Brothers

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Budalaština i komedija nisu jedno te isto i to treba držati na umu. Jer budalaština, ma koliko dražesna bila (a znaju biti i takve) na kraju ipak ostaje budalaština. Tako nešto je krajnje pogubno uzimati ozbiljno.

U tom smislu, film Brothers u režiji Maksa Berbakova (Palm Springs) i po scenariju Mejkona Blera (kućni glumac Džeremija Solnijea koji se, usput, napisao Hold the Dark, te režirao I Don’t Feel at Home in This World Anymore i „ribut“ The Toxic Avenger) i Itana Koena (kojeg ne treba posebno predstavljati, uglavnom zbog nekadašnje saradnje s bratom Džoelom), je budalaština koja se izdaje za komediju i to onu krimi-sorte. Film nam je upravo „sleteo“ na Amazon koji pod svojom šapom drži nekada slavni studio MGM.

Najkraće rečeno, premisa za film bila bi malo izmenjena varijanta komedije Twins Ivana Rajtmana s Arnoldom Švarcenegerom (koji je tu nagovestio da od bodi-bildera koji ne može da se otrese nemačkog akcenta možda nekada postane glumac) i Denija De Vita (koji je idealan komičar, donekle prirodni, a odnekle trenirani), ali smeštena u svet južnjačkih, seljačkih kriminalaca. Krimi-komedija u potonjem miljeu smo se nagledali, od svih varijacija na temu Dukes of Hazard, preko Raising Arizona do Logan Lucky, i u njima smo često imali braću, rođake i porodične klanove, ali nismo baš ovakve blizance. Šteta je što se fora koja se s takvim izborom glumaca sama nameće upotrebljava samo jednom, i to, čini se, gotovo slučajno.

Elem, naši blizanci su Mouk (Džoš Brolin) i Džejdi (Piter Dinklidž) koji dolaze iz loze karijernih kriminalaca. Kada ih majka Ket (Džen Lendon) u ranoj mladosti napusti bežeći od zakona, oni se snalaze kako znaju i umeju, to jest kriminalnim radnjama u kojima je Džejdi mozak, a Mouk snaga. Kada jedna pljačka pođe po zlu, Mouk završava u zatvoru na kraće, a Džejdi na tuže vreme, i tu im se putevi, u skladu s njihovim karakterima, privremeno razilaze.

Dok se Mouk trudi da živi pošteno, zajedno sa suprugom Ebi (Tejlour Pejdž) čekajući rođenje kćerke Bluberi i radeći u lokalnom „fast-fudu“ za minimalac, Džejdi je skovao plan da preko zatvorskog čuvara Džimija Farfula (Brendan Frejzer) i njegovog oca sudije (M. Emet Volš u svojoj poslednjoj ulozi) izađe iz ćuze ranije. Zauzvrat, on im je obećao da će za njihov račun ući u trag nestalim dragocenim smaragdima koje je njegova majka ukrala pre nego što je nestala.

Za to bi, pak, rado „navukao“ brata da mu opet pomogne, a kako je Mouk ostao bez posla, prilika se sama javlja kada se Džejdi pojavi u njegovoj i Ebinoj kući na zabavi. Nevoljno, Mouk ipak smišlja izgovor da mu se pridruži na vikend-avanturi potrage za draguljima, dok im je besni, ali ne baš pametni Džimi za petama. Naravno, i ostarela Ket (ulogu preuzima Glen Klouz) će se vratiti u priču u kojoj, čini se, svaka strana ima neki svoj „ugao“ kako bi „izradila“ sve ostale. Osim, naravno, Mouka koji je glup kao tocilo...

