Between the Temples

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao što Islam ima mujezina koji pesmom poziva na molitvu, tako Judaizam i Hrišćanstvo imaju kantora, pevača koji vodi hor ili pastvu u pesmi za vreme pevanih delova službe. Primera radi, u svoje doba kantori su bili Bah i Teleman.

Kantor Ben, junak filma Between the Temples Nejtana Silvera, izgubio je glas, makar metaforično, nakon smrti svoje supruge Rut, ali iznenadni susret s nastavnicom muzičkog iz svog đačkog doba možda će mu pomoći da ga vrati. Ovo zvuči kao generička, topla indi-komedija, a i festivalska turneja započeta na Sandensu i Berlinalu signaliziraju u tom smeru, ali Between the Temples je zapravo jedan od osebujnijih i uvrnutijih filmova godine.

Za početak, Ben (Džejson Švarcman koji je na personu smotanka dodao nešto sredovečne rezignacije) je pod pritiskom svoje zajednice da nastavi dalje sa svojim životom. Kod kuće, njegova jedna majka Džudit (Doli de Leon) pokušava da mu namešta sastanke s različitim ženama kako bi upoznao onu pravu i nastavio dalje sa životom. Druga majka Meira (Kerolajn Aron) se u tu rabotu uglavnom ne meša, ali ne staje ni na njegovu stranu. Na poslu, pak, njegov šef, rabin Brus (Robert Smigel) pokušava da ga spoji sa svojom kćerkom Gabi (Medlin Vajnstin), ne naročito uspešnom glumicom koja je i sama izašla iz veze u koju je dosta uložila.

U trenutku kada ponovo naleti na Karlu (Kerol Kejn), Ben je na dnu života, toliko da se ljuti na kamiondžiju koji odbija da ga pregazi i da započinje tuču u kojoj ne može pobediti u baru. Ona je ta koja će mu platiti piće za oporavak, pitati ga kako je i odvesti ga kući. Njegovo iznenađenje je još i veće kada se brbljiva, vesela penzionerka pojavi na njegovim časovima pripreme za b’nai micvu želeći da u starosti obavi ritual. Njeno opravdanje za to je da su joj roditelji bili komunisti i ateisti, a da je kasnije bila u sekularnom braku s mužem iz protestantske familije, ali da je sada spremna da ponovo započne život kao Jevrejka.

Nesiguran u sebe, Ben je sumnjičav koliko bi tako nešto imalo smisla, ali rabin kome su na pameti samo mantre o inkluziji, a zapravo donacije i novac, nalaže mu da se prihvati posla. Dok joj drži časove hebrejskog kako bi mogla da pročita poglavlje iz Tore i uči je pesmama, njih dvoje se zbližavaju, što ponekad uključuje i bizarne situacije kao što je kršenje pravila košer ishrane i halucinacije od čaja od halucinogenih pečuraka. Ionako komplikovan, Benov život se dodatno komplikuje...

Neko će ovde prepoznati situaciju iz filma May December Toda Hejnsa, ali mnogo snažnije reference su rezervisane za filmove iz 70-ih. Tako imamo ponešto klasičnog Vudija Alena koji dodaje elemente psihoanalize na štoseve o napornim jevrejskim majkama koje svojom ljubavlju i zaštitom guše sinove, što za rezultat ima anksiozu pojačanu do maksimuma. S vremena na vreme imamo i altmanovski dizajn zvuka, što pojačava utisak haosa i buke, kako u Benovoj glavi, tako i oko njega. Ali verovatno je glavna referenca Hal Ešbi i njegov legendarni film Harold and Maude (1971). Nađe se tu i ponešto odjeka Džona Kasavetesa i njegovog proto-mamblkora...

Nejtan Silver je karijeru započeo s ultra-niskobudžetnim filmovima kućne radinosti pre nego što je proredio rasporede snimanja, povećao budžete i podigao uslove produkcije. Between the Temples je njegov za sada najambiciozniji film, ali daleko od toga da je zbog toga kalkulantski i lišen autorske strasti ili iskrenosti. Naprotiv, i na estetsko-tehničkom planu, kao i na onom narativnom, Silver održava onu iskrenu prljavštinu. U tome mu pomaže fotografija Šona Prajsa Vilijamsa u ultra-kinetičkom modusu i na 16-milimetarskoj traci, kao i oštra, nepredvidiva, a opet ritmična montaža Džona Magara.

Pričanje priče, posebno u kluču komedije koja se stalno prebacuje između tople i urnebesne, dosta zavisi od glumaca, a ekipa koju je Silver okupio, uglavnom pokupljena s televizije, iz redova epizodista ili iz nekih prošlih vremena, ovde je jako raspoložena i, čini se, zaista uživljena u svoje likove. Džejson Švarcman i Kerol Kejn pritom imaju sjajnu zajedničku, komplementarnu hemiju koja se oseća pre svega u njihovim glasovima.

Na kraju, Nejtan Silver s Between the Temples uspeva da napravi vrlo redak tip filma: komediju koja je zaista smešna, zaista provokativna, ali i zaista empatična, pa stoga i veoma životna.