Brothers

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Budalaština i komedija nisu jedno te isto i to treba držati na umu. Jer budalaština, ma koliko dražesna bila (a znaju biti i takve) na kraju ipak ostaje budalaština. Tako nešto je krajnje pogubno uzimati ozbiljno.

U tom smislu, film Brothers u režiji Maksa Berbakova (Palm Springs) i po scenariju Mejkona Blera (kućni glumac Džeremija Solnijea koji se, usput, napisao Hold the Dark, te režirao I Don’t Feel at Home in This World Anymore i „ribut“ The Toxic Avenger) i Itana Koena (kojeg ne treba posebno predstavljati, uglavnom zbog nekadašnje saradnje s bratom Džoelom), je budalaština koja se izdaje za komediju i to onu krimi-sorte. Film nam je upravo „sleteo“ na Amazon koji pod svojom šapom drži nekada slavni studio MGM.

Najkraće rečeno, premisa za film bila bi malo izmenjena varijanta komedije Twins Ivana Rajtmana s Arnoldom Švarcenegerom (koji je tu nagovestio da od bodi-bildera koji ne može da se otrese nemačkog akcenta možda nekada postane glumac) i Denija De Vita (koji je idealan komičar, donekle prirodni, a odnekle trenirani), ali smeštena u svet južnjačkih, seljačkih kriminalaca. Krimi-komedija u potonjem miljeu smo se nagledali, od svih varijacija na temu Dukes of Hazard, preko Raising Arizona do Logan Lucky, i u njima smo često imali braću, rođake i porodične klanove, ali nismo baš ovakve blizance. Šteta je što se fora koja se s takvim izborom glumaca sama nameće upotrebljava samo jednom, i to, čini se, gotovo slučajno.

Elem, naši blizanci su Mouk (Džoš Brolin) i Džejdi (Piter Dinklidž) koji dolaze iz loze karijernih kriminalaca. Kada ih majka Ket (Džen Lendon) u ranoj mladosti napusti bežeći od zakona, oni se snalaze kako znaju i umeju, to jest kriminalnim radnjama u kojima je Džejdi mozak, a Mouk snaga. Kada jedna pljačka pođe po zlu, Mouk završava u zatvoru na kraće, a Džejdi na tuže vreme, i tu im se putevi, u skladu s njihovim karakterima, privremeno razilaze.

Dok se Mouk trudi da živi pošteno, zajedno sa suprugom Ebi (Tejlour Pejdž) čekajući rođenje kćerke Bluberi i radeći u lokalnom „fast-fudu“ za minimalac, Džejdi je skovao plan da preko zatvorskog čuvara Džimija Farfula (Brendan Frejzer) i njegovog oca sudije (M. Emet Volš u svojoj poslednjoj ulozi) izađe iz ćuze ranije. Zauzvrat, on im je obećao da će za njihov račun ući u trag nestalim dragocenim smaragdima koje je njegova majka ukrala pre nego što je nestala.

Za to bi, pak, rado „navukao“ brata da mu opet pomogne, a kako je Mouk ostao bez posla, prilika se sama javlja kada se Džejdi pojavi u njegovoj i Ebinoj kući na zabavi. Nevoljno, Mouk ipak smišlja izgovor da mu se pridruži na vikend-avanturi potrage za draguljima, dok im je besni, ali ne baš pametni Džimi za petama. Naravno, i ostarela Ket (ulogu preuzima Glen Klouz) će se vratiti u priču u kojoj, čini se, svaka strana ima neki svoj „ugao“ kako bi „izradila“ sve ostale. Osim, naravno, Mouka koji je glup kao tocilo...

