Strange Darling

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Neki od nas se možda makar ovlaš sećaju emisije Fazoni i fore, Mirjane Karanović kao Alapače, Raše Popova kao Izumitelja i Ljubivoja Ršumovića kao Svetskog putnika. Nije to bila emisija koja se čekala i za koju se „oštrilo“ (u vreme pre interneta, publika je zavisila od dobre volje televizijskih urednika), ali makar je delovala dovoljno moderno i u skladu sa senzibilitetom tadašnjih klinaca da prva reakcija na njenu uvodnu špicu ne bi bila hvatanje za daljinski upravljač u cilju menjanja kanala. Trivijalno znanje pokupljeno iz emisije (u vremenu pre Vikipedije) nekome je možda kasnije dobro došlo na nekom pab-kvizu. Samih fora i fazona iz emisije, strateški ubačenih kroz skečeve snimljene na pravim lokacijama umesto u televizijskom studiju, verovatno manje, ali oni su služili svrsi da se malo razbije monotonija serviranja edukativnog sadržaja.

Tako je to s forama i fazonima i inače: dobar su začin i služe svrsi relaksacije, ali greška bi bila baciti sve karte na njih i pustiti ih da preuzmu i diktiraju celu stvar. Takav postupak iziskuje velemajstora da ga izvede, bilo da se tu radi o samom sadržaju ili o zanatskim postupcima u izvedbi. Loše vesti za reditelja Dž.T. Molnera i njegov film Strange Darling je što je njegov uradak upravo serija fazona i fora od kojih većina čak i nisu njegove, odnosno nije ih se on prvi setio. Film je, doduše, nakupio skoro unisono pozitivne kritike, što znači da ih je Molner vrhunski prodao, ali tu se postavlja pitanje – kome?

Autor čak i otvara film forom, ne toliko buđavom, koliko nepotrebnom i suštinski promašenom: karticom teksta na kojoj piše da je film u potpunosti snimljen na filmsku traku od 35 milimetara. Ovo je do pre dvadesetak godina bio standard za bioskopske filmove, a sada, kada je digitala preuzela primat, važi za retkost, luksuz i nekakvu „značku pravovernosti“. Čak iako to ne prepoznamo (a iskusniji gledaoci će to svakako učiniti makar zbog topline boja), nije na režiseru da to ističe, već je to posao marketinškog tima.

Nakon te prve, odmah slede druga i treća. Druga bi bila crvena boja i standardni „font“ kojima se to „štampa“ na ekran, što je jasna asocijacija na stare žanrovske filmove, ali je i manje-više standardni štos iz „retro-šik“ seta trikova. Treća je još jedna kartica teksta, ovog puta toliko dugačka da sitnijim slovima zauzme ceo ekran, koja nam govori o tome kako je zapadnim delom Sjedinjenih Američkih Država, od Kolorada na jugu, preko Stenovitih Planina, do Oregona na severu, od 2018. do 2020. godine harao serijski ubica i kako je ono što ćemo upravo videti poslednji deo njegovog pohoda. Isti „printani“ tekst čita nam i narator (Džejson Patrik) monotonim glasom iz „true crime“ televizijskih emisija retro štiha.

Tu onda vidimo i prve snimljene kadrove filma, kratke i crno-bele, u brzoj sukcesiji. Prvo, ženu koja pita čoveka je li on serijski ubica i zatim njega kako je davi. Eto nam i četvrte fore pre nego što film zaista počne i ona je pomalo buđava.

Nakon četvrte, slede i peta, šesta i sedma. Peta je opet tekstualna kartica koja nam objašnjava da gledamo „triler u šest poglavlja“, što će se ispostaviti kao laž, budući da film ima i epilog koji je duži od nekih poglavlja. Šesta je zapravo špica u kojoj vidimo mladu ženu kako trči livadom u „slow motionu“ okrvavljenog uva dok se jednako polako slika transformiše od crno-bele do punog kolora i u pozadini ide obrada „soft rok“ standarda Love Hurts za duet. Sedma je, pak, da ta poglavlja (naslovljena replikama koje ćemo čuti tokom njihovog trajanja) nisu hronološki poređana.

