su uglavnom pristojni, ali malo suviše podražavaju estetiku igrica.

Šta drugo reći nego da je Tom Cruise fantastičan. Nije u pitanju samo fizička gluma, njegova ionako jača strana, nego postepena izgradnja i promena lika. Emily Blunt je interesantna i elegantna u svojoj ulozi, ona yoga poza na početku svakog dana joj sjajno stoji, iako je njen lik ratnice koja skriva srce i ljudskost klasičan kliše. Brendan Gleeson praktično ima dve scene i u obe je fenomenalan, što se od njega očekuje. Što je posebno važno, pruža sjajnu podršku Cruiseu da zablista. Bill Paxton više služi kao šala sa vojničkim stereotipima, ali ovde zapravo malo preseca ustaljeni ritam i odmara nas od sirove akcije koje ima u izobilju.

Daleko od toga da je ovo film bez mane. Završetak je pun logičkih rupa. Trik po kojem Cruise ponovo postaje smrtan je lenjo napisan kako bi se povećali ulozi u poslednjem pokušaju. Ni upotreba lokacija razorene Evrope nije dovedena do perfekcije, jer se kroz, recimo, rastureni Pariz samo preleti. Za utehu su ipak neki lepi i elemtarno poetični kadrovi francuskog opustelog sela. Možda najveću manu filma predstavlja nikad pravilno započeta ljubavna priča između Cagea i Rite, koja kao da je tu da povremeno preseče ritam akcije (jer u filmu tada junaci kažu nešto o sebi) i zato što publika to očekuje, bez ikakve iskrene namere da se razradi. Još jedan problem je naslov filma, koji je i generički i spoiler. Mišljenja sam da bi originalni All You Need Is Kill bio mnogo više cool, ali bi to verovatno uznemirilo klinčadiju i roditelje.

Doug Liman odaje utisak čoveka koji pažljivo bira svoje projekte. Uglavnom producent, on je izbegavao flopove i filmove koje ne može nekako naplatiti dalje. Možda je Bourne dojadio svima, ali Limanova odluka da na veliko platno prenese nekoliko decenija star TV film je bila i hrabra i ispravna. Mr. and Mrs. Smith se čini kao praznoglava zabava, ali u svoje doba se dosta pažnje posvećivalo svežem hollywoodskom celebrity paru u glavnim ulogama. Jumper mu je možda jedini promašaj, jer je film rađen sa idejom o franšizi, ali je pokupio katastrofalne kritike. Liman se iz toga izvukao sa Fair Game, napetim političkim trilerom starog kova. Liman se odlikuje preciznim stilom i veštinom kojom prikriva da nema najoriginalnije ideje. On je zapravo majstor pakovanja, što takođe nije za potcenjivanje.

Edge of Tomorrow je dobro zamišljen, složen i upakovan film. Nijednog trenutka nije dosadan, glavnog glumca stavlja na temeljnu probu sposobnosti i Cruise to polaže. Čak ni očite asocijacije na druge filmove nisu jeftine i nisu tu sebe radi. Najinteresantnija je činjenica da mnogi filmovi kopiraju estetiku igrica, ali da je Edge of Tomorrow verovatno prvi film koji se ozbiljnije pozabavi mehanikom igrica. “Live, Die, Repeat”, kaže slogan.