Autorska i glumačka ekipa koja je stala iza ovog filma svakako podižu očekivanja, a to čini i uvod u kojem se smenjuju Dinklidžova naracija, napetost s jurnjavom i pucnjavom i urnebesna komedija. Nažalost, vrlo brzo se ispostavlja da su scenaristi Bler i Koen svojevrsni „dvojac bez kormilara“ koji ne zna gde bi priču odveo, dalje od toga da zapetlja motivacije likova u njoj kako bi ona mogla da pređe kroz određeni broj epizoda od kojih su neke bizarne, neke nepotrebne, neke repetitivne, a neke sve troje, i to u relativno kratkom trajanju od ispod 90 minuta.

Kormilo ne preuzima ni reditelj Barbakov koji se svakako bolje snalazio kada je imao prste i u priči filma, što je bio slučaj s njegovim prvencem Palm Springs (2020). I tu je hodao zapravo po poznatom terenu verbalne, „luzerske“, polu-romantične komedije začinjene tropama manijakalnog ludaka koji se niotkuda pojavljuje da nekoga ubije i vremenske petlje u stilu Groundhog Day i žanrovskih varijacija na temu. Razlika je, međutim, u tome što je Barbakov u svom dugometražnom debiju te elemente aranžirao na jedan svež i inovativan način, što ovde nikako nije slučaj.

To odsustvo „kormilara“ vidi se i po izvedbama glumaca koji su prepušteni sami sebi i svojim moćima improvizacije u kojima se neki snalaze bolje, a neki slabije. Glen Klouz, očekivano, briljira, pa je njena Ket spoj manipulatorke i komične persone Ribe Mekintajer, sa sve preteranim južnjačkim akcentom. Vrlo dobra je i Marisa Tomej kao Džejdijeva „pen-“devojka, čudakinja koja čita aure, sluša ekstremni metal i živi s orangutanom koji će u najbizarnijoj i najbesmislenijoj epizodi filma seksualno napasti Mouka. Komični potencijal uspeva da iskoristi i M. Emet Volš kao korumpirani sudija koji bi kakvih dvesta godine ranije verovatno bio i ponosni robovlasnik, a donekle i Brendan Frejzer kojem ovakve komične uloge bolje leže od one patetičnog debeljka kod Aronofskog za koju je dobio Oskara.

Problem je, međutim, s dvojicom glavnih glumaca. Ne samo da se disparitet njihovog stasa gotovo nikada ne adresira, što bi inače bio „zicer“ u komedijama iz poslednjih decenija prošlog veka (dobro, možda su tu kalkulisali i sa „teškom rukom“ političke korektnosti koja bi mogla da ih dohvati), već među njima kao da nema ni hemije ni sinergije. Iako, kad ih pogledamo, oni bi s tim kockastim vilicama zaista i mogli da prođu kao braća ili makar bliži rođaci. Opet, i njihov komičarski potencijal je različit, pa Piter Dinklidž i može da prođe kao tip koji manjak u stasu kompenzuje viškom u glasu i u planu. S druge strane, Džoš Brolin nije baš ni rođen, a ni treniran komičar, već je pre muškarčina starog kova, pa mu u teoriji bolje stoji duhovita improvizacija od one komične. On se ovde trudi da ne pukne od smeha dok igra svog tupsona koji bi rado bio dobrica da se nije upetljao s kriminalcima, čak i uverljivo „skida“ detinjastost takvog tipa lika, ali između njega i Dinklidža nema one preko potrebne zajedničke igre. Da njih dvojica, zajedno s Mejkonom Blerom, nisu producenti filma, reklo bi se da je scenario napisan pre nego što su uloge dodeljene, pa posle nije prekrojen kako bi njima više odgovarao, već su, poput najamnih radnika, pušteni da se snalaze kako ko zna i ume.

S nešto pozitivnije strane, film izgleda dovoljno dobro pre svega jer ga je Kujen Tran snimila dovoljno atraktivno, ne traje predugo iako je ritam neujednačen, pa se može opušteno pogledati s kauča u jednom dahu. Čini se da je ekipa iza njega makar pogodila medij na koji će ga izbaciti, jer bi u bioskopu, sa publikom koja ima više koncentracije, postalo očitije koliko je Brothers gubljenje vremena.