Autorska i glumačka ekipa koja je stala iza ovog filma svakako podižu očekivanja, a to čini i uvod u kojem se smenjuju Dinklidžova naracija, napetost s jurnjavom i pucnjavom i urnebesna komedija. Nažalost, vrlo brzo se ispostavlja da su scenaristi Bler i Koen svojevrsni „dvojac bez kormilara“ koji ne zna gde bi priču odveo, dalje od toga da zapetlja motivacije likova u njoj kako bi ona mogla da pređe kroz određeni broj epizoda od kojih su neke bizarne, neke nepotrebne, neke repetitivne, a neke sve troje, i to u relativno kratkom trajanju od ispod 90 minuta.

Kormilo ne preuzima ni reditelj Barbakov koji se svakako bolje snalazio kada je imao prste i u priči filma, što je bio slučaj s njegovim prvencem Palm Springs (2020). I tu je hodao zapravo po poznatom terenu verbalne, „luzerske“, polu-romantične komedije začinjene tropama manijakalnog ludaka koji se niotkuda pojavljuje da nekoga ubije i vremenske petlje u stilu Groundhog Day i žanrovskih varijacija na temu. Razlika je, međutim, u tome što je Barbakov u svom dugometražnom debiju te elemente aranžirao na jedan svež i inovativan način, što ovde nikako nije slučaj.

To odsustvo „kormilara“ vidi se i po izvedbama glumaca koji su prepušteni sami sebi i svojim moćima improvizacije u kojima se neki snalaze bolje, a neki slabije. Glen Klouz, očekivano, briljira, pa je njena Ket spoj manipulatorke i komične persone Ribe Mekintajer, sa sve preteranim južnjačkim akcentom. Vrlo dobra je i Marisa Tomej kao Džejdijeva „pen-“devojka, čudakinja koja čita aure, sluša ekstremni metal i živi s orangutanom koji će u najbizarnijoj i najbesmislenijoj epizodi filma seksualno napasti Mouka. Komični potencijal uspeva da iskoristi i M. Emet Volš kao korumpirani sudija koji bi kakvih dvesta godine ranije verovatno bio i ponosni robovlasnik, a donekle i Brendan Frejzer kojem ovakve komične uloge bolje leže od one patetičnog debeljka kod Aronofskog za koju je dobio Oskara.

Problem je, međutim, s dvojicom glavnih glumaca. Ne samo da se disparitet njihovog stasa gotovo nikada ne adresira, što bi inače bio „zicer“ u komedijama iz poslednjih decenija prošlog veka (dobro, možda su tu kalkulisali i sa „teškom rukom“ političke korektnosti koja bi mogla da ih dohvati), već među njima kao da nema ni hemije ni sinergije. Iako, kad ih pogledamo, oni bi s tim kockastim vilicama zaista i mogli da prođu kao braća ili makar bliži rođaci. Opet, i njihov komičarski potencijal je različit, pa Piter Dinklidž i može da prođe kao tip koji manjak u stasu kompenzuje viškom u glasu i u planu. S druge strane, Džoš Brolin nije baš ni rođen, a ni treniran komičar, već je pre muškarčina starog kova, pa mu u teoriji bolje stoji duhovita improvizacija od one komične. On se ovde trudi da ne pukne od smeha dok igra svog tupsona koji bi rado bio dobrica da se nije upetljao s kriminalcima, čak i uverljivo „skida“ detinjastost takvog tipa lika, ali između njega i Dinklidža nema one preko potrebne zajedničke igre. Da njih dvojica, zajedno s Mejkonom Blerom, nisu producenti filma, reklo bi se da je scenario napisan pre nego što su uloge dodeljene, pa posle nije prekrojen kako bi njima više odgovarao, već su, poput najamnih radnika, pušteni da se snalaze kako ko zna i ume.

S nešto pozitivnije strane, film izgleda dovoljno dobro pre svega jer ga je Kujen Tran snimila dovoljno atraktivno, ne traje predugo iako je ritam neujednačen, pa se može opušteno pogledati s kauča u jednom dahu. Čini se da je ekipa iza njega makar pogodila medij na koji će ga izbaciti, jer bi u bioskopu, sa publikom koja ima više koncentracije, postalo očitije koliko je Brothers gubljenje vremena.