Prvo poglavlje koje vidimo je zapravo treće u priči. I tu vidimo brkatog rmpaliju (Kajl Galner) kako, sve šmrčući kokain, pod punim gasom u zastrašujuće velikom pik-apu proganja žensku sa špice (Vila Ficdžerald) koja beži u malom, starom crvenom autu. Na nekoj ravnici, brka se zastavlja, vadi pušku, penje se na zadnji deo vozila, nišani i puca, razbijajući zadnje staklo, zbog čega dama gubi kontrolu nad vozilom koje se prevrće i završava pored puta. Ona nastavlja pešice kroz šumu i dolazi do usamljene kuće, izgovarajući naslovnu rečenicu: „Možete li mi, molim vas, pomoći?“

Dalje imamo peto poglavlje jurnjave i igre žmurke u toj istoj kući. Brka i dalje mahnita s puškom, a žena sitne građe se sakrila u zamrzivač. Na podu kuće leži starac, pretpostavljamo vlasnik, u lokvi krvi.

Priča nas dalje vodi ka prvom poglavlju u kojem su rmpalija i dama na sastanku, odnosno na njegovom epilogu i igraju igru zavođenja, odnosno pregovaranja o onome što će uslediti. Ona mu objašnjava kako je za ženu teško da se malo zabavi s nepoznatim muškarcem jer ne može biti sigurna je li on (serijski) ubica, nasilnik ili će je možda razočarati svojom izvedbom. On, pomalo zbunjen, ali ipak smiren, uverava je da nije ništa od toga, a pritom se čak i rekreativno bavio glumom, pa je prilično siguran da će ispuniti zadatke iz „igre uloga“ koje će mu ona zadati.

Četvrto poglavlje je most između trećeg i petog u kojem upoznajemo pokojnog starca (karakterni glumac Ed Begli mlađi) i njegovu suprugu (Barbara Herši) kao ostarele hipike koji izvode svoju rutinu nedeljnog jutra koja uključuje najgrozniji doručak ikada (jaja pržena na celoj kocki putera, kobasice s kojih se cedi mast, palačinke pržene u toj istoj masti, ogromne količine javorovog sirupa, šlag i jagode, sve na istom tanjiru) i takmičenje u sastavljanju slagalice, dok ista ne bude prekinuta dolaskom dame u nevolji. Drugo poglavlje je dalja razrada prvog u smeru toga kako se dogovoreni sastanak preokrenuo u smeru jurnjave, a šesto funkcioniše kao lažni kraj priče, ali zato u sebi sadrži „tarantinovsku“ digresiju o sudbini serijskog ubice Gerija Gilmora koji je zatražio da ga streljaju. Do epiloga smo se već navikli na preokrete, pa ih u njemu očekujemo.

Iz priloženog je jasno da pred sobom zapravo imamo materijal za dva prilično različita i prilično jednostavna kratka filma koja su spojena u jedan. A tako nešto je moguće samo uz pomoć jedne kapitalno velike fore i onog glavnog, kardinalnog preokreta koji nam izmiče tlo pod nogama. Molner ih znalački priprema serijom manjih i perfektno tempira poigravajući se s ritmom kojeg čas diže, čas spušta (svaka čast montažeru Kristoferu Robinu Belu), te sa estetikom video-spotova ubacujući tu kantautorske balade Zi Berg kao muzičku pratnju. Opet, gledaocima sa iskustvom je prilično jasno ne samo koji će to tačno preokret biti, nego i kada bi moglo do njega doći... To sve dolazi i sa određenim implikacijama koje autor pokušava da utemelji sa još nekoliko „tarantinovski“ samosvesnih dijaloških prepucavanja, što ostavlja pomalo gorak ukus i na moralnom i na filmofilskom planu bez obzira što provocira razmišljanje na hipotetičke „šta ako“ teme.

I pored toga, Strange Darling po komponentama nudi dosta toga za uživanje ako je gledalac voljan da se filmu prepusti što i nije teško, budući da Molner makar demonstrira puno stila i osećaja za vizuelno. Deo zasluga svakako treba pripisati i inače karakternom glumcu Đovaniju Ribiziju koji u Molnerovom filmu debituje kao – direktor fotografije i pritom pokazuje svu raskoš svog do sada neotkrivenog talenta posebno u smislu poigravanja sa svetlom, što prirodnim, što veštačkim. Drugi razlog je što, uprkos iskrzanoj strukturi i „ceđenju suve drenovine“ od materijala, film teče glatko. U tom smislu, posebnu pohvalu zaslužuju glumci koji ulažu sve što imaju u svoje likove i njihove transformacije.

Na kraju, ipak, Strange Darling je manje od zbira svojih impresivnih komponenti. One su dovoljne da svaka za sebe ostavi jak i trajan utisak na gledaoca (što nije mala stvar u doba kada se filmovi serijski proizvode i još brže zaboravljaju), ali se, nažalost, nameće još jedan, onaj generalni. Autor Dž.T. Molner se, naime, preigrao u pokušaju da ispadne jako pametan otkrivajući „toplu vodu“ i prodajući u suštini „provaljene“ fore i fazone.