Palm Springs

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Max Barbakow

scenario: Andy Siara

uloge: Andy Samberg, Christin Milioti, J.K. Simmons, Meredith Hagner, Peter Gallagher, Camila Mendes, Tyler Hoechin, Chris Pang, Jacqueline Obradors, June Squibb, Dale Dickey

Romantična komedija se u poslednje vreme smatra mrtvim ili makar odumirućim žanrom koji po pravilu igra u vrlo ograničenim kalendarskim periodima, oko praznika (Valentinovo pre svega, Božić još i nekako, ostali baš i ne) ili vrlo iznimno leti, kada poželimo kakvu osvežavajuću limunadu, stvarno ili figurativno. Dugometražni prvenac Maxa Barbakowa, po scenariju još jednog debitanta u ovom formatu Andyja Siare, Palm Springs je u svakom slučaju izuzetak koji potvrđuje pravilo, još od svoje premijere na Sundanceu ovog januara, gde je postao rekordna akvizicija VOD servisa Hulu, komanije u Disneyevom vlasništvu koja pokušava da se ubaci na teren koji kontrolišu Netflix i Amazon. Reč je o filmu koji u žanr unosi preko potrebnu svežu krv iako zapravo operiše s prepoznatljivim elementima. Vic je u tome da su ih Siara i Barbakow složili na jedan svež način.

U početku deluje da ćemo gledati standardnu, lagano neprijatnu komediju o groznim ljudima na groznom venčanju, dok festivalsko poreklo filma makar može poslužiti kao garancija da će ekscesi i eskapade ostati u domenu verbalnog i da neće preći granice dobrog ukusa. Nyles (Samberg, izvrstan) deluje kao tipični nedozreli muškarac koji se ponaša kao derište privlačeći pažnju na sebe glupostima koje izvodi, tipa neprikladno oblačenje, glasno srkanje piva iz limenke, otimanje tuđeg govora. Jasno je da je njegova slično isprazna, ali situaciji bolje prilagođena devojka Misty (Hagner), jedna od deveruša na venčanju, na kraju živaca s njim i da nije jasno zašto ga je povela kada ima nameru da ga prevari, ostavi ili oboje.

Samo venčanje je parada kiča (za pijanstvo se uglavnom brine Nyles), sa sve havajskom temom usred kalifornijske pustinje, a ni mladenci ne ulivaju poverenje. Abe (Hoechlin) je jedan od onih kojima na čelu piše da je ljigavac, a Tala (Mendes) je, iako navodno iskreno humana i nesebična, zaslepljena svojom željom da dobije venčanje iz bajke. Sa druge strane, njena starija sestra Sarah (Milioti) važi za sebičnu, problematičnu i sklonu kiksevima, pa će se naći na Nylesovoj meti. Iako u početku izbegava nevolje, ona će pasti na njegov šarm i upornost, ali će njihova romantična noć biti prekinuta krajnje natprirodnom intervencijom koja uključuje krvožednog ludaka (Simmons u svom elementu) i jednu pećinu.

Vremenski krugovi nisu naročito nova pojava na filmu, ali su se od izvorne komedije Groundhog Day (1993) u poslednje vreme pomerale više prema drugim žanrovima, i to akcionom SF-u poput Edge of Tomorrow (2014) ili Source Code (2011) ili hororu kao što su Happy Death Day (2017) i njegov nastavak Happy Death Day 2U (2019). Sve ove filmove, međutim, spaja to da je njihov junak ili junakinja napravio/la grešku koja je otvorila vremensku rupu iz koje će on ili ona izaći kada nešto pogodi kako treba. Sada, dotična osoba to može sama ili u paru, pa čak i u timu, pitanje je samo afiniteta autora filma.

Dve se stvari, međutim, Palm Springsu moraju priznati. Prva je to da u principu ide oko tog "tropa", štrpkajući od njega samo ono što je potrebno, tako da umesto konvergentnog rešenja imamo divergentno, sa više mogućnosti nošenja. Druga stvar je (uglavnom) nedostatak pogleda unazad, prema uzroku, već orijentacija na sadašnje i buduće vreme, odnosno stav i posledice. Primera radi, ne saznajemo kada je i zašto Nyles upao u "dan mrmota" (osvežavajuće je i to da se Barbakow i Siara suzdržavaju od eksplicitnog pominjanja očite reference), zašto je u njega uvukao psihopatu Roya kojeg igra Simmons, u slučaju Sarah je bar jasno: ona je u pećinu ušla za Nylesom u nameri da ga spasi, a do samog kraja se čini da autorski dvojac nije ni najmanje zainteresovan za razrešenje tog vremenskog čvora, koliko za posledice toga da razna ponašanja ostaju nekažnjena ili nenagrađena iz prostog razloga što se sve na kraju "resetuje" na isti dan, bilo da se nesrećnik ubije, pogine, ušeta nazad u pećinu ili makar zadrema.

To otvara prostor za brojne moralne dileme i širok spektar ponašanja, od nihilizma do hedonizma i nazad, promišljanje o ljudskoj egzistenciji dok suština uzmiče pred ispraznom formom, pa i o mogućnosti ljubavi u onoj ekstremnoj varijanti "deljenja večnosti". Dok se vreme oko njih vraća unazad, a posledice njihovog dela ostaju kratkog daha, Nyles i Sarah makar mogu da se upoznaju, da jedno drugome prave društvo i da večitu zakucanost u jednom mestu i vremenu učine makar podnošljivom.

Veteran humorističke emisije Saturday Night Live i zvezda filma Popstar: Never Stop Never Stopping (2016) Andy Samberg pozicionira svog lika kao zanimljivog, vrlo artikulisanog i blagoglagoljivog seronju koji biva izbačen iz rutine u kojoj ništa nema veze, dok je Christa Milioti, publici najpoznatija po ulozi u seriji Fargo, sa svojim krupnim očima i perfektnim pogađanjem balansa između naivnosti (odnosno "zelenosti") njenog lika i prirođenog cinizma, njegova protivteža. Hemija između njih dvoje savršena je od početka do kraja, a kulminira u jednoj ničim izazvanoj, ali dobrodošloj plesnoj sceni.

Svojih nekoliko minuta dobijaju i ostali glumci. Ne samo J.K. Simmons na čije smo uglavnom preteće, ali ponekad i čovečno prisustvo navikli kroz niz nezavisnih i hollywoodskih filmova u poslednjih 15-ak godina, i koji je ovde svakako na visini zadatka, već i poneko od sjajno izabrane glumačke postave. Postoji li bolji izbor za nevestinog oca-snoba od Petera Gallaghera? June Squibb kao nevestina baba takođe ima priliku da ukrade par scena, a Dale Dickey kao gošća lokalnog bajkerskog bircuza pokazuje zašto je izuzetno cenjena kao karakterna glumica.

Uz fotografiju u toplim tonovima, pomalo otkačeni, nestalni ritam i sadržaj u kojem nema pritiska i popovanja, a podigravaju se vrlo zanimljiva pitanja, Palm Springs bi bio jedan od većih letnjih hitova da je samo došao u godini koja nije ispunjena "danima mrmota", dok ovako svoj uspeh mora potražiti na kućnim platformama. Svojih nedostataka ima, pre svega zbog tročinske konstrukcije i sheme kulminacija-peripetija-rasplet koja se na kraju forsira i iznuđuje. Peripetija (do koje mora doći i dolazi) dosta menja dotadašnji ton filma prema klasičnije romantičnom, a kraj se svejedno čini preterano prigodnim. Ali i pored toga, Palm Springs je jedan od filmskih naslova koji će svakako obeležiti ovo